Beseda o Svetom Savi

Svake godine, u isto vreme, a to je vreme Savindana, pravoslavni srpski narod se iznova preispituje je li još uvek dostojan takvog sveca, nije li se potpuno oglušio o njegove savete i nije li se sasvim odrodio. I svake godine iznova moramo da se upitamo moli li se Sveti za nas pred prestolom Boga živoga i pominje li nas još. I kad se takvi kakvi smo, sa strahom Božjim preispitamo, onda možda možemo i slavosloviti o Svetom Savi. Govoriti o Svetom Savi a izbeći zamke idolopoklonstva je veoma teško i nabrajati njegova dela se može ali to neće biti suština onoga čemu je svetac bio putokaz i čemu je bio odan do kraja zemaljskog puta. Iz njegovih beseda i iz žitija Teodosija i Domentijana jasno se može zaključiti da je Sava sav bio u Hristu i od Hrista. Njegov program je bio post, molitva i Jevanđelje. U taj program je upirao prstom svim ljudima bez obzira na rasu, naciju ili veru. Služio je Bogu i pozivao na služenje. To je ono što je zaista glavno i suštinsko i najdublje stremljenje Svetog Save. Ako to ne znamo onda ostajemo bez jasne predstave o njemu i o nama samima; o vremenu u kojem se nalazimo i o sopstvenim iskušenjima i mogućnostima.

I šta još možemo reći o tom Svetom čoveku, osim da je neumorno širio reč Božju među Srbima? Božja reč se, naravno, širi samo onda kad se ona živi i kad se primerom svedoči. Kada je otišao iz Srbije u Svetu Goru, Rastko Nemanjić je imao sedamnaest godina. Napojio se ,,živom vodom“ (Jn.4,14) pravoslavlja sa izvora Svete Gore, koja je, opet nastavila tradiciju i duhovno obnovila Jerusalim i Carigrad. U najlepšim godinama kada mladi ljudi istražuju i otkrivaju područja slobode, Rastko je premudro spoznao slast prave, jedine, spasonosne, bogomotkrivene slobode u Hristu. I opet, blago koje je stekao na Svetoj Gori, nije sebično čuvao za sebe nego je poželeo da ga podeli sa svojim, uvek stradalnim i uvek tvrdovratim narodom. Znao je da se svaki čovek individualno rađa i razvija ali se potvrđuje i ostvaruje samo služenjem konkretnoj zajednici. Da bi postao ličnost i da bi postao čovek- Bogu savečno biće. Na Svetoj Gori je probavio od svoje sedamnaeste do trideset i treće godine. Trideset i tri godine života imao je Gospod Isus Hristos, kada je napustio zemaljski svet, a svoje učenike poslao da propovedaju novi savez Boga i ljudi. Sveta Gora je upravo poslala Svetoga Savu da bude pravi i istinski prosvetitelj, na tragu Isusa Hrista i Njegovih praslika u prošlosti, Josifa i Mojsija, kojima svetac toliko liči. I kao što je prekrasni Josif prizvao svoga oca Jakova da dođe u Misir i tamo se telesno ishrani i razmnoži, tako je Sveti Sava prizvao svoga oca Nemanju u Svetu Goru da se odatle, kroz njih dvojicu, kroz oca i sina a dejstvom Svetoga Duha, razmnoži svo duhovno Srpstvo. Kao što je Bog prizvao Mojsija da izvede narod iz ropstva tako je prizvao i Savu da nas krštava u ime Oca i Sina i Svetoga Duha i da nas izbavi i izbavlja iz ropstva neznanja, paganstva, praznoverja i krivoverja. I kao što jevanđelist Matej dirljivo svedoči za Isusa :,,Sažali mu se na ljude jer bejahu smeteni i rasejani kao ovce bez pastira“ (Matej. 9:36), tako se i monah Sava sažali na svoj narod, Srbe.

Kao što je Hristos obnovio starog čoveka, nije ga ponovo stvorio nego ga je obnovio, prestvorio, preobrazio; tako je i Sava obnovio Srbe, ponovo ih rodio Duhom Svetim. Imaju i drugi narodi svoje obnovitelje, svece zaštitnike, poznat je zaštitnik i obnovitelj Irske – Sveti Patrik, prosvetiteljka Gruzije Sveta Ravnoapostolna Nina, slavi se istog dana kad i Sveti Sava, svetiteljka divnog žitija i fascinatnog života, Sveti Serafim Sarovski, veliki obnovitelj ruske crkve, Jermeni imaju tvorca svoje azbuke i prevodioca Svetog Pisma Mesropa Maštoca, Franjo Asiški je pokušao da obnovi hrišćanski zapad, ali likovi ovih i drugih svetaca, koliko god bili prisutni i živi u narodnoj tradiciji, ne poprimaju one mitološke razmere kultnog herojstva i čudotvorstva, koje ima srpski folklorni lik Svetoga Save. Postojanje, usud i život naroda toliko se stopio sa njegovom ličnošću da je bez njegove zaštite i pokroviteljstva postao gotovo nemoguć dalji razvoj. Za njega se ne vezuju samo tipične svetačke legende, nego i pravi mitovi stvaranja, kakvi kod svih naroda na svetu opisuju prevladavanje prvobitnog haosa i nastanak kosmičkog poretka.

Stefanu Dečanskom je on ,,uteha i ukrepljenje“, kralj Milutin sve svoje pobede pripisuje mističnoj zaštiti Savinoj, car Dušan svoju silu vidi u tome što je Savine krvi, najveći vladar Bosne kralj Tvrtko krunisao se u Mileševi, nad Savinim grobom; najvažniji vladar Hercegovine Stevan Vukčić i njegovi sinovi nazivali su se hercezima od Svetog Save , prepoznajemo ga u knezu Lazaru i Karađorđu, u Tanasku Rajiću i  Stevanu Sinđeliću… Sveti Sava ima nemerljiv uticaj i na ličnosti iz novijih vremena . Biografi Branislava Nušića, našeg najvažnijeg komediografa, navode da ga nikada nisu videli da plane ili se naljuti. Ipak i to se jednog dana dogodilo a povod je bio Sveti Sava. Naime, neki profesor je jednu ličnost iz tog doba uporedio sa Svetim Savom. Nušić je na to planuo, skočio sa stolice i povišenim tonom ljutito rekao dotičnom profesoru: ,,Nemojte vređati našeg Svetog Savu, nemojte vređati naš ponos,niko se ne može uporediti s njim ni izbliza, jer je on stvorio i našu crkvu, i našu državu, i našu školu, i našu kulturu, sramota je da tako jedan profesor govori!“ Nadahnut svetosavskom etikom i epikom, Branislav Nušić će nešto kasnije napisati :,, Poštovanje prošlosti je najpouzdanija podloga na kojoj se gradi budućnost.“ Mihajlo Pupin takođe je često svedočio da ga je majka Olimpijada uzorom Svetog Save vaspitavala i usmeravala. Samo tako je mogao sa 16 godina u Americi da ostane neiskvaren, rodoljubiv i pobožan. Ceo njegov život bio je bogobojažljiv i skroman, pun čisto aketskog uzdržavanja, samo-ograničavanja i lišavanja.

Tako se vekovima stvaraju i prestvaraju, tkaju i pretkivaju, srpski narod i Sveti Sava. Delo jednog naroda postalo je delo jednog čoveka koji se obukao u Hrista i svoj narod obukao u jedno telo. Kao što se peva na krštenju: vi koji ste se krstili – u Hrista ste se obukli. Vi ste Hristonosci, a to je obaveza, čast i čin iznad zvanja hrišćana. I koliko smo odani svom svetitelju toliko smo odani i Spasitelju sveta.

Matija Bećković lepo kaže: Bilo je Srba i pre Svetog Save, ali je Sveti Sava prvi Srbin koji je znao ko je.

Kada bi i u najkraćem pokušali da nabrojimo njegove podvige zavrtelo bi nam se u glavi, ali u najkraćem:

1198. godine, zajedno sa ocem, obnavlja i gradi najveći i najvažnij srpski duhovni svetionik, manastir Hilandar. U Hilandaru osniva prvu srpsku duhovnu Akademiju, biblioteku kao i bolnicu, piše Hilandarski tipik, ustav srpskog monaštva, kojim se reguliše monaški život u manastirskoj zajednici. 1200. piše “Službu Sv.Simeonu” koja, zajedno sa kasnijim delom “Žitije Sv. Simeona” predstavlja početak srpske literature. On se bavi medicinskim delima Galena, Hipokrata i Avicene i reguliše (u Hilandarskom tipiku) bolničku organizaciju u Srba. 1206. godine odlazi u Srbiju i miri zavađenu i zaraćenu braću Stefana i Vukana ,1209. osniva prvu bolnicu u Srbiji u Studenici. 1217. godine, uspeva da, pregovorima, odvrati mađarskog kralja od planiranog napada na Srbiju a zatim se povlači na dve godine u Hilandar.

1219. godine je Sava opet na carskom dvoru u Nikeji, gde od patrijarha Manojla Sarantena dobija zvanje prvog arhiepiskopa a od vizantijskog cara Teodora Laskarisa samostalnost, autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, čime su međunarodno priznanje i državni legitimitet Srbije definitivno utvrđeni. On je prvi vladika u vizantijskom svetu koji je osnovao narodnu Crkvu i dobio sve blagoslove Vaseljenske Crkve.1220. godine je opet u Srbiji i piše Nomokanon, zakonik crkvenog i građanskog prava, akt na osnovu kojeg je srednjevekovna Srbija stekla slavu i veličinu. Sledeće godine nastaje njegov “Akt obnavljanja svete, istinite, pravoslavne vere”. U to vreme Nemanjini sinovi grade manastire – Žiča, Hvosno, Peć, Vranjina, Majka Božja od Stona. 1229. je Sava na hodočasničkom poklonjenju u Svetoj Zemlji – tu podiže srpske manastire Akra i Jerusalim-Sion. Sa putovanja donosi svete poklone: Ikone Bogorodice Trojeručice i Mlekopitateljnice i Žezlo Svetoga Save Osvećenog, koje do dana današnjeg ostaju najveće materijalno i duhovno kulturno blago Srbije.

1234. se povlači sa mesta arhiepiskopa a godinu dana kasnije opet je u Jerusalimu, Aleksandriji, Antiohiji i među monasima Sinaja. Na povratku, pri poseti bugarskom caru Jovanu Asenu , u Trnovu, 14.01.1236. upokojava se u Hristu Sveti Sava od Srbije.

Da bi bilo koji narod postao organizovana, uređena državna celina obično je bilo potrebno mnogo mudrih i učenih glava, generacije sposobnih, energičnih vladara i nekoliko stotina godina – a to je za Srbe uradio maltene jedan jedini čovek za vreme jednog kratkog ovozemaljskog života – kroz njegovo delo Srbi su od grupice plemena postali državotvorni narod. On je priveo Srbe onome najlepšem u čovečanstvu: pravoslavnoj Liturgiji, pravoslavnim ikonama, pravoslavnom pojanju, pravoslavnoj molitvi i načinu života. Između svakog od ovih podviga on se povlačio u molitvenu osamu bilo u isposnicu u Kareji ili u isposnicu iznad Sudenice, kao što se njegov uzor Isus Hristos često osamljivao i molio Ocu.

Na prvi pogled deluje zbunjujuće da je Svetac promislom Božjim preminuo u Bugarskoj, među tuđincima, u narodu koji je u večitom sukobu, neprijateljstvu i čak mržnji sa srpskim narodom. Ali ako bi bolje razmislili: u jevanđelskoj priči u kojoj Spasitelj govori o tome ko je naš bližnji, On napominje da je pokradenog i na smrt pretučenog jevrejina spasio upravo viševekovni ljuti nacionalni neprijatelj- Samarjanin. I prisetimo se molitve Gospodnje u kojoj centralno mesto, u jedinom uslovu, Tvorac traži od ljudi opraštanje neprijateljima. Slika Bugara i Srba, Samarjana i i Jevreja je slika odnosa Boga i ljudi: oni su bili neprijatelji dok nije došao Pomiritelj svih i svega. Tako nas preko Savine telesne smrti Bog uči praštanju i ljubavi i ističe njegovo smirenje i mirotvorstvo kao najznačajniju osobinu. I još, odriče nam isključivost nacionalizma jer kao što Preteča i Krstitelj Jovan kaže farisejima: Matej,3:,, 8. Rodite, dakle, rod dostojan pokajanja.9. I ne mislite i ne govorite u sebi: Imamo oca Avraama; jer vam kažem da može Bog i od kamenja ovoga podignuti djecu Avraamu.“, tako simbolično, odjekuje iz događaja Svečevog upokojenja poruka Srbima da se ne pozivaju samo na Savu jer može Bog i od kamenja načiniti nove Srbe. Ako se ne budemo ,,klanjali Bogu u Duhu i istini“ ( Jn:4,24) kao što je Sava činio.

U svojoj sumanutosti i panici, Sinan paša je probao da spali dušu, koren, izvor srpskog bića ali je time samo još više proslavio sveca, spalivši mu mošti koje su bile nalik ,,kavezu iz koga je ptica odletela“ kako kaže Sveti Nikolaj Ohridski i Žički. U svom smirenju, Sava je za života smatrao da nije dovoljno stradao za Hrista i da je malo muka video. Na Vračaru mu je i tu molitvu Gospod ispunio. A turski strah od mrtvog čoveka uvećao je njegovo duhovno prisustvo, prkos i nadu pravoslavnog roda da ih Bog nije ostavio.

Time se dovršava njegov ovozemaljski život i delovanje, a njegovo delo se svakako nastavlja na Nebu i jedan bitni deo njegovog dela smo mi, srpski narod. Jezik, vera, kultura, tradicija, državnost: svi naši manastiri su Savini manastiri, svi naši sveci su iz njega proizašli, sve naše knjige su – Savine knjige. Dok mi trajemo, dok traje srpska Crkva a preživela je i Vizantiju i Turke i komuniste, ubijena- uvek je vaskrsavala jer je neuništiva loza, izdanak hrasta – Rastka Nemanjića, Svetog Save.

U Gradu Svetog Prokopija, Prokuplju, na Savindan leta Gospodnjeg 2014.

Izvor: Vidovdan