Срби на Космету после посете

Приче о подели Косова и Метохије и разграничењу Срба и Албанаца, унеле су велики немир међу Србима јужно од Ибра. Изјаве да на Косову немамо ништа, јавно изношење процената који нису баш добро срачунати, погађале су нас директно у срце. Док је трајало доказивање да на Космету имамо нешто, и док су изношене друге процентуалне рачунице, ја сам се питала где ћу са гробовима својих родитеља.

Знате, мене деле и разграничавају и са њима? Гробља ни сада Албанци не остављају на миру, па се питам хоће ли им сутра кости извадити. Где ће са гробовима своје деце мајке из Гораждевца, али и сви други?  Ако смо дошли дотле да треба да доказујемо да постојимо, после свега, онда стварно не знам шта да кажем. То је онај тренутак у животу када останете без текста, када кренете да причате и од свега што желите да кажете успете да изговорите само прво слово речи, почињете да муцате и ту збуњеност прати гестикулација руку –  али речи нигде. Тако се осећала огромна већина Срба јужно од Ибра овог лета. Није ово патетика. Како би се ви осећали да вам председник каже да сте ништа? Да ли бисте били узнемирени?

У таквом (не)расположењу људе су на радним местима дочекали спискови да се упишу да ли иду или не иду на митинг у Косовску Митовицу. “Идем да ми у лице председник каже како не постојим, и како остајем у Великој Албанији. Да слушам како људима на северу даје лажну наду, ону коју је нама убио причама о подели“, изнервирано је говорио мој пријатељ из Метохије.

Са великим страхом и нелагодом чекао се говор председника Вучића – који се у медијима најављиво недељама – јер смо били убеђени да ће са севера покрајине поручити да је Ибар црта за коју, можда, могу да се изборе. Испоставило се да говор није донео ништа ново, бар не нама који још увек овде живимо. У говору није помињана подела, ни разграничење, али немир и неспокој нису прошли. Тежак нам је камен и даље на срцу.

Неколико дана после говора, људи највише коментаришу помоћ Косову и Метохији коју је председник изнео кроз цифре. Мишљења су да остатку Србије, у коме већина породица једва крпи крај са крајем, милионске бројке изазивају неку врсту револта, док су, са друге стране, косовскометохијским Србима запушена уста да причају како им је тешко и како им нико не помаже. “Ево, чекамо да видимо тих два милиона евра у болници у Грачаници, на пример, неизмерно захвални на помоћи“, један је од бројних коментара.

Ја ћу да подсетим да болницу у Грачаници чине контејнери и да на одељењу хирургије постоје три собе са по четири кревета. Одељење гинекологије, где је и породилиште у коме се годишње рађа више од 400 беба, има једну собу са три кревета. У тој болници, заједно са интерним одељењем и одељењем педијатрије која се налазе у контејнерима у Лапљем Селу, краће траје набрајање онога што има, него онога што нема. На ту болницу упућено је око 70 хиљада Срба јужно од Ибра.

То је болница у којој веома често нема газе, а пацијенти су пријатно изненађени када има инфузије за неколико дана, или када не морају да деле лекове које су својим новцем купили са пацијентом који је из удаљеног дела Косова – док не дође неко од његових у посету, и оде до Приштине да му купи – јер болница лекова нема. Скоро 20 година чекамо да се нешто са том болницом уради. Коментаре на остале бројке које су се у говору чуле  пренећу у једној реченици: ко год мисли да је на Косову и Метохији добра пара, да је угодно и лепо, нека изволи да дође са породицом овде да живи и подели са нама то благостање, посебно у местима јужно од реке Ибар.

Мени је у очи упало то да председника Србије на Косову и Метохији није дочекао ниједан црквени великодостојник. Неколико дана после његовог одласка, односно дуго најављиваног говора у Косовској Митровици, од свих коментара које слушам од обичних људи и даље ми је то најјачи утисак. Своју посету Косову и Метохији у јануару председник Вучић почео је обиласком манастира Бањска у пратњи владике Теодосија, сећате се. Питам се, можемо ли се добром надати у времену изузетно тешком за Србе са Косова и Метохије, и не само њих, када држава и Црква нису једно око нечега где две стране не смеју постојати?

Став Цркве по питању поделе и разграничења је јасан, и са њим се слаже огромна већина Срба на Косову и Метохији. Али то је само став, мишљење. Нејединство у Цркви које је показано сменом владике Артемија 2010. године сада им се обија о главу. Жути су тада били на власти и имају огромну улогу у протеривању владике са Косова и Метохије, јер им је политика била таква да цркве и манастири на Косову и Метохији треба да сарађују са институцијама у Приштини, односно да прихвате њихову помоћ, чему се владика Артемије оштро противио.

Сада их прозивају да примају новац од Албанаца, да дочекују албанске политичаре по манастирима. Све им се вратило као бумеранг. У тако важном тренутку све им је то бачено у лице. Чему можемо да се надамо у времену које долази окренути Цркви која заступа став већине нас, и зависни од државе Србије која је за нас једна једина, али која предност даје материјалном?

Увек када је тешко, када не видим излаз, када не знам како даље, кроз главу ми прође мисао: како си скупо Косово. Живот да дам мало је, да те продам – ни мртва. То је једино што и сада знам, за остало Бог у помоћ.

Извор: Нови Стандард