У мору васкрсле Метохије и Косова

Постоји оно неописиво осећање које се у вама рађа када као сасвим мало дете први пут угледате море. Пред вама се пружа недогледна вода: њоме слутимо Стварност која је ту, пред нама, штавише, наизглед испод нас, уједно је видљива али неухватљива али знамо или слутимо да је оно што видимо као море заправо део Нечега вечитог, предубоког, уједно блиског и несагледивог.

Тако се осећамо када са Жљеба први пут гледамо Метохију.

Знаш, или слутиш, у тој свештеној равници, да испод ње није само плодна земља него векови свештеног живота. Знаш, или слутиш, да земља чије само име говори да је учествовала у животу најсветијих од свих српских светих олтара, никада не може бити само земља.

Јер Метохија – она је земља метоха, а „метох“ није просто „имање манастирско“, он означава „удео“, оно што учествује у непрекидном освећењу времена тако што даје хлеб који постаје Тело, вино које постаје Крв, па и грумен сира или чинију салате који нам дају да живимо између две литургије. Све то је вековима давала та земља – и њени људи, њени Срби. Непрегледна, без краја и конца. Могу ли се ти пасови војника, сељака, трговаца-литурга избрисати? Или и даље стоје у Метохији и чине да осећамо ону потресеност детета које први пут – и сваки следећи пут – гледа море како се појављује на хоризонту.

Јер Метохија је наш океан Светога. И наш, и ту, и непрегледан, и дубок. Говори: све је негде другде. Ово што чиниш у историји, човече, упија земља. И тебе самог. Али ништа на њој не пролази бестражно. Ни молитва, ни битка, ни злочин. Све одјекује у вечности. Из Метохије до вечности – постоји нека непосредна веза. Директни пренос, непосредни етер, што кажу Руси.

Питам се понекад да ли нам бескрајне репродукције у уџбеницима историје, брошурама и богато украшеним монографијама чине услугу или медвеђу услугу? Може ли човек икаквом сликом – макар најбољом – досегнути икону која је већ престала да посредује између Царства небеског, Небеске Србије и онога овде и данас?

Стојиш пред пећком, дечанском или грачаничком светородном лозом Немањића. И у теби се потреса све: ридаш, не од туге, не од малодушности (о не! Како је само далеко од нас у тим тренуцима банални дефетизам онога „шта бисмо са Косовом и да нам га дају?“ Не – знаш да нема шта да ти се даје – ти припадаш Пећаршији и Дечанима, Грачаници, Метохији и Косову, а тим потресним припадањем и они припадају теби. Литургија у Дечанима – то је литургија у литургији, освећено време у зидинама у којима је време већ свакако вечно(ст)).

Вечност Метохије

И можда тек када се мало удаљиш, као из сна у коме дотичеш божанску светлост тј. у коме она дотакне тебе, запиташ се: како је уопште могуће да неко ко се назива Србином може на тренутак помислити да се одрекне Светиње веће од нас? И када смо се то почели удаљавати од тог најјаснијег сазнања: Дечани су ту да спашавају нас, да нас Вечношћу искупљују од времена ефемерије.

Сећам се мог ужаса када сам прочитао ону Скерлићеву реченицу да у средњем веку нисмо имали књижевност него писменост. Да није тада – још пре него што су наши коњи ослободили Дечане – започело наше дубоко неразумевање, тај јаз између модерне српске културе и корена и циља свеколике српске културе?

Јер да ли смо ми након Скерлића и Станислава Кракова, имали снаге да се хватамо за гушу у крвавом ропцу са Бугарима, Турцима и Швабама не бисмо ли ослободили земљу наше старе славе, али Вечност је већ тада постала необавезујућа у том „карбонарском национализму“ (В. Вујић). Већ тада те светиње као да су престале да говоре: ово није само стара слава коју ослобађаш крвљу а потом идеш у солунске борделе – Дечани су Христова беседа на гори вечито жива и обавезујућа, позив да пред Светим живиш свето.

Макар да постанеш свестан разлике између греха и светости, разлике коју дечански Христос раздељује мачем који и данас држи у руци. Јесте, Љевишка је још дуго, као и данас, осветлила Ракића. Показала, као Свети Серафим Мотовилову, благодат, ону коју и гар из 2004. не може да прекрије.

Није ни након Скерлића сва наша књижевност постала презир старине, јер дали смо и једног Ивана Лалића или Матију. Али докле год онај “субјект” тј. его буде мерило Светог Саве а не обратно – тај его неће ни разумети себе ни досегнути Завет. Знам једно: ми идемо на горе у тренутку када нас светиње опет почну да обавезују.

Не естетски, као далеке слике, као репродукције живота. Него када се повратимо из скерлићевског хипертрофираног егоизма, када опет Дечани и Љевишка постану наш живот, наш страдални исихазам. Јер ако смо “без књижевности”, а са једном “писменошћу” изградили Дечане и Пећаршију, а са модернистичким егом дошли до границе амбиса – онда је први корак – ка Дечанима, ка вечности, ка том осећају присутнога Бога који је мера нас а кога не меримо нашим мерилима.

***

Ако се удостојим икада неког ћошка Царства небеског, поред његошевске јасне речи и старог српског говора из времена светосавског, тамо ће се сигурно зборити ораовачки. Ту смо, у Великој Хочи и Ораховцу – иако смо се раније гледали са Радићима и Радовановићима, први пут смо дома код њих. Благоје и Оливера нас угошћују својим добрим лицима, родитељским поносом што је Јован професор у Призрену, а Димитрије се ускоро жени. Ту је и метохијско вино, црвено као оно на Лазаревој вечери, дубоко, као и све у овој земљи. Васкршња јаја украшена као нигде.

Идемо до Леле и Звонка, попреко, „уз јаругу“. Иако смо је изненадили посетом, Лела извлачи „што се нашло“ – а то је као нека славска трпеза. И још нас више гали својим ораовачким говором, тим звонким гласом Метохије у коме се „збори“, „вика“, „тури“ кʹда се домаћини забораве па зборе брго. Није то ни шојићевски прокажени Југ, ни дубока меланхолија Станковићева, то је врцави и стални живот, један несаломиви витализам, животна сила која опстаје иако су Албанци сасвим недавно купили суседну кућу и сваку вече пуштају песме о вођама УЧК, не би ли се преостали Срби иселили, предали или легли у сандʹк.

Но, ово је посебан народ. Деца у тој јединој преосталој српској ораховачкој улици возе бицикле онако како смо то чинили некада ми, одрасли у култури у којој су ствари служиле људима а не људи стварима. У Великој Хочи, у продавници, Снежана нам даје свој број јер има смештај за 14 људи, а требало би и Лела у Ораховцу да оспособи просторије за смештај гостију.

И ту се види та жилавост метохијских Срба. Нема предаје. Живот зове да се она метафизичка дубина одржава неком довитљивошћу људи свесних да су остављени себи и нама онолико колико смо у стању да заиста одемо у Ораховац или Велику Хочу. Нису они сиромашни, нису социјални случајеви који од нас очекују да живе на солидарности, већ жилав српски сој који удише ваздух који контролише онај ко жели да одатле оду. Њима не треба наше сажаљење, већ свест да нису периферија него средиште нашег бивствовања.

Не пишем о Албанцима. Својим рачунима то народолико племе (за њихово и наше добро и за зло) живи свој тренутак силе, настао на пресеку некадашње биолошке моћи, трибалне затворености, геополитичке употребљивости другима – на сваком тренутку се осети нагла синтеза мерцедеса, елоксиране браварије и нечега заиста суровог и осионог.

Као што је већ записао добри дух Грачанице, Живојин, наш Жика Ракочевић, домаћин нам у Грачаници, они у својим плановима с времена на време ударе на оно на што смо најосетљивији – децу и светиње. У непрекидном рачуну они се труде да нам се представе као извор сталног страха и претње.

Али Срби, нарочито они на Југу, свикли су се помало и на тај систем изненадне инхибиције страха. Но, није моје да поред Јање Гаћеше или Митре Рељић сведочим о тешкоћама. Само знам: сваки човек који живи јужно од Јариња заслужује моје поштовање…

Путеви ка Косову

Важно је, ипак, да и наши људи – попут моје жене и мајке – форматизовани искључиво вестима, схвате да ситуација није (више) таква да на сваком месту очекујеш напад. Испред светиња су полицајци, љубазни када им дајеш исправе. У Призрену су угоститељи услужни. Страх је овде оружје, али баш зато га не смемо поунутрашњити и направити баук од одласка нашим светињама.

Можда би требало да запишем нешто дуже, о свакоме од драгих лица која су нас дочекача као своје. Оцу Амфилохију (и о. Саву) Дечанцима дугујемо једну ноћ у дечанском конаку у коме спаваш, а срце је твоје заиста будно, најбудније у животу. Оцу Исидору проф. Валентини Питулић, Вељу и Јелени Михаиловић дугујемо једну дугу призренску ноћ.

Оцу Дионисију у Архангелима не можемо се захвалити за љубав, за живе очи српског народног монаха, онога коме брада расте из образа а гостољубље те магнетски задржава да никада не одеш из Душанове светиње. Какав нам је само био дан у Грачаници, са Александром и Жиком, и мати Ирином у Сушици. Дугујем много девојчици Милици и њеним другарицама које су нас – из чиста мира, тј. из анђеоске љубави – загрлиле на крају митровичког корзоа, тик поред онога моста који и даље симболички представља границу какве-такве слободе.

У односу на прошлу посету Северу, ствари су се бар мало сталожиле, утолико уколико је албанске полиције на путевима нешто мање, а Митровчанке и Митровчани опет се лепо носе када крену корзоом. У Лешку о. Милан и о. Мића кренули да проширују цркву.

Многима смо дужни. Укрепљење, оно које настаје када видиш да још има људи јаких као Лазареви витезови, непрегледни као поглед са Газиместана, истрајних као зидови манастира, радосних као анђели који и даље невидљиво служе у светим Архангелима.

Хоћеш да се одмориш из баналне бетонске свакидашњице Београда? Иди у Метохију! Тешко ти је у далекој варошици у Црној Гори? Иди на Косово! Мислиш да су твоје бриге несавладиве а слобода негде ускраћена осионим властима? Правац у Дечане! Питаш се шта ти је чинити у животу? Питај Богородицу Љевишку!

Пошли смо преко Милешеве и беранских Ступова, на Метохију, а вратили се преко Старог Раса, Петрове цркве, рашких Ђурђевих Ступова и Сопоћана. И ево, и даље се питам: када би бар пола Срба с времена на време отишло да се загледа у Љевишку, да ли би нас можда заиста носиле све буре ХХ и ХХI века? Када бисмо вратили ону често изгубљену заветну, метафизичку, царство-небеску дубину, када бисмо гледали најприје ликове светитеља, а онда политичара, да ли би се клацкалица пропасти и Завета коначно преломила на страну вечности која нас заветно обликује?

Верујем да би. У сваком случају: ваља ми што пре опет Метохији и Косову. Тамо је живот, тамо је крст, тамо ћу видети Васкрслога.

Насловна фотографија: Отац Дарко Ђого током обиласка косметских светиња– Фото: Покрет за одбрану Косова и Метохије

---

Извор: Искање смисла (Блог аутора)