Đurić i višestruko ponižavanje Srbije

Nije prošao ni dan od kada je grupa maskiranih i naoružanih ljudi izigravala policijske snage u Kosovskoj Mitrovici, uhapsila direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića i kao najgoreg kriminalca odvukla ga u Prištinu. Potom je isti oslobođen i deportovan do Merdara, „granice“ između Srbije i separatističke tvorevine na Metohiji i Kosovu.

Spomenuti incident je duboko ponižavajući. Ne zato što je Đurić proveo nekoliko časova u prištinskom ropstvu, već što je država Srbija ukinuta na delu svoje teritorije a njeni građani izloženi nasilju i bezvlašću.

To što predsednik Republike kaže da je Marko Đurić poštovao proceduru ne treba da bude izvor uznemirenosti. Međutim, činjenica da bilo kakva procedura postoji dok Đurić ili bilo ko drugi odlazi na sever Kosova i Metohije treba. Taj suštinski problematičan elemenat ove situacije ne bi trebalo da zasenče potresni snimci Đurića koga vijaju po ulicama Prištine.

„Dojče vele“ ocenjuje da  su „briselski pregovori“ između predstavnika Srbije i prištinskih separatističkih vlasti (kvalifikacija moja, ne novinara citiranog nemačkog medija) zapali u tešku stagnaciju. Ta stagnacija je, čini mi se, posledica nevoljnosti prištinskih vlastodržaca – a mnogo pre i daleko više – njihovih zapadnih pokrovitelja da štogod daju beogradskim saradnicima i time im omoguće častan poraz. No, i pored dragocenog uvida Slobodana Samardžića da je „jedno poraziti Srbiju a drugo svoje prijatelje i saradnike u njoj“, prištinski vlastodršci i njihovi mentori ne daju čak ni nešto simbolično. Neku korekciju granica. Ili neku asocijaciju srpskih opština koja bi bila nešto između debatnog kluba i kulturno-umetničkog društva.  Ništa.

Teško je oteti se utisku da ovakva dešavanja predstavljaju režirani pokušaj da se poslovični žabac koji se kuva u sopstvenom sosu prebaci u ekspres lonac. Možda će on postati svestan vreline svog položaja ali će u magnovenju termičkog šoka shvatiti – Zajednica srpskih opština je veliki uspeh i neka potpišu to što su već naumili.

Bilo kako bilo, nemamo pojma da li je ovde reč o unapred pripremljenom scenariju ili eskalaciji nečega što je počelo kao razmena oštrih stavova koalicionih partnera. Predsednik je već iskoristio priliku da izrekne nekoliko oštrih patriotskih praznoslovki. Sve je rekao osim dve stvari koje bi nešto značile – da će momentalno naložiti (ili očinski savetovati) poslanicima iz Srpske liste da se povuku iz „Vlade“ Ramuša Haradinaja i da će se sam povući iz briselskog pregovaračkog procesa. Kaže, misliće o tim stvarima hladne glave.

Nezavisno od pozadine ove posete njene posledice su nesumnjivo u interesu prištinskih vlastodržaca. Đurić je tu ili Vučićeva marioneta ili korisni idiot. Mada ni „sinergiju“ ove dve nezahvalne uloge ne treba isključiti.

Predstavnik srpske Vlade – pored upozorenja i maltene pretnji iz Prištine da mu neće biti dopušteno da boravi na Kosovu – odvažio se da pređe na teritoriju koju kontrolišu separatisti bez odgovarajuće logističke, obaveštajne i bezbednosne pripreme. Da, deo tih priprema su kratko podšišani korpulentni momci koji u buljucima prate naše zvaničnike prilikom obilaska Kosova i Metohije. Da se šansa za ovakve incidente svede na minimum. Zlu ne trebalo.

Pošto su takve pripreme izostale Albancima je pružena prilika da i oni izigravaju da raspolažu snagom državne vlasti – eto, i oni su nekoga deportovali sa uzurpirane srpske državne teritorije.

Srbima koji su pretekli na severu Kosova i Metohije i koji su i danas bili žrtve besramnog nasilja poslata je – ili je omogućeno da bude poslata – poruka: eto, tuku nas, sve pendrecima preko leđa, šta će tek biti s vama? (Kao na onom nečuvenom Šešeljevom snimku na kome objašnjava šta će da bude ako se tamošnji Srbi ne povinuju diktatu Beograda.)

Marko Đurić je u svemu ovome pretrpeo nemalo neprijatnosti, ali nemojmo se pretvarati da je on žrtva. Nije. On nije na Kosovu boravio kao predstavnik Srba, pa čak ni kao predstavnik srpske Vlade, iako je nominalno njen službenik. Ne. Đurić je predstavljao jedan režim koji je svojim delima stanje iz koga je proisteklo besramno nasilje omogućio.

Marko Đurić je službenik režima koji je besramno obmanjivao naše sugrađane na Kosovu i Metohiji. Režima koji je siledžijskim delima – razbijanjem glasačkih kutija, uterivanjem Srba u glasačke torove čime je sistematski krivotvorena njihova politička volja i zaokruživanjem unutrašnje nezavisnosti kosovske kvazidržave – ukinuo srpsku državu u četiri severnokosovske opštine i poništio građanska prava naših sunarodnika.

Predsednik Aleksandar Vučić raspolaže jednostavnim mehanizmima kojima može da nedvosmisleno razjasni šta o ovome misli: da nastavi da podržava „Vladu“ Ramuša Haradinaja ili da ne nastavi da omogućava opstanak te „Vlade“.

Moćan mehanizam izražavanja političkog stava stoji na raspolaganju i Đuriću – ostavka. Ako se ne slaže sa rezultatima „kosovske politike“ Aleksandra Vučića, Đurić može da podnese ostavku i posveti se mirnom građanskom životu.

Možda više nikad neće vikati da vodimo „5:0“ ili „Aco, Srbine“, ali će Marko Đurić – nagađam – i sutra biti službenik Vlade Srbije.

Zato on nije žrtva.

Izvor: Stanje stvari