Bečki izveštaj

Bečka kazivanja vek posle

Od poraza u ratu sa Pruskom, ustalilo se poslušničko  izvršavanje „sugestija“ upućenih iz Berlina u Beč, kao sasvim normalno očekivana reakcija nezavisnih činilaca.

Čak i danas vek posle, uz obilje dokazanih  istorijskih činjenica o svojoj krivici, čine nemački istoričari pokušaj da nekako anuliraju krivicu za Veliki rat, ako već nikako ne mogu da izbegnu krivicu za Drugi svetski rat. Zato se jedna izložba u povodu godišnjice Velikog rata i doima kao glas vapijućeg u pustinji, u moru novousaglašenih sofisticiranih „soroš predloga“ o neophodnosti evropskog stava o Velikom ratu, bez izričite odluke ko je kriv za njega.

Bez velike glasnosti, skoro poluilegalno, u srpskoj javnosti provukla se najava jedne izložbe u Austriji, sa tako značajnim naslovom – „Klicanje i beda“ (Jubel und Elend ) – u kojoj se otvoreno i hrabro pokušava obračun sa dva velika mita koji se vežu uz vojsku Austro-Ugarske monarhije od samog početka Velikog rata, i traju i dan danas.

Prvi mit je uporno predstavljanje austro-ugarske vojske kao vojske visoko moralnih načela, dok je drugi mit, obrazloženje kako je Veliki rat bio neminovan, i kako se nije mogao nikako izbeći.

Glavni kustos izložbe, istoričar Peter Fric objasnio je da je namera ove izložbe, da se prikažu i mehanizmi komunikacije i propagande kojima se ratovi pripremaju, tako da se u očima običnog čoveka tada čine neizbežnim.

U svom je izlaganju Fric naglasio sledeće – „Vojska austro-ugarske monarhije je nad civilnim  stanovništvom činila strašne zločine i daleko od toga da je to bila armija visokih moralnih načela. To se retko pominje, i sa tim delom istorije društvo se još nije suočilo.

Pogrešno je takođe reći da je rat bio neminovan jer ga je zvanični Beč želeo po svaku cenu. Reći da je rat bio neminovan je naravno mnogo jednostavnije nego se zapitati ko je za rat odgovoran, i na taj način društvo se i danas amnestira od odgovornosti, za tu veliku katastrofu“.

Fric naglašava da se o zločinima austro-ugarske armije još uvek ne zna mnogo, jer se istraživanjem ove teme do danas bavilo jako malo autora i istoričara. Jedan od retkih je isto ričar Anton Holcer, koji izričito navodi da su se „zločini protiv civilnog stanovništva naređivali iz samog vrha austro-ugarske uprave“.

Holcer je u svom istraživanju obuhvatio celokupnu tadašnju ratnu teritoriju Austro-Ugarske    i tako opisuje zlodela koja su činjena nad civilnim stanovništvom ruskim, poljskim, jevrej skim i rutenskim u Rusiji i Poljskoj, te zločine nad Srbima u samoj Austro-Ugarskoj i nad civilnim stanovništvom u Srbiji i Crnoj gori.

Izdvojen segment njegovih istraživanja je izučavanje propagandne mašinerije kojom je negovana teza o tzv. „unutrašnjem neprijatelju“ od koga preti velika opasnost, a kao drastičan primer ove propagandne akcije daje kampanju koja je rezultirala nastankom poznate krilatice

„SRBIJA MORA UMRETI“ (“Serbien muss sterbien”), kojom se podsvesno pravda bilo koji zločin počinjen u toj zemlji!

Kao posledica ovakve propagande, naređivali su austro-ugarski oficiri pri ratnim dejstvima u Srbiji da se „istrebi i popali sve što je srpsko”, a vešanja i masovna streljanja su bila ratna svakodnevica.  Holcer detaljno opisuje nekoliko zločina u Šapcu, navodeći da su masovna ubistva praćena pljačkom, paljevinama i naročito silovanjima!

Zar je trebalo ceo vek jedan da prođe, pa da se barem jedan savestan istraživač odvaži na istraživanja, koja u celosti potvrđuju IZVEŠTAJ dr. Arčibalda  Rajsa, kao savesti Evrope  koja očito ima probleme sa samom sobom kada su Sloveni u pitanju, ili je to ipak nemušti *šapat* RKC, koja je i tada podržavala te zločine i zločince, kao svoju ustaljenu praksu !?

Izveštaj, jer ovu knjigu možemo i tako nazvati, čak je i širi od Rajsovog koji obuhvata samo stradanje srpskog naroda, a ovde se iznose i stradanja ruskog, poljskog, jevrejskog i rutenskog, od strane vojnih i civilnih vlasti Austro-Ugarske!

Holcer je za svoju knjigu sakupio i priložio i fotografije zločina i dokumente kojima  potvrđuje tekst o zločinima. Njegova knjiga je „prvi korak na putu od sedam milja“ savesti jednog naroda, ali – „Svaki početak je težak“ – , glasi nemačka narodna poslovica!

Na letošnjoj izložbi u dvorcu Šalaburgu, nadomak glavnog grada pokrajine Donja Austrija, posetiocima su bile izložene fotografije vešanja i streljanja srpskih civila, originali i kopije smrtnih presuda ratnog suda austro-ugarske armije u Srbiji.

Prikazane su i dojave lokalnih špijuna („savesnih građana“?) da se u pojedinoj kući kriju „izdajnici“, što je bez ikakve naknadne provere bio razlog, za donošenje smrtnih presuda čitavim porodicama!

U presudama za često vešanje sveštenika SPC, skoro je obavezna optužba  „da u narodu šire duh izdajništva“!

Različiti izvori navode da je samo u toku prve ratne godine u tri kampanje „kaznene ekspedi cije“ na Srbiju, na smrt vešanjem osuđeno (i pogubljeno) oko 30000 ljudi!

Deo izložbenog prostora posvećen je veoma teškom i surovom životu interniraca u logorima širom Austrije, kao i ratnim zarobljenicima, takođe utamničenim u neljudskim uslovima.

Prikazani su eksponati iz svakodnevnog života srpskih, ruskih i poljskih civila utamniče nih u ovim logorima, koji su se dovijali da ikako prežive surovi režim i glad.

Izloženi su drveni krstovi koje su logoraši izrađivali, da bi ih menjali sa logorskim čuvarima za parče hleba. Iako je Austro-Ugarska bila potpisnica Ženevskih konvencija o ratnim zarobljenicima, nije se uopšte pridržavala njenih odluka i izloženi eksponati prikazuju teške uslove prisilnog rada ratnih zarobljenika, koji su davani kao najamni radnici lokalnom stanovništvu.

Poseban eksponat koji pokazuje svu težinu života i glad ratnih zarobljenika je ogrlica izrađena od kostiju pacova, koju je za vlasnicu lokalne pekare u kojoj je prisilno radio, načinio zarobljenik, da bi nekako dobio parče hleba!

Drugosrbijanska soroš-kursistička Srbija, svakako neće pokrenuti inicijativu da ova izložba stigne u CKD (Centar za kulturnu dekontaminaciju), plašeći se da vaške i pacovi sa slika ne ugroze njihov napor, za promenu svesti neposlušnih potomaka zatočenika u koncentracionim logorima preteče „multikulturalne i multikonfesionalne EU“ , a nije izvesno i da će ministar kulture aktuelne vlasti dogovoriti da se izložba prikaže i u Srbiji, iako je moguće i da se obrazloži kao vidljiv napor evropske Austrije za poboljšanje međuodnosa dve zemlje, koje u dva svetska rata imaju bolne uspomene, jer su Srbi bili okupirani a Austrijanci okupatori! Ali bi ova izložba mogla i poslužiti kao prvi korak na „putu od sedam milja“ zajedničke svetle evropske budućnosti, ukoliko ne stigne vatikanski „šaptač“ pod  šljivu u dvorištu RKC nadbiskupije beogradske, sa porukom „mira i suživota“ za koju normalan Srbin ima jedan jedini iskustveni odgovor – apage Satanas-!

Planirane akcije otkrivanja i izmišljanja „unutrašnjeg neprijatelja“ kada su Srbi u pitanju detaljno su izložene na konferenciji održanoj 18. maja 1914. godine u Beču, u ministarstvu rata, u okviru same pripreme za rat! Doneta je odluka da se osnuje i tajna informativna služba sa četiri regionalna centra u Beču, Budimpešti, Zagrebu i Sarajevu, a u svom radu će sarađivati sa obaveštajnom službom armijskih korpusa, policijskim službama i organima civilne vlasti, na svom području.

Domaći činovnici ove tajne informativne službe su većinski bili Hrvati i to „frankovci“, kao pouzdani „domoljubi“ a osnovni posao im je bio sastavljanje lista i evidencije svih osoba sumnjivih zbog špijunaže, te kao klasična politička policija počinju izrađivati elaborate o političkoj situaciji u pojedinim delovima Austro-Ugarske .

Čim je počeo rat, posebno je zadužen „zagrebački ured“ tajne informativne službe za  suzbijanje špijunaže koja potiče iz kraljevine Srbije bez novooslobođenih područja od 1912.godine. Ceo rat je ovaj ured tesno sarađivao sa obaveštajnom službom XIII.(zagrebački) korpusa, a njeni činovnici su učestvovali i u radu okupacione uprave u Srbiji i Crnoj Gori od 1915.-1918.godine, provodeći drastične mere prema „nepoćudnom pučanstvu“  Srbije !

Grupa oficira Čeha koji su radili u komandi korpusa, u novembru 1918. godine, kao patrioti     upadaju  u prostorije ovog ureda i plene celokupnu arhivu, ustupajući je obaveštajnom odeljenju srpskog generalštaba, nakon ulaska srpske vojske u Zagreb!

Već vek jedan, traju „nadzorni poslovi“ u Zagrebu, nad srpskim etničkim prostorom, samo se nalogodavci menjaju, ali sluge ne, oni su se uvek iznova dokazivali, istorija to i potvrđuje! Osnivači Kominterne su kao pripadnici austro-ugarske vojske ili civilne vlasti, učestvovali u kreaciji priče o „unutrašnjem neprijatelju“, i to će iskustvo preneti na sve režime komunističkog jednoumlja, da bi se danas uporno pripisivalo „autorstvo“ ruskom narodu, koji je upravo i bio najveća žrtva ove teorije zavere!

KuK štabsfeldvebel Josip Broz TITO, koristiće i sam zagrebački ured u borbi sa „unutrašnjim neprijateljem“, a posledice te borbe osećaju Srbi i danas!

Germanska metodičnost

Posle bolne istine o svojima i njihovim greškama, pedantno i metodično je urađena komparacija o neprijatelju, tražeći mu ispoljene  mane a ne samo vrline pobednika. Za to je poslužila sva raspoloživa dokumentacija iz proteklog rata, koja je zarobljena ili pronađena tokom okupacije Srbije 1915.-1918.godine. Naročito pažljivo sakupljana su kazivanja pobednika u sveskama časopisa «Ratnik» – novostvorenog strukovnog Saveza rezervnih starešina kraljevine SHS (Jugoslavije), ali i analize urađene za potrebe  stručnog izučavanja nastavnog odseka generalštaba, u cilju unapređenja vojne veštine.

Rad je znatno olakšan, jer među oficirima novostvorene jugoslovenske vojske ima i onih koji su nosili uniformu vojske KuK te 1914. godine na Ceru, i ne osećaju pripadnost pobednicima.

Vidljivo je iz sačinjene analize da je srpski generalštab preko vojnog atašea u Beču pratio od 1908. godine rasprave u vojnim krugovima, o pravcima prodora u Srbiju iz Bosne i Zapadnog Srema preko Mačve i donje Drine ka Valjevu ili sa severa iz Istočnog Srema preko Save ka Beogradu, sa ciljem prodora u dolinu Morave.

Koncentracija austro-ugarske 2. armije u Sremu i Banatu odmah nakon ultimatuma, a pre koncentracije 5.i 6. austro-ugarske armije u Bosni, izvršena je zato što je ta armija predviđena za dejstvo u Srbiji samo ako Rusija ostane neutralna. Njeno prebacivanje na istočni front planirano je od 18. avgusta, do kada će mađarske železnice prevesti trupe drugih armija koje se upućuju na istočni front, jer je bratska pravoslavna Rusija odmah ušla u rat, da zaštiti ugroženu Srbiju.

Obavešteni o koncentraciji ove armije, očekivali su srpski vojni rukovodioci glavni udar sa severa, i tako i izvršili raspored glavnine svojih snaga.

Austro-Ugarska vrhovna komanda i sam general Oskar Poćorek našli su se u dilemi pred izborom, da li da počnu operacije protiv Srbije sa 5. armijom, koristeći  prisustvo 2.armije za provokacije na Savi i žestoko bombardovanje Beograda, ili da sačekaju i završnu  koncentraciju 6. armije, te da napad počnu sedmicu dana kasnije.

Neosnovano  podcenjujući srpsku vojsku, pre svega njenu manevarsku sposobnost, odlučili su u Beču da počnu sa 5.armijom, a Poćorek je čak predvideo  da će do 18. avgusta zauzeti i Valjevo.

Zato je 5. armija u ranim jutarnjim časovima 12. avgusta počela prelaz preko Drine kod Samurovića ade i sela Batara (napomena – čak je i hrvatski slikar Oton Iveković to naslikao  po kazivanju ostrašćenih frankovaca, kao prilog mitologiji o «hrvatskom junaštvu»!)

Zaštitni odredi srpske vojske sastavljeni od trećepozivaca i četnika, iako malobrojni ali strateški  pravilno raspoređeni, pružili su žilav otpor i sam je prelaz tekao veoma sporo. Iako se 9. divizija prebacila preko Samurovića ade, do uveče je 13. korpus jedva uspeo da stvori uzan mostobran i da se 42.hrvatska domobranska divizija prebaci kod Malog Zvornika.

Već toga dana, srpska vrhovna komanda je počela da uočava da je napad glavnih austro -ugarskih snaga usmeren na severozapadnu Srbiju i oko podneva je naredila, da srpska III. armija elastično ali uporno zadržava neprijateljsko nadiranje preko Drine i Save, dok se II. armija i konjička divizija ne prebace na pravac neprijateljskog prodora, kako bi ga i uništile.

Uporno se braneći, zaštitni odredi su 13. i 14. avgusta vodili borbe sa dva austro-ugarska korpusa, te je 8. korpus  uspeo da potisne slab Lešnički odred a 13.(zagrebački) korpus je posle teških i ogorčenih borbi uspeo da potisne Loznički odred, i zauzme sela Obrež i G. Dobrić tek oko 19.časova. Međutim, neočekivano za napadače, iznenadnim noćnim  protivudarom na 36. diviziju, Loznički odred je uprkos velikih gubitaka povratio visove oko G. Dobrića ali se  zbog pokreta 42. hrvatske domobranske divizije noću 14/15.avgusta ipak povukao na rezervne položaje gde ga je prihvatila glavnina Drinske I.(prvog poziva) divizije, stabilišući tako front. Nemajući još uvek dovoljno podataka o jačini austro-ugarskih snaga koje nastupaju na frontu širine oko 70 kilometara u šest kolona, tokom dana srpska vrhovna komanda je odlučila da najpre likvidira šabački mostobran, a potom napadne snage koje su prodrle iz Bosne. Iz primljenih izveštaja vrhovna komanda je noću 14./15. avgusta definitivno utvrdila da glavne austro-ugarske snage napadaju preko Drine, i već u 3 časa ujutru izdala potrebna naređenja armijama za nameravani  protunapad na trupe koje su prešle u Srbiju.

Komandant II. srpske armije đeneral Stepanović već 15. avgusta će uočiti važnost Cera kao oslonca u predstojećim dejstvima, i opasnost od spuštanja njegove kombinovane divizije u dolinu Lešnice, pre nego što sigurno ovlada Cerom. Zato on  naređuje da puk i baterija poljskih topova upućenih grebenom Cera zauzmu Kosanin grad (dominantni vis), a ostatak kombinovane divizije zadrži u selu Tekeriš, da ga upotrebi u odlučujućem momentu.

Nastupajući istočnim padinama Cera noću 15./16.avgusta, 2.prekobrojni puk i poljska baterija iznenada su se sudarili sa delovima 21. landwer divizije,otpočinjući tako samu Cersku bitku!

Srpska vojska nije raspolagala jakom avijacijom i glavno izviđanje neprijatelja vršila je divizijska konjica, a korišćene su i pešadijske oficirske patrole po naredbi komandanta divizije. Bitka se odvijala na svojoj teritoriji i na poznatom zemljištu, sa razvučenim rasporedom neprijatelja, te je noćno izviđanje zato moglo biti intenzivnije.

Srpska obaveštajna služba još 1908. godine ispravno je procenila značaj operativnog rada graničnih oficira prema Austro-Ugarskoj, ali je vlada donela politički štetnu odluku da ih ukine već 1910. godine te nije završena priprema stanovništva na svojoj teritoriji za eventualni rat, i sada je vidljiva i nastala šteta u punom obimu.

Obezbeđenje trupa je bilo dobro organizovano i nije dolazilo do iznenađenja ili panike.

Komandanti srpskih armija i divizija su pravilno shvatili značaj brzine maršmanevra svojih trupa, te su jedinice II. srpske armije pružale sjajan primer marševanja, prevaljujući prosečno dnevno i po 50 kilometara pod punom spremom. Pozadinsko obezbeđenje je dobro funkcionisalo, iako samo sa konjskom vučom, ali i izvanrednom saradnjom sa civilnim vlastima i patriotskim organizacijama, koje su angažovale sve raspoložive aktiviste.

Tada u Srbiji nije bilo NVO «soroš-kursista» da prozivaju vlast i zbog uvođenja u vojnu evidenciju muškog stanovništva, a popularna patriotska  pesma  glasi –

«što bi dike ode u vojnike, što bi škarta, osta da se karta!»  

Srpske pešadijske jedinice imale su bogato ratno iskustvo i pokazale su otpornost i vanrednu žilavost u odbrani a odlučnost i hrabrost u napadu. Tehnika napada srpskih pešadi skih  jedinica bila je znatno bolja, one su se odlično prilagođavale zemljištu i neprijateljskoj vatri, nastupajući u malim grupama u rasutom borbenom poretku. Vešto su koristile maskiranje prilagođujući se terenu, i divizisku rezervu u izvođenju  protunapada.

Srpske trupe su primenjivale noćne akcije u većem obimu, a odstupanje je bilo veoma umešno.

Tradicionalno dobra srpska artiljerija bila je pomagač i pratilac svoje pešadije u svim prilikama. Vatreno dejstvo njeno bilo je toliko precizno, da se kod austro-ugarskih komanda nata pojavilo mišljenje da Srbi izvode bitku na svom ranijem mirnodopskom poligonu!

Artiljerija se čak nije ustručavala kada je situacija to zahtevala, ući u svoj streljački stroj i dejstvovati kartečnom vatrom, teško demorališući napadače.

Konjica je izvršavala sve dobijene zadatke u izviđanju, kao i borbe na konju ili peške, zavisno od prilika,ali sa maksimumom svojih mogućnosti.

U zaključku se naročito ističe da zasluga za ovakav uspeh ipak pripada  starešinama svih rodova srpske vojske, koji su neumorno, hrabro i znalački vršili svoje borbene zadatke!

Ističući da je srpsko više i najviše komandovanje, uspelo u cerskoj operaciji da uz hrabro držanje i taktički vešto vođenje trupa, zadobije pobedu nad brojno jačom a u artiljerijskom naoružanju i municiji znatno superiornijom austro-ugarskom Balkanskom vojskom!

Posebno se ističe umeće vojvode Putnika da se prilagodi novonastaloj strateškoj situaciji i odlučno otme inicijativu austro-ugarskom  komandovanju, omogućavajući đeneralu Stepanoviću, da kao komandant srpske II. Armije, po ideji manevra bije klasičnu bitku, kojoj po smelosti ima malo primera u istoriji ratovanja.

Danas, potomcima junaka Cerske bitke, kroje planove ustrojstva vojske «savetnici – eksperti» iz «ujedinjenog kraljevstva ostrvskog», čiji su vojni vrhovi imali nemoralno pravilo u naređenju «zapalite Evropu da mi imamo manevarski prostor za povlačenje», što su na svojoj koži ponajbolje osetili Srbi, Grci i Poljaci, kao pripadnici antifašističkih pokreta u borbi sa nemačkom moćnom armijom, koju je samo ruski vojnik mogao da porazi (uz manju pomoć i ostalih saveznika, ali tek posle presudne Staljingradske bitke).  

Veliki državnik i vojnik Šarl de Gol, jedini je ispravno držao te «saveznike» na potrebnoj distanci, ne dozvoljavajući zloupotrebu francuskog naroda, ističući  kao primer veličinu i značaj antifašističke borbe JVuO srpskog naroda.

Oni što su u zločinačkoj NATO operaciji «milosrdni anđeo» pozivali na bombardovanje svoje Otadžbine, kao vlast su omogućili  razaranje vojske, patriotske tradicije i negovanja otpora svakom agresoru, uzalud se nadajući da će potomci junaka gvozdenog puka zajedno sa potomcima zločinačke «vražije divizije» braniti «tekovine EU ropske multikulturalnosti i multikonfesionalnosti» uz «kaubojski bendžo», jer u dva svetska rata nisu bili na istoj – istoriski ispravnoj strani, a istorija je ipak učiteljica života!                  

Izvor: Fond Strateške Kulture