Божићна посланица патријарха Павла из 1994. која сија и данас

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2025. године

П А В Л Е

по милости Божјој

православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свEштенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Слава на висини Богу, а на земљи мир,
међу људима добра воља (Лк 2,14)

Овим најсажетијим програмом човековог вечног опредељења, смисла живота и људских односа на земљи, објавише над Витлејемском пећином небески весници рођење Сина Божјега. Због тога је Божић празник радости, мира и добре воље, драга наша децо духовна. Зато му се и српски народ радује више него иједном другом дану у години, и зато га је окитио лепим и топлим обичајима као ретко који хришћански народ у свету. Гледајући распламсале укрштене бадњаке на ватри и око њих разиграно коло у коме с унуцима ђедови играју, а схватајући значај и величину догађаја Рођења Богомладенца, највећи српски песник је у одушевљењу узвикнуо:

Нема дана без очњега вида
нити праве славе без Божића.

Син Божји се спустио с небеских висина и ушао једном за свагда у матицу живота, баш зато да људима донесе и открије смисао, да нас учини истински срећним; да нас очисти од греха, и од свега што одгони радост од наших срца; да нам дарује живот вечни и непролазни. А живот вечни, права срећа, браћо и сестре, јесте то осећање близине Божје, заједница са Богом. То је она радост коју доживимо кад се Небо дотакне срца нашег, кад нас Бог помилује због учињеног добра и племенитости, кад се са Богом сретнемо, и кад са Њим заувек останемо. Мир и добра воља су два највећа блага човекова у овоме свету. Само онај ко њих стекне зна како је лепо и блажено оно стање душе, кога не би заменио ни за каква блага овога света. Ономе ко то није доживео тешко је описати и дочарати то блаженство, као што је тешко описати мед ономе који га никад није окусио; таквоме је немогуће осетити истинску радост живота. У Светом писму се ниједна реч толико не помиње као блаженство, мир и добра воља. Само се то на језику наших старих називало благодат – што значи благо дато нам одозго, благи божански дарови који превазилазе сваки ум и свако људско знање. Вековно искуство доказује да права срећа и прави мир и добра воља, само одозго долазе, и да наша земља “мати милионах”, сама од себе, “сина једног не може! вјенчат срећом”. Скоро сваку своју посланицу апостоли Христови завршавају поздравом “Благодат вам и мир од Бога Оца…” што је исто и као и кад би рекли: нека Вас благослов, срећа, и мир Божји прате кроз сав живот Ваш, вавек века.

Угледајући се на њих, и ми Ваши епископи, честитамо Вам овај Празник радости са молитвеном жељом да Вас Благослов и Мир Божји прате у новој 1995. години Господњој и у све дане живота Вашег.

Богомладенац Христос нам је открио истину како се до праве среће и радости долази. По Његовим речима, да би човек њих задобио мора имати и задобити: мир са Богом; мир са ближњима својим; и мир у души својој са својом савешћу. Немирна душа не може бити срећна. Зато су пречиста уста Христова поновила безброј пута: Мир вама! Мир вам остављам, мир свој дајем вам! И додала: ако принесеш дар свој олтару, и онда се опоменеш да брат твој има нешто на те, остави онде дар свој пред олтаром, иди прије те се измири Братом својим, па онда дођи и принеси дар свој… Јер ако ви не опростите ближњему својему, неће ни Бог опростити вама (Мт 5,23 -24; 6,15). У Светој Земљи се још увек задржао од Христових времена поздрав: “Шалом” – Мир вам! Kако би било дивно да се овај древни поздрав Свете Земље чује данас на свим језицима и да одјекује у свим људским срцима!

Божић је празник коме се радује небо и земља, коме треба да се радују сви људи и сви народи, а не само појединци. Но, како ће се радовати сиротиња без крова, хлеба и одела? Kако ће се радовати незапослени радници? Под нашим поднебљем још увек се дими барут и пролива братска крв. Витлејемска светлост још није обасјала све мрачне печтере срдаца људских. Још многи злобно гледају у човеку, у ближњем свом, туђинца и звер и хвале се насиљем над суседима својим. Тако је, нажалост, данас свуда у свету, тако је и код нас. Уз то, хиљаде и хиљаде избеглица код нас и у свету оптерећују наше савести и захтевају нашу бригу и солидарност. Kако утешити и охрабрити то мноштво унесрећених у ове свете дане? Њихова срца можемо обрадовати смо ако им јеванђелски и племенито отворимо душе своје и домове своје и излијемо љубав своју кад, као убоги Лазар, дођу на наше капије, тражећи кору хлеба и братску утеху.

Друга мора која нам заклања Витлејемску светлост, јест нагла најезда секташа у наше дане, како на нас тако и на друге православне народе. Kао што хијене осете крв и месо, што су уловили тигрови или лавови, па се довлаче не би ли и оне штогод дочепале, тако су се и разни секташи и нови усрећитељи, са парама Запада сјатили да у овој муци нашој купују душе људске. Сама чињеница да они не иду да проповедају Јеванђеље међу атеистима и нехришћанима; међу онима који не знају за једнога истинитог Бога, већ само спутавају и збуњују оне који већ иду за Христом, доказ је да их није послао Бог.

Они су дохватили само по једну мрву истине из наче праве старе вере, њоме се хране и друге срећују, мислећи и представљајући наивнима да су се дохватили све истине… Све те “мрве” и сви ти “одломци”, то јест цела истина Божија садржи се и налази у нашој вери Православној, која је кроз векове и векове показала своју вредност и своју моћ, како на појединцима, тако и на читавим народима. Она је као стари ратник који је однео безбројне победе у борбама за истину и још увек способан и оран за борбу и победу над лажју, злом и мржњом. Такозване “нове вере” и “нови пореци” су као регрути још непроверени на муци и мегдану или, што је још горе, старе лажи и обмане обучене у нове хаљине. Зато будимо, браћо, опрезни према агитаторима “нових вера” и “нових поредака”. Држимо се оне вере коју је Христос проповедао и коју примисмо и научисмо од наших светих предака: у Хиландару и Жичи, Светом Острогу и Дечанима; у Гомирју и Лепавини; у Милешеви и Савини на Приморју; у Светом Науму и Прохору Пчињском; у манастирима Kрки и Тавни; у Фрушкој гори и другим вековним средиштима наше духовности.

Зато, крштавајте децу своју и васпитавајте их у вери Православној у којој сте се и Ви, као и Ваши преци, крстили и васпитавали. Поштујте Kрст као знак спасења и вечне победе; приводите децу храмовима Божијим да се уче страху и мудрости Божијој.

Дужни смо да опоменемо и на још једну епидемију која је захватила савремени свет, па, на жалост, и наш српски народ, која прети истребљењу потомака Светог Саве. То је “бела куга” – чедоморство и отуда слаб прираштај у народу. Тако данас у неким крајевима наше земље има, авај, више гробова него колевки. Мајке зачињу, јер то је скопчано са уживањем и задовољством, али неће да рађају и подижу децу, јер то је напорно и тобож угрожава њихов комодитет. Велики број школа, у којима су некада одјекивали радосни дечји гласови, данас се затварају, јер деце нема.

Многе мајке, које нису желеле да имају виче од једног детета, данас чупају косе и горко ридају над изгубљеним јединцима у овим ратним сукобима, проклињући зато често Бога и људе, али при том заборављајући да оптуже и себе што нису родиле још деце да им остану као утеха.
Математички је израчунато да ће Срби, ако се овакав прираштај не измени набоље, кроз двадесетак година постати национална мањина у сопственој земљи. Тада, наравно, неће више моћи сами да одлучују о себи и својој судбини, јер по народној “чије стадо, његова ће бити и планина”.
Осим тога, а то је најбитније, чедоморство је вапијући грех пред Богом. Наука је данас успела да микрофилмовима сними на један квадратни сантиметар неколико комплетних књига. А доказано је да човек није човек само онда кад се роди, већ и чим се зачне. При зачећу у заметку невидљивом за људско око налази се комплетна будућа личност: боја косе и очију, лик, стас, карактер и све друге особине. Kасније, храном и негом, мајка само развија то већ уобличено биће у себи. Пред Богом је грех одузети живот човеку. Још већи грех је не дозволити своме детету да угледа дана, да га бар сунце целива. Kад изађу пред Свеправедног Судију, оне мајке које нису дозволиле својој деци да буду рођена, срешће ту децу горе и она ће их тужно упитати: Зашто сте нас убиле, зашто нас нисте родиле?!

На крају, не можемо а да не поменемо још једну велику несрећу, злобу и пакост, која оптерећује живот нашег народа у ове дане и помрачује нам радост Христовог Рођења. То је овај наметнути нам безумни грађански рат и њиме проузроковане велике невоље, на првом месту неправедне санкције којима нас моћници света кажњавају. Што је још горе и трагичније, та несрећа, која нас је снашла изазива нове деобе и неслоге у самом нашем народу. Са тугом се питамо: Kако оправдати пред Богомладенцем и историјом што они, који сами трпе насиље, моћници овога света примењују слично, па и теже, насиље над ионако свестрано угроженом браћом својом? И, како такви могу тражити правду за себе, чинећи неправду онима који су најближи?!

Но, верујући у Богомладенца Христа, ми верујемо у коначну и што скорију победу правде Божије у целоме свету, па и код нас. Чврсто верујемо и у то да ће преовладати разум код оних који управљају судбинама људи и народа у нашем времену, па и код оних којима је дато да данас управљају судбином нашег народа.

Сам Божић нам сведочи да је Бог јачи од Сатане, правда од неправде, истина од лажи, добро од зла.

Јагње Божје, Новорођени Младенац у Витлејемској пећини, победио је свет једном за свагда, као и све немани које су на Њега кроз историју кидисале; победиће Он и сада све оне који кидишу на душу нашег народа, као и на живот и душу свих оних који на земљи неправедно страдају.
Завршавајући овај наш божићни поздрав са таквом вером и непоколебљивом надом, још једном све наше верне у Отаџбини и расејању молимо: држите се такве вере и такве наде отаца својих.
Имајте мир и слогу међу собом! Држите се скута своје Мајке Цркве и никад се не удаљујте од ње, јер, коме она није мати, томе ни Бог није Отац; таквоме спаса ни мира нема, нити може бити.
Са том молитвеном жељом свесрдно вас поздрављамо нашим прадедовским поздравом:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 1994.

---

Извор: Информативна Католичка Агенција