Priča o Trepči kao iluziji srpskih vlasti

U V O D

Kada je 08.10.2016., posle obaveznog drugog čitanja, skušptina para-države Kosovo,  usvojila „Zakon o Trepči“, sa 79 glasova „za“ i 14 „uzdržanih“ (prisutno 93 od 120 „poslanika“, srpskih 10. napustilo sednicu), srpske vlasti su još jednom odglumile zatečenost potezom druge strane i napravile medijsku predstavu nekakvog izvlačenja kestena iz vatre. Tadašnji premijer Vučić čudio se i kolačio oči u kameru, zvao strane ambasadore na konsultacije, pisao Briselu i na kraju, tri dana kasnije, zakazao  Vanrednu sednicu vlade na kojoj su poništene odluke kosovske „skupštine“ vezane za Trepču. Napravio je time još jedan markentinški potez kao među-fazu u privikavanju srpske javnosti i Srba na Kosmetu da će, voljom ili krajnjom nekompetentnošću srpskih vlasti, ostati bez još jednog strateškog resursa, kao što su ostali i bez Telekoma.

Jer, laž je kako je vlada tzv. „Kosova“ Nacrt Zakona o Trepči donela preko noći i da nije bilo prilike i načina da se Srbija tome surostavi. Vučić kao da zaboravlja šta je rekao prilikom svog boravka na Kosmetu početkom aprila 2016., prilikom obilaska flotacije u Leposaviću, gde je istakao kako se „pribojava“ pokušaja kosovske strane da izglasa poseban zakon kojim bi „Trepču pretvorili u javnu svojinu tzv. Republike Kosovo“, ali da će beogradska delegacija insistirati u Briselu da im se „jasno stavi do znanja da Srbija ne da neće u tome da učestvuje, već da to neće da dopusti, da se zna ko je gradio flotaciju u Leposaviću, i Crnac i Belo brdo i ko u njima radi“, te da će Vlada Srbije sa rukovodstvom Trepče – sačuvati Trepču, i ulagati u nju.(1)

To je bilo saznanje i obećanje iz aprila, otkud u oktobru iznenađenje? Ima li tragova da je Srbija preduzela bilo šta u tom periodu da spreči ili predupredi proceduru donošenja Zakona o Trepči, koja je praktično otpočela 15.03.2016., imenovanjem Komisije za izradu nacrta Zakona o Trepči? Nema. Pogađajte zašto?!

Primera radi, Vlada Srbije mogla je da se obrati UNMIK-u, budući da je shodno Rezoluciji 1244., od avgusta 2000-te, pravo upravljanja nad kapacitetima „Trepče“ na teritoriji Kosova i Metohije, preuzela UNMIK administracija, čime je ova Kompanija postala jedini privredni subjekt pod direktnom kontrolom UNMIK-a.(2) Kasnije se to jeste menjalo, ali izvorni dokument nikada nije prestao da važi, kao ni Rezolucija 1244. pa je to bila itekako validna adresa za pritisak na jednostrane odluke albanske strane. Ali, problem je što se sam Vučić očigledno ježi na pomen Rezolucije 1244. i svesno “zaboravlja” na postojanje bilo kojih opcija osim briselskih, a u Briselu “zaboravlja” da Trepču spomene. Opet, pogađajte zašto?

A u tom pogađanju, pokušaće da Vam pomogne ova analiza. Krenućemo od kratkog istorijata Trepče, objasniti njen status nakon uspostavljanja misije UNMIK, pa preko spornog Zakona o Trepči doći do onoga šta su opcije za Trepču sutra i kakve su mogućnosti Srbije da odbrani svoje državne interese u ovom metalurškom kombinatu, bar u onom delu kojim upravljaju Srbi (tzv. Trepča-Sever). Naravno, ako to istinski bude želela, odnosno umela.

Pre nego se tome posvetim želim da ukažem da sam o Trepči već pisao za ovaj portal, februara 2015. i u tom tekstu “Trepča kao volja i predstava”(3) nažalost ukazao na mogućnost i tendenciju onoga što će se dogoditi dvadesetak meseci kasnije. Predlažem da pročitate taj tekst, ne samo što on i danas ima punu aktuelnost, već pre svega zato što je ugao iz koga sam tamo izložio problem Trepče potpuno drugačiji od ovog sada, kada su Šiptari krenuli u novu ofanzivu na srpsku imovinu na Kosmetu, bojim se uz podršku srpskih vlasti, bez obzira da li je ona posledica namere, odnosno političkih zadataka koje ispunjavaju po nalogu Zapada, ili totalnog diletantizma u rešavanju kosovskog pitanja.

TREPČA – KRATAK ISTORIJAT

Trepča se smatra najstarijim srednjovekovnim rudarskim naseljem u Evropi, a smatra se da je kao takvo formirano početkom XIV veka, u vreme Kralja Milutina. Za zaštitu rudnika, podignuta je tvrđava Ćutet, a vađenje olova, srebra i gvožđa, nastavljeno je i posle propasti srpskog carstva.  Nakon Kosovskog boja Trepčom je neko vreme upravljao Vuk Branković, a u ruke Osmanlija trajno pada 1455. godine, koji ga eksploatišu do 1685. godine kada prestaje s radom.(4)

Savremena istorija Trepče praktično počinje između dva svetska rata kada, “dve godine nakon početka ispitivanja trepčinog rudnog blaga (1924.) engleska kompanija Selection Trust potpisala je 1926. godine Ugovor o koncesiji zemljišta sa Radomirom Pašićem (sinom Nikole Pašića), koji je inače bio poznat po velikim privrednim malverzacijama. Već decembra 1927. godine osnovana je firma Trepca Mines Limited sa sedištem u Londonu, a Generalnom direkcijom u Zvečanu. Firma je brojala 2.400 radnika, imala 55 inžinjera i početni kapital od 300.000 tadašnjih funti. Tri godine kasnije 1930. otvoren je rudnik Stari trg sa probnom proizvodnjom od 500 tona dnevno, da bi se od 1932. godine proizvodnja ustalila na oko 2.000 tona rude dnevno. Tokom 1940 otvorena je i sopstvena topionica olova”.(5)

Tokom Drugog svetskog rata, bez obzira što je Kosovo bila italijanska okupaciona zona, upravu nad Trepčom preuzimaju Nemci i to kompanija u vlasništvu Hermana Geringa, što najbolje pokazuje značaj koji je Kombinatu pridavan kao sirovanskoj bazi. Nakon rata, Trepča je obuhvaćena Titovom nacionalizacijom, širi svoju osnovnu delatnost i postaje istinski privredni gigant koji je u jednom momentu zlatnih osamdesetih prošlog veka brojao blizu 20.000 radnika i proizvodio 45.000 tona koncentrata olova i 42.000 tona koncentrata cinka godišnje.(6) Otpočinjanjem procesa raspada Jugoslavije tokom devedesetih proizvodnja se smanjivala ali je, ipak, pred NATO agresiju na SRJ 1999. godine Trepča ostvarivala prihod od 200 miliona dolara, dok danas ima dug od 150 miliona evra, a radi jedino deo Trepče koji kontrolišu Srbi, tzv Trepča-Sever.(7)

TREPČA NAKON USPOSTAVLJANJA UNMIK ADMINISTRACIJE

Shodno Rezoluciji 1244. država Srbija predala je, prema tadašnjem političkom sporazumu, imovinu Trepče UNMIK-u, još 1999. godine, ali je tadašnji šef te Misije, albanski lobista, Bernard Kušner, pokušao da Trepču prenese na tzv. „kosovske institucije“, što je na terenu izazvalo praktičnu podelu ovog giganta na dva preduzeća „Trepča–Sever“ i „Trepča–Jug“ kojom upravljaju Albanci. Ali, do toga se nije došlo odjednom. Formalno-pravno Trepča je i danas jedinstveno pravno lice koje funcioniše kao dve odvojene celine, od kojih svaka ima svoj žiro račun, svoj menadžment i imovinu kojom upravlja. 

Da bi smo znali o čemu pričamo valja istaći da Trepča-Sever kontroliše rudnike Crnac, Belo brdo i Žuta Prlina, otvoreni kop Koporić, dve flotacije (jedna instalirana 2012) u Leposaviću i metalurgiju u Zvečanu. Ukupno zapošljava nešto preko 3000 radnika, koji se rotiraju budući da kapaciteti omogućavaju neprekidnu upošljenost oko 1200 radnika.(8) Zaradu primaju za period koji rade, a za period za koji ne rade primaju “stipendije” od 30 evra koje je ustanovio UNMIK i naknade za nezaposlene Vlade Srbije. Uglavnom, Trepča-Sever je kičma privrednih aktivnosti na severu Kosmeta, iako upravlja sa oko 30% imovine. Pri tome, važno je i naglasiti da se dva najvažnija rudnika Trepče-Sever, Crnac i Belo brdo, protežu iza administrativne linije i praktično eksploatišu rudno blago Srbije.

Preostali deo imovine, oko 70 %, kojom upravlja Trepča-Jug, i koja obuhvata 26 rudnika i ostatak Trepčine imovine nije u pogonu.

Ovo je faktičko stanje, a da pogledamo i kako se situacija razvijala u formalno-pravnom smislu.

Tokom avgusta 2000-te UMNIK je svoju kontrolu nad Trepčom praktično „overio“ formirajući i registrujući Trepču kao novi privredni subjekt „Trepča pod UMNIK Administracijom“ (Trepca under UMNIK Administration), koje je formalno funkcionisalo kao jedno preduzeće, čijeg je direktora postavljao UNMIK. E, sada, nešto vrlo važno – ovako formirano preduzeće preuzelo je kontinuitet pravnog lica Holding RMHK „Trepča“ a.d., sa srpskim upravljanjem (pre bombardovanja). Ovo je itekako bio osnov za odbranu Trepče od onog što će uslediti kasnije, ali ga srpske vlasti nikada nisu koristile.

Tokom 2002. godine UNMIK je pravo upravljanja Trepčom delegirao na svoju agenciju pod imenom “Kosovska agencija poverenja” (Kosovo Trust Agency – KTA), koja je kompaniji promenila ime u Trepca Enterprise under KTA Administration, ali nastavila pomenuti kontinuitet. Tako je „tokom 2008. godine međunarodna uprava na Kosovu saopštila da je za nju jedina važeća struktura vlasništva Trepče ona prema kojoj je 25 odsto kombinata u društvenom vlasništvu, 66 odsto u rukama Fonda za razvoj Srbije, dva odsto ima EPS i po nešto više od dva odsto Jugobanka, Beobanka i Progres”.(9) Ovo se, takođe, može i mora koristiti u razgovorima o Trepči, ako se Vučić bude udostojio da ih vodi.(10)

No, kada je 2008. godine samozvana „Skupština Kosova“ formirala tzv. „Kosovsku agenciju za privatizaciju“ (KAP), ova se samoproglasila nadležnom za Trepču i 2009. godine, bez dozvole i znanja UNMIK-a i ogranka Trepča-Sever, preregistrovala Trepču u Trepca Enterprise under PAK Administration, sa adresom južnog dela „Trepče“ kao sedišta firme (južna K. Mitrovica), koristeći sve ostale elemente iz postojeće registracije, uključujući i ovlašćena lica. UNMIK nikada nije prihvatio, ali ni osporio ovaj čin. Ako ne reagovanje UNMIK-a na ovaj falsifikat, kojim je KAP sebe praktično ozvaničila kao upravljača Trepčom, možemo tumačiti političkim ili ekonomskim interesima Zapada, neshvatljivo je da Srbija nije službeno reagovala na ovako drastično kršenje Rezolucije 1244. i praktično upadanje u njenu državinu. Tadić i njegova svita ostali su nemi.

Jedino se oglasilo poslovodstvo Trepče-Sever da je za njih UNMIK-ova Trepca Enterprise under KTA Administration jedina prihvatljiva forma koja, po međunarodnoj regulativi, može privremeno funkcionisati na KiM. Šiptari su ovo prećutali, kao što je njima prećutao Beograd. Nije im se žurilo. Proces je bio usmeren tamo gde su želeli. 

A želeli su da sebe predstave kao upravljača nad celokupnom imovinom Trepče. Tako je KAP maja 2011. godine, donela uredbu kojom je zabranila prodaju svih proizvoda „Trepče“, zbog neprihvatanja njihove nadležnosti od strane rukovodstva Kombinata „Trepča-Sever“ iz Zvečana. Srpski menadžment, naravno, nije poštovao ovu uredbu, a Šiptari nisu pritiskali da se ona sprovede silom, jer im je bilo najvažnije da ona postoji. Beograd je opet ostao prilično pasivan.

Iako je šiptarska igra sa jedinstvenim pravnim licem čije je sedište u Južnoj Mitrovici bila sasvim providna – čekanje da ukupni dugovi zbog većeg dela firme koji ne radi postanu alarmantni kako bi se opravdale vanredne mere u Trepči kao formalno jedinstvenom pravnom licu, srpska strana nije iskoristila ustupke koje je jednostrano davala u Briselskom procesu vezano za imovinu, da ovaj scenario bar predupredi nekom svojom inicijativom, već je zamajavala sostvenu javnost nebulozama o nekakvoj ZSO, koja će bezmalo biti nova Republika Srpska.

A kada je 15.03.2016. tzv. “Vlada Kosova” imenovala šesnaestočlanu komisiju za izradu Nacrta Zakona o Trepči, čije je vođenje povereno ministru ekonomskog razvoja Bljerandu Staviljeciju, a u kojoj je bilo svega dva člana srpske nacionalnosti (Ljubomir Marić, ministar za lokalnu samoupravu u kosovskoj vladi i Ranko Đokić) čije glasanje protiv nije nosilo pravo “veta”, Beograd je opet glumio iznenađenje, ali tim povodom opet nije tražio raspravu u Briselu! Put Zakonu o Trepči bio je otvoren.

ZAKON O TREPČI – SUŠTINA I REAKCIJE

Od formiranja Komisije za Nacrt Zakona o Trepči do njenog predloga tzv. kosovskoj „Vladi“ prošlo je više od šest meseci, a da ni smušeni srpski predstavnici u kosovskim institucijama, koje su birali Vučić i Vulin, niti zvanični Beograd nisu preduzeli ni jednu konkretnu akciju da se Priština omete u svom očiglednom naumu prisvajanja Trepče, osim povremenih busanja u prsa mlađanog Marka Đurića, kako „Srbija neće dozvoliti…“ ovo ili ono. Ali, kod tog momka odavno je šiptarska strana prepoznala višak energije, a manjak političke pameti i preduzimljivosti, pa ga tako i tretiraju. Ne uzimaju ga za ozbiljno. S pravom. Povremenim zabranama za ulazak na KiM zamajavali su ga trivijalnim stvarima, a oni u miru završavali započeti Nacrt.

Uglavnom, tzv. „Kosovska vlada“ Nacrt Zakona o Trepči stavila je na dnevni red 05.10.2016, i usvojila ga uz glasove „protiv“ srpskih članova, a samo tri dana kasnije on se, kao predlog Zakona, našao pred kosovskim „Parlamentom“.

Suštinu predloga pred „poslanicima“ objasnio je predsednik Komisije za izradu nacrta, Bernard Staviljeci koji je rekao:

„Odredbe ovog nacrta zakona određuju transformaciju nekoliko poslovnih jedinica društvenog preduzeća Trepča u akcionarsko društvo, s time da će Vlada Kosova biti vlasnik 80 posto tih akcija, a radnici i vlasnici raspolagaće sa 20 posto akcija“(11) 

Dakle, jasno. Trepča se, iako to u praksi nije, tretira kao jedinstveno pravno lice, sa nekoliko poslovnih jedinica (u šiptarskom poimanju to su tri jedinice: Rudnici sa flotacijom Trepča-Stari trg, Rudnici sa flotacijom Kišnica i Novo Brdo, i Rudnici sa flotacijom Kopaonik i Leposavić) koje se transformiše u akcionarsko društvo, sa vlasništvom „Vlade Kosova“ od 80 %, što joj daje mogućnost ne samo upravljanja, već i prodaje zainteresovanim partnerima. Preostalih 20 % su radničke akcije, opet većinski albanske, kojima će se u nekoj narednoj fazi trgovati na berzi, što je mogućnost za usmeravanje buduće „privatizacije“. Dakle, Srba malo, Srbije nigde!

Zakon takođe definiše i pitanja mineralnih resursa, prenosa imovinskih prava i ljudskih resursa, statuta, registracije, upravljanja akcionarskim društvom i druga praktična pitanja, kao i u roku od šest meseci od njegovog usvajanja izradu studije o izvidljivosti i razvojne strategije Trepče, koju takođe treba da usvoji „Skupština“.

Treba istaći da je tokom maja 2017., Kosovska agencija za privatizaciju (KAP), predala odlazećem premijeru Isi Mustafi „Studiju izvodljivosti strateške orijentacije za razvoj Trepče“(12), čime je pokazala da proces ide svojim tokom i to u predviđenim rokovima, bez obzira na Vučićevo markentinško poništavanje Zakona o Trepči. Nema sumnje da će za novu „Vladu Kosova“, ko god da je formira, nastavak ovog procesa biti prioritetan zadatak.

Srpska zajednica na Kosovu bila je jednodušna u osudi ovog čina tzv „Kosovske vlade“, a srpski predstavnici u kosovskim institucijama privremeno su suspendovali svoje učešće u njihovom radu. Pre nego su predstavnici Srpske liste napustili zasedanje tzv „Parlamenta Kosova“, njihov predsednik, Slavko Simić, ukazao je na nepravilnosti prilikom izrade Nacrta zakona o Trepči, posebno na nekonsultovanje menadžmenta i sindikata Trepče-Sever i u ime 3.000 radnika Trepče preneo zahtev i poruku da se predloženi Nacrt zakona povuče i isključi iz procesa razmatranja i glasanja.(13) Naravno, bio je to govor gluvima.

Zapošljeni rudari u pogonima Trepče-Sever i članovi njihovih porodica organizovali su protestna okupljanja sa kojih su otišli apeli kako vlastima u Prištini i Beogradu tako i međunarodnoj zajednici da se ovaj zakon suspenduje i da se o Trepči iznova razgovara, a u Zvečanu je, po hitnom postupku, održana vanredna sednica skupština četiri opštine sa severa Kosova. „U jednoglasno usvojenim zaključcima izražava se oštro protivljenje predlogu nacrta zakona o Trepči i zaheva njegovo momentalno povlačenje iz procedure, uz napomenu da će se svako donošenje odluke po pitanju pravnog statusa Trepče, bez dogovora sa zaposlenima i srpskom zajednicom, smatrati ništavnim i nesprovodivim na teritoriji četiri opštine na severu Kosova“.(14)

Nakon usvajanja Zakona, Srpska lista podnela je 13. oktobra 2016., Zahtev za ocenu ustavnosti Zakona o Trepči, ukazavši da je zakon usvojen na neustavan način, bez učešća Srba, kao i da su zanemareni interesi srpske zajednice.

Odgovor tzv. „Ustavnog suda Kosova“ stigao je u ekspresnom roku, već 31. oktobra 2016., a u zaključku suda kaže se:

„Sud utvrđuje da podnosioci zahteva nisu potkrepili svoju tvrdnju na ustavnim osnovama i nisu pružili dokaze koji ukazuju kako je i zašto osporenim Zakonom o Trepči povređen Ustav, kako zbog sadržaja, tako i zbog procedure … Svi pravni i upravni akti koji bi mogli biti u suprotnosti sa odredbama Zakona o Trepči trebalo bi da se stopiraju i ne sprovedu“ (15)

Nema sumnje, efikasnost kosovskog „Ustavnog suda“ mnogo je veća od onih koji bi trebalo da sankcionišu svakodnevna nasilja nad Srbima u pokrajini. A i srpski predstavnici nisu dugo izdržali van institucija. Nakon šest meseci, sredinom marta 2017., vratili su se podvijena repa. Njihov povratak inicirao je Beograd. Komentarišući ovaj čin Aleksandar Vučić je, u njihovo ime, pojasnio: „Srpski poslanici su morali da se vrate u parlament u Prištini, jer su posle šest meseci hteli da im uzmu dozvolu pa da biraju neke druge srpske poslanike, njima poslušne”(16).

Ah, taj veseli Vučić. Rekao bi neko da Šiptarima ovi njegovi nisu poslušni. Ili im je, možda, on poslušan. Kako god, ni dva meseca nakon povratka, “poslanici” Srpske zaboravili su Trepču, hvatali se za guše u “kosovskom parlementu” oko toga ko koga predstavlja, ali su svi zajedno glasali za Tačijev i Haredinajev predlog za obaranje Mustafine vlade. Pravi biseri Vučićeve politike, nema šta.

MEĐUNARODNE REAKCIJE NA ZAKON O TREPČI

Krenućemo reakcijom Brisela pod čijim se tutorstvom odvijaju tobožnji razgovori Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa. Portparol Evropske komisije, Maja Kocijančić, naglasila je kako je EK „primila k znanju“ i usvajanje Zakona o Trepči, i akt o poništavanju tog Zakona od strane srpske Vlade, i uputila uobičajene fraze o potrebi dijaloga o „ovako važnom pitanju za Kosovo“. Međutim, ona je i precizirala „da je neophodno da i Beograd i Priština pristanu da se pitanje „Trepče“ stavi na dnevni red dijaloga, kako bi o tome moglo da se razgovora za pregovaračkim stolom u Briselu, uz posredovanje EU”.(17)

Ovakva izjava može se uzeti kao hladan tuš za srpsku stranu, jer je evidentno da Šiptari nikada nisu želeli da razgovaraju o Trepči. Ali, ovo otvara i mnogo složenija pitanja. Čemu onda posredstvo EU? Nama su naši pregovarači (i Dačić i Vučić) neprestano govorili da teme za razgovor nameće Brisel. Ako je ovo što gospođa Kocijančić tačno to znači da je Srbija mogla da izbegne sve teme koje joj nisu odgovarale. Zašto je onda srpska država povučena s Kosmeta? Zašto su napravljeni fizički prelazi? Zašto smo, onda, dali Telekom, ako svaka strana može odbiti da razgovara o onome što joj se ne sviđa? A ako to mogu Šiptari, a mi ne možemo, zašto uopšte učestvujemo u toj farsi dvostrukih aršina? Ovo su veoma važna pitanja na koje srpske vlasti moraju dati hitne odgovore. 

U svakom slučaju, stav Maje Kocijančić jasna je poruka da Zapad prećutno podržava politiku Prištine.

Veoma konkretan potez po pitanju Trepče učinili ja poslanička grupa „Dosta je bilo“, čiji je lider Saša Radulović 5. novembra 2016. posetio tadašnjeg šefa delegacije EU u Srbiji, Majkla Davenporta, i lično mu predao pismo kojim se od evropskih zvaničnika traži zaštita imovine u rudniku „Trepča”. U pismu se upozorava da je odlukom prištinske skupštine o konfiskaciji imovine rudnika prekršen jedan od osnovnih civilizacijskih principa, neprikosnovenost imovine, i da je počinjen opasan presedan za EU.(18) Ni od ovog pisma, inače poslatog svim poslaničkim grupama u Evropskom parlamentu nije bilo praktične koristi.

Sredinom novembra 2016. na redovnoj sednici Saveta bezbednosti UN posvećenoj Kosovu, ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić zatražio je od država članica SB UN da iskoriste svoj autoritet kako bi uticale da se prištinski Zakon o Trepči stavi van snage.(19) U svom obraćanju on je iscrpno obrazložio stavove srpske strane i ukazao na moguće ozbiljne posledice po srpsku zajednicu u slučaju primene ovog zakona.

Diplomatski oprezno, ali nedvosmisleno, donošenje Zakona o Trepči osudio je i šef UNMIK-a Zahir Tanin. Govoreći o Zakonu o Trepči Tanin je naveo da su članovi parlamenta imali manje od 48 sati da pročitaju nacrt zakona, a da prostora za analizu teksta nije ni bilo, što je izazvalo snažan protest srpske zajednice i zvaničnog Beograda tako da su predstavnici kosovskih Srba obustavili učešće u kosovskim institucijama vlasti. Tanin je i procenio da “usvajanje Zakona o Trepči predstavlja prepreku u dijalogu između Beograda i Prištine”(20)

Nasuprot njima, Ambasadorka Kosova u Vašingtonu Vljora Čitaku, koja zastupa Kosovo na sednicama SB naglasila je da Beograd nema nikakva prava na vlasništvo nad kompleksom Trepča, već da su njegovi vlasnici građani i vlasti Kosova. „Tvrdnje srpskih vlasti samo pokazuju njihove kolonijalne tendencije prema Kosovu”(21), naglasila je VljoraČitaku.

Naravno, zbog otvorene podrške zapadnih sila (SAD, Britanije, Nemačke i Francuske) kosovskoj secesiji, ali i nezainteresovanosti Srbije da se, po ključnim pitanjima, poziva na Rezoluciju 1244, redovne sednice SB o Kosovu davno su postale da budu mesto konkretnih zaključaka.

Uglavnom, može se uzeti da mlake reakcije zapada na uzurpatorsko ponašanje Prištine ohrabraju njihove dalje poteze u tom smeru, ne samo prema Trepči. Razloge za to možda treba tražiti u ekonomskim, odnosno korporativnim, interesima velikih igrača koji upravljaju svetskom metalurgijom.

EKONOMSKI ASPEKT PROBLEMA TREPČE

Možda je osnovni problem srpskih vlasti  što na sva pitanja prevashodno gledaju kao na politička, a ona koja i prepoznaju kao ekonomska rešavaju tek kada se definišu njihove koruptivne tarife. Ni jedno, ni drugo nije bio dobar pristup za Trepču. Problemu Trepče moglo se, i moralo, pristupiti na inovativan način, shodno vlasničkoj strukturi koju je UNMIK priznavao sve do 2009. godine kada mu je Kosovska agencija za Privatizaciju, praktično preotela Trepču. No nije se imalo volje, ili pameti. Svejedno.

Flora Saunders je još 30. jula 1998. objavila tekst pod naslovom „Kosovo – Rat oko rudnika“ i ukazala na činjenicu da stručne metalurške i slične publikacije obaveštavaju uske krugove iz sveta finansija i biznisa o tamošnjim velikim prirodnim bogatstvima. Zaključila je da će „Trepču“ kontrolisati onaj ko oružano pobedi na Kosovu, a NATO dominacija na terenu bi „stavila američke korporacije u najbolji položaj“.(22) Samo godinu dana pre bombardovanja.

Da malo pogledamo cifre koje će nam ovo potvrditi u slučaju Trepče. Prema procenama Svetske banke, vrednost mineralnih rezervi na Kosovu je 13,5 milijardi evra, a udeo rudnika olova i cinka, Trepča, u njima je tri milijarde evra. Preostali kapacitet eksplotaciono isplative rude je navodno oko 29 miliona tona, sa procentima metala koji omogućavaju dobijanje 999.000 tona olova, 670.000 tona cinka, 2.200 tona zlata i preko 3.000 tona srebra.(23) Budući da postoji sva neophodna infrastruktura za preradu ovo su itekako značajne količine, ali mora se reći da su podaci Svetske banke pravljeni samo na osnovu istraženih i verifikovanih nalazišta, a da su stvarne cifre rudnih rezervi na Kosmetu mnogo veće. Zato su usledila opsežna geološka istraživanja novih rezervi rudnog blaga.

Američka globalna korporacija za istraživanje rudnog bogatstva, „Avrupa minerals“,  početkom februara 2010. počela je istraživanja na četiri nalazišta srebra, olova i cinka oko Kosovske Mitrovice, pošto je to „evropski najproduktivniji region za olovo i cink“. Nekoliko meseci kasnije, novembra 2010, poslovnicu u Prištini otvara i „Lidijan internešnel“ (nekadašnji „Rio Tinto“), kao i mnoge druge kompanije iz ove oblasti. Nema dileme da je, u ovom trenutku, rudarski basen „Trepče“ „izrešetan“ istraživačkim tačkama moćnih korporacija.(24)

Uostalom, značaj Trepče za moćne zapadne korporacije najbolje je potvrdio novinar Nil Klark koji je u britanskom  „Nju stejtsmenu“, pišući o Kosovu, 2007. objavio: „samo nekoliko meseci posle instaliranja NATO na Kosmetu, Međunarodna krizna grupa (MKG), koju finansira Soroš, objavila je dokument pod naslovom Trepča: izlaz iz lavirinta“. Klark je mišljenja da je Soroš ulagao u MKG da bi „preuzeo kontrolu nad rudnikom Trepča”, gde su „ogromne rezerve zlata, olova i drugih minerala“.(25)

Kad smo kod Soroša, tokom jula 2011. godine američki „Volstrit džornal“ objavio je vest da je izaslanik svetskog finansijskog magnata Džordža Soroša tokom 2010. bio pet puta na Kosmetu. I to u društvu albanskog milijardera Sahita Muje, izvršnog direktora korporacije „Albanski minerali“, da procenjuju rudno blago Kosmeta.(26)

Sve napred izneto ukazuje da je ne samo moguće, već gotovo izvesno, da iza Zakona o Trepči ne stoji samo šiptarska paradržava, već i korporativni centri moći koji su priveli kraju istraživanja rudnih rezervi, koje intenzivno traje od 2010, i sada kreću u narednu fazu. Iz koncepta samog Zakona vidljivo je da je on samo međufaza ka prodaji Trepče stranom partneru. To je ujedno i objašnjenje mlake reakcije tzv. međunarodne zajednice na šiptarsko uzurpiranje Trepče. Misle da će je od njih lakše i jeftinije kupiti.

Z A K LJ U Č A K

Verujem da sam, osvetljavajući problem Trepče sa raznih aspekata (istorijskog, političkog, socijalnog, ekonomsko-privrednog, vlasničkog itd), uspeo da pokažem svu njegovu kompleksnost, ali i nekompetentnost srpskih vlasti prema ovom problemu. Jednostavno, država koja na kosmetskoj teritoriji ima „Šar“, „Feronikl“, „Trepču“, „Termoelektrane“, najveće rezerve lignita u Evropi itd., a ukine resorno Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, da bi sve to poverila Kancelariji koju vodi nekakav tatin „fićfirić“ jednostavno nije normalna. To nije uradio Boris Tadić, već trojac Nikolić-Dačić-Vučić. I to treba da se zna.

Oni koji su u Briselske pregovore krenuli bez stalnih pravnih, ekonomskih i ostalih stručnih timova, pregovarajući u četri oka od 22 sata do iza ponoći, pa iza toga to pretakali u nekakve zaključke i protokole kojima smo gubili deo po deo državnosti, ingerencija, teritorija i svega ostalog, ne mogu biti upamćeni drugačije nego kao izdajnici. I Trepča je došla na red.

Ali, nećemo se ovde baviti njima. Uostalom, sami smo ih birali i biramo! Ključno je pitanje može li Srbija u ovom trenutku stati na put otuđivanju Trepče?  Putem kojim je krenula, TEŠKO. Tim pre što Šiptari izbegavaju ekcese i još uvek neće primenjivati silu radi primene ovog Zakona. Oni će sada, kada imaju Zakon, sačekati neko vreme. Defanzivu u koju su same sebe gurnule srpske vlasti neće moći prevazaći donošenjem odluka koje nemaju nikakvu pravnu valjanost za one zemlje koje su Kosovo priznale kao državu, a to su upravo naši „evropski prijatelji“. Biće velika sreća ako tako pasivna Srbija uspe da pod srpskom upravom očuva ono što danas nazivamo Trepča-Sever i radna mesta bar polovine radnika.

Ali, kada bi se krenulo drugim putem, kada bi se našim „evropskim prijateljima“ stavilo do znanja da ćemo prekinuti ne samo briselske pregovore, nego i proces pridruživanja, ako Priština ne povuče sve jednostrane akte koje je donela, pa i Zakon o Trepči, siguran sam da bi bila druga pesma. Čak bi i moćne korporacije malo zastale. A za kontakt sa njima sada imamo premijerku od njihovog poslovnoga  roda i srpske masone. Puna ih je vlada.

Takođe, Zakon o Trepči mogao bi se napasti i u tački njenog nezakonitog otimanja od UNMIKA od strane Kosovske agencije za privatizaciju (KAP) 2009. godine, drastičnim kršenjem Rezolucije 1244.

Samo, kada bi reč Rezolucija Vučić smeo ili hteo da pomene.

Ali, pošto ne sme, ili neće, ostaje nam da se nadamo u Putinov Lex specialis, kada se bude prihvatio rešavanja Balkanskog pitanja. A to se bliži, čini mi se…

_______________________________

Odrednice:

1. kossev.info/strana/arhiva/usvojen_zakon_trepca/9923
2. rs.sputniknews.com/srbija/2015012856084/
3. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/trepca-kao-volja-i-predstava/
4. sh.wikipedia.org/wiki/Trep%C4%8Da
5. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/trepca-kao-volja-i-predstava/
6. www.nin.co.rs/pages/article.php?id=78960
7. rs.sputniknews.com/srbija/2015012856084/
8. www.nin.co.rs/pages/article.php?id=78960
9. rs.sputniknews.com/srbija/2015012856084/
10. (Inače, kod Agencije za privredne registre Srbije od 2010. godine upisana je RMHK Trepča a.d. Zvečan u restrukturiranju, u čijem vlasništvu Fond za razvoj učestvuje sa 54 odsto, Dunav banka Zvečan sa 11,14 odsto, Generaleksport sa 6,7, progres, Jugo i Dunav banka sa manje od dva procenta, ali ovu registraciju ne priznaju ni UNMIK, ni tzv. kosovske institucije.)
11. kossev.info/strana/arhiva/usvojen_zakon_trepca/9923
12. www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:667881-Pristina-opet-napada-Trepcu
13. www.slobodnaevropa.org/a/zakon-o-trepci-na-dnevnom-redu-skupstine-kosova/28037603.html
14. Isto
15. kossev.info/strana/arhiva/kosovski_ustavni_sud_odbio_zahtev_srpske/10187
16. www.ceopom-istina.rs/vesti/poslanitsi-srpske-liste-opet-u-skupshtini-kosova/
17. www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2485624/ek-primila-na-znanje-odgovor-srbije-na-zakon-o-trepci.html
18. www.politika.rs/scc/clanak/367210/Moze-li-kosovski-zakon-o-Trepci-biti-zaboravljen
19. www.politika.rs/scc/clanak/367975/Dacic-SB-UN-da-utice-da-se-zakon-o-Trepci-stavi-van-snage
20. Isto
21. Isto
22. www.politika.rs/scc/clanak/197583/Rat-za-kosmetsko-rudno-blago
23. www.blic.rs/vesti/drustvo/bitka-za-trepcu-zasto-je-rudnik-na-kosovu-poslednja-balkanska-jabuka-razdora/8ndhrcn
24. www.politika.rs/scc/clanak/197583/Rat-za-kosmetsko-rudno-blago
25. Isto
26. Isto

Izvor: Fond Strateške Kulture