Стварање војске Косова – од Дренице до Брисела

Косово је на пола корака од оснивања своје Армије. Преостало је још ‘отварање’ косовског Устава, измена чланова, којим ће се и званично верификовати трансформација Косовских безбедносних снага у Оружане снаге Косова. У седамнаестогодишњем процесу стварања косовске војске много је цигли уграђено, углавном уз помоћ међународне машинерије. Извођачи радова, косовски  Албанци, ударнички су радили.

Од формирања Ослободилачке војске Косова (ОВК), преко подршке НАТО-а косовкој герили, њеном трансформацијом у Косовски заштитни корпус (КЗК) и Косовску полицијску службу (КПС) ’99, потом – трансформацијом у Косовске безбедносне снаге (КБС) 2008, и сада, у самом финишу – ишчекивању проглашења Армије Косова, јавности су у свакој од ових фаза пажљиво сервиране поруке; од тога да КЗК неће бити војска, а да ће се њени ненаоружани припадници борити против елементарних непогода и спашавати становништво у случају природних несрећа, преко тога да ће КБС носити лако наоружање и да је то формација одговорна за ангажовање у кризним ситуацијама, уклањање експлозивних направа и цивилну заштиту. А тек онако успут је објашњено да ове снаге морају бити спремне да испуне остале безбедносне задатке који нису у мандату полиције или осталих служби за одржавање реда и мира. Трансформација порука је подразумевала и првобитне демантије Запада да ће Косово имати своју Армију, па све до најновије изјаве америчке амбасадорке на Косову да је влада Косова испунила све обавезе везане за трансформисање КБС у Оружане снаге Косова (ОСК).

Што се тиче српске Армије, она је на Косову разграђена још 1999. Цигле из те демонтиране тврђаве су спаковане на камионе и тенкове јуна ’99, и транспортоване у још мању Србију. Данашње младе генерације косовскометохијских Срба не знају ништа о духу српске војске. Без обзира на сентименте, њиховим очима су блискије униформе војника КФОР-а него униформа српског војника.  После много деценија, народна и породична светковина одласка Србина у војнике  замењена је прославом пунолетства.

Након 78 дана бомбардовања тадашње Југославије, војно-технички тзв. Кумановски споразум, потписали су на војном аеродрому у близини Куманова, генерал ВЈ, односно МУП-а, Светозар Марјановић и Обрад Стевановић са једне, и генерала НАТО-а, Мајкл Џексон, са друге стране.

Федералне и српске снаге су се обавезале на повлачење свог људства и организације СРЈ и Републике Србије који могу војно да делују, што је подразумевало редовне армијске и морнаричке снаге, наоружане групе грађана, удружене паравојне групе, ваздухопловне снаге, територијалну одбрану, пограничну полицију, обавештајне службе, полицијске јединице – локалне, специјалне, антитерористичке, јединице против демонстрација, као и било коју групу или појединце које као такве наведе командант КФОР-а.

Дефинисане су зоне ваздушне (ЗВБ) и копнене безбедности (ЗКБ), 25 километара од покрајинске границе Косова ка унутрашњости тадашње СР Југославије, односно појас од 5 километара мерено од покрајинске границе ка унутрашњости тадашње СР Југославије.

Иако су потписници ВТ споразума указали и на то да је договорен повратак војног особља СРЈ и Србије на Косово и Метохију, а да ће КФОР обезбеђивати испуњавање обавеза повратка после одобравања истог, једна од најбитнијх одредби Кумановског споразума која у медијима није спомињана, јесте члан И/параграф 5а, према којем – било какве снаге СРЈ, без претходног изричитог одобрења команданта КФОР-а, неће ни под којим околностима ући, поново ући, нити остати на територији Косова, ЗВБ и ЗКБ.

Резолуција СБ УН 1244

Потписивање Кумановског споразума омогућило је Савету безбедности ОУН да 10. јуна 1999.године усвоји Резолуцију 1244, којом се успостављају и надгледају привремене институције аутономне самоуправе до политичког решења, те преношење, након оснивања тих институција, својих административних одговорности уз надгледање и подршку консолидовању косовских локалних привремених институција и осталих активности изграђивања мира. Резолуција је такође планирала демилитаризовање особља војске СРЈ, али и повратак дела особља за четири функције (укључујући и чување манастира) које ће бити под надзором међународних снага безбедности, а ограничене су на мали договорени број – стотине, не хиљаде, као и повратак избеглица.

УНМИК је преузео управљање над Косовом, док се са друге стране у резолуцији потврдила приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету Савезне републике Југославије и других држава у региону.

Резолуција је предвидела и демилитаризацију Ослободилачке војске Косова (ОВК) и других наоружаних група косовских Албанаца и то кроз њихову трансформацију у Косовску полицијску службу и Косовски заштитни корпус. Ове две нове службе су директно настале демобилизацијом тадашње косовске гериле – ОВК.

Круцијални делови резолуције 1244 за Србију и српску заједницу нису испуњени ни данас. Разговори о повратку одређеног броја безбедносног особља СРЈ, односно Србије на КиМ-у нису ни започети, односно заборављени су до те мере да ће вам многи међународни представници, али и политичари из Београда, у приватном разговору рећи да је неукусно тако нешто и помињати; контрола ваздушног саобраћаја није враћена органима СРЈ, Косово је једнострано прогласило независност, а није ни успостављено безбедно окружење за повратак избеглица и прогнаних. Те тачке резолуције у буквалном смислу речи остале су до данас мртво слово на папиру.

‘Демилитаризација’ ОВК у Косовски заштитни корпус (КЗК) и Косовску полицијску службу (КПС)

УНМИК и НАТО су 14. јула ‘99 утврдили мере које ће пратити реинтеграцију демилитаризованих припадника ОВК, да би потом именовали Међународну организацију за миграције (ИОМ) која ће преузети централну улогу у спровођењу демобилизације и реинтеграције ОВК у Косовски заштитни корпус. Уредбом 1999/8 Уједињених нација, у јануару 2000, званично је основан Косовски заштитни корпус, а фебруара 2000, започет програм ИОМ-ове обуке чланова ОВК за пријем у КЗК, након што је од 23. јула до 30. новембра ’99 регистровано 25.723 демобилисаних бораца ОВК, а исте године, у септембру, почело и формирање Косовске полиције обуком прве генерације од 176 кандидата, такође махом из редова ОВК.

КЗК је тако постао ‘нова организација’ за реаговање у случају елементарних непогода и природних несрећа које би погодиле становништво и територију Косова, спровођење операција потрага и спашавања људи; пружање помоћи заједницама и обнављање инфраструктуре и помагање УНМИК-у и КФОР-у. Планови су укључивали 3000 редовних припадника и 2000 резервиста, док је 10% од укупног броја места у КЗК-у, резервисано за цивилне кандидате који би требало да обухвати и мањине.

‘Демилитаризацијом’ ОВК извршен је њихов прелазак у КЗК и КПС и то заједно са целокупном претходном ОВК структуром. Тако је бивши официр југословенске војске Агим Чеку, касније један од водећих команданата ОВК и једини школовани официр у косовској герили, постао командант КЗК-а; ‘официри’ ОВК-а постали су официри КЗК-а, док је не мали део бивших припадника ОВК  прешао у косовску полицију, где су неки од њих имали водеће улоге. Утицај ОВК је и у цивилном делу послератног живота међу косовским Албанцима остао доминантан, као окосница најснажнијег симбола борбе за слободу у њиховој новој историји, али и субјекат у расподели политичке и економске моћи.

ОВПМБ и ОНА

Демилитаризација је трајала неколико година, а да никада није суштински спроведена. КФОР се повремено ‘хвалио’ акцијама заплене, односно предаје оружја, док је сиромашна статистика предатог оружја јасно указивала да су приватни магацини и даље пуни.

Добар део наоружања завршио је у јужној Србији и Македонији. Сукоби са Косова су се 2000, прелили на југ Србије; многи су видели трансформацију ОВК у ОВПМБ – Ослободилачку војску Прешева, Медвеђе и Бујановца. Ови сукоби су обустављени 2001, након муњевите реакције тадашње српске владе која је  формирала Координационо тело за југ Србије, али и услед недостатка подршке великих сила овој оружаној формацији. Сукоб се са југа Србије  исте године прелио у северозападни део Македоније, и то под вођством нове оружане албанске формације, Ослободилачке националнце армије – ОНА, а окончан је када се умешала међународна заједница и села две стране за преговарачки сто. Кључна тачка тзв. Охридског споразума из лета 2001, било је увођење албанског језика као званичног језика у местима у којима Албанци чине барем 20% од укупног становништва.

Контроверзе

Српска страна је све време оптуживала прво ОВК, потом КЗК и КПС да се ради о терористичкој организацији, односно особама које су починиле озбиљне ратне злочине и спроводиле криминалне активности, пре свега над Србима, Ромима и својим политичким неистомишљеницима – убиства, киднаповања, вађење и трговина органима, трговина белим робљем и наркотицима. У Србији је 1998.године објављена тзв. Бела књига у којој је кроз конкретна имена и податке објашњена спрега између тероризма, криминала и политике на Косову у стварању друге албанске државе у Србији.

Још крајем новембра 1997. године Стејт департмент је УЧК прогласио за терористичку организацију да би већ следеће године исту уклонио са листе терористичких организација. Свет је тада обишао видео снимак америчке подршке ОВК из Јуника, у лето 1998, у којој је тадашњи Специјални изасланик америчког председника за Косово, Ричард Холбрук, седео изувен на поду поред наоружаних и маскираних припадника ОВК.

Албанско питање је званично интернационализовано у новембру 1997, када су се три маскирана лица ОВК појавила на сахрани убијеног наставника Халита Геција у Дреници, поздрављена од стране хиљаде окупљених Албанаца, да би потом уследило и прво саопштење за јавност, са потписом ОВК.

И КЗК и КПС су такође пратиле контраверзе. Неки од чланова КПС-а су се повезивали са корупцијом, спрегом са локалним криминалним групама, шверцовањем оружја и етничком дискриминацијом, док су КЗК пратиле још озбиљније оптужбе. У новембру 1999. ОЕБС је у својим извештајима пријавио прве злочине које су починили припадници Косовског заштитног корпуса. Потом су и УН указале на умешаност неких чланова корпуса у атентате, који су имали терористичку матрицу на Косову.

Српски полицијски извештаји су и даље бележили активност оружаних група на Косову и Метохији усмерених ка застрашивању и протеривању преосталих Срба, али и ка елиминацији сведока ратних злочина које је починила ОВК. Они су ове активности јасно доводили у везу са некадашњим члановима ОВК, а потом високим официрима у КЗК-у. Сами обавештајци КФОР-а су такође у својим извештајима потврђивали исте информације.

Једна од најтежих оптужби тицала се повезаности КЗК-а са терористичком Албанском националном армијом – АНА, формацијом која се појавила након рата на Косову, у присуству међународних снага. Док су у јавност стизале вести о маскираним групама које пресрећу аутомобиле и грађане, као и саопштења за штампу са потписом ове организације, међународни представници су демантовали постојање ове формације.

Ипак, у  априлу 2003. године, 12 официра КЗК-а је осумњичено за умешаност у минирање железничког моста у селу Лозиште код Звечана, када су и погинула два припадника ове формације услед погрешног руковања експлозивом, а АНА издала саопштење, преузевши одговорност за овај бомбашки напад. Тадашњи шеф УНМИК-а, Мајкл Штајнер је потом суспендовао двојицу високих официра КЗК-а, Рахмана Раму и Нуредина Љуштакуа због сумње да су учествовали у овој акцији, али и због сумње да су повезани са том терористичком организацијом.

У мају 2004, нови шеф УНМИК-а, Хари Холкери је у свом саопштењу, међутим, навео да је истрагом утврђено да не постоји основ за кривично гоњење осумњичених у том случају.

Неколико година касније, Рахман Рама је постао генерал КБС, данас је он генерал-мајор, Нуредин Љуштаку је такође постао официр у истој организацији, али је он недуго потом поднео оставку незадовољан начином кадровске политике у КБС.

Косовске безбедносне снаге – један корак до косовске војске

Иако су међународни представници и неколико година након формирања КЗК-а оштро у јавности демантовали било какву могућност његове трансформације у оружане снаге, након усвајања Устава Косова 4.марта 2008. године, а по претходном једностраном проглашењу независности Косова, КЗК је распуштен и основане су Косовске безбедносне снаге (КБС). Устав је изворно био утемељен у плану Мартија Ахтисарија, који се такође бавио формирањем Безбедносних снага.

На поменутој седници, министар КБС-а затражио је и да се посебном одлуком владе формира факултет при Универзитету у Приштини, на којем ће се вршити обучавање командног кадра. Чеку је тада рекао да је најава оснивања Оружаних снага Косова обављена у потпуној координацији са НАТО-ом и осталим стратешким факторима, а да је провера целокупног сектора безбедности урађена под супервизијом саветодавног тима НАТО-а.

Одлуци о оснивању КБС претходили су састанци Савета за безбедност Косова на којима је прихваћена анализа Стратешког сагледавања сектора безбедности на Косову. Током ових састанака идентификоване су реалне потребе Косова и њених грађана, као и капацитети свих институција у области безбедности.

Формирано је и Министарство косовских снага безбедности, са Агимом Чекуом на челу, а потом у јануару 2009, основан је КБС са почетних 2.500 активних чланова и 800 резервиста, без тешког наоружања, са могућношћу одласка у међународне операције у подршци миру.

Међународни представници су и овога пута нагласили да КБС нису војне снаге у пуном значењу те речи, већ добровољне, мултиетничке, лако наоружане безбедносне снаге под демократским и цивилним надзором, а да једина мисија КБС-а јесте извођење операција цивилне заштите на Косову, пружање помоћи цивилним властима у случају природних и других непогода.

Суштински, косовски Албанци су послали јасну поруку, баш као и на сахрани убијеног учитеља 1997. године – да имају своју војску.

Жива дипломатија Министарства КБС

Само Министарство Косовских безбедносних снага у протекле две године било је најактивније у својим међународним ‘дипломатским’ активностима, успостављајући и јачајући сарадњу са министарствима одбране различитих земаља, чиме је практично Косово радило на успостављању легитимитета своје државности и војске.

Ово министарство је од 2009. па све до сада, потписало меморандуме о разумевању са Великом Британијом, Литванијом, Холандијом, Албанијом, Црном Гором и Шведском; билатералне споразуме са Словенијом, Хрватском, Немачком и план о сарадњи са Македонијом. КБС су спроводиле заједничке вежбе са војскама Албаније и Македоније, док су се неки од официра школовали на војним академијама у Америци и Великој Британији. Представници министарства састајали су са амбасадорима готово свих земаља на Косову, али и са представницима министарстава одбране Црне Горе, Португала, Словеније, Албаније, Турске, Велике Британије, Шведске, Хрватске, Латвије, Јапана, као и официрима војне академије Холандије.

Редовне контакте министарство одржава и са НАТО-ом; Агим Чеку се састајао са адмиралима НАТО-а, амбасадором САД-а у НАТО-у, делегацијом оружаних снага Америке, генералом америчке националне гарде, секретаром за оперативу у штабу НАТО-а, специјалном представницом секретара НАТО-а за питање жена, мира и безбедности, директором Међународног војног особља за Операције у НАТО-у, замеником генералног секретара НАТО-а, итд.

Агим Чеку је са својим сарадницима посећивао и сенат у Ајови, Пентагон, Стејт Департмент, као и многе међународне самите о безбедности, док су се контигенти КБС-а обучавали у Бугарској, Турској и Америци. На Косову контигенте КБС-а су подучавале Националне гарде Ајове и војска Турске.

Буџет за ово косовско министарство расте из године у годину. Овогодишњи буџет износи 42 милиона евра и повећаваће се сваке наредне године за 4 милиона евра. (Буџет војске Србије за ову годину је око 60 милијарди динара, што чини око 515 милиона еура).

За сада нема јавно доступних информација да су се представници КБС-а састали са представницима Војске Србије. Међутим, извршни директор Косовског центра за безбедносне студије, Флоријан Џехај, тврди да ће се у светлу Бриселског споразума увести и сарадња Војске Србије и Косовских безбедносних снага, како би се сарадња Приштине и Београда побољшала. „Косовске безбедносне снаге би ускоро требало да преузму војни мандат на Косову и, у некој каснијој фази, одговорност од КФОР-а. Потенцијална сарадња те две институције (ВС и КБС, прим. ред.) је од пресудног значаја за безбедност и стабилност у региону,“ рекао је Џехај за СЕТИМЕС јануара ове године, коментаришући сусрет команданта КФОР-а, Салватора Фарине, са генералом Војске Србије, Љубишом Диковићем.

Реакција НАТО-а, СБ УН и САД на оснивање Оружаних снага Косова – ОСК

Након сада већ чувене мартовске седнице косовске владе, из Уједињених нација није нити демантовано, нити потврђено да ли оснивање Оружаних снага Косова крши још увек правно важећу Резолуцију 1244. Из ове организације су реаговали тако што су подсетили да резолуција 1244 остаје на снази, те да су обавештени о одлуци Владе Косова о трансформацији КБС-а у војску, али да опет подсећају да мандат за сигурно и безбедно окружење на Косову наставља да буде у надлежности КФОР-а.

НАТО се још увек није конкретно огласио по питању формирања војске Косова, али је командант КФОР-а, генерал-мајор Салваторе Фарина, 23. априла 2014, након састанка са начелником Генералштаба Војске Црне Горе, Драганом Самарџићем и командантом КБС, Кадријем Кастратијем, рекао да НАТО подржава КБС у оквиру њихове изворне мисије и мандата, али не одлучује о структури, мандату и мисији тих снага, јер је то у надлежности домаћих косовских институција.

САД су недавно – 29. априла, преко своје амбасадорке на Косову, Трејси Ен Џејкобсон, званично потврдиле да подржавају формирање Оружаних снага Косова. “Влада Косова је испунила све обавезе везане за трансформисање Безбедносних снага Косова у Оружане снаге,” рекла је Џејкобсон, додавши да не искључује могућност да ће и мањине подржати формирање ОСК-а.

Замољен да објасни како гледа на чињеницу да је резолуција 1244 СБУН и даље на снази и да зато Косово не може да има војску, претходни заповедник КФОР-а, Фолкер Халбауер, рекао је: „Постоје најмање два света – један је свет резолуције УН 1244, у којем живи КФОР и обавља свој задатак, са циљем да  непристрасно и без предрасуда подржава позитивни развој на Косову. Резолуцијом 1244 СБУН је утврђено да Косово првобитно не може да има војску. А други свет јесте стварност коју не може да се игнорише – то је независност Косова.“

Чланови косовског устава и представници мањинсиких заједница

Косово сада ради на промени девет чланова Устава да регулише мандат и задатке оружаних снага. Иако је Хашим Тачи изјавио да се са делом уставних промена почиње одмах, уставне промене су заправо једино могуће са гласовима две трећине мањинских посланика, што је актуелизовало улогу српских и осталих неалбанских посланика.

Уставни суд Косова је дао оцену – нема препрека за измене чланова косовског устава који се тичу формирања војске Косова. Уставни амандмани косовске владе о оснивању ОСК прослеђени су председништву Скупштине, али су цео процес закочили представници мањинских заједница, пре свега српски посланици. Они траже да им се врате претходно одузета резервисана места у парламенту. За уставне промене је иначе непходна и двотрећинска већина мањинских посланика. Парадоксално, снага српских посланика се тиме по први пут осетила у овом парламенту.

Посланица Рада Трајковић је више пута изјављивала да нити она, нити посланици из њене странке, хоће да гласају за формирање војске Косова, те да то неће учинити чак и ако буде продужен мандат резервисаних места.

„Не, резервисана места нису била услов Срба да гласају за Оружане снаге. Ја не могу да говорим у име свих, али ја нећу гласати за војску Косова, чак и ако мандат резервисаних места буде продужен,” изјавила је Трајковић данас косовским медијима. Истовремено, косовски медији су пренели да партије Слободана Петровића и Ненада Рашића траже два допунска мандата за резервисана места у замену за глас за оснивање војске Косова, те да су нешто флексибилније по овом питању турска у бошњачка мањина. Потпредседник косовске скупштине, Петар Милетић је у разговору за наш портал пре пар дана на питање да ли ће својим гласом подржати формирање ОСК уколико добију резервисана места, рекао: “Ја на то могу да одговорим само уколико и када ми то понуде.”

Коначно, након више неуспелих покушаја да се на седници парламента размотре уставне промене у вези са формирањем војске Косова, те након вишедневних међусобних састанака водећих политичких партија, састанака са америчком амбасадорком на Косову, косовски парламент је јуче распуштен као нефункционалан и Косово се сада спрема за ванредне изборе. Косовски премијер Хашим Тачи је непосредно пред распуштање косовског парламента, рекао да парламент који не може да оснује своју војску нема сврхе ни да постоји. Тачи је претходно и најавио могућност да се формирање ОСК-а и питање резервисаних места за мањине остави за наредни сазив Скупштине.

Реакција Србије

У последњем полукораку седамнаестогодишњег марша до циља – проглашењу Оружаних снага Косова, реакција Србије је суштински невидљива и уколико је има – она је неубедљива.

Након одлуке косовске владе да се КБС трансформише у ОСК, тадашња Влада Србије изразила је дубоку забринутост и затражила хитну седницу Савета безедности УН. Седница још увек није одржана.

Званичници Републике Србије истовремено су подцртали да је међународна заједница дала чврсте гаранције да је Север Косова и Метохије зона у којој не може бити Косовских оружаних снага, а да су те гаранције дате током преговора о Бриселском споразуму.

У медијима се повремено појављују спекулативне поруке и списак лепих жеља српских званичника да косовска војска не може да уђе на Север Косова до 2018. године,  а да након 2018. то може да учини само у случају ванредне ситуације – у сврху помоћи у случају природне катастрофе и то само уз сагласност представника локалне заједнице. Међутим, у јавности се до сада није појавила ниједна писана гаранција, или макар усмена од стране међународних представника да ће то заиста и бити тако. Уосталом, званично оправдање свих безбедносних формација Косова од ’99 била је управо мантра реаговање у ванредним ситуацијама.

Реаговао је и српски председник Томислав Николић који је 1. маја, на последњем састанку са високом представницом за ЕУ, Кетрин Ештон, казао да се мора разговарати о новим околностима попут формирања такозваних одбрамбених снага Косова. Он је нагласио је да јужна српска покрајина није ни од кога угрожена и стога не види потребу да се прави било каква војска. “Али, ако ће се већ формирати некакве оружане снаге, српски народ мора добити реципроцитетно учешће, као што је то учињено са полицијом,” саопштено је тада из Николићевог кабинета. Ову изјаву је у међувремену зачинио и чувени Милован Дрецун и ове недеље сочно узвикнуо медијима да би у случају формирања Оружаних снага Косова, косовски Срби могли да формирају своју војску.

За то време, Косовски Албанци с разлогом славе војно стратешко-тактичку операцију, којом су три маскирана борца УЧК, са сахране учитеља Геција, у хладном новембру ’97, из Дренице умарширала на црвени тепих НАТО команде у Европи.

Србима на Косову и Метохији изгледа да преостаје једино да сачекају да виде који ће нови српски посланици гласати за Оружане снаге Косова, јер се оне другачије не могу уставно-правно основати.

---

Извор: НСПМ