Аустроугарска политика према Србији до 1914

Након пораза у Италији 1859. и од Пруске 1866. једини правац експанзије Хабзбуршке империје био је према југоистоку Европе. Подржана од моћног римокатоличког клера који је кроз уста својих идеолога изражавао жељу да на Дрини учврсти границу два свијета, источног православног и западног римокатоличког, те тако спречи политичко присуство Русије, али и православља на топлим морима, агресивна аустроугарска експанзија усмерила се на Балкан. У том погледу, Босна и Херцеговина постале су кључ аустроугарске балканске политике, јер је, као господар ових области, осим главног циља, „продора на Исток“, Аустро-Угарска имала и могућност уплитања у све балканске послове, а пре свега могла је гушити Србију и Црну Гору, спречавати њихову експанзију, а самим тим гушити и националне покрете унутар својих граница. Значај који су Босна и Херцеговина имале у аустроугарским плановима продора на Исток, војни стратези Монархије запазили су још пре окупације 1878. Тако је, на пример, фелдмаршал Радецки још 1856, у једном меморандуму, предлагао цару Фрањи Јосифу да окупира ове покрајине, као природно залеђе далматинске обале.

Највећи проблем за такву аустроугарску политику представљао је српски народ, посебно онај западно од реке Дрине, који је у Босни и Херцеговини био и најбројнији, пошто је само његова правослaвна компонента чинила нешто мање од 43% укупног становништва ових покрајина. Због тога је одвајање Срба са леве обале Дрине од матице Србије постао један од важних чинилаца аустроугарске политике и пре окупације Босне и Херцеговине. Тако је, на пример, гроф Андраши још 1872, преко свог генералног конзула у Сарајеву, саветовао турске власти да разбијају српски етнички континуитет с једне и друге стране Дрине и то подизањем католичких и муслиманских насеобина дуж леве обале ове реке, а Бењамин Калај је 1893. тврдио да српско становништво у Босни и Херцеговини треба „прошарати“ другим елементима. Након окупације Босне и Херцеговине, све што је Калајева управа у политичком смислу радила у овим покрајинама имало је у основи за циљ гушење српског националног покрета и трајно одвајање српског народа западно од реке Дрине од матице Србије. Гушење националног имена и националних институција, покушај стварања „босанске нације“, „босанског језика“, проглашавање средњовековних стећака остацима „цркве босанске“ и тако даље, имало је у основи за циљ да од босанских Срба направи нешто друго од онога што они стварно јесу, то јест неки други и другачији народ од Срба у Србији и Црној Гори.

С друге стране, запоседање Новопазарског санџака од стране Аустро-Угарске, након Берлинског конгреса, као најкраћег пута према коначном циљу – Солуну, истовремено је значило спречавање било какве помисли о спајању српског народа у Црној Гори и Србији. На тај начин, Аустро-Угарска се уклинила између српских етничких територија, па је оваква политика неминовно морала доћи у директан сукоб са српским ослободилачким покретом на Балкану и тежњом да се целокупан српски народ на овом простору ослободи од турског окупатора и уједини у једну државу, по примеру немачког и италијанског уједињења. Дакле, једино српском народу није било дозвољено национално ослобођење и уједињење на читавом свом етничком простору, а првенствене заслуге за то, од избијања велике Источне кризе 1875. до Првог светског рата, има Аустро-Угарска монархија, а делом и њени савезници на Берлинском конгресу, Велика Британија и Немачка. На жалост, тек након Берлинског конгреса британске дипломате су схватиле да је пуно већу опасност по њихове империјалне интересе представљао Drang nach Osten него ширење руског утицаја према топлим морима.

Односи Србије и Аустро-Угарске, који су још прије уклањања династије Обреновића кренули силазном путањом, суштински су се изменили променом династије и одустајањем од аустрофилске политике у Београду. Мере економског притиска на Србију, попут Царинског рата, нису могле поразити Србију и натерати је опет у полувазални однос према Аустро-Угарској, као што је то био случај са Тајном конвенцијом из 1881, па је војни пораз и окупација Србије постајала једна од све гласнијих опција аустроугарске балканске политике. Априла 1908, дакле још пре анексије Босне и Херцеговине, начелник генералштаба Конрад фон Хецендорф предлагао је изненадни напад на Србију, а затим истовремену анексију Србије и Босне и Херцеговине. Од тада ће рат против Србије постати опсесија бечких војних кругова и они ће инсистирати на том решењу и тражењу повода за рат против Србије и српског народа, све док су га коначно и нашли 1914. године. У жељи да Србију оптуже за било шта пред европском јавношћу, аустроугарски војни и дипломатски кругови су били чак спремни и на то да у време анексионе кризе изврше масовно хапшење Срба у Хрватској под оптужбом „великосрпске пропаганде“ и да фалсификују документе за монтирани процес, који је изазвао опште негодовање у Европи. Сличну намену имало је и фалсификовање докумената у тзв. Фридјунговој афери, која је такође требала да покаже Европи неминовност аустроугарског напада на Србију.

Иако се анексиона криза завршила политичком и дипломатском победом Хабзбуршке монархије, ипак тим чином није престала њена агресивна политика према Србији. Чак и нека настојања званичног Београда на побољшању односа са Двојном монархијом, након анексионе кризе, нису у Бечу наилазила на разумевање, јер је суштину политичке доктрине према Србима и Србији, већине политичара Монархије, чинила Хецендорфова мисао изречена 1910, а који је сматрао да када већ Србија није поражена и припојена Монархији претходне године, онда је треба спречавати да ојача како не би постала држава која има реч на Балкану. Суштина аустроугарске балканске политике била је у то време да спречава евентуални савез балканских држава против Турске и одржава status quo колико је то год могуће, а уколико то не буде могуће онда да се Бугарска одвоји од Србије проширењима на рачун Турске и, што је било главно, да се створи Велика Албанија, која би обухватила и Стару Србију. Јачим везивањем, пре свега економским, Црне Горе за Беч и стварањем Велике Албаније под њеним патронатом, која би се простирала скоро до Солуна, остварила би се давнашња жеља бечких кругова за изласком на Егејско море, уз истовремено спречавање националног уједињења српског народа на Балкану.

Међутим, савез балканских држава против Турске пореметио је Аустро-Угарске планове на Балкану, али је жеља осталих великих сила да се предстојећи сукоб локализује, у многоме везао руке агресивној Аустро-Угарској. У том погледу, за политику Монархије посебно је био непријатан став њихове савезнице Немачке о праведности борбе балканских народа за ослобођење својих сународника испод турског ропства. Чак је и немачки цар Вилхелм сматрао да Аустро-Угарска нема право стајати на путу националног ослобођења и уједињења балканских народа, као што то нико није имао право да оспорава немачком народу. Осим тога, аустроугарска дипломатија је била уверена да ће Србија бити војнички поражена у рату са Турском, а евентуално територијално проширење Бугарске у том рату не би за Аустро-Угарску представљало проблем.

Међутим, када је српско оружје почело да задаје пораз за поразом турској војсци, аустроугарска агресивност према Србији, Црној Гори и српском народу уопште доживела је кулминацију, а што су на својој кожи осетили и Срби у Босни и Херцеговини, посебно увођењем „Изнимних мера“ током трајања Скадарске кризе 1913. Истини за вољу, ту агресивност је почетком рата у доброј мјери спутавало одсуство немачке подршке и прилично јасна подршка Русије Србији и балканским савезницима, што је омогућило српској и црногорској војсци ослобађање Старе Србије, али су аустроугарски захтеви да српска војска не иде даље од Призрена, а посебно одбијање сваке помисли да Србија добије излаз на море, на крају показали сву агресивност Монархије када су били у питању српски национални интереси.

Током новембра мјесеца 1912, аустроугарска дипломатија је коначно обезбедила политичку подршку Немачке, па је њена агресивност према Србији, чак и по цену европског рата, достигла свој врхунац. У том периоду чињено је више предлога цару Фрањи Јосипу да се Србија нападне и војнички прегази, а барон Конрад предлагао је чак у једном мемораднуму да се прво нападне Русија као „корен зла“, ако буде помагала Србију. Сва тежина аустроугарског непријатељства према српском народу, могла се осетити и на Лондонској конференцији министара, када је Србија попустила у питању изласка на Јадранско море, а аустроугарска дипломатија, на тај компромисни чин попуштања српске владе, отишла корак даље и захтевала стварање Велике Албаније, која би обухватила не само Охрид, већ и Пећ и Призрен, иако су били свесни шта ова мјеста значе за српску историју, културу и духовност. Они су чак били спремни да без противљења Бугарској уступе градове Охрид и Стругу, али Србији ни у ком случају. У томе је несумњиво била присутна и стална тежња аустроугарске дипломатије да разбије балкаснки савез и Бугарску окрене против Србије, што им је на крају и пошло за руком. Не мање непријатељски, аустроугарска дипломатија је поступала и према Црној Гори, што се најбоље видело у питању Скадра.

Иако је на крају балканских ратова успела да изнова постигне крупне дипломатске успјехе против српских држава и српског народа, Аустро-Угарска није била задовољна, нити је сматрала Букурештански мир, којим су завршени балкански ратови, као дефинитивно решење политичких односа на Балкану. Истога дана када је потписан тај мир, 10. августа 1913, њене дипломате саопштиле су својим партнерима у Тројном савезу, Немачкој и Италији, да Аустро-Угарска планира напад на Србију. А када су добили сагласност Немачке за тај чин, отпочињање Првог светског рата постало је питање дана. Октобра мјесеца 1913, Министарски савет у Бечу дао је сагласност да се започну припреме за рат против Србије, а одлучено је да се за напад на Србију искористи први згодан повод. Тај, толико жељени и дуго чекани повод за рат против Србије, али и целокупног српског народа, био је Сарајевски атентат.

Извор: Фонд Стратешке Културе