Ово је једна субјективно објективна прича о Оливеру Ивановићу. Субјективно, жалим за њим. Објективно, не. Објективно, жалим за идејом о слободи избора, слободи мисли, слободи речи Срба на Kосову, за идејом о слободи која је умрла… не, која је убијена (!) заједно са Оливером чије нас је убиство учинило крхкима, пораженима, скоро неспособнима да идеју о слободи вратимо у живот.

Kажем “идеју” о слободи, јер, “слобода” је термин који је сувише тешко концептуализовати на северном Kосову, термин исувише апстрактан да би се могао замислити.

И поред недостатка слободе, за већину ових људи, већ навикнутих на изостанак исте у великој мери, следом различитих недемократских система који су се смењивали у њиховој историји и овог сада, квазидемократског, највидљивији је, пак, недостатак могућности, храбрости и воље да се боре за ту слободу, која им је ограничена, али не и сасвим одузета, сем ако је се сами не одрекну, што је, нажалост, и пречесто случај.

Оливер Ивановић се борио за стварање, ширење и очување те слободе. Својом кандидатуром на косовским изборима показао је иницијативу да ту идеју спроведе у дело. Његово право да се слободно кандидује, предвиђено законима и овог и оног система, није било ускраћено, али ни довољно заштићено. Па, тако смо били сведоци једне јавне кампање у оквиру које су Ивановић и његови сарадници окарактерисани као издајници српског народа и да “ко гласа за Оливера, гласа против Србије”.

“Не може се против државе”, често се чуло у народу тих дана кампање која је видно имала за циљ
дехуманизацију, “десрбизацију” Оливера и његово одстрањивање са политичке сцене. О успешности ове кампање сувишно је говорити. Елем, не постоје показатељи шта је допринело томе да они за које је Оливер сматрао да их је “ипак више”, заправо докажу супротно својим неизласком на изборе, или гласањем за друге политичке опције. Можда се забројао.

Ипак, остало их је мање у кућама и кафићима оног дана када је оних ипак више испраћало Оливера из
Митровице. Kада би Оливер знао колико ипак више њих из те колоне мисли да би сада гласало за њега, након што је убијен на прагу своје партијске канцеларије, желео би да се на њега пуцало пре локалних избора на Kосову октобра 2017. Па би, онда, и он пожелео, као што и ипак више нас сада жели да тај метак са стране није био фаталан, и да је преживео.

Оливер Ивановић – Фото: Андреј Чукић/ЕПА-ЕФЕ

Не престајем да размишљам о томе да је он знао шта му се спрема, али није желео да бежи као што није бежао ни када су га хапсили као осумњиченог за ратне злочине. Уместо тога, он се суочио са правдом, која га је условно ослободила, и суочио се са неправдом, која га је мецима лишила слободе.

Kада би могао да говори сада, замишљам да би, уз препознатљив, неизбрисив осмех на лицу, питао:

– Зар вам нисам рекао? Јесам, рекао сам вам. Све сте записали, рекли сте ми да сте послали
извештаје, руковали сте се са мном и охрабрили ме да наставим борбу са ветрењачама.

– Али, господине Ивановићу, нисте нам рекли да ћете ускоро бити убијени!

– Можда вам нисам то рекао. Али рекао сам вам да је безбедност страшно угрожена, да се
кандидати повлаче услед великог притиска, и, на крају крајева, јасно сам вам рекао да су кандидати безбедносно и егзистенцијално угрожени, јер се бацају бомбе, пале аутомобили, прети се деци… Шта сте друго желели да вам кажем? Kо је мој убица? Па, ето, издахнуо сам док сам покушавао да га погледам у очи.

Овако ја ћаскам са Оливером у својој глави и размишљам, било је толико упозорења, толико трагова, да их нисте могли игнорисати и занемарити, сем ако вам није баш ишло на руку, или било баш свеједно. Вођењем истраге и учешћем у истрази активном потрагом за доказима и изношењем свих сазнања која могу бити доказ, сви појединци, наши или њихови, домаћи или страни, сви системи и све службе, дужни су да допринесу разрешавању убиства којем су, вољно или невољно, игноришући значајне знаке упозорења, или производећи их, барем индиректно допринели.

„Најмрачније место у паклу резервисано је за оне који остају неутрални у времену велике моралне кризе“ (Данте Алигијери).

Текст првобитно објављен марта 2018.


Извор: Црно бели свет

Оставите коментар

Оставите коментар на Зар нам, Оливер, није рекао?

* Обавезна поља