Босански исламисти у рату између МОСАД-а и ХАМАС-а (2)

Први део текста прочитајте овде.

Убиство Мохамеда Зоуарија у Тунису није била важна вест у Босни и Херцеговини а још мање на Балкану. Патуљасте државице настале распадом Југославије нису ни у примисли имали идеју да расправљају са таквом глобалном силом као што је Израел, па тако и та убиства и ликвидације, које је МОСАД изводио у Исламском свету вешто је уклањано из медија.

Кад је реч о глобалним, америчким и британским медијима (CNN, CBC, NBC, Fox News, New York Times, Washington post, BBC, Guardian…) они су свакако били у апсолутном власништву крупног јеврејског капитала: Рокфелера и Ротшилда, па тако се о овим ликвидацијама организовано ћутало.

У почетку су само медији у Тунису писали о убиству инжењера Зоуарија, и то није представљало никакав повод за озбиљне истраге. Али када се мимо свих очекивања у целу причу укључио опозициони The Times of Israel, ствар је постала пуно озбиљнија.

Медији у Хрватској, ту крваву балканску причу објављују тек 13. марта 2018. године када је, по обимној документацији осумњичени Сарајлија, Алем Чамџић (46) ухапшен на загребачком аеродрому приликом преседања са лета из Сарајева на онај за Беч. Од тада је у екстрадикционом притвору чекао исход поступка у којем је хрватско правосуђе требало одлучити хоће ли га изручити Тунису због учешћа у убиству држављанина Туниса, бившег пилота, инжењера Мохамеда Зоуарија.

Тиме се прича није завршила. Постојала је и друга особа, за којом су такођер трагали у Тунису. Реч је о прилично тајанственој личности, без познате биографије у медијима, по имену Елвир Шарац (38), такође Бошњак и држављанин БиХ.

Власти у Сарајеву, посебно тада, ни на који начин, нису откривале јавности у земљи било какву информацију о хапшењу држављанина БиХ и наводима да би он могао бити умешан у убиство наводног Хамасовог стручњака за беспилотне летелице, кога су због таквих активности надзирали Израелци, односно њихова тајна служба МОСАД. И на крају га убили из Сарајева.

Иронија судбине и ове ликвидације је у томе да су пилота убили помоћу „Чамца”. Алема Чамџића је тај надимак „Чамац” пратио и током рата од 1992. до 1995. године када је као диверзант АР БиХ ратовао на подручју Сарајева. Наводно је словио за опасног диверзанта специјализованог за упад иза ратних линија које су држале снаге Војске Републике Српске, где је иза себе остављао хаос, жртве и разарања. Од јесени 1992. године Чамџић је постао припадник посебне полицијске формације МУП-а Р БиХ.

Сарајевски режисер Пјер Жалица је тим поводом, снимио документарни филм о ратном путу Алема Чамџића под називом „Чамац”. Тај филм је до пре два месеца био доступан на Јутјубу, али га тамо више нема. И на крају: по завршетку рата, Чамџић је постао професионални војник а његови познаници из тог раздобља, тврде, како је након тога почео сарађивати с америчком твртком Military Professional Resources Inc. (MPRI) која је била задужена за обуку тадашње војске Федерације БиХ и која и данас столује у Министарству одбране БиХ под именом „Егбилитy” утичући за потребе НАТО-а на укупно одбрамбено-безбедносно окружење у земљи.

Након ових послова, Чамџић је заступао израелску компанију која се бавила продајом опреме за прислушкивање и комуникацијских средстава. Потом је отишао из БиХ, а према сведочењима особа које су га повремено сретале у Сарајеву, говорио је како ради у Ираку за западне агенције које обучавају локалну војску. Пре него што су Чамџића 8. маја 2018. у уторак довели на суд, зграду су окупирали тешко наоружани интервентни полицајци. Покрили су сваки кутак зграде и дворишта, а ухапшеног су увели на стражњи улаз.

Како се неслужбено дознало већ тада, Чамџић се противио изручењу као и његов адвокат Крешимир Шкарица. Поступак у Хрватској се водио по међународној, интерполовој потерници, а не по „еуропском ухидбеном налогу”, што подразумева да постоје још две инстанце које то морају одобрити. То су Врховни суд Републике Хрватске и министар правосуђа.

Одлука суда била је храбра и очигледно заснована на Уставу Хрватске и закону. У својој одлуци Жупанијски суд у Великој Горици наводи да су испуњене све претпоставке да се Чамџића, БиХ држављанина с пребивалиштем Сарајеву, изручи Тунису, који га у складу са својим законом терети за тероризам. Чамџић, који је према писању медија, већ означен као неко ко је „радио” за израелски МОСАД, је ухапшен по међународној потерници 13. марта 2018. године на загребачком аеродрому Др. Фрањо Туђман, а дан после одређен му је екстрадицијски притвор и од тада је у Реметинцу. Изручењу се противио, а порекао је и почињење дела за које се терети.

Суд у Великој Горици навео је да је Тунис молбу за Чамџићевим изручењем послао у законом предвиђеном року, те да је та молба “састављена у складу с одредбама чланка 43. ставак 1. Закона о међународној правној помоћи у казненим стварима, те садржи све податке из чланка 8. ставак 3. истог Закона.”

На Чамџићеве приговоре да би у случају изручења Тунису могао бити мучен те погубљен јер Тунис има мораториј на смртну казну од 2015. године, у решењу суда се наводи да је „Министарство правосуђа у Влади Републике Хрватске проверавало те наводе те да им је из Туниса одговорено како је од 2015. године прописано да се смртна казна замењује казном затвора у трајању 20 година”. На директан упит Министарства правосуђа о изрицању и провођењу смртне казне у Тунису, достављен је одговор из кога проистиче да смртна казна у Тунису није извршена од 1992. године.

Великогорички суд је појаснио и да се кривично дело за које се Чамџић терети, према важећим туниским законима, може подвести под тероризам за што је у Тунису запрећена казна од три до 15 година затвора. Суд се у одлуци о изручењу Чамџића осврнуо на начин на који је дело, према опису туниских власти, почињено.

У решењу суда посебно је назначено да: „начин извршења кривичног дела, долазак у страну државу заједно с још једним починиоцем, употреба оружја с пригушивачем, радње предузете ради организовања прилике за извршење дела (праћење, коришћење више возила), место извршења – улица као јавна површина и време када се догађај збио, ликвидација са двадесет метака и покушај прикривања ранијим одласком из хотела у коме су боравили; указују да се радило о припремљеној и осмишљеној акцији усмереној ка застрашивању становништва и озбиљном нарушавању или уништавању основних уставних, политичких, привредних или друштвених структура државе, при чему је и наступила смрт једне особе…”

Према мишљењу великогоричког суда, све описано може се према туниским законима подвести под тероризам, па је одлучено да нема препрека за Чамџићево изручење Тунису. Сарајевски медији су реаговали „тренутно” објављујући одбранашку и патетичну, изјаву окривљеног:

„Немам никакве везе с оним што се догодило у Тунису, односно с убиством Мохамеда Зоуарија. Ја никада у свом животу нисам био кажњаван и зато ми је све ово што се догађа изузетно шокантно. Ја сам породични човек. Имам супругу и децу коју настојим одгајати у позитивном правцу”, рекао је Алем Чамџић противећи се изручењу Тунису и захтевајући да буде изручен својој матичној држави Босни и Херцеговини.

Уследио је, невиђени али једини могући расплет ове ситуације, уз помоћ и ангажман Израелске владе, Немачке и Сједињених Америчких Држава. На захтев Босне и Херцеговине, Хрватско министарство правде доноси одлуку да овог, славног држављанина БиХ, испоручи, његовој матичној држави која је у свету позната по спремности да штити своје терористе и убице.

Долазак Чамџића у Суд Босне и Херцеговине био је изругивање међународном праву и безбедности: Држава БиХ је у ствари, затражила свога специјалца, само да би суд у Сарајеву одлучио да неће дозволити изручење Чамџића Тунису јер БиХ нема билатерални споразум са Тунисом о изручењу својих држављана и правној сарадњи.

О Елвиру Шарцу, другом учеснику убиства Мохамеда Зоуарија, за којим трагају у Тунису, засад нема никаквих информација. Он је одмах нестао па када је Алем Чамџић испоручен Суду Босне и Херцеговине и експресно ослобођен и он се појавио у суду, и такођер, након пола сата, пуштен на слободу. Тужилаштво БиХ није никада провело истрагу о овом предмету нити су безбедносне агенције учиниле и најмањи корак у циљу расветљавања бруталне ликвидације, за које су оптужени држављани БиХ и чије хапшење је тражила Влада Туниса расписујући црвену Интерполову потерницу за њима.

Алем Чамџић и Елвир Шарац, добили су нове идентитете и нове личне документе, већ у криминалној домовини Босни и Херцеговини и са новим документима и новим идентитетима, могли су и даље вршљатти и убијати по исламским земљама. Сада је томе крај у Ирану. Исламска Република Иран тражи податке на све стране и трага за њима истовремено, издајући налог за озбиљнију проверу свих лица који као држављани БиХ улазе у Иран.

Зашто о томе не пишу медији ни у Сарајеву ни у Србији? Вероватно имају важнија посла од тога да доказују, како је режим Алије Изетбеговића, користећи странку, полицију и војску, створио армију безобзирних убица и фанатика врло увежбаних да убијају без изузетка а посебно муслимане. Тај посао су научили још давних деведесетих око Бихаћа, Цазина и Кладуше а знање утврдили на ратиштима Авганистана, Ирака, Сирије и Либије.

К р а ј

---

Извор: Правда/Нови Стандард