Rasprava o Srbima, naciji Veneda, često nazivanih Vendima (1)

U okviru izuzetno uspešne saradnje sa jednim od naših majpoznatijih savremenih antropologa, gospodinom Miodragom Milanovićem, portal CEOPOM-Istina će u dva nastavka objaviti njegov tekst „Rasprava o Srbima, naciji Veneda, uobičajeno nazivanih Vendima“ , nastao na osnovu materijala iz dva izdanja njegove knjige Srpski stari vek.

U ovoj knjizi on nastavlja ukazivanje na nepoznate ili malo poznate činjenice rane srpske istorije, koje je započeo u svojim ranijim delima, a koje ukazuju na potrebu preispitivanja stavova zvanične istoriografije o poreklu Srba i izgradnji njihove civilizacije na ovim prostorima.

Milanović je diplomirao 1979. na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Tokom 1976. slušao je predavanja M. Fukoa, koje je ovaj držao u Visokoj školi u Parizu i to ga je zainteresovalo za strukturalnu antropologiju, čiji je promoter bio K. Levi-Stros. Pre nego što se posvetio proučavanju korena srpske civilizacije, kao član međunarodnih antropoloških ekspedicija obišao je mnoge poznate lokalitete širom sveta. Živi i radi u Beogradu.

Njegov rad posebno dobija na značaju danas kada novi svetski poredak, kroz srpsku političku elitu, prozapadni NVO sektor, kao i zvanične i poluzvanične državne institucije otvoreno pokušava da izbriše nacionalni identitet Srba, kao i njihovu versku i državnu autohtonost.

Knjigu Srpski stari vek, kao i ostala izdanja ovog autora možete pogledati na internet adresi  www.vadalija.co.rs.

*    *    *

Istorijska rasperava o Srbima, naciji Veneda, uobičajeno nazivanih Vendima, Jirži (Georg) Krugera daje odgovore na pitanja o poreklu Srba.(1) U uvodnom delu svoga rada pisac veli da delo piše: „U svetlu činjenica, utvrđenih radom poštovanja dostojnih antičkih i srednjevekovnih istoričara i pisaca, stilom jednog naučnog dela“. Jirži Kruger (1608- 1671), iz Litomerice, je češki istoričar iz Balbinovog kruga, pedagog i pripadnik jezuitskog reda kome je pristupio u Brnu, 1625.g.(2) . Od 1648.g. sarađuje sa Bohuslavom Balbinom i Tomasom Pešinom iz Čehoroda koji je visoko cenio Krugerovu erudiciju.(3) On piše: „Iz zadovoljstva i da budemo konstruktivni, ponavljamo i rekonstruišemo staru priču, poduhvat težak i rizičan. Jer, istinska značenja reči nisu sumnjiva samo zbog promena njihovih već i zbog različitih mišljenja pisaca; ona nas, stoga, dovode u zabludu. Zato, o naciji venedskoj-srpskoj nije dovoljno samo pripovedati već činjenicama povezati i objasniti je u smislenoj celini (grubo rečeno) pod nadzorom Minerve, zaštitnice istoriografije. Pa, Bogu na istinu.(4)

Srbi su narod Veneda, nastanjen u Majsenu, između reka Elbe i Sale, zatim u obližnjoj Boemiji i Lužici. Venedski narod ili Srbe, još, iskvareno, zovu Vendima. Prema ranijim istoričarima, nazivamo ih Sirbi, Sorabi i Sorabes kako piše Aventijus.(5) Među venedskim narodima najneustrašiviji i najbrojniji su Sorabi-Boemi i Abodriti (Bodrići); po njima se Majsen naziva Sirbija ili Sorabija. Pre toga zvao se Boemija.(6) Rajnhard u Poreklu Majsena još veli: „Prema starim rukopisima, Vendi, nastanjeni u Majsenu, su bili graničari; njihova teritorija se prostirala od Majsena do Gornje Lužice, odnosno od Elbe do Sale. Helmoldova Slovenska hronika(7) i Mikrael u Pomeraniji(8) pišu: „Otvoriše se prostranstva vandalskom seobom jer oni behu zaštitnici Germana. Napuni se teritorija Slovenima i Vendima nacije sarmatske; najpre stigoše Vilke i Ljutići iz Pomorja, Sorbi od Sirha mesenskih i Boji-Obodriti ili Bodrići iz Meklenburga“. Melkior Goldast, pišući o istoriji Merovinga beleži: „Srbe-Slave, sada zvane Boemi, kralj Dagobert porazi na bojnom polju te ih, na kraju, učini franačkim vazalima“.(9) Istoričar Dubravski, episkop iz Olomouca, u Istoriji Boemije piše: „Sirbi, slovenski narod, Gornju i Donju Lužicu naseliše i Lužičanima se nazvaše“.(10) U Saksonskoj hronici piše o Vandaliji: „Ovih dana na belim obalama i u staroj Lužici samo se Veneti ili Sloveni mogu naći. Oni se među sobom zovu Serbi a svoj jezik zovu serbski zbor. Zato Serbi nisu, niti se s pravom za njih kaže da su Vandali“.(11) Mnogi, čije greške otkrivam i ispravljam a, u tom mnoštvu grešaka rođene su i istorijske zablude kao ona da se Vandalipredstavljaju Germanima, po poreklu i govoru (pa tako i u Saksonskoj hronici), a to su činili često ljudi od autoriteta, ubeđeni da je tomu tako zbog naseljavanja Veneda na napuštenim vandalskim staništima.(12)

Oni koji žele da se podrobnije upoznaju sa ovom temom, treba da čitaju sledeće autore: Hajnriha Bengerta, Melkiora Goldasta, Franciska Irenijusa, Jakoba Avgustusa Blondela, Gropijusa i Martina Kromera. Ovo priznaje posredno i Saksonska hronika, gde piše: „Bliska su imena Venda i Vandala. Vandalima nazivamo Venede koji su zauzeli zemlju Vandala nakon njihove seobe u Galiju, Španiju i Afriku“.(13) Oni se ne promeniše kao što ništa ne promeniše Česi koji zauzeše Boemiju nakon odlaska Bojoara u Bavarsku. Helmold, kada u Slovenskoj hronici, između ostalog, kaže: „Poljskom završava velika slovenska provincija; nju su odvajkada Vandalijom nazivali a sada Vendijom ili Vinidijom“, zasigirno tvrdi, navodeći. kao najjači argument preciznost istoričara. Ono čega se najviše užasavam su ljudi, umno dovoljno nesazreli, čim kazuju da su za njih Vandali najpre Nemci a tek na drugom mestu da su Venedi-Vandali.(14) Ipak najveći halucinator je Georg Nikolaus u Siloge istoriji, sa predgovorom Johana Dresera, piše da su 161.g. Vendi zauzeli Marseburg, tada rimsku provinciju.Takođe, veli da je tu negde oko 245.g. vendski (a trebalo je reći vandalski), kralj Gotarus vladao.(15) U istom delu neodlučan je kad veli: „Razumno je upitat da li su u pitanju Venedi? Čisto sumnjam“. Prema Pliniju: „Narod germanski Vindelici (Vandali) delom su Burgundi, Varini, Karini, Ingevoni, Istevoni, Hermioni i Peusini“.(16) Plinije ih, u ovom slučaju, izjednačava. Po tačnom i preciznom Tacity su Marsi, Gambrini, Svevi i Vandali najstariji narodi Germanije. Njihovi su jezici isti kao neki germanski, svedoči Prokopije.(17)

Ne mešajmo Lužičke Srbe sa Pomorjanima i Markićima, naročito ne sa onima što ih nazivamo Vendima iz Meklenburga, čiji se kneževi nazivaju gospodarima, titulom kojom se diče nepobedivi kraljevi Švedske i Danske i presvetli izbornik Brandenburga koji takođe ne vlada Sorabima ili Lužičanima. Sudeći po učenim ljudima ne treba da zbune različita imena Veneda u Germaniji čiji pregled daje Helmold u Slovenskoj hronici. Pomorjani, Circipani, Ljutići, Vilci (Vendi), Kisini (od kojih izraz kizer potiče, po mom sudu je bez greške), Redari (Vendi), Šćećinci, Bodrići (Meklenburžani,) Vagri (Lubeci-Vendi), Rugi (ne mešati ih sa Runima jer runska slova nisu slovenska, Runi behu Goti ili Germani čijim se slovima bavio Ola Vurmio). Sorabe ili Zorber Venden i ostale ne treba mešati sa Germanima. razlog je sledeći: Mnogi pripisuju vendske napise Germanima kardinalno grešeći, zahvaljujući svom istorijskom neznanju. Oni pripadaju Srbima (Venedima, Lužičanima). Oni, kao i Rugi, Markići i Meklenburžani su se držali svoje narodne iskonske vere zbog koje su i poraženi najkasnije do ΧΙΙ veka i pokršteni. Od Serba su najduže odoleli Lužičani. Oni su bili najratoborniji, stalo dižući bune protiv germanskog ugnjetavanja. Ovo navodim upoređujući vremena Henrika i Otona.(18) Obrađujući materiju Helmold kaže: „Dugo su Saksonci pokušavali nametnuti hrišćanstvo Slaviji ne krijući svoju pohlepu“.(19) O ovoj temi ima još kod Ditmara, biskupa merseburškog,(20) Mikraela Pomorjana, Goldasta, Adama Bremenskog … (21)

Helmold ističe u Slovenskoj hronici: „Među svim nacijama venedskog porekla, nastanjenih u zemlji vandalskoj, još su samo Bodrići i Vagri predvođeni svojim kneževima zvanim i gospodarima Venda“.(22) Niko na svetu ne može poreći da se Lužičani ne zovu i Sorabi i da ne potpadaju pod naciju Soraba ili Veneda. Ako su zaosta Germani drevni stanovnici pomenutih područja, Lužice i okoline (koji poput Vandala u Pomorju i Bojara u Boemiji svoj jezik nikome ne ostaviše, već u narednom veku nadogradiše), ko bi ih bezrazložno mogao precizno razlikovati i izjednačiti (tobože, svi su Lužičani germanske nacije) i da li je to uopšte moguće i ako uzmemo u obzir njihovo mešanje tokom vekova?

Listajući Mikraelovu Pomeraniju, između ostalog nalazimo: „Tako iz vendskog govora, ovde u Pomeraniji, nikad nije proistekao nemački. I da sam želeo, nigde na moru ne nađoh vandalski grad bez slovenskog ili vendskog jezika, a gde je nemački upotrebljavan kao drugi jezik“.(23) Lužičane pamti saksonski pisac Vitikind savremenik Otona u Saksonskim analima.(24) Kod Goldasta i Hajmensfelda kao i u De rebus Bohemicus piše: „Isto kao Markomani i Kvadi su zvani Semioni, smešteni na obalama Odre, prema staroj geografiji i Marki (25), kao i u Lužici. Sarmatski Sorabi i Lužičani, ili proteraše ili pokoriše Semione (imaju slično ime kao i Srbi), zauzevši njihove zemlje(26) . Dubravijus piše srpsko ime Syrbos. Mikrael kaže: „Mjesta, kralj Lužičana upade u zemlju sa mnogo konjanika i opustoši je potpuno“.(27)

Da kažemo sada nešto i o poreklu Lužičana. Kao što je vrlo teško i gotovo nemoguće tačno otkriti pravo poreklo bilo kog naroda, čak ni sakupljajući brojne narodne priče, kao što pisci češke istorije učiniše (sa sumnjivim ishodom), tako je i sa srpskom nacijom dostojnom svoje slavne istoerije, pa ću ovde samo ukratko ponoviti prikupljeno. Eneja, u Istoriji Boemije slaže se sa Dubravijusom(28), beležeći: „I pored svih kontroverzi, srpska nacija nije nova već je nastala sa svim ostalim venedskim ili slovenskim nacijama, starinom od Sarmata. Dakle, proizišla je davno, sa starim Slovenima, iz Sarmata“.(29) Plinije. kao i Ptolemej geograf, prvi pomenuše narod zvan Serborum u Sarmatiji. Voleše da ih prikažu među Meoćanima (30). Tu ih smeštaju, između Seravnijskih planina i reke Ra (Volge).(31) Da li od njih potiču naši Srbi, imenom i krvlju, hrabro i uprošćeno primećuje Leuknklavije u delu Turska istorija i kaže: „Srbe oko Meotije, Plinije opisuje dodajući da neki od njih pođoše ka Dunavu i Gornjoj Meziji, deo njih skrenu ka Sarmatiji i Poljskoj, videvši široke plodne ravnice u blizini Germanije i Poljske, sada nazvane Lužica, zaposevši ih i nastanivši se između reka Albe i Sale“. (32) Ja bih potvrdio, više iz razloga verovatnoće i povezivanja a ne da bih branio Ptolemeja i Plinija. Nemam razloga da ne podržim kolege delom zbog njihovog imena, delom zbog veličine venedske nacije. A, kolika je ona, vidi se iz Istorije Gota Prokopija(33) i Jornanda.(34)

Kolega Nojgebauer u Istoriji Poljske, potvrđuje da se venetska nacija prostire dalje od reke Ra.(35) I podržavam izvrsnu sentencu eminentnog autoriteta Šurcflejša iz De rebus Slavicis da se slovenska nacija odatle dalje širi ka Aziji.(36) Kolege su u pravu kad kažu da je bilo seoba iz sarmatskih zajednica; kad su se Huni, Bugari i Anti (koje kod Plinija videh nazvane Antaksak i smeštene kod Seravijskih planina) selili, zašto ne bi i Serbi činili to isto? Ono što se čini najizvesnijim je da naši Srbi dolaze od Srba davno naseljenih u Bosni; ime ove zemlje potiče od njih, a oni se odatle iseljavaše, što je i potvrđeno.(37) M. Reinek Štajn, u Meissner herrkommen, govoreći o bosanskim Srbima kaže da su poreklom Zirbi.(38) Mnogo manje je verovatnije, po Joakimu Kureu, da su Sorabi koloni Čeha, vojvode od Boemije što ih je u ovu zemlju doveo.(39) Melkior Goldast koristi nazive Sirbi i Sorbs, takoreći, zbunjujući nas.(40) Naravno, korištenje raznih imena za jedan narod ponekad buni, baš kao i bliskost onih koji se slično zovu, recimo gotovo da nema razlike između naših Dalaminaca i Dalmatinaca. Uzrok tome su česte migracije Srba i neshvatanje promena imena baš zbog toga; drugi uzrok dolazi od strane autoriteta bez mnogo razuma.(41) Ukratko rečeno, autori se ne slažu u odnosu na poreklo imena Srba. Za neke Srbi vuku poreklo iz Azije, tako kaže Leunklavijus;(42) a za druge od Srba-Geta.(43) „Do srpskog imena nas vodi pleme Limiganata koje je Konstancije pokorio i preselio ih do nas“, kaže Aventin u Analima Boemije.(44) Ali od koga da potiče, bilo od Sirba Azije, bilo od Srba-Geta, dođe na isto, ne dovodi u sumnju da ime Serbi potiče od naroda Sarmata.

Manje je primetno da P.Longius u Hronici sorabskih gradova za Sorbe iz Rosvita kaže da su germanskoh porekla što se potpuno pokazalo potpuno netačnim; sam je to kasnije i priznao.(45) Nije se mnogo zanimao oko etimologiji imena. Iz Šleskih anala prenosim: „Čeh dovede naseljenike koji se između Elbe i Sale zovu Sorabi, čije je poreklo sarmatsko a druge Vinde posla do Baltičkog mora“.(46) Slično priča Nojgebauer u Istoriji Poljske o seobi hrvatskih Čeha. Obično, u besedama o nacijama nije previše istaknuto pitanje jezika ali je za nas vrlo važno. Nastajali su novi jezici, kako je ustanovljeno, mešavinom različitih jezika.(47)

Međutim, mešanjem naroda Lužice, Češke i Bavarske, nije došlo do mešanja njihovih jezika. Eneja Silvije, govoreći o Germaniji, zapisuje: „ A tu je i nekoliko Čeha muškom linijom potuču iz Lužica, niže plemstvo, ne znaju koju jezik izabrati u izranjavanoj zemlji, okruženoj teutonskim vitezovima.(48) Eneja Silvije, papa Pije ΙΙ, piše u svojim Komentarima kako je trebalo dosta vremena da se Srbi (Sorbi) hristijanizuju.(49) Aventin, u Analima kaže: „ Do Drave, Save i dalje je u upotrebi jezik Veneda- govori se u gradovima i dvorcima“.(50) Ova su dva primera važna za nas; druge slične, ili neke zlonamrene, nećemo ovde spominjati. Kao poljski i češki, sorbski je dosta raširen i, zajedno sa sličnim jezicima, potiče od zajedničkog pretka-sarmatskog. Srpski se razlikuje od sarmatskog kao poljski od češkog. Sorbski, takođe, sadrži različite diojalekte. I istočni jezici kao jevrejski, haldejski, arapski i drugi, poput severnih: germanskog, švedskog, engleskog, malo se razlikuje od zapadnih: španskog, galskog, italijanskog. Dakle, među sobom se ne razlikuu mnogo, a sadrže različite dijalekte. Poput njih, tako i sarmatski, ruski, poljski, vendski ili sprski (lažno vandalskim nazvan), svedoče isto.(51)

Nedostatak stranih reči i mnoštvo spojenih konsonanata u vendskom (srpskom), svedoče o njegovom slovenskom poreklu. Koliko je blizak germanskom po gramatici, toliko je i dalek: kao što poljski podražava latinski, i u srpskom postoji član u imperfektu, kao u češkom ili poljskom. Utvrđujući srpski sa poljskim, misleći na stari teutonski, Mikrael kaže: „Zaključujem da, ukoliko u početku slični sa nemačkim, stalno su se samosvojno razvijali. Mislim da su se, između ostalog, u starini formirali uporedo sa gotskim. Bez sumnje, možemo primetiti da su gramatike Čeha, Poljaka i Srba verzije jedna druge, dobrano se dopunjujući“. (52) Zajedničko je lubinskom, gubenskom i kotbuskom, da su u svetoj upotrebi kao i gornjolužički. S druge strane, danas je upotreba tih jezika gotovo nestala, osim u srpskim, sarmatskim ili slovenskim krajevima gde se proširila i sa velikim dostojanstvom priznajemo sličnost, posebno sa srpskim koga mnogi preziru; između ostalog to je velika čast!!“

_______________________________________________

Uputnice:

(1) – Disputationem Historicam de Serbis, Venedorum Natione vulgo dictis die Wenden ,Wittenbergae, 1675.
(2) – Radio je u kontinuitetu u različitim jezuitskim domovima, više puta premeštan u toku službe. Od 1645. g. je ponovo u Litomericu. U periodu od `1659. do 1662.g. je rektor univerziteta u Uherskom Hradištu. Radio je u Jicinu a krajem 1665.g. je prebačen u Hradec Karlove.
(3) – Njegova najznačajnija dela su hagiografije: Svaty Prach i Diva Montis Sancti, te koautorstvo u: Sacerrimae Memorie Inclyti regni Bohemiae Coronae et nobilium eusdem pertinentiarum Moravie et Silesiae: quas e dalibus mnonumentis & documentis, antiquatatis romanorum pontificum bullis, caesarum, regumq; maeiestibus, itemq; abbatialium, collegiatarum, cathedralium, ac metropolitinarum ecclesiarum erectivis, ac fundatoriis literis, copiariis, ac adcersarus, e redibus, bustis, parietinis, sepulchris, arcium, monasteriorum, oppidorum & templorum, izdavano od 1667.godine, Regni Bohemiae peculiaris patronu, pragensium Primus Episcopus (1669.) i Flori Austro Bohemici, sačuvano u rukopisu i štampano 1720- 1726.g.

(4) – Istoričar Dubravijus, autor Istorije Boemije (Hist. Boe. I, 47) zbrku oko imena ilustruje baš zbrkom oko upotrebe srpskog imena jer se ono pojavljuje u više verzija, bar što se tiče Boemije: Hiri ili Skiri, alijas Sirbi, Venedima zvani: Ipsae porro putes varia fortitae vocabula namaliae earym Hyrri, alias Scyri, alias Syrbi, alias Venedi appelabantur.
(5) – Johannes Aventius, Nikolaus Cisnerus, Analles Boiorum, Regis, 1615. st. 191.
(6) – M. Reinh. Reinec Steinh, De Misno origine, I, 82 s.a.
(7) – Helmoldi, Chronicon Sclavorum, Schorkelio ed. 1555. I, II
(8) – Johann Micraelius, Altest Pommerland: Teutch, Wendisch, Sachisch, Rheten, 1639. II,18
(9) – J. Gratser, M.Goldast, Gemina aduersus Melchiorem Guldinstum Caluinianum replicatorem vel potius, A. Angemarius, 1612. II, 2
(10) – J.O. Dubravi, Historia Bohemica ab origine gentis, Tamas Jordan, 1602. I,46
(11) – Chronicon Saxon, I, i

(12) – Na ovoj floskuli pripadnici Bečko- berlinske škole će istrajavati skoro sve do kraja HH veka.
(13) – Chro. Sax. Ibid. Vendi i Vandali su bliski kao što su im i imena bliska i samo zbog savezništva Vandala sa Germanima u mnogim prilikama i slučajevima (često su se orođavali i primali imena jedni od drugih), dakle, samo zbog toga ih ne možemo smatrati delom germamskog naroda. Uostalom, Vandali su verovali u srpsko- slovenske bogove a ne u germanske.
(14) – U sklopu nemačke drang nacht osten politike prisvajani su celi narodi i njihove teritorije. U jednom momentu , za neke germanske istoriografe, svi indoevropski narodi su bili – Indogermani (sic!)
(15) – Georgios Nicolai, Sylloge Histor. Lipsae s.a.
(16) – Pliny, Nat Hist. I,4 c.14.
(17) – Procop, Hist. I,i.

(18) – Pisac misli na Henrija Lovca (876- 936) prvog vladara iz dinastije Otonijan. U nizu bitaka protiv Srba (Glomača), polapskih Slovena i Boema (porazio je kralja Venceslava Ι), zabeležio je niz blistavih pobeda.
(19) – Helmoldi, Chronicon Sclavorum, XIX
(20) – Dithmar, Ii, VI
(21) – Adam Bremens. Histor Eccles, I.2 c.10, I.3 c.24, I,4c 46.
(22) – Helmoldi, Chro. Sclav. Ibid. XII, XVI, LII, LXXXIII.

(23) – Johann Micraelius, Altest Pomm, Ibid. Lib. II
(24) -Witekind, Annales des Saxons, Annales des gestis Othonarum, Reinecus, Francfort, 1532. I.2.
(25) – Marka, granična oblast, limes.
(26) – Dubravius, De rebus Bohem. Ibid. Ii, c.8.
(27) – Micraelius, Altest Pomm, Ibid.
(28) – J.O. Dubravii, Hist. Bohemica, Ibid. Ii
(29) – Aeneas Sylvie, Hist. Bohem, c.2,3,4.
(30) – Pliny, Nat. Hist. IV,13 VI,7
(31) – Pliny, Ibid. III,5
(32) – Joh. Leunclavio, Hist. Tur. Xenophontis Opera, 1606. c. 37.

(33) – Procop. Historia Gotica, I.1 c.28, I.4. c.8
(34) – Iordanes Gotus, Des Rebus Gotharum, Pauli Varnafridi, 1515. s.87.
(35) – Solomon Neugebauer, Rerum Polonicarum, 1611. I 262.
(36) – Schurzfleisch, De Rebus Slavicis, I Lipsiae, 1760 . (izdanja iz ranijih godina nisu dostupna)
(37) – Ovu iznenađujuću hipotezu autor dalje ne razmatra pa ostajemo uskraćeni za izvore na osnovu kojih je nastala.
(38) – M. Reinece Steihn. Meissner herrkomen, p. 97. Knjigu ovog autora nismo uspeli da pronađemo.
(39) – Joachimo Curaeo, Genitis Silesiae Annales, Johanes Crato, 1571. I
(40) – H. Goldast, Comentarii de Regni Bohemiae, J.H. Schimnickii, Francofurti ad Moenum, 1719. I,8 (izdanja pre ove godine nisu dostupna).
(41) – Drugi razlog je velika raširenost Srba, gotovo po celoj Evropi, u kontaktu su sa mnogim evropskih narodima i svaki od njih ih zove prilagodivši njihovo ime svom izgovoru. Koren sr za većinu evropskih naroda je neizgovoriv i odatle proističe glavnina problema.
(42) – Leunclavio, Hist. Tur. Ibid.
(43) – Ammiani Marcellini, Rerum Gestarum, XVII, XIX.
(44) – Aventin, Annale Boiorum, Ziegler, Ingolstadt, 1567.

(45) – Paul Longius, Chron. Citiz. vocem Soraborum
(46) – S.Nougebauer, Hist. Rer. Bohem. Ibid. Vol. I
(47) – Autor ovde misli na nastajanje jezika razvijenih iz starosrpskog i staroslovenskog.
(48) – Aeneas Sylvie, Hist. Bohem, c.47
(49) – Pii secundi pontificus max. Comentarii rerum memorabilium, Aubriana, 1614, 260.6
(50) – Johanes Turman Aventini, Annals, 1615. III
(51) – Vandali su govorili vendski, odnosno sorbski jezik.
(52) – Johann Micraelius, Altest Pomm, Ibid.

Izvor: CEOPOM-Istina

Komentari

Jedan komentar na Rasprava o Srbima, naciji Veneda, često nazivanih Vendima (1)