Sepske tajne službe – Obaveštajni transkripti 7

Beograd – Reanimacija

Kad je pogođeni premijer Zoran Đinđić 12. marta 2003. godine prebačen u Urgentni centar Kliničkog centra Srbije, u lekarskom timu i među osobljem postojali su ljudi koji je, kao poslednja rezerva, trebalo da obezbede da ne preživi operaciju, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema njegovim rečima, operativci su se infiltrirali i među dežurno medicinsko osoblje koje je u tom trenutku bilo u Urgentnom centru.

– Kada su nekoliko minuta posle atentata, i pošto je izgubio mnogo krvi, ljudi iz njegovog obezbeđenja uspeli Zorana Đinđića da ubace u automobil, radio-vezom su tražili upustva gde da ga prebace. Odgovor je bio Urgentni centar, naravno, s razlogom. Obično bi u situacijama kad je nekom visokom državnom funkcioneru život ugrožen isti bio prebačen na VMA, jer se smatra da ta ustanova pruža najbolje uslove za lečenje, ali i da je najbezbednija – kaže naš sagovornik.

Ipak, pod pritiskom operativaca Entonija Monktona, koji u prvih nekoliko sati posle ubistva premijera bukvalno kontrolišu srpski MUP, odlučeno je da se Đinđić prebaci u Klinički centar.

– Đinđić je već bio mrtav kad je dovezen u Urgentni centar. Verovatno je bio mrtav odmah pošto je pogođen. Ali se, iz razloga koji su poznati samo organizatorima njegove likvidacije, čekalo sa zvaničnim izveštajem lekarskog konzilijuma o njegovom stanju. Bukvalno, konzilijumu nije dozvoljeno da se obrati javnosti dok to ne odobri neko iz Vlade – tvrde naši izvori, i dodaju da je „razlog za ovo odugovlačenje bio taj što je posle ubistva premijera nastala prava panika među liderima DOS-a, pa mnogi nosioci državnih funkcija koji su morali u tom trenutku da reaguju nisu to učinili, jer fizički niko nije mogao da ih pronađe”.

Diktat MI6

Pod pritiskom operativaca MI6 i Entonija Monktona srpske vlasti 12. marta uveče proglašavaju vanredno stanje – kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema rečima naših sagovornika, odmah posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića veći deo Vlade Srbije bio je paralisan, ali su neki tačno znali šta treba da rade.

– Samo nekoliko sati posle ubistva, dok većina ministara još uvek nije bila sigurna da li je predsednik Vlade ubijen, televizije B92, Pink i RTS objavljuju imena atentatora i njihove slike, biografije i sve operativne podatke iz istrage koja se vodila protiv najveće organizovane kriminalne grupe na ovim prostorima, „zemunskog klana”. Veliki broj političkih lidera DOS-a bio je iznenađen kada je video njihove fotografije i imena na televiziji. Jedan ministar iz Đinđićeve vlade je čak prokomentarisao u stilu: „Ljudi, jeste li vi normalni, zašto stavljate njihove slike na televiziju” – kažu naši izvori.

Međutim, kako tvrde mnogi svedoci tadašnjih dešavanja, jedan od najtrezvenijih ljudi iz okruženja Zorana Đinđića bio je šef Biroa za komunikacije Vladimir Beba Popović.

– Upravo je Popović bio taj koji je glavnim urednicima ovih televizija dao slike i podatke o ljudima iz „zemunskog klana”. On ih je dobio od ljudi iz MUP-a, a njima su ih servirali operativci pod kontrolom Entonija Monktona – kaže naš sagovornik i dodaje da su upravo ljudi pod kontrolom engleske obaveštajne službe koji su bili instalirani oko premijera Đinđića odigrali ključnu ulogu u pripremanju vanrednog stanja i akcije
„Sablja”.

– Da nije bilo Monktonovih saradnika i da je bilo neke iole organizovanije političke snage, posle ubistva Đinđića lako je moglo doći do smene vlasti. Ali, sve je bilo dobro isplanirano. Ljudi pod kontrolom Monktona dolaze do Nataše Mićić, tadašnje predsednice Skupštine Srbije i v.d. predsednika, koja se u to vreme nalazila van Beograda, i dovode je u prestonicu, gde ona pred TV kamerama čita ukaz o vanrednom stanju – kaže naš sagovornik.

Vanredno stanje

Posle proglašenja vanrednog stanja i objavljivanja fotografija pripadnika „zemunskog klana” i njihovog označavanja kao izvršilaca atentata na srpskog premijera, započela je druga faza operacije, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

U ovoj fazi operacije planirana je bila likvidacija i uklanjanje političkih protivnika vladajućeg režima.

– Plan je bio da se pojedinim strankama zabrani rad, da se njihovi istaknuti lideri pohapse i zatvore. Tu pre svega mislim na Srpsku radikalnu stranku, Socijalističku partiju Srbije i Demokratsku stranku Srbije – kaže naš sagovornik.

Podsećamo, iz Bosne i drugih zemalja u okruženju u Srbiju su ubačene ekipe specijalaca sa zadatkom da izvrše ove prljave poslove.

– Ključni čovek cele operacije „Sablja” bio je šef britanske obaveštajne službe za Balkan Entoni Monkton. On je preko svojih ljudi u Vladi Srbije, policiji i Bezbednosno – informativnoj agenciji bukvalno vukao sve konce. Svi ostali su bili samo tek puki izvršioci. Njegovi ljudi su pravili spiskove za hapšenja i likvidacije, njegovi operativci su pružili srpskoj policiji najbitnije podatke o „zemunskom klanu”… Da nije bilo njega, teško da bi ta policijska akcija poprimila razmere koje je imala – tvrde naši izvori.

Kao posebna varijanta razmatran je scenario ograničenog građanskog sukoba u Srbiji koji bi doveo do strane intervencije i postavljanja neke vrste privremene ili okupacione uprave u Srbiji, naravno, pod patronatom UN i uz učešće NATO snaga.

Monktonu je ova ideja bila naročito draga, jer je smatrao da će se prilike u Srbiji smiriti tek ako se u potpunosti eliminišu politički oponenti prozapadnom režimu. Kada je govorio o eliminaciji, tu nije mislio samo na borbu političkim i demokratskim sredstvima – kažu naši izvori.

Šilerova

Zgrada u Šilerovoj ulici u kojoj je bilo sedište „zemunskog klana” srušena je da bi se prikrili dokazi o povezanosti političara i pripadnika ove organizovane kriminalne grupe – kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema njegovim rečima, u pomenutom zdanju, u kome su živele vođe najmoćnije kriminalne grupe na ovim prostorima Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum, bilo je stecište pripadnika srpskog državnog i političkog vrha, estradnih zvezda, policajaca, kriminalaca…

– U Šilerovoj nema ko nije bio. Svi lideri DOS-a, ministri, njihovi savetnici, lideri opozicionih partija u to vreme, pevačice, glumice… Ne postoji neko ko je značio nešto u javnom životu, a da nije bar jednom bio gost u Šilerovoj ulici. Mnogi su tu dolazili zbog provoda, a većina tražeći neku vrstu pomoći ili saradnje – kaže naš sagovornik.

U javnosti su i ranije kružile priče o famoznim snimcima iz Šilerove, ali nikada ni jedan od tih snimaka nije objavljen. Ipak, naši sagovornici tvrde da oni postoje.

Šiptar i Kum sigurno nisu toliko glupi da nisu snimali sve te razgovore. Poznato je da je potpredsednik Vlade Čedomor Jovanović dolazio tamo, što je na kraju krajeva i sam potvrdio, ali on nije jedini. Postoje dokazi da su svi lideri tadašnjeg DOS-a bili česti gosti Šilerove, ali isto tako i čelnici nekih opozicionih partija u to vreme. Pored njih, svraćale su i neke diplomate i obaveštajci po profesiji – tvrde naši izvori i dodaju kako je zgrada u Šilerovoj bila planirana za rušenje na samom početku akcije „Sablja”.

– Odluka o rušenju Šilerove doneta je pre atentata i doneo ju je lično Entoni Monkton, šef britanske obaveštajne službe za Balkan. Namera mu je bila da se na taj način unište dokazi i obezbedi alibi za pojedine političare koji su bili u funkciji njihovih planova u to vreme, a za koje se znalo da su čvrsto povezani sa „zemunskim klanom”. Bilo bi nezgodno da postoje dokazi o vezama ministara u Vladi sa atentatorima na predsednika te iste Vlade. Ali srećom, deo tih snimaka je sačuvan – tvrde naši sagovornici.

Lažna puška

Puška iz koje je navodno ubijen predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić,„hekler i koh G3”, koja je pronađena u Novom Beogradu, na to mesto je podmetnuta da bi se zavarao trag i skrenula istraga, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Oružje iz kojeg je, prema važećoj sudskoj presudi, Zvezdan Jovanović usmrtio srpskog premijera, podmetnuto je s namerom da se istraga usmeri u pogrešnom pravcu.

– Nikada nije tačno utvrđeno kako je ta puška nađena. Sudija Branislav Pantelić je u svom izveštaju od 25. marta 2003. godine napisao da je primetio mrlje na pušci koji liče na tragove krvi, pa ju je zato predao na veštačenje. Ekspert koji je pregledao pušku (ime poznato redakciji Kurira), u svom izveštaju tvrdi da nije primetio tragove krvi na oružju. Postoje i još neke nelogičnosti. Veštak tvrdi da je pušku dobio s nekoliko okvira koji su pronađeni na istom mestu, iako u zvaničnim sudskim spisima stoji da je puška pronađena samo s jednim okvirom. Postavlja se pitanje koju je to pušku veštak ispitivao – kažu naši izvori.

Prema njihovim rečima, posebno je pitanje i ko je napravio grub previd pa je puška prvo data na probno upucavanje, pa tek onda poslata na veštačenje u Vizbaden.

– To je neverovatno. UBPOK je pušku prvo dao veštaku na upucavanje, znači iz nje je pucao, pa su je tek potom poslali u Vizbaden. To znači da je njoj moglo biti bitno izmenjeno stanje pre slanja na veštačenje i da veštaci iz Vizbadena nikako nisu mogli utvrditi da li se radi o oružju iz kojeg je ubijen Đinđić, ili nisu hteli to da utvrde – kažu naši sagovornici.

Posebna tema je i način na koji je atentator Zvezdan Jovanović upucao tu pušku.

– Zvanična verzija, koju je izneo svedok Suvajdžić, kaže da je Jovanović pušku upucavao na Fruškoj gori, gde je ispalio jedan hitac. Svi koji iole poznaju oružje znaju da pušku nije moguće precizno upucati sa samo jednim hicem. A naročito ne pušku koja ima dva režima rada, automatsku paljbu i jedinačnu. Za to bi bilo potrebno bar nekoliko desetina ispaljenih metaka, što jedinačnom paljbom, što kratkim rafalima – trvde naši izvori.

Montaža

Snimci na kojima se vidi Zvezdan Jovanović pored mesta na kojem je nađena puška „hekler i koh G3” i snimci sa Fruške gore na mestu gde je Jovanović, prema iskazu zaštićenih svedoka, upucavao pušku, čista su montaža – tvrdi za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Podsećamo, ovi snimci prvi put su emitovani u udarnom terminu na nacionalnoj televiziji nekoliko nedelja posle ubistva srpskog premijera i trebalo je da ilustruju priznanje Zvezdana Jovanovića. Međutim, naši sagovornici tvrde da je cela priča nameštena i da je sve urađeno po unapred pripremljenom scenariju.

– Zvezdan Jovanović je 15. aprila 2003. godine odveden u prostorije UBPOK, a odatle na dva mesta nedaleko od Bubanj potoka. Jedan od operativaca je sa sobom nosio kameru, ali ne televizijsku, već običnu malu kućnu kameru. Advokat i istražni sudija nisu bili prisutni. Potom je Jovanović prebačen do lokacije gde je nađena puška i od njega je traženo da se slika pored te gomile kamenja. Posle toga čovek iz UBPOK koji je vodio akciju (ime poznato redakciji Kurira) saopštava svojim ljudima da odlazi, a da će sve preuzeti drugi čovek, koji se tu nalazio i bio obučen u zelenu vijetnamku – kažu naši izvori i dodaju da je rečeno da treba ići na Frušku goru.

Prema rečima naših sagovornika, Jovanović je zatim prebačen na Frušku goru i od njega je traženo da ponovi slične radnje kao što je činio i na drugim mestima.

– Sve je uredno zabeleženo kamerom. Jovanoviću je naloženo gde treba da stane i šta treba da pokaže. Niko od njega nije tražio da daje bilo kakve izjave i on verovatno nije bio svestan šta radi. Tek pola sata pošto je snimanje na Fruškoj gori obavljeno, na licu mesta pojavljuju se istražni sudija i njegovo osoblje. Od Jovanovića se ponovo traži da ponovi još jednom sve što je uradio na prethodnom snimanju, što on i čini. Kasnije su krimi-tehničari, ispod mesta na koje je Jovanović pokazao, pronašli čauru koja je trebalo da potvrdi priče zaštićenih svedoka Đure Mutavog i Bagzija kako je Zvezdan upucavao pušku na Fruškoj gori – tvrde naši sagovornici.

Pazi, snima se!

Snimci na kojima izvršilac atentata na srpskog premijera Zorana Đinđića pokazuje gde je sklonio pušku kasnije su korišćeni u medijske svrhe, da bi se u javnosti stvorio utisak da su optuženi priznali delo koje im se stavlja na teret – kaže za Kurir sagovornik blizak obaveštajnim krugovima.

Prema njegovim rečima, posle ubistva predsednika Vlade Srbije oformljena je ekipa stručnjaka, koja je, uz sugestije i podršku operativaca britanske obaveštajne službe, radila na pripremi javnog mnjenja za ono što će uslediti.

– Njihov zadatak bio je da kreiraju javno mnjenje tako da se kod gledalaca izazove emocionalni šok, a to je činjeno emitovanjem upravo ovakvih snimaka. Zanimljiv je primer famoznog snimka ubistva premijera, koji je izuzetno dramatičan i emotivno napet, koji deluje šokantno na gledaoca i potpuno se urezuje u svest. Snimci hapšenja osumnjičenih nisu pravljeni samo za potrebe policije već, pre svega, za javno prikazivanje i njihov cilj je bio sličan. Trebalo je da pokažu odlučnost i rešenost državnih organa da se obračunaju sa organizovanim kriminalom, ali, sa druge strane, doprineli su i širenju osećanja straha – kaže naš sagovornik.

Naši izvori tvrde da je medijska priprema za operaciju „Sablja” bila krajnje profesionalno urađena.

– Krajni cilj ove operacije bio je obračun sa političkim protivnicima režima u Srbiji i upravo je takva atmosfera bila stvorena. Da je neko kojim slučajem u prvim danima nakon ubistva premijera Đinđića zabranio rad svim opozicionim strankama, niko se ne bi bunio. Koliko je sve bilo dobro zamišljeno i urađeno, govori i podatak da je upravo u tim mesecima Demokratska stranka uživala najveće poverenje birača u Srbiji – kaže naš sagovornik.

Sklonili snajper

Pušku iz koje je ubijen srpski premijer Zoran Đinđić saradnici engleske obaveštajne službe preneli su posle atentata iz Srbije u Bosnu i Hercegovinu, gde je sklonjena na sigurno – kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema našim izvorima, pomenutu pušku su od atentatora preuzeli saradnici Entonija Monktona i u vozilima koja su pripadala državnim organima Srbije prebacili je do granice s Republikom Srpskom, gde su je preuzele njihove kolege koje su bile stacionirane u Bijeljini i Banjaluci.

– Puška iz koje je ubijen Đinđić preneta je preko graničnog prelaza Pavlovića most kod Bijeljine. Do graničnog prelaza puška je dovezena u konvoju koji su činila tri službena vozila s rotacionim svetlima. Na graničnom prelazu s bosanske strane sačekali su ih pripadnici međunarodnih snaga koji su preuzeli pošiljku i odneli je najverovatnije u njihovu bazu u Tuzli – kaže naš sagovornik.

Prema podacima kojima sada raspolažu naše službe, ta puška se još uvek nalazi na teritoriji Bosne i Hercegovine.

– Zanimljivo je da se radi o oružju koje je takođe marke „hekler i koh”, ali je reč o mnogo boljem modelu, koji poseduje jedan od najboljih optičkih nišana. Model G3 je deo standardnog naoružanja pojedinih zemalja, dok je ova puška ipak namenjena vrhunskim profesionalcima – kaže naš sagovornik i dodaje da ona ipak nije odabrana slučajno.

– Ona je istog kalibra kao i puška koja je pomenuta u sudskom predmetu i iz koje je Zvezdan Jovanović, prema važećoj sudskoj presudi, ubio premijera Srbije. Razlikuje se u nekim manjim detaljima, ali u principu je to dosta slično. Razlog zašto je odabrana baš ovakva puška za ubistvo Đinđića je to što su operativci stranih službi jako dobro znali da od svih vojnih i policijskih formacija u Srbiji jedino Jedinica za specijalne operacije ima
u svom naoružanju pušku „hekler i koh G3” – tvrdi naš izvor.

Podmetanje dokaza

Operativci pod komandom šefa britanske obaveštajne službe za Balkan Entonija Monktona odigrali su ključnu ulogu u pripremi i nameštanju dokaza koji je trebalo da skrenu istragu o smrti Zorana Đinđića u suprotnom smeru, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Nekoliko minuta nakon što je atentator usmrtio Đinđića, u zgradu u Gepratovoj ulici br. 14 ušli su operativci britanske obaveštajne službe koji su se zaputili pravo u kancelariju br. 55 na drugom spratu.

– Šta su tamo konkretno radili, nije poznato, ali je nakon što su dežurni istražni sudija i istražni organi došli do kancelarije br. 55 na drugom spratu u njoj su nađeni dokazi koji su upućivali da je Zvezdan Jovanović odatle usmrtio srpskog premijera. Međutim, u njihovim nalazima postoje neki elementi koji upućuju da nije baš sve bilo tako čisto kao što je predstavljeno u sudskom postupku – tvrde naši sagovornici.

Prema njihovim rečima, ostalo je nejasno kako se nekoliko predmeta koji su kasnije poslužili kao dokaz završili u sobi.

– Na jednom snimku, koji je načinjen nekoliko sati pre ubistva, u kancelariji br. 55 vidi se prozor s koga je, prema zvaničnoj verziji, pucano na premijera Đinđića. Na tom snimku, na prozoru nema ništa. Međutim, kao dokaz br. 18 sa uviđaja koji je izvršen u Gepratovoj zavedeno je ćebe, koje se vidi na drugom snimku koji je uvršten kao dokaz u sudskom postupku. Prema zvaničnoj verziji, ispod tog prozora, na podu, pronađen je opušak, za koji je utvrđeno da je pripadao atentatoru Zvezdanu Jovanoviću. Na prethodnom snimku opušak se ne vidi – tvrde naši sagovornici.

Naši sagovornici navode da pored ove postoje i još neke nelogičnosti koje nisu rasvetljene do kraja.

– Na prethodnom snimku se takođe vidi da su vrata od kaljeve peći bila zatvorena, dok su na snimku koji je uvršten u sudski predmet vrata bila otvorena i u unutrašnjosti peći su takođe nađeni dokazi – kaže naš sagovornik.

Izvor: Kurir, Vaseljenska TV