Срби у сусрет косовским изборима

Избори за парламент такозване државе Косово одржаће се 6. октобра. Предизборна кампања званично почиње 25. септембра, мада на терену она увелико траје. За Србе је у поменутом парламенту резервисано 10 места. У последњем сазиву од поменутог броја девет мандата имала је Српска листа, и један Самостална либерална странка Слободана Петровића. Уочи најновијих избора ове две партије наступају одвојено – једни против других. Своје учешће на изборима, од политичких субјеката који окупљају Србе са КиМ, пријавиле су још једна партија – Партија косовских Срба – и коалиција под именом „Слобода“.

Од наведених учесника предстојећих избора, једино иза Српске листе стоји јавно, јасно и гласно држава Србија. За остале званични Београд каже да раде против његових интереса, односно да су послушници Приштине. То се посебно односи на Слободана Петровића и његову Самосталну либералну странку. То је партија која је учествовала на изборима још 2007. године, онда када су српска држава и црква позивали на бојкот истих, а огромна већина Срба на Косову и Метохији их сматрала издајницима – назвали смо их „Тачијеви Срби”. Немају они ни данас неки велики углед јер их већина Срба и даље гледа истим очима као и пре 12 година, али не хају много због тога. За све ове године згрнули су право богаство и понашају се као да им нико ништа не може.

Значи, Српска листа има највећу подршку, не због људи који је чине, већ због подршке државе Србије. То је факат, и даље од тога Срби који ће изаћи на изборе не желе да размишљају. „И Тито је био машинбравар па је толико година владао. По том основу се вероватно и овај кадар бирао“, један је од бројних коментара које последњих недеља слушам а који се односи на то што су кандидати за посланике бивши портири, шнајдери, ватрогасци, и што је процењено да у овако тешкој ситуацији  Срби са КиМ, очигледно, нису заслужили виспреније политичаре.

Уочи избора испред Српске листе се појављује и Бојан Стојановић, бивши члан Самосталне либералне странке и први председник општине Грачаница, изабран на локалним изборима 2009. године, кога званични Београд такође није подржавао – бар не јавно. Народ га памти и по томе што је за време његовог мандата почела изградња албанског насеља „Маригона“ у Широком пољу – нашој житници. Поред дозволе за градњу поменутог насеља, са дозволом поменутог, саграђене су и бројне друге грађевине – читава насеља Албанаца са велелепним кућама – у, и око српских средина у овом делу Косова, са посебним акцентом на четири мотела који се налазе између Чаглавице и Лапљег Села, и који, прича народ, служе за најстарији занат на свету – да се тако изразим. Као председник општине примио је Хилари Клинтон и био први Србин који се састао са Рамушем Харадинајем по његовом повратку из Хага.

Елем, Албанци који су се доселили у општину Грачаница изменили су структуру становништва у поменутим насељима иако, за сада, гласају у Приштини. Питање је дана када ће их пребацити у локалну самоуправу на чијој територији живе. Због свега овога његово присуство у Српској листи изазива прилично негативне реакције код народа, али, као што сам већ рекла, за њу ће се гласати јер држава Србија позива. Што се осталих партија тиче, изузев Либерала, мали су изгледи да ће неко добити неки мандат. Факат је и да се албански политичари надају краху Српске листе – прилично ће помоћи да до њега дође – и да прижељкују ове друге Србе, па се гласачи у српским срединама углавном руководе тиме да се мора сачувати, како званични Београд каже, веза са државом Србијом, без обзира на огромно незадовољство и више него лошу кадровску политику.

Да поменем и оне Србе са правом гласа коју су уочи ових избора огорченији него икада и који, поред поменуте кадровске политике, не прихватају и многе друге ствари. „Сви су исти. Ако су Либерали Тачијеви, ови други му дођу Рамушеви, јер су му дали подршку да формира такозвану косовску владу. Даље, и једни и други седе у парламенту  такозване  државе Косово и тако наступају, и шта даље да се прича“, кажу они.

ПУКО ПРЕЖИВЉАВАЊЕ

Суштина свега је да неког озбиљног програма нема, све се своди на пуко преживљавање у „независној држави Косово“. Значи, некоме ће се поправити кров, некоме заменити столарија, некоме направити кућа, нема ту простора за ништа више. Нема крупних обећања – решавања горућих проблема – али има Срба којима је и то довољно да изађу и гласају. (За посебну причу је то како се и коме шта даје, ко преко ноћи постаје социјални случај и слично, али тиме нека се баве надлежни – нећу да се оптерећујем парама „државе Косово“.) Али занима ме шта је државни интерес учествовања у централној власти? Рецимо, шта је са повратком Срба на Косово и Метохију? Он готово и да не постоји. Број повратника за 20 година је увредљив, а њихов живот у оскудици срамота је, пре свих, за међународну заједницу која је била дужна да људе врати и обезбеди им услове достојне човека. Да ли неко врши притисак на њих? Тражи ли се правда за те људе?

Истраге најтежих убистава Срба, посебно оних од доласка Унмика и Кфора, обустављене су. Безбедност и даље никаква, гробља се редовно скрнаве, Срби боду ножевима, туку. Пљачкају се повратници по Метохији, а хапсе Срби за наводне злочине, и после неколико месеци ослобађају јер доказа нема, институционално шиканирање је све јаче. На сваком кораку терор и застрашивање. Све се то дешавало и док Срби нису били у парламенту у Приштини, све се то дешава и када у њему седе. Сем давања легитимитета „држави Косово“, друге ствари се готово не виде. Да не помињем „Војску Косова“, таксе на српску робу, царине на прелазима, интеграцију судства и остало.

Зашто се само таксе помињу, као да ништа друго није важно и не постоји? Таксе се морају укинути, слажем се, али то неће решити ниједан од поменутих проблема. Ми ћемо и даље живети у гетима без слободе и трпети терор. Зашто и друга питања, која су суштински важна за наш опстанак, не подигнемо пред међународном заједницом на ниво такси, да и о њима сви причају? Зашто их одлучније не подсећамо шта су биле и још увек јесу њихове обавезе?

Званични Београд каже да је Српска листа њихов пројекат и позива на масован излазак, јер уколико освоје свих 10 мандата значи да будућа „косовска влада“ не би могла да се формира без питања Срба. Реч је о загарантованим местима и излазност бирача не би била битна да су Срби сложни и излазе на изборе као једна партија. Пошто слоге нема, излазност је важна, јер је и 1.500 гласова довољно за посланичко место, и Срби се међусобно боре за улазак у приштински парламент. Из тог разлога се не помињу крупни проблеми и не нуде планови за решавање истих – морају да блате једни друге. „Свакодневно се чује како нам је доста ратова, и слажем се. Али, ако нам је доста ратова, хоћемо ли са оваквим кадровима мирним путем да се боримо? Нема ли држава Србија боље и паметније људе“, такође је коментар људи са Косова и Метохије.

Слушајући људе око себе и посматрајући шта се дешава просто нисам могла а да не поменем и ову епизоду у нашем животу у гетима, односно изборе 2019. у „држави Косово”. Ми немамо ништа друго сем наде у државу Србију и слободе да мислимо – то нам не могу узети. Дубоко верујем да своју државу бранимо и чувамо постављајући и оваква питања, на која нико не даје одговор ни уочи ових избора. Сваким даном право и правда даљи су нам од Сунца и многи одлазе, јер у оваквим условима и овакој (не)бризи дижу руке од свега. Зато ме уочи ових избора занима шта је стварни интерес државе Србије ако је ситуација са нама таква каква је, и ако званични Београд наступа како наступа?

Извор: Нови Стандард