Svi naši Vidovdani – 2013

Evo, stiže nam još jedan Vidovdan, praznik Svetog Vida, o kome se, po narodnom verovanju, svi ljudi “provide”, odnosno pokažu ko su i šta su. I Obilići i Brankovići. Tako je kod Srba od davnina. I svi naši neprijatelji i lažni prijatelji koji su nam se rugali da tog dana svoj poraz slavimo nisu nas razumeli…

Jer, daleke 1389. godine, noga velikog turskog vladara i vojskovođe koja je na Srbiju kročila nije dočekala da po njoj i šeta, a Vidovdan je postao granica. Granica Neba i Zemlje, granica Vere i Nade, granica Večnosti i Vaskrsnuća. I jedini slučaj u našoj istoriji kada je vojni poraz postao istorijska pobeda.

To smo slavili !

I kada je 1914. godine dolazak prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevo, baš na Vidovdan, trebalo da pošalje jasnu poruku neposlušnim Srbima da zaborave na domovinu i zauvek prihvate monarhiju kao svoju sudbinu, Gavrilo Princip je svojim odgovorom uveo Srbe i Srbiju u veliko stradanje iz koga se izrodilo veliko nacionalno vaskrsnuće.

Iz tog vaskrsnuća, pod uticajem ondašnjih globalista, srpska kraljevska dinastija, sedam godina kasnije, usvajanjem vidovdanskog ustava, i formalno ulazi u jugoslovenski projekat, čime na srpskom nacionalnom biću otvara trajnu ranu.

Izgledalo je da ta rana, koja je krvarila decenijama, zauvek zaceljuje, kada je preko milion Srba iz svih krajeva sveta krenulo na nacionalno hodočašće, da na polju Kosovu obeleži šesto godina od Kosovskog boja i pozdravi čoveka koji je ulivao nadu da će Srbija vratiti komunizmom zgaženo nacionalno dostojanstvo. Slobodana Miloševića.

A pre toga, taj čovek koji je za sebe govorio da je ateista, vratio nam je Boga. Jer, noć uoči Vidovdana te 1989. godine, sveta Gračanica bila je uređena, osvetljena i ozvučena kao da predstavlja ovozemaljski ulaz u Lazarevu nebesku Srbiju, a u rano vidovdansko jutro, srpska televizija je, iz ovog manastira, prvi put prenosila jedno pravoslavno crkveno bogosluženje. Ta slika iz Gračanice, slika poznatih i uticajnih ljudi u prvom redu ispred sveštenstva, bila je jasna poruka svima da srpska politika više neće gušiti srpsku veru.

Kasnije, na spomeniku Kosovskih junaka, Slobodan Milošević je održao svoj istorijski govor,  govor koji je kasnije tri puta preslušavan u Hagu ne bi li mu pronašli “ideologiju zločina”. Ali, nije je bilo. Bio je to govor uravnoteženog nacionaliste, spremnog na kompromise radi očuvanja zajedničke države i čini se nedovoljno svesnog Habsburškog uticaja u novom svetskom poretku. Taj govor za mnoge je bio nedovoljno jasan, čak i nedorečen. Mnogi su ovo objašnjavali činjenicom da je proslavi na Gazimestanu prisustvovao celokupni jugoslovenski državni vrh, osim Stipe Šuvara, kao i celokupni diplomatski establišment, osim  američkog ambasadora Vorena Cimermana.

Ali, sam taj govor nije bio previše važan za one koji su budnim okom pratili i kreirali rastakanje Jugoslavije kao deo projekta stvaranja novog sveta. Mnogo je bila važnija činjenica da je jedan političar imao harizmu i snagu da oko jedne, u suštini, nacionalne ideje okupi preko milion ljudi na jednom mestu.

A, ideja nacionalne države i narod kao samo-svesni politički faktor, dve su pojave koje kreatori globalističkih procesa ne vole ni kada se dešavaju nezavisno jedna od druge, a kamoli kada idu ruku pod ruku. I tako je monitoring podignut na najviši nivo, a predsedavajući Bilderberga, lord Karington, pozvan je gde treba, kako bi novi zadatak dočekao spreman.

On je bio prvi. A onda su došli drugi, treći, ostali. Uvek su bili visoko kotirani u hijerarhiji institucija iz kojih su dolazili i uvek su, naizgled slučajno, zabadali nož i širili naše, vidovdanskim ustavom, otvorene nacionalne rane.

Korak po korak, otvoreno ili mučki, pregovorima ili silom, prevarom ili pretnjom, svi njihovi ciljevi su ostvareni, a sve naše nade sahranjene. Ali, to im nije bilo dovoljno. Oni koji vode računa o mističnoj strani novog svetskog poretka, o simbolizmu i ritualu, o kazni i žrtvi dobili su zeleno svetlo.

I tako je osvanuo taj Vidovdan 2001, dan kada su, gazeći ne samo tradiciju i moral, poštenje i veru, već i zakone svoje zemlje, članovi Đinđićeve Vlade glasanjem odlučili da izravno primene Statut Haškog tribunala (čl.29. stav 2.), i po hitnom postupku, tog dana, isporuče Slobodana Miloševića Hagu. Kao da pomenuti član, i na njemu zasnovanu izdaju, nisu mogli primeniti dan ranije ili dan kasnije, jer Milošević je u CZ-u bio od 01.04.2001.  Od 23 člana Vlade “za” je glasalo 21, a glasali su i oni koji nisu bili tu, telefonima, faksimilima i ostalim pomoćnim sredstvima.

Zoran Đinđić koji je hrabro, gotovo drsko, preuzeo političku odgovornost za ovaj sramni čin, i koji je bio dovoljno blizu centrima moći da zna šta je zapravo traženo, probao je suočen sa katarzom nacionalnog poniženja koja je prerastala u bes naroda, da izručenje na Vidovdan opravda donatorskom konferencijom za Srbiju zakazanom dan kasnije, 29.06.2001, godine, i ucenom amerikanaca da ona neće biti održana ako Milošević ne bude isporučen Hagu. Toga dana pukao je pravni sistem Srbije da se i do danas ne sastavi, postajući represivni aparat jedne političke grupe sumnjivih namera. Jer, kada se jednom pređe lestvica da je novac važniji od zakona, pa čak i od glave, onda tome nema kraja, a lestvica pada sve niže.

A, novac od konferencije? Ma, ko bi to znao – i većim parama, kod njih, gubio se trag. O novcu jedino znamo da je onih pet miliona dolara koje su SAD raspisale za glavu srpskog predsednika, isplaćeno srpskom državljaninu čiji se identitet drži u tajnosti.

Kažu da je Milošević, ulazeći u helikopter, svojim kidnaperima mahnuo i rekao “Braćo Srbi, hajde zdravo, srećan vam Vidovdan”…

I od tada, od tog 28.06.2001. godine, pa do danas, svaki Vidovdan koji dođe tužniji je od prethodnog. Više smo poniženi, više gladni, više silovani. Zemlja nam pod nogama nestaje, a Nebo nam je nedostižno.  Nismo ga zaslužili. Gledamo kako nam božure u žuto farbaju, slušamo kako nas ubice zovu zločincima, a izdajnici prostacima.

I tek da ne zaboravimo da oni Vidovdan dobro pamte, surovi bič evro-atlantizma uvek tog dana fijukne blizu naših glava. Tako je, recimo 2002. na Kosovu napadnuta kuća Živorada Ristića, 2004. osuđen je Milan Babić, 2006. Ahtisarijeva kontakt grupa objavila je da se prelazi na definisanje statusa. I tako redom.

Prošle godine, na Vidovdan, izrekli su presudu Vojislavu Šešelju za nepoštovanje suda, kako ne bi zaboravili da ih moramo poštovati. Zauvek.

Ali, data nam je i vest o novoj koaliciji i novoj Vladi, za koju smo se, ko zna zašto, ponadali da će ispuniti svoja predizborna obećanja. Ta nada, krhka kao tek rascvali božur, da će nas oni povesti putem da se Sebi vratimo, zgažena je bezočnim lažima i ciničnom izdajom naših vlastodržaca, namesnika novog svetskog poretka.

Kruna je trebalo da bude danas, u još jednom globalističkom ritualu, kod nas poznatom kao Datum, sa praktičnom idejom da se nastavi rušenje svetog kosovskog mita tako što će se sećanje na žrtvu i poraz iz koga je niklo seme pobede, zameniti slavljenjem odluke strane, globalističke institucije, kao „dobre vesti“ i pobede „budućnosti nad prošlošću“.  Vremenom, taj „novi, pobednički“ Vidovdan zamenio bi ovaj za koji znamo vekovima, baš kao što je slavljenje valpurgijske noći evoluiralo u prvomajski uranak, ili praznik Svetog Trifuna u „Dan zaljubljenih“.

Prvosveštenici tog političko-satanističkog rituala Datuma, prva dva čoveka srpske Vlade, već danima medijski pripremaju ovaj događaj, napadajući našu nacionalnu svest agresivnije od Jehovinih svedoka ili sajentoloških sekti, pričama o „novoj eri, velikom uspehu i budućnosti naše dece“.

Ovu priču, pričaće i danas, na Vidovdan 2013, uprkos jasnom stavu Bundestaga da Datum (u januaru) može biti samo uslovna kategorija bezuslovnog prihvatanja neprihvatljivih uslova. Opet će otvoreno lagati i pokušati da nešto slave i zapale plamen „novog“ Vidovdana, besmislene iluzije, sa jedinim ciljem da nam istisne ovaj Vidovdan koji imamo.

Ne idimo za njihovim tragom, jer oni koji izgube Sebe nikada neće ni Boga naći!

Izvor: CEOPOM - Istina