Католички клер и геноцид над српским народом у НДХ

Све евидентнији раскол унутар СПЦ очигледна је последица све отворенијег деловања „папске струје“ у редовима неких њених великодостојника, које предводи свима познати носилац папског прстена. У тренутку када католички клер иводи у завршну фазу проглашавање кардинала Степинца за блаженог (свеца), чиме се практично верификује као оправдано учешће католичког свештенства у геноциду над српским народом, неки наши првосвештеници отворено заговарају долазак Папе у Србију, отворено обмањујући вернике и јавност о значењу такве посете. (Прва посета Папе није ни политички, ни протоколарни, већ дубоко ритуални гест).  У исто време Патријарх српски, господин Иринеј, све јасније истиче сличности а све више занемарује разлике у погледима две цркве на духовни и световни живот.

Али, ставови према злочину не смеју се занемарити. Зато ЦЕОПОМ-Истина преноси нека сведочења о учешћу дела католичког свештенства у злочину против српског народа и православне вере, прикупљена као објаве са друштвених мрежа и захваљује појединцима и групама које их проналазе и објављују. Борба за историјско сећање једног народа саставни је део борбе за његову будућност.

*   *   *

Војска Независне Државе Хрватске је, од 1941. до 1945, убила више од милион Срба и десетине хиљада Рома и Јевреја. У свему овоме су учествовали и римокатолички свештеници, па чак и римокатоличке часне сестре. Сви чланови римокатоличких храмова у Хрватској су убијали Србе, Роме и Јевреје – од часних сестара и свештеника до надбискупа и кардинала. Оснивали су хрватску фашистичку војску у Другом светском рату, а њеним јединицама су и командовали. Ове људске ужасе је изазвала и подршка Ватикана (1941) руководству фашистичке Хрватске, које је Папа примио, мада је знао, да се у Хрватској биолошки уништавају Срби, Роми и Јевреји. Податке о улози Ватикана у злочину геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима у Хрватској, поред осталих је прикупљала и врсни познавалац међународног права, проф. др Смиља Аврамов:

„Злочин геноцида у НД Хрватској је изведен плански, уз активну помоћ Надбискупије загребачке… Одмах након рата, изречене су тешке оптужбе на име папе Пија XII. Уследила је, потом, жестока одбрана на страницама католичке штампе широм света. Нова дебата о одговорности папе, започела је 1963 – у нешто мирнијем тону; поставило се питање – зашто је ћутао папа Пије XII… кад се зна да је, до танчина, био обавештаван о концентрационим логорима смрти у Хрватској и о страдању Срба, Рома и Јевреја… Принудно покрштавање православаца у католичанство у Хрватској је изведено у пуној сагласности и сарадњи са Светом Столицом, о чему постоји обилата документација. Ватикан је био обавештен о рушењу православних цркава, о прогону и о масакрирању православног свештенства… Ватикан је обавештаван о злоделима храватских усташа и злоделима католичких свештеника над српским народом – обавештаван и од стране највиших представника Италије. Стављени су папи на располагање филмови о хрватским злочинима, које је снимала италијанска армија… Уместо да мобилише духовне снаге у борби против зла, он је свој ‘очински благослов’ подарио хрватском вођи Павелићу; није презао ни да ‘благослови’ најокорелије хрватске усташке зликовце, представнике хрватске полиције на челу са Еугеном-Дидом Кватерником, 22. јула 1941 (у Ватикану)… Папа Пије XII и Римска курија сносе политичку, моралну и метафизичку одговорност за геноцид на Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској“.

Јожа Хорват и Зденко Штамбук забележили су имена хрватских римокатоличких часних сестара, које су у болницама убијале рањене српске борце антифашисте (партизане). Међу часним сестрама Хрватицама, била је и једна часна сестра Пољакиња:

„Часне сестре учествују у покољу рањених партизана (Срба). Из пресуде Окружног суда – Госпић, бр. К. 30/1946 – 9, од 7. фебруара 1946, произлази, да је утврђена ова кривица часних сестара: Ивасић Жарке-Јулијане – рођене 1908. у Крашићу, Џимберг Данице-Хубертине – рођене 1920. у Отоку, котар Сињ, Радошевић Луције – Целестине – рођене 1914. у Прњавору и Фостаз Јадвиге-Венере – рођене 1898. у Ласковски, Пољска… Оне су, за вријеме од мјесеца травња 1943. до 13. рујна 1943, у Оточцу, као болничарке у болници у Оточцу, нечовјечно поступале с повјереним им партизанским рањеницима и болесницима, не посвећујући им и не пружајући им сву потребну бригу, његу и пажњу, на коју су, по звању, биле дужне. Ноћу од 13. на 14. рујан 1943, у Оточцу, знајући да ће фашистичке усташке банде провалити у Оточац, исте одушевљено дочекале у болничком ходнику, с њима се грлиле и љубиле, те, након довршеног покоља, фашистичке бандите почастиле ракијом и јабукама, те с њима исте ноћи побјегле у правцу Госпића. Ивасић Јулијана-Жарка је, у ноћи од 13. на 14. рујан 1943, у Оточцу, на степеницама болнице, фашистима показала једног партизанског команданта, којега су усташки фашисти одмах заклали. Затим је водила фашистичке бандите усташе, од собе до собе у болници, тамо им показивала партизанске рањенике и болеснике, тако да су бандити, пушкама и ножевима, на најокрутнији начин, измрцварили и побили 12 тешко рањених другова антифашистичких бораца…“

Забележили су како су католички свештеници у Ливну забранили превођење Срба у католичку веру и наредили да се сви Срби побију. Међу свештеницима Римокатоличке цркве у Ливну је први био фра Срећко Перић, а покољ је обављало још 20 римокатоличких свећеника:

„Овим описаним покољем Срба у срезу Ливањском, руководио је фратар др Срећко Перић, фрањевац из самостана Горица, крај Ливна. Овј је фратар родом из среза ливањскога, а имаде једну сестру – удату за једног Србина. Он је прије покоља Срба, једне недеље, с олтара у цркви Горици, сакупљеним Хрватима, наредио да започну покољ Срба, рекавши: ‘Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе. Најприје, закољите моју сестру – која је удата за Србина, а онда све Србе одреда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам онда сви гријеси бити опроштени’. Послије тога, започео је покољ. Упоредо с покољем Срба, пљачкали су хрватски војници српске домове и куће, а потом их палили… У ливањском срезу, нису Срби нагоњени да пријеђу на римоктоличку вјеру, јер су били осуђени на покољ – сви до једнога. До 20. августа 1941, убијено је и поклано у срезу ливањском, према доста точно прикупљеним подацима, укупно 5.600 (петхиљадашестстотина) Срба, мушкараца, жена и дјеце. Особито се у прогону и убијању Срба истакао, као усташа, др фратар Срећко Перић, који је за вријеме Југославије био дуже време римокатолички свећеник у Нишу, у Србији. Уз Перића су били активни у прогону Срба и остала браћа из римокатоличких самостана – њих 20 (двадесет)“.

„Карловац, 12. сјечањ 1942 – Јучер прије подне, обављено је у Каменском крај Карловца, крштење прелазника грко-источне вјере из Поповића Брда. Ово је крштење обавио жупник и декан на Каменском, Кучманић, који је већ прије тога извршио с повратницима све потребне црквене обреде, па је јучерашњи чин крштења обављен без икаквих потешкоћа. Чину крштења преко 400 повратника, присуствовао је велики жупан Велике жупе Покупје, др Анте Никшић, равнатељ жупанијског редарства, Иван Бетлехем, поузданик стожера, Дружак, у име заповједништва Усташке младежи из Загреба, Рудолф Павлек, жупски промичбени извјеститељ, проф. Фрањо Микшић, те други. Прије самог чина покрштења повратника, одржао је присутнима веома топао и лијеп говор декан Кучманић, који је све позвао да своју задану ријеч на Божије Еванђеље држе и да буду одани Богу, Независној Држави Хрватској и њеном Поглавнику“.

Забележили су податке о најкрволочнијем кољачу, римокатоличком свећенику, фра Миросославу Филиповић-Мајсторовићу, који је клао српску децу и био командант концентрационог логора смрти у Јасеновцу – основаном пре немачког у Аушвицу. Положио је заклетву фашистичког хрватског војника 1940, пре рата у Југославији.

„Један од многих његових злочина је покољ Срба поред Бањалуке у Босни: Дракулићу, Шарговцу и Мотики. Он је, 7. фебруара 1942, с једном сатнијом Павелићеве тјелесне бојне, одлази у споменуто село (Дракулић), да обави покољ над тамошњим српским живљем. Прва жртва је пала од руке свећеника Филиповића – и то дијете Ђуре Гламочанина, које је он заклао говорећи: ‘Усташе, хрватски војници, ово је у име Бога, покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на своју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријеха’. Тим поступком, он даје подстрека усташким зликовцима, који послије тога убијају око 1500 (хиљадупетстотина) људи, жена и дјеце – сјекирама и мотикама. Како се том приликом показао звјер-човјек, такав је требао усташама. Они га премештају и именују командантом злогасног логора ‘Јасеновац’. Као командант јасеновачког логора, он лично, свакога дана, врши убијања, углавном жена и дјеце – и то маљем (чекићем) у главу. За заслуге убијањем и клањем невиних људи, жена и дјеце, Павелић га награђујем чином бојника… У јасеновачком логору, убијали су Србе, Роме и Јевреје и други римокатолички свећеници: Звонко Брекало, Звонко Липовац, фра Чулина и други“… Римокатоличник свећеник Филиповић је изјавио: “У Јасеновцу сам био усташки часник и управитељ Логора од конца липња 1942. до краја листопада 1942, Признајем, да сам лично, код јавних стријељања, убио око 100 заточеника логора Јасеновац и Стара Градишка… За моје вријеме, по мом рачуну, ликвидирано је у логору Јасеновац од 20 до 30 хиљада заточеника. Кад су се вршиле ликвидације жена и дјевојака у Градини, знам да су се над млађима извршила и силовања… У Градини, убијало се маљем, и то тако да би жртва моала сићи у ископану јаму, нашто је слиједио ударац маљем по глави – одострага. Осим тога, убијало се и стријљањем и клањем“.

Све ове људске ужасе је изазвала и одлука Ватикана 1941. године, која је предата у Риму хрватском надбискупу др Степинцу. Њему је одобрено, да позове целокупни катаолички клер у Хрватској, да помогне програм биолошког истребљења Срба, Рома и Јевреја. Документацију Римокатоличке цркве о овоме је унео у своју књигу др Милан Булајић:

„Хрватски бискупи су посетили Ватикан (1941), у току редовних ad limine заседања. Ктолички свештеници, Папа и чланови Римског суда, имали су много могућности, да се упознају с приликама у Хрватској. Ови свештеници, посебно фрањевци, предводили су масакре над православним Србима. Они су одобрили принудно преобраћање православних Срба, о којем је Ватикан редовно обавештаван – преко парохијана источне цркве. Истог дана, 28. априла 1941, када је убијено 250 Срба у Гудовцу код Бјеловара, прочитано је, са олтара ктоличких цркава, Степинчево пасторално писмо, које је свештенике и вернике позивало на сарадњу с поглавником (фашистичке) Хрватске. У овом пасторалном писму, надбискуп Степинац је тражио од клера, да, без оклевања, одговори на његов позив, да учествује у узвишеном задатку одбране нацистичке усташке Независне Државе Хрватске – ‘Треба зато, да одмах одговорите на мој позив, да се прихватите узвишеног задатка очувања и напретка Независне Државе Хрватске… Покажите се, поштовна браћо, и испуните сада своју дужност према младој Независној Држави Хрватској’. Он је изразио своје дубоко уверење, да ће напори поглавника Хрватске наићи на свеопште разумевање и подршку, заснивајући ту веру на свом познанству с човеком који непоисредно управља судбином хрватског народа. Католичка црква не негира, да је надбискуп Степинац ‘послао окружницу 28. травња 1941. свом свећенству, у којој изражава своју радост и усхит над слободом’“.

Ниједна држава на свету, осим Хрватске, није имала концентрационе логоре смрти за децу. Хрватски логори смрти за децу су имали особље из римокатоличких храмова. Углавном су то биле часне сестре (а старешина им је био надбискуп др Алојзије Степинац), о чему су остали многи подаци везани за дечији логор смрти у Јастребарском, поред Загреба, где су, као и у неколико других логора, убијана српска, ромска и јеврејска деца – старости до 14 година. Податке о томе је забележио др Милан Булајић. Навео је само број о убијеној деци чији је идентитет утврђен:

„Злочини геноцида над децом су извршени у Јасеновцу само зато што су та деца рођена у породицама обесправљеног народа, религије, или групе. Хрватска војска (усташе) је организовала посебне логоре за децу (Јастребарско, Горња Ријека, Сисак). Ови злочини се сматрају најокрутнијим злочинима против човечности и међународног права; злочинима за које не може бити помиловања… Један од хрватских министара, Ловро Сушић, јавно је изјавио, да су православна српска деца ‘непријатељи хрватског народа’. Исто су то изјављивали заповедници концентрационог логора смрти Јасеновца, Лубурић и Милош… До 2007. године, пописано је 19.432 деце, жртава хрватског усташког злочина геноцида – старости од једног дана до 14 година. Идентификовани су по имену и презимену, родитељима, датуму рођења и датуму смрти – 11.888 су били Срби (5.877 с подручја планине Козаре у Босни), 5.469 Роми, а 1.911 су Јевреји“.

Хрвати су Србе ктоличили, проглашавали их Хрватима, а онда су их убијали – уз поругу, да су срећни, јер умиру као католици. Ни ова врста злочина геноцида није подстакла Ватикан, да заштити нове католичке вернике – Србе. И овде се може цитирати проф.др. Смиља Аврамов:

„Заповједништво II домобранског збора (хрватска војска), у свом извештају од 22. 12. 1941, наводи да ‘започета акција о прелазу на католичку вјеру напредује добрим резултатима’, али исто тако да ‘Срби на јужном подручју остају некомпромисни и непопустљиви’… Исто заповједништво, у акту од 5. фебруара 1942, упућено Главном стожеру домобранства, извештава, да прелази Срба ‘на римокатоличку вјеру… могу се, једино, сматрати као покушај, да буду заштићени од наших власти и да спасу своју имовину… Многи извештаји са терена, писани у горњем стилу, послужили су као основ за масовно физичко уништење Срба – преведених у католичанство!… ‘Дне 29. и 30. свибња 1942, заповједник хрватске усташке обрамбене службе у Босанској Дубици је покупио све хрватске православце у Босанској Дубици, Хрватској Дубици и околним селима, и оне који су прешли на римокатоличку вјеру, као и државне чиновнике православце и прелазнике и депортовао их – непознато куда’. Куће су им одмах запосела ‘момчад из наведених усташких постројби’. Велики жупан Барање, др Стјепан Хефер, известио је Министарство хрватског домобранства о пљачки и убиствима у селу Газије – од стране хрватских усташа из Ђуршеновца и Доње Мотичине, иако су сви Срби села Газије ‘прешли на римокатоличку вјеру, а из њиховог села имаде, такођер, и неколико домобрана – који активно служе’. Фратар Сидоније Шолц је наредио, да се убије православни парох у Нашицама, Богић Ђорђе, да би Србе присилио на прелаз у католичанство. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га (одрезали му нос, језик, уши, огулили браду)“.

Јожа Хорват и Зденко Штамбук забележили су како су два католичка свештеника, Петар Свијановић и Јакоб Марјановић, организовали истребљење Срба у Грубишином Пољу, у Западној Славонији:

„Сивјановић Петар је радио као покретач, организатор и помагач код масовних хапшења, убијања, присилног исељавања одвођење Срба у концентрационе логоре и присилног превођења на католичку веру… Концем априла 1941. године, написао је један лист, заједно са свећеником Марјановић Јакобом… Услјед тога листа, дошли су (26. 04. 1941) из Загреба Ивица Шарић и Дидо Кватерник и још неки усташки официри у посебном влаку – с одредом полиције од 120 људи… Послједице њиховог рада је било хапшење 504 Србина. Сви су отпремљени у логор ‘Даница’ у Копривници, касније у онај логор на Пагуи и, коначно, у Јадовно, гдје су сви, осим неколицине, убијени. Сивјановић је, надаље, позивао Србе, да се покрсте на католичку вјеру. Као мотив њихова прекрштавања, наводио је могућност спасавања главе. Наплаћујући високе таксе, успио је да преведе око 100 Срба у католичку вјеру, који су, свеједно, касније одведени у логре“.

„У самим зачецима стварања усташких група (усташе су хрватска фашистичка војска, примедба Владе РСК), ми наилазимо међу оснивачима и најактивнијим сарадницима усташа и представнике католичког клера. САМИ ЗАЧЕЦИ УСТАШКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У ЗЕМЉИ, СТВОРЕНИ СУ У ЗАГРЕБАЧКОЈ КАНОНИЧКОЈ КУРИЈИ, НА КАПТОЛУ БР. 4. Из чланка у новинама ‘Усташа’, бр. 3. од 3. јула 1941, на стр. 4, који је овдје фотографиран, разабиремо, да су се у Каноничкој курији на Каптолу бр. 4, састали први организирани усташи у земљи, и то: Марко Храниловић, Матија Солдин, Мијо Бабић и Звонко Поспишил. Чланак је донесен под насловом: ‘Први усташки рој’… У чланку налазимо ово признање: ‘Тихо и непримјетно, с највећим опрезом, споменута су четворица радила и припремали се за ту тешку борбу. Повјесне ‘катакомбе’ у згради на Каптолу број 4, биле су свједоком касних ноћних састанака хрпице људи, првих дјелатних усташа, који су након дневног посла у радионицама, потајно дошли тамо, да се договоре и да припреме све за ту борбу, о којој у Хрватској готово нитко није знао ништа, а која је тако брзо имала започети’“.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина