Историјски наступ Игора Стрелкова

Сматрам да је јучерашња конференција за штампу И. И. Стрелкова историјски тренутак, јер означава прелазак Стрелкова из борбе оружјем у Новорусији у далеко већу и опаснију борбу за политичку будућност Русије. То само по себи није неочекивано, али начин на који је он то учинио мене је изненадио. Али, пре него што се осврнемо на ширу слику, мислим да би било корисно да се подсетимо најважнијих тачака његовог излагања.(1)

Сценографија и спољни фактори – симболичне поруке

1. Он је очито жив и здрав;

2. Разлог његовог одласка био је сукоб у руководству Новорусије и чињеница да му је речено како ће снабдевања бити само ако он оде;

3. Путинова слика на зиду иза њега;

4. Застава руске монархије на столу, а заставе Русије и Новорусије у позадини (без совјетских или комунистичких симбола).

Његов поглед на примирје

– Примирје је створило војну ситуацију гору него пролетос;

– Само примирје није срамотно, али то јесу “услови о којима се сада преговара у Минску”;

– Постоји план да се за издају Новорусије окриви Путин;

– Постоје моћни интереси који желе бескрајни рат и отворену рану на телу Русије.

Његов опис пете колоне

– Корени пете колоне иду уназад до доба Јељцина;

– Ослобађање Крима изненадило је пету колону;

– Пета колона је око председника;

– Постоји локална Пета колона у Донбасу, која још увек преговара са украјинским олигарсима;

– Пету колону чине “либерали”;

– Путин је за њих смртна претња  јер има подршку народа;

– Они желе да свргну Путина;

– Они желе да распарчају Русију;

– Ово ће бити дуги рат против Русије;

– Понавља се ситуација из 1905 и 1917;

– Одбрана Новорусије је одбрана Русије;

– Западне санкције ће нашкодити Русији и пета колона ће их искористити за дискредитацију Путина

Планови Стрелкова

– Стрелков намерава да се бори унутар Русије на страни Путина (једина опција);

– Главни циљ Стрелкова је разоткривање правих издајника унутар Русије.

Ово је моје лично тумачење најбитнијих елемената излагања Стрелкова, и могуће је да сам нешто погрешно разумео или пропустио, тако да свима предлажем да поново погледају снимак и прочитају транскрипт.

ШИРИ КОНТЕКСТ

Пре него што пређем на анализу Стрелковљевих изјава, мислим да је важно да на уму имамо шири контекст. Он не говори само као представник Оружаних снага Новорусије (ОСН) или као новоруски херој – Стрелков овај пут улази директно у опасне воде “дубоке државе” у самој Русији (мада је тај термин у ствари не пристаје Русији). Тако да сада морам да се вратим на тему о којој пишем већ годинама.

Читатељи који ме прате већ дуго вероватно се сећају да често говорим о закулисној борби две струје које називам “Евроазијски суверенисти” (ЕС) и “Атлантски интеграционисти” (АИ) (2)

Узевши све у обзир, ево моје основне тезе:

“Пета колона” коју спомиње Стрелков су исти људи које ја зовем “Атлантски интегрционисти.”

Стрелков не наводи имена, али их описује веома прецизно и додаје да они вреднују само “новац и остала материјална средства.” Они су руски пандан Англо-ционистичким [3] “једнопроценташима” [4]. Главни политички циљ им је да у потпуности интегришу Русију у међународни поредак англоциониста на свим нивоима – финансијском, политичком, привредном и културном. Они Русију сматрају “Европом” и верују да “Запад” (тј. Англоционистичка Империја) и Русија треба заједно да се супротставе исламу, Кини и свакој другој антиимперијалистичкој идеологији, нацији, религији или алијанси. Верују у капитализам и против су “социјалне државе” (како Путин описује савремену Русију). Одреда презиру “масе”, иако се труде да то не показују јавно. То су људи који су постепено преузели власт током 1980-тих и који су имали пљачкашке инстинкте да раних 1990-тих искористе тренутак да брзо и немилосрдно од руског народа украду огромно, готово непојмљиво богатство.

Е сад, тачно је да су руске обавештајне службе крајем 1990-тих, у хаосу који је владао Русијом, направиле бриљантан потез, а ова пета колона, АИ, прави фаталну грешку. План је био да на чело државе доведу досадног и нехаризматичног бирократу и окруже га својим људима. Оно што нису предвидели је да ће тај “нехаризматични и досадни бирократа” бити један од најбољих државника у руској историји – Путин – и да ће одмах да крене у сечу највишег ешалона АИ, такозваних “олигарха” и мафиоза, који су утеривали њихову страховладу, као и њихове оружане силе, чеченских вехабија. Путин је деловао толико брзо да је у врлом кратком року остварио пуну контролу над “министарствима моћи” (државна безбедност, председничко обезбеђење, унутрашњи послови, војска и ванредне ситуације) и, што је најважније, огромну подршку народа. Ова комбинација државне моћи и подршке јавности учинила је Путина недодирљивим, али је исто тако ограничила његову власт.

Иако је врхушка најозлоглашенијих АИ или напустила Русију (Березовски), или завршила у затвору (Ходорковски) или помрла, систем који су створили је још увек жив и здрав. Банкарски систем, индустрија природног блага, трговина оружјем, финансије и, дабоме, медији – све је то још увек у њиховим рукама. Када је најосионији АИ, Ходорковски, ухапшен, две фракције су склопиле привремени споразум, неку врсту примирја. Договор је био: све док се буду држали даље од политике и не покушају да преузму Кремљ, АИ ће моћи да задрже свој капитал и наставе да зарађују огромне профите, док ће политичка власт на врху бити подељена између ЕС (Путина, Рогозина, Патрушева итд.) и АИ (Медведева, Кудрина, Суркова…).

Први ударац који је Путин задао АИ било је отпуштање Сердјукова и довођење Шојгуа на његово место (као министра одбране – прим. прев). Други ударац, вели Стрелков (а ја се слажем), је била операција ослобађања Крима. Према Стрелкову, ова операција била је директан атак на интересе пете колоне, јер су они одмах схватили да ће то да Русију доведе у сукоб са Англоционистима. Зато су упрегли све снаге да:

a) спрече руску војну интервенцију у Донбасу; и

б) договоре се са олигарсима тренутно на власти у Кијеву.

Ја сам у потпуности сагласан са овом анализом.

СТРАТЕШКИ ИНТЕРЕСИ РУСИЈЕ И НОВОРУСИЈЕ

И ту сад имамо проблем. Многи блогери полазе од одређених претпоставки које су резултат погрешне логике:

– Интереси Русије и Новорусије су једно те исто;

– Све што подржавају АИ (Атлантски Интернационалисти) је лоше за Русију;

– Путин има потпуну контролу и може да ради шта хоће;

– Због своје херојске борбе новоруски лидери су увек у праву;

– Неслагање са лидерима Новорусије (чак и када то ради Путин) је знак глупости, издајства или непоштења.

Стварност није баш толико једноставна. Пре свега, интереси Русије и Новорусије не само да нису идентични већ су супротни у једном кључном аспекту: Новорусија жели независност од Кијева (без обзира ко тамо био на власти), док Русија жели промену режима у Кијеву, али опстанак јединствене Украјине. Друго, чињеница да руски и украјински олигарси покушавају да споразумно окончају рат и сачувају јединствену Украјину може али не мора да буде лоша по Русију. Пре него што ме оптужите за Бог зна шта већ, дозволите да објасним.

Током касних 1980-тих и 1990-тих дошло је до бизарног “делимичног спајања” руске мафије и КГБ. Ово можда звучи сулудо, али је свеједно истина: лично сам упознао бивше службенике КГБ на “служби” у руској мафији. Али исто тако, не постоје “бивши” КГБ-овци. Односно, скоро сви мање-више одржавају бар неке везе са бившим колегама. Према томе, описао бих ову чудну спрегу овако.

Осамдесетих, корумпирани официри КГБ схватају да се може зарадити много новца у подземљу, те неки службеници унутрашње безбедности (2. директората) КГБ налазе начина да профитирају од блиских веза са организованим криминалом.

Почетком деведесетих много младих и паметних службеника КГБ увиђа да од даље службе нема вајде, дају отказ и одмах добијају добра места међу “Новим Русима” (у то време, 100% мафијом), где користе своје вештине (језике, образовање, храброст и способност) да зараде огромне паре.

То су биле ужасне године за КГБ и ФСБ, али је све ово имало и једну добру последицу: из службе су отишли сви корумпирани и недовољно родољубиви агенти, оставивши идеалисте који су временом напредовали у више чинове.

И онда стижемо до занимљивог дела приче. Негде средином деведесетих, службе-наследице КГБ (ФСБ и СВР) увиделе су да у новоствореном свету руског бизниса, финансија, привреде и туризма имају фантастичну мрежу потенцијалних сарадника. Понудили су “бившим мафијашима који су сад легитимни” споразум и почели да користе ову светску мрежу за послове државне безбедности и индустријске шпијунаже. Чак је и ГРУ, војнообавештајна служба, почела да ради исто са бившим официрима сада запосленим у комуникацијама, авиокосмичкој и електронској индустрији.

(Невезано за тему, али свеједно занимљиво: СВР, ФСБ и ГРУ су тада почели да користе још једну вредну мрежу – огромни број руских Јевреја који су емигрирали у САД и Израел. Имајте то на уму када размишљате о руско-израелским односима.)

Од 2000. до данас, Путин и његови сарадници отпочели су закулисни али немилосрдни рат против Атлантских интеграциониста, љутих непријатеља Евроазијских суверениста који подржавају Путина. У међувремену су обавештајне службе (под контролом Путинових савезника) развиле мрежу потенцијалне подршке унутар самих темеља атлантистичке моћи. Видите ли сада колико је ситуација комплексна?

И, док су површни аналитичари начелно у праву кад кажу да су руски олигарси у принципу пета колона и опасни Путинови непријатељи, промиче им да:

a) нису сви олигарси у овој категорији; и

б) Путин има механизме утицаја или чак притиска на антипутиновске олигархе, захваљујући контроли над службама безбедности и њиховим мрежама унутар организација олигарха.

Најбитнија ствар је ово: однос између Кремља и руске олигарије је веома сложен. Мање-више је тачно да су, на једној страни, Путин, службе безбедности, војска, и обични руски народ, а да су на другој олигарси, либерални интелектуалци, велики бизнис, банкари и финансијери, и агенти ЦИА. Али ово је прилично примитиван модел, док је стварно стање далеко компликованије. Можете ме мрзети колико хоћете што ово кажем, али неки олигарси су (из ко зна ког разлога) или под Путиновом контролом или његови симпатизери. Неке сам лично упознао касних деведесетих, и прилично сам сигуран да су још увек такви. Зашто?

Зато што у Русији могу да се зараде огромне паре од савезништва са Путином. Ако сте у добрим односима са Кремљом, постајете недодирљиви за мање-више легитимне “бизнисмене”. Имате приступ уносним уговорима. Пореска управа је мање склона да вам детаљно прегледа пореске папире. Опет кажем, црно-бела слика о Путину наспрам олигарха је, уопштено говорећи, тачна, али је врло упрошћен модел.

СТРЕЛКОВ У ЖИЖИ

Присетимо се одакле је Стрелков поникао. Мада се о њему мало тога поуздано зна, по свему судећи он је бивши пуковник ФСБ (из секције за антитероризам) који се борио као добровољац у Југославији, Придњестровљу и Чеченији. Такође је историчар, колумниста, и учесник у војним реконструкцијама. Православац је, монархиста и диви се Белом поретку из (руског) грађанског рата. Међутим, у Новорусији је једним великим успешним скоком од антитерористичког пуковника постао малтене командант дивизије или корпуса, и претворио добровољачку милицију у мање-више регуларну војску. То је огроман подухват. Малтене ниоткуд, постао је највећи херој и командант новоруског отпора. Новорусија је мала у поређењу са Русијом, а висока политика Новорусије је патуљаста у поређењу са руском. Упркос томе, Стрелков је на јучерашњој конференцији за новинаре скочио још једном – са војних питања Новорусије право у најкомпликованију и најопаснију борбу коју могу да замислим: тајни и закулисни сукоб око превласти у Кремљу. Прерано је проценити хоће ли овај скок бити успешан као и претходни, јер Стрелков је од пливања са пиранама прешао на пливање са великим белим ајкулама. Али ја сам опрезно оптимистичан, а ево зашто.

ПОТЕНЦИЈАЛ СТРЕЛКОВА У РУСКОЈ БОРБИ ЗА ВЛАСТ

Путин је свестан чињенице да је његова званична база (државни апарат) пуна петоколонаша. Најбољи доказ тога је што је урадио две веома занимљиве ствари:

1. a) Створио је Сверуски Народни Фронт (СРНФ), који, за разлику од партије која је званично на власти – Јединствене Русије – нема у себи јаку струју АИ (Медведев), већ је дело Путина лично. Званично СРНФ није политичка странка, већ “друштвено-политички покрет” који окупља велики број организација и појединаца који подржавају Кремљ и омогућава народу да се директно обрати Путину. Међутим, то је реално и “политичка партија у резерви”, велика и добро повезана, коју Путин може да “укључи” у било ком тренутку, поготово ако неко покуша преврат унутар Јединствене Русије;

б) Путинове службе безбедности постарале су се за стварање великог броја “Кремљу блиских ентитета” (околокремлевские круги), који службено нису подређени Кремљу, али могу доста тога да ураде а да владу не морају ни да питају ни да обавесте. Међу њима су и неки медији, предузећа, клубови, омладинске организације, новинске агенције итд. Нема званичног списка, вође, процедуре приступања – али у тим круговима су некако увек људи повезани са службама безбедности.

У ову сферу се уклапа Стрелков. Стрелков ће прво и пре свега заступати интересе народа Новорусије, али, пошто је исправно проценио руску пету колону као највећу опасност за Новорусију, постао је објективни савезник Путина у борби против Атлантских интеграциониста. Да не буде забуне, Стрелков и Путин се неће сложити око неких ствари. Стрелков је то јасно дао до знања кад је изјавио:

“Без обзира колико сам критичан према неким унутрашњим или спољнополитичким одлукама председника, у условима рата отпочетог против нас, сматрам за неопходно да га подржим као јединог легитимног врховног команданта и главног гаранта слободе и независности земље.”

То што је Стрелков закључио да мора подржати Путина не мења чињеницу да је врло критичан према неким Путиновим одлукама. Претпостављам да се ради о следећем:

a) Примирје и потоњи преговори

б) Сарадња Путина са неким руским олигарсима

в) То што Путин жели целовиту Украјину

Сасвим је нормално да постоје оваква неслагања, и не треба их тумачити као некакав раскол. Понављам, Русија и Новорусија просто имају различите интересе.

Али оно у чему се Стрелков и Путин слажу је потреба за сламањем пете колоне. Путин је први поменуо “руску пету колону” (у обраћању Скупштини Федерације), а Стрелков је употребио исти израз. Та пета колона Атлантских интеграциониста, је смртна претња и Путину и Стрелкову, а, како је Стрелков исправно истакао, и Путин је смртна претња за њих. Кад Стрелков говори о “Путиновој револуцији” и “Руском пролећу”, то се односи на исту борбу коју сам описао као сукоб интеграциониста и суверениста. Етикете су другачије, али је описани процес исти.

У овом контексту Стрелков би могао постати моћан савезник Путина. Залагањем за Новорусију, Стрелков такође јасно заговара исту идеологију и поглед на свет као Путин. Препоручујем свима да прочитају или послушају:

– Путинов говор Скупштини Федерације (18. марта);

– Конференцију за штампу Александра В. Захарченка (26. августа);

– Конференцију за штампу И. И. Стрелкова (11. септембра).

Путин, Захарченко и Стрелков разумеју у потпуности да је ово што се дешава ништа мање него рат против Русије, који се бар тренутно води невојним средствима. Сва тројица знају да је највећа претња Русији унутрашња. Али сва тројица могу да кажу да друга двојица не говоре у њихово име. Један је Председник Русије, други је водећи представник Доњецка и Новорусије, а трећи је, технички говорећи, пензионисани официр и приватни грађанин. Али сва тројица заједно опкољавају руску пету колону у „политички прстен” у којем ће морати или да подрже Путина, или да испадну издајници. Ово може бити врло делотворна техника.

Друга улога за Стрелкова је да се супротстави Путиновим непријатељима који стално оптужују да је “Путин издао Новорусију” и “забио јој нож у леђа”. Предвиђам да ће у скорије време исти кругови за које је Путин био злотвор а Стрелков херој изјавити да је и Стрелков ништарија и издајник. Неки од тих људи су просто под утицајем западних специјалиста за психолошке операције, други су плаћеници, али заједнички циљ им је да убеде свет како је Путин злотвор и мора да буде замењен “истинским” родољубом. Другим речима, да једино спасење Русије лежи у остварењу англоционистичког сна о промени режима! Додуше, то су исти људи који су хтели да спасавају Новорусију испуњењем другог сна Англоциониста, отворене руске војне интервенције у Донбасу. Мој савет у односу на те “куку-патриоте”, како их зову у Русији, [5] је једноставан: чувајте се оних који желе да спасавају Русију испуњавањем англоционистичких снова. Све док то имате на уму, лако ћете препознати непријатеље Русије.

ЗАКЉУЧАК

Био сам искрено изненађен и веома охрабрен Стрелковљевим софистицираним представљањем свог става. Можда је прерано за закључке и можда сам неуобичајено оптимистичан по овом питању, али уверен сам да Стрелков има потенцијал да постане лидер Новорусије каквом сам се надао. Ако буде тако, онда ћу радо признати да сам га потценио. Међутим, такође признајем да сам веома забринут за њега. Чињеница да су руски медији обратили мало или нимало пажње његовој конференцији за штампу, скупа са гласинама да је извршио самоубиство, представљају гласну поруку пете колоне да је она још увек опасна. Конкретно гласине о његовом самоубиству тумачим као озбиљну претњу смрћу. А што је још горе, мада је то можда моја параноичност, на обе стране постоје људи којима би одговарало да Стрелков буде убијен. Атлантски интеграционисти и њихова пета колона желе му смрт зато што их је тако отворено прозвао и осудио, али немојте бити у заблуди, да и неки од Евроазијских суверениста прижељкују мртвог Стрелкова као мученика и симбола руског херојства. Цинично и ружно? Дабоме. Попут борбе за власт у Русији. Већина света на Западу нема појма колико немилосрдна та борба зна да буде. За разлику од Путина, Стрелкова не штити моћни апарат државне безбедности. Пошто је изложен нападима са обе стране, надам се да ће бити ВЕОМА ОПРЕЗАН.

Искрено му се дивим и сматрам га херојем зато што је прихватио улогу коју сада игра (а као пуковнику ФСБ ризици су му потпуно познати). “Они” ће покушати да га искористе, да му прете, да њим манипулишу, да га дезавуишу и употребе све могуће прљаве трикове да га или сломе или ставе под контролу. Заиста, његова судбина је на неки начин већ трагична, а храброст запањујућа. Борба против украјинских нациста, чеченских вехабија и хрватских усташа је одмор и опуштање у поређењу са “ратом” који се води за судбину Русије. А пошто је Русија де факто вођа и БРИКС-а и Шангајске организације, борба за Русију је у ствари борба за будућност света. Верујем да Стрелков то разуме.

Превод: Невојша Малић

Обрада: ЦЕОПОМ-Истина

___________________________________________

Напомене:

[1] Интегрални текст објављен на ЦЕОПОМ-Истини 13.09.2014.

Конференција за штампу Игора Стрелкова

[2] О овој теми прочитати следеће текстове:

http://vineyardsaker.blogspot.com/2013/02/russia-and-islam-part-three-internal.html

http://vineyardsaker.blogspot.com/2013/03/russia-and-islam-part-six-kremlin.html

http://vineyardsaker.blogspot.com/2013/04/the-power-struggle-inside-kremlin-is.html

http://vineyardsaker.blogspot.com/2013/10/1993-2013-is-twenty-years-long-pas-de.html

http://vineyardsaker.blogspot.com/2014/04/a-new-cold-war-has-begun-let-us-embrace.html

Прва два текста део су седмоделне серије о исламу, али у њима је описан историјски контекст у којем су настале те две фракције. Следећа два сматрам обавезним штивом ако не знате ништа о овој теми, а последњи је тек најновија дискусија о улози ове две фракције у тренутном другом хладном рату.

[3] За оно што ја зовем “Атлантска империја”, Степски соко користи израз „Англо-ционисти“.

[4] „Једнопроценташи” су онај један одсто најбогатијих и најмоћнијих на Западу, на чију корист је организован цео систем.

[5] У једном ранијем тексту, Степски соко их описује овако: „Куку-патриоте, или ‘горе патриоты’ они што никада не раде ништа корисно, али зато најгласније вичу шта треба да се ради.”

---

Извор: The Saker/Стање Ствари, Магазин