Srbinov put …

Srbin nikad nije bio u nedoumici koji je pravi put. Na raskršćima je bio nebrojeno puta, ali je uvek znao da prepozna pravi put. Onaj kojim je jedino vredno ići, onaj kojim je Srbin uvek i hodio. Ne može se izbrojati koliko su mu puta, predstavljajući se kao prijatelji, razni zapadni emisari postavljali prepreke, zamke, pogrešne putokaze, ne dajući mu mira u pokušajima da ga zaustave. Pokušavali su svim sredstvima da ga skrenu sa puta kojim vekovima korača, gurajući ga na njihov put stranputice. Najvažnije je da nikakvo ubeđivanje, prevare i prisila nisu naterale svetosavca da krene pogrešnim putem. Srbin je uvek znao svoj put.

Srbinovo srce, ta čista svetosavska duša, znajući da prepozna istinu, uvek je bila na istom putu, onom kojim koračaju samo heroji. Taj put je Srbinu uvek donosio veru, slobodu i pravdu, uvek ostavljao časnu prošlost i garantovao budućnost. Nažalost, donosio je i neprijatelje, jer oni koji nisu išli stazama Hristoljublja nisu mogli da sakriju mržnju prema onima koji nisu odustajali od tog puta. Onaj ko veru nosi kao zapis u sebi ne može da pogreši, ne može da skrene stranputicom. Srbin je taj zapis nasledio od predaka svojih, koji su ga svojim kostima, krvlju i dušom ispisali.

Taj zapis nikad nije dozvoljavao svetosavcu da ukalja svoju čast, da pogazi svoje pretke, da se odrekne svoje vere, nije dozvoljavao nikad da odstupi od istine. Potpuno je onda jasno zašto Srbin ima neprijatelje, a još je jasnije ko su oni, kakve su im duše, koji su im ciljevi i kuda vodi njihov put. A njihov put nedvosmisleno vodi u nova stradanja, u glad, ratovanja, u pogrome i crninu. Taj mračni put sa zadahom laži i prevare i mirisom novca je put bez časti i morala. To je put kojim ne koračaju vitezovi. Tim pogrešnim stazama života otišli su oni koji nisu imali vere, oni bez snage, oni čije misli nisu ispunjene ljubavlju, nadom, istinom i pravdom.

Da bi neko išao bilo kuda mora prvo da zna šta želi. Kroz Srbina teče krv njegovih predaka, a oni su znali šta žele. Zato svetosavac i danas zna i šta želi i kako to da ostvari. Svetosavac nema dilemu šta želi, nema sumnju u svoj put, a ne zaboravljajući lekcije iz svoje prošlosti zna i sa kim, i kuda, i kako. Znati šta želimo siguran je put da to i ostvarimo. Naravno da to neće biti lako, svaki put kada krenemo da ostvarujemo svoje snove pojave se zapadni dušebrižnici koji se trude da ne uspemo na svom putu. Uvek iznova nam postavljaju nove lažne putokaze i sve drugo što mogu da smisle pokušavajući da nas odvrate ili bar skrenu sa našeg puta. Ono što nam ipak uliva nadu i sigurnost, iako vekovima pokušavaju da nas zaustave ne birajući sredstva, jeste da nikad do sada u tome nisu uspeli. Nikad nisu, pa neće ni sada.

MIRIŠU VEKOVI…

Mirišu vekovi
Na seobe, na ropstvo,
Na zadah krvi i smrti,
Zulume i hareme
Spaljene crkve i tu građene džamije…
Ko` da su ženske haljine…

Na danak u krvi…
Na božur,
Što Kosovom poljem cveta
Gde posle bitke osta
Umesto vitezova i junaka
Unakažena, ogromna,
Krvava hrpa ljudskog mesa…

Mirišu vekovi
Na stradanja,
Na glad i ratovanja,
Na vekovne borbe za slobodu
Na crvene reke,
Koje su krv srpsku
Pretvarale u vodu…
U nebrojenim
Borbama za slobodu…

Mirišu vekovi
Na mutnu Maricu i krvavu Drinu,
Groblja u kršu i ledu…
Na more koje posta
PLAVA GROBNICA srpskome rodu,
Junacima koji se boriše za našu slobodu…

Na kule što su građene
Od kostiju i lobanja ljudskih…
Na „bajku“ sa rekom krvi,
Na streljanje đaka,
Na Sremski front gde mladost osta…
Na spaljena sela, livade i šume
Na pogrome i crninu…
Na bombe što su ljude, gradove, sela i stoku
Pretvarale u prašinu…

Mirišu vekovi
Na narod koji se
Kostima, krvlju i dušom
Izborio za slobodu…
Mirišu vekovi na ponos
Na divljenje celog sveta
Što Srbiju je u Velikom ratu
Hrabrošću, junaštvom i čašću
Branila čak i đačka četa..

A potom dođoše oni
Koji se Boga ne boje,
Da streljaju, sude, kinje i muče
Umorne ratnike…
HEROJE…
Zar može i sme
Čovek da zaboravi
Jasenovac…
I klanje…
I bacanje u jame…

Mirišu vekovi
Na miris i boju novca
Na zadah vlasti,
Na ljude bez imalo časti,
Na lopove i ubice…
A plaćeni psi rata
Kucaju na naša vrata…

Ljudi bez časti
Ljudi bez morala
Uvode na mala vrata
Neke strance
Amerikance, Špance, Portorikance…
Turke, Alije i Sulejmane…
Kidaju ovu zemlju,
Prodaju, arče…
Rasprodaju parče po parče
Bacaju besnim psima
Da je po đubrištu razvlače…

O, kako su jadni
Ti koji hoće da nas pretvore u strance,
I nas i junake koji su zubima
Kidali ropstva lance…
Sve nas, ONI žele na
đubrište istorije da bace…

Miris vekova…
Poprimio je boju i miris novca…
Jauču glasno, jezivo
Mučenici koji su ćutali
Kada su ih zlotvori
Nabijali na kolce…

Miris vekova isčezava,
Polako nestaje i nada;
Veo zaborava
Na slavnu, krvavu prošlost
Lagano, lagano pada…

Nakaze, marionete, ubice,
Ulizice, poltroni,
Kukavice…
Zaboraviše braću, očeve, dede…
Prodaju kosti predaka
Za šaku žutog zlata…
Amerima… Kinezima… Englezima…
Svima koji hoće da plate…
„A Amerika je moćna i jaka
Ona se ne plaši sila mraka…“

Oni što rasprodaju zemlju,
Prošlost, svetinje, grobove i jame
Oni što su željni novca,
Moći i slave…
Oni ne haju za tebe i mene
I nije ih briga za ljudske glave
Oni ne žele da znaju
Da nova senka ropstva
Koja nam zamku sprema

Ćuti, čeka i drema…

 Autor : Jovana – Luna

Svako bira svoj put, i baš zato svako i odgovara za svoja dela na tom putu. Kako god da „mirišu vekovi“, Srbin neće dozvoliti da se stidi svojih dela. Srbin u vekovima iza sebe nije ostavljao dela kojih bi se stideo. Vekovima unazad borba traje, pokolenjima unazad Zapad pokušava da nas saplete i baci na đubrište istorije. Čast i moral za njih su nepoznati termini, i zato Srbima te vrednosti ne mogu da oproste. Nažalost uspeli su neke lakoverne među nama da kupe i zavedu, da namame mirisom novca. To ne treba da nas muči, to ne sme da nas zbuni. Oni koji nisu izdržali na pravom putu nisu ni vredni tog puta. Nemamo potrebe da im objašnjavamo da su na pogrešnom putu, sada je za to kasno, uprljali su duše. Važnije je da mi ostali izdržimo i ne dozvolimo da posrnemo.

Istina je ono čega se najviše plaše oni koji žive pogrešno, oni koji idu stranputicom. Zato, i ako je naš put težak treba da budemo ponosni na njega. Težina tog puta nam ne dozvoljava da idemo brzo napred, ali to je samo zato što Bog ispituje našu istrajnost i iskrenost vere. Pokažemo li da verujemo i da smo istrajni na svom putu, pojaviće se i ruka koja će nas povući napred. Ne smemo stajati i čekati da Bog kazni druge zato što su loši a da mi pri tome ništa ne činimo. Naše nečinjenje bi nas samo izjednačilo sa njima, a ne odvojilo od njih. Kada mi pokažemo veru i snagu put će se otvoriti, a oni koji zaslužuju biće kažnjeni. Uostalom, zar već nije dovoljna kazna to što su na pogrešnom putu.

Svet je uvek bio podeljen, vekovima se deli na laž i istinu, na pravdu i nepravdu, na dobro i zlo… Pripadati jednoj ili drugoj strani uvek je bila stvar odluke, stvar časti. Čista duša i hrabro srce u tim odlukama nikad nisu imali dilemu. Znali su da bi najveći greh bio upravo to da, iako smo mogli sami da odlučimo, donesemo pogrešnu odluku. Zar to ne bi bio dokaz kukavičluka, zar smemo da skrenemo sa puta predaka i odreknemo se sebe? Sigurno je da među pravim Srbima nema dileme kojim putem da se korača. Onaj pravi svetosavac zna za razliku tog podeljenog sveta, a oni kojima ona nije jasna možemo još samo da pokušamo da pomognemo objašnjenjem koje je dao starac Pajsije:

„ …iz iskustva znam da su ljudi podeljeni u dve kategorije. Treća kategorija ne postoji. Ljudi pripadaju ili jednoj ili drugoj. Prvi podsećaju na muvu. Glavna osobina muve je da nju privlači nečistoća. Kada se, na primer, muva nađe u bašti punoj cveća prekrasnog mirisa, ona ga neće ni primetiti i zaustaviće se na nekoj nečistoći koju nađe na zemlji. Počeće da kruži unaokolo i osetiće se sasvim lagodno u smradu. Ako bi muva mogla da govori, a vi u bašti zatražili da vam pokaže ružu, odgovorila bi: „Ja uopšte ne znam kako ruža izgleda. Znam samo gde da nađem đubre, toalete i blato“. Postoje ljudi koji podsećaju na muvu. Ljudi koji pripadaju ovoj kategoriji navikli su da misle negativno i u životu uvek traže loše strane, nipodaštavajući i odbijajući prisustvo dobra. Druga kategorija su oni koji podsećaju na pčelu, čija je glavna osobina da uvek traga za nečim slatkim i prijatnim da bi na njega sletela. Kada bi se pčela našla u sobi prepunoj nečistoće, sa komadićem bombone u uglu, ona bi zanemarila svu onu nečistoću i sletela na bonbonu. Kada biste od pčele zatražili da vam pokaže gde se nalazi baštensko đubre, odgovorila bi: „Ne znam. Mogu ti reći samo gde da nađeš cveće, slast, med i šećer“. Ona zna samo za dobre stvari u životu, dok su joj one rđave nepoznate. To je druga kategorija ljudi koja ima pozitivne misli i vidi samo dobru stranu stvari. Oni se uvek trude da prikriju zlo kako bi zaštitili bližnje; naprotiv, ljudi prve kategorije se trude da izlože zlo i da ga iznesu na površinu…“

Zato muve treba ostaviti u njihovoj prirodnoj sredini, i krenuti svojim putem, onim kojim su se kretali i naši stari. Srbin vrlo jasno zna smisao života, mi znamo put. Ne juri svetosavac nikad za onim što se ne stiže, za mirisom moći i novca, za onim što nema duhovnih vrednosti. Neće pravoslavna duša nikad birati put kojim se ide puzeći, ona ne zna tako da se kreće. Uvek će Srbin birati put kojim se korača pravo, put koji će ostaviti trag kojeg se potomci neće stideti. Uvek će Srbin koračati tako da svakog može gledati u oči.

Put ne možemo preći bez borbe. Borba traje, i moramo znati da je ne možemo voditi samo usnama. Samo rečima koje izgovaramo. Reči jesu potrebne i dobre kada su iskrene. Ali ako želimo da uspešno okončamo put, da u borbi sa zapadnim muvama pobedimo, moramo uraditi više od pomeranja usana, od po neke izgovorene reči. Moramo imati čiste i iskrene duše koje su uvek spremne i za dela u skladu sa mislima i izgovorenim rečima. Onda kada su nam dela vođena iskrenom i čistom dušom, ne postoji nemoguće, ne postoji put koji nećemo preći. Takvo srce i njegova dela ništa ne može zaustaviti, pitanje je samo vremena kada će nastupiti konačna pobeda.

Ne smemo nikad da sumnjamo u svoje srce, u svoj put. Mora da nas kroz život vodi saznanje da, dok god smo išli putem kojim nas je poveo sveti Sava, otvarala su nam se vrata nade i budućnosti. Tom putu trebalo bi svi da streme, jer je to jedini način da čovek iza sebe ostavi nešto vredno pomena. To je jedini način da njegovi potomci ostanu ponosni, da imaju nadu, da vode život koji ima budućnost.

Voleti svoju Otadžbinu, voleti svoj narod, ne može se samo rečima, već jedino i isključivo delima koja prate izgovoreno. Nema opravdanja za nečinjenje, jer najsigurniji način da se ne uspe na svom putu jeste da to ni ne pokušamo. Siguran način da ne kontrolišemo svoju sudbinu i da budućnost ostane neostvaren san jeste da prepustimo da drugi o njoj odlučuju. Način da ne budemo sami kovači svoje sudbine jeste da sami stanemo na nakovanj Zapada i prepustimo se njihovom čekiću zla. To je ono što bi Zapad najviše obradovalo, to je put kojim bi EUropa volela da krenemo, to je pravac na koji nas usmerava NATO.

Ali to nije ono što će Srbin da izabere, to nije put kojim će svetosavac da se kreće. To pravoslavna duša, ona koja je uvek živela po kodeksu vitezova neće dopustiti. Moraćemo da ih razočaramo i njihovu želju ostavimo neostvarenu. Moraćemo ponovo da ih podsetimo kao i mnogo puta do sada, i ponovo pokažemo da strah od toga, da ako Srbin pokuša sigurno će i uspeti, nije slučajan. Zato pokušajmo, krenimo putem koji naša Otadžbina od nas i očekuje i pretvorimo ga u stvarnost. Prestanimo da sumnjamo, za to nemamo razloga. Razočarajmo ponovo neprijatelje, pokušajmo i vratimo u svoje živote: veru, nadu, ljubav, sreću, budućnost i pravdu.

Izvor: Fond Strateške Kulture