DB Republike Srpske – Obaveštajni transkripti 4

Mile Luković Kum uhapšen je 21. marta 2003. godine po dojavi saradnika službe bezbednosti koji je vođen pod šifrom Z, tvrdi za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima. Prema zvaničnoj verziji, vođe „zemunskog klana” Šiptar i Kum ubijeni su dok su se opirali hapšenju u vikend naselju u Meljaku, kraj Beograda. Glas javnosti je nekoliko dana pred ubistvo objavio da su uhapšene vođe „zemunskog klana”, ali policija je to zvanično demantovala.

Naš izvor navodi da je Kum uhvaćen u jednom stanu na Novom Beogradu i odmah prebačen na lokaciju u okolini Pančeva, gde je zadržan naredna dva dana.

– Kada su ga prebacili u Pančevo, obavešteni su ljudi iz okruženja Entonija Monktona, koji je naložio jednoj ekipi specijalaca da se odmah uputi na lokaciju u Pančevu. Nisu tražili od njega da otkrije gde se nalazi njegov šef Šiptar, jer su to već znali. Kum je bio izložen najsvirepijem mogućem mučenju, od prebijanja, nabijanja plastične kese na glavu i gušenja, do elektrošokova. Od njega su tražili da za ubistvo premijera Đinđića okrivi političare, pre svih Vojislava Koštunicu i njegove saradnike – kaže naš sagovornik.

Naš izvor tvrdi da je Luković 22. marta pristao da takvu izjavu da pred kamerama.

– Tada je data naredba da se pokupi i Dušan Spasojević Šiptar, koji im je već dugo vremena bio u rukama, ali su čekali pogodan trenutak da ga podignu. I on je doveden na isto mesto gde se nalazio i njegov prijatelj i saradnik Mile Luković Kum. Takođe je bio podvrgnut istom tretmanu, ali bio je znatno tvrđi, jer nije hteo da pristane da bilo šta izjavi pred kamerama – tvrdi naš sagovornik i dodaje da je posle nekoliko dana postalo jasno da neće uspeti u onome što su naumili.

Odluka da se kriminalci prebace u centralni zatvor, u zloglasne podrume, doneta je 26. marta.

Sporna puška

Na zvaničnu verziju – da su Šiptar i Kum ubijeni dok su pucali na policajce – senku baca i sporan detalj u vezi sa puškom koja se nalazila pored tela Spasojevića i iz koje je on pucao.

Naime, naši izvori tvrde da su uviđaj obezbeđivali policajci iz Barajeva i da je jedan od njih primetio da je sporna puška bila puna masti, to jest konzervirana. Puška se nalazi
u takvom stanju kada se drži u magacinu, a ne kada se iz nje puca.

Zovite Čedu!
10. avgust 2008. Kurir

Dušan Spasojević Šiptar tražio je 26. marta, samo dan pre nego što je ubijen, da se vidi sa Čedomirom Jovanovićem, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema njegovim rečima, pošto su u rano jutro tog 26. marta prebačeni u Centralni zatvor u Beogradu, u zloglasne podrume, ekipa koja je bila zadužena za vođe„zemunskog klana” nastavila je da ih muči. Jedini zahtev koji im je postavljen je da moraju pred kamerama da optuže Vojislava Koštunicu za ubistvo premijera. Međutim, kako tvrde naši sagovornici, iz nepoznatih razloga Spasojević na tako nešto nije hteo da pristane.

– Nudili su im nove identitete, selidbu i inostranstvo, novac, ali Spasojević nije pristao. Govorio im je da zna da će ga ubiti šta god uradio, da neće održati obećanje. U jednom trenutku, negde oko 19 časova, tražio je od ljudi koji su ga ispitivali da se vidi sa Čedom Jovanovićem, jer je verovao da mu on možda može pomoći. Međutim, Čeda nije došao – tvrdi naš izvor i dodaje kako postoje informacije da je u to vreme Šiptara i Kuma posetio Jovan Prijić, koji je, navodno, tražio od njih da daju izjavu pred kamerama, ali ta informacija nikad nije potvrđena.

Jedino je sigurno da ga je posetio blizak saradnik Entonija Monktona i saradnik službe bezbednosti koga su vodili pod šifrom Z, kaže naš sagovornik.

U jednom trenutku te večeri, prema saznanjima naših izvora, neko je odlučio da se operacija prekine. Kasno u noći između 26. i 27. marta ubijeni su Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum. Njihova tela su u toku dana prebačena u vikendicu u beogradskom prigradskom naselju Meljak. Uveče 27. marta zvanično je saopšteno da su odbegle vođe „zemunskog klana” likvidirane dok su pružale otpor hapšenju.

Zvezdanu pretili da će mu pobiti porodicu

Zvezdan Jovanović, atentator na Zorana Đinđića, u prvom trenutku nije želeo ni po koju cenu da ispriča kako je premijer ubijen. Ispitivanje nije davalo nikakve rezultate, tvrde naši sagovornici i dodaju kako od njega nisu mogli da izvuku bukvalno nijednu reč.

– Onda je Entoni Monkton, koji je sedeo u prostoriji pored s jednim visokim funkcionerom MUP i pratio ispitivanje, rekao pratiocu da pozove svoje inspektore i da im naloži da Zvezdanu kažu kako će mu pobiti i ženu i decu ukoliko ne prizna da je on ubio Đinđića, i da mu samo priznanje može održati porodicu u životu. Kad je to čuo,
Jovanović je prelomio i priznao delo – tvrdi naš sagovornik.

Rusi spasli Voju!

Vojislav Koštunica trebalo da bude uhapšen i ubijen u akciji „Sablja”, ali je te planove osujetila ruska obaveštajna služba

Ruski obaveštajci u Beogradu saznali su da se priprema hapšenje i likvidacija Vojislava Koštunice i samo zbog njihove reakcije i, kasnije, intervencije Moskve, „Sablja” se nije pretvorila u obračun s političkim protivnicima – kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema njegovim rečima, Rusi su imali sve podatke pre domaćih službi. Oni su znali da su vođe „zemunskog klana“ uhapšene ranije, ali su tek 25. marta uz pomoć doušnika iz SAJ-a saznali šta se planira, odnosno da je trebalo da Šiptar i Kum pred kamerama optuže Koštunicu i njegove saradnike za atentat na Đinđića. Zamisao je bila da, pošto se u medijima objave priznanja dvojice mafijaša, posebna ekipa specijalaca locira i uhapsi Koštunicu i njegove saradnike Radeta Bulatovića i Acu Tomića i da, u zavisnosti od razvoja situacije, pokuša da ih likvidira, dok oni, navodno, budu pružali otpor. U tu svrhu planirano je da se iskoristi nekoliko operativaca MUP i BIA, kojima bi formalno bio dat zadatak da čuvaju Vojislava Koštunicu i njegove saradnike.

– Onda bi ti ljudi, kada bi došlo do pokušaja otmice, ušli u sukob sa napadačima i po njihovom planu bili likvidirani, a njihovo ubistvo u javnosti bi se objasnilo kao pokušaj ostataka Miloševićeve struje u službi bezbednosti da zaštiti političke pokrovitelje i zločince. Međutim, Rusi su doneli odluku da preko svojih kanala proslede poruku Dušanu Mihajloviću, Sretenu Lukiću i drugim ključnim ljudima u srpskom MUP da je operacija provaljena. To je njima bio signal da se okanu sugestija „savetnika”, što su oni delimično i učinili, pa je operacija prekinuta 26. marta uveče, ali je na taj način sudbina Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma bila zapečaćena. Postali su suviše opasni svedoci, pa su morali biti uklonjeni – tvrdi naš izvor i dodaje kako je cela akcija hapšenja u Meljaku bila unapred izrežirana.

– Kum i Šiptar ubijeni su s bliskog odstojanja posle višednevne torture, čije su posledice bile vidljive na njihovim telima. Zatim su prebačeni u Meljak, gde je organizovana čitava predstava, koja je trebalo da simulira njihovo lociranje, opkoljavanje, razmenu vatre i na kraju likvidaciju šefova „zemunskog klana” u trenutku dok su pružali oružani otpor srpskoj policiji – kaže naš sagovornik.

Ko buši CIA?

Nekoliko dana posle ubistva Zorana Đinđića glavni operativac američke tajne službe za Balkan Stroub Talbot podneo izveštaj o stanju na terenu

Stroub Talbot (pravo ime Nelson Storbridž Talbot III), zamenik državnog sekretara SAD od 1994. do 2001. godine i glavni čovek CIA zadužen za istočnu Evropu, podneo je nekoliko dana posle ubistva Zorana Đinđića izveštaj o „stanju na terenu”.

Pored uloge Rusije i njenog jačanja u ovom delu Evrope, Talbot se posebno pozabavio i situacijom na Balkanu, osvrnuvši se na nekoliko promašaja koje je CIA imala u poslednje vreme, od neuspelog pokušaja atentata na Koštunicu u Sarajevu i afere Perišić do ubistva Zorana Đinđića. Kurir objavljuje deo ovog izveštaja, do kojeg je došla obaveštajna služba jedne velike zemlje, i deo tog materijala ustupila i bezbednosnim službama u Srbiji.

„…Moram da istaknem da smo provalili grupu krtica iz Bosne koja je radila za obaveštajne službe Republike Srpske. Pripremajući atentat na Koštunicu 15. jula 2002. godine, prilikom sastanka s Mesićem i rukovodstvom bosanske države, zapazili smo da je neko opstruirao akciju u poslednjem trenutku. Zato smo sve naše aktivnosti usmerili na to da otkrijemo ko nas je provalio i na kraju utvrdili da je organizator grupe general muslimanske vojske u kojeg je Alija Izetbegović imao veliko poverenje i koji je odlikovan i nagrađivan više puta. Takođe je uhvaćena i grupa koja je radila sa Srbima za novčanu nadoknadu. Organizator ove grupe je jedan od načelnika sarajevske policije. Ove dve grupe su se infiltrirale i u organe međunarodnih snaga u Sarajevu, pa i u kancelariju visokog predstavnika. Svi oni su priznali da su radili za obaveštajne službe Republike Srpske, opisujući detaljno svoje aktivnosti. General muslimanske vojske (Srbin po poreklu) uživao je veliki ugled i bio je cenjen u Sarajevu, jer nije sprečio ubistvo vojnika jugoslovenske armije prilikom povlačenja u Dobrovoljačkoj ulici. Tada je stekao veliko poverenje Alije Izetbegovića, Ejupa Ganića i Harisa Silajdžića. Priznao je da je špijunirao i Mekenzija, koji je nasledio indijskog generala Nambijara, i da je njegovom zaslugom otkriveno da je poslat izveštaj generalnom sekretaru UN u kome se za slučaj Dobrovoljačka okrivljuju Izetbetgović i Ganić. Zahvaljujući njihovim dojavama sprečena su dva pokušaja atentata na Radovana Karadžića, u septembru 1992. godine i martu 1993. godine.

Srpske obaveštajne strukture još postoje i to dokazuje činjenica da su snimljeni neki razgovori naših ljudi na terenu. Zna se da su na udaru bili šefovi CIA i MI6 za Balkan, Blek i Monkton, ali nas je iznenadilo da su snimljeni i razgovori ambasadora Montgomerija”.

Ništa od gasovoda

„Mi pokušavamo da postavimo barijere ruskom prodoru na Zapad i dobili smo obećanje da će se pitanje izgradnje gasovoda kroz Srbiju postaviti u trenutku kada to Rusi budu najmanje očekivali. Kada je reč o ovoj destrukciji, polažemo velike nade u političare kojima smo pomogli da 5. oktobra dođu na vlast, sa izuzetkom Koštunice, koji je spreman na približavanje s Rusijom. Vojvođansko političko rukovodstvo na čelu sa Nenadom Čankom treba pripremiti da bojkotuje projekat gasovoda kroz pokrajinu i kako bi se time smanjio ruski uticaj na političke odluke vlasti u Srbiji”.

Brisanje tragova

Operativce CIA i MI6 koji su se eksponirali u događajima vezanim za atentat na premijera Đinđića treba povući iz regiona, kaže Talbot

Glavni čovek CIA za istočnu Evropu, Stroub Talbot, u izveštaju podnetom nekoliko dana posle ubistva Zorana Đinđića, obaveštava svoje pretpostavljene o problemima koje njihovim agentima na terenu stvaraju operativci srpskih obaveštajnih struktura.

U delu izveštaja koji je dostavljen bezbednosnim službama u Srbiji, Talbot osim informacija o propustima koje su agenti američke obaveštajne službe imali u BiH, izražava zabrinutost zbog zbog presretanja poverljivih informacija neposredno pre ubistva Đinđića, ali i uverenje da je stanje neposredno posle atentata stabilno i da se dalji tok događaja odvija po tačno određenom planu.

„…Uhapšena grupa nije znala da objasni kome je predavala informacije, jer su poruke ostavljane na dogovorenim lokacijama, u konzervama. Zahvaljujući njihovim dojavama sprečen je i atentat na Ratka Mladića, kad je ubačena muslimanska grupa u uniformama međunarodnih snaga trebalo da presretne kolonu u kojoj je bio Mladić. Oni su otkriveni i uhvaćeni kod Sokoca i kasnije likvidirani. Takođe, postoje pretpostavke da su se mnogi obaveštajci iz vojnobezbednosnih struktura privremeno pritajili u zabačenim mestima Srbije i Crne Gore i da čekaju pravi trenutak za ponovno aktiviranje. Operativci čije generalije imamo nisu opasni, jer su stalno pod prismotrom. Pravu opasnost predstavljaju ovi „spavači”. Srpske obaveštajne strukture postoje i one predstavljaju pretnju našim interesima na tom području. Oni su uspeli da snime i neke razgovore naših ljudi na terenu koji su neposredno prethodili ubistvu premijera Đinđića. Za sada se sve drži pod kontrolom zahvaljujući medijima koji su dobro instruisani. Ubistvo premijera izvršili su Đinđićevi saradnici i ta varijanta se čuva kao poslednje rešenje. Zasad svi koji su po našem planu označeni kao krivci biće i procesuirani uz odgovarajući medijski publicitet.

Ipak, da bi se predupredila iznenađenja, planira se smena mnogih službenika ne samo u ambasadi u Beogradu, nego i u širem okruženju. Mnogi operativci CIA i MI6 koji su se eksponirali u poslednjim događajima vezanim za atentat na premijera Đinđića biće povučeni iz regiona i premešteni na druge dužnosti, po potrebi. Proces se mora držati i odvijati u najvećoj tajnosti i bez istrčavanja i pitanja zašto se neko premešta. Svi ti ljudi će, naravno, biti zamenjeni novima.

U Srbiji se već pojavljuju sumnje u vezi sa zvaničnim nalazima s mesta atentata i takav trend u informisanju se ne sme prekinuti rezovima već sistematskim i širokim iznošenjem kontračinjenica uz angažovanje medijskih ličnosti i zvaničnika Vlade.

Stručnjaci instituta u Vizbadenu već imaju verziju ubistva koja se mora zastupati u svakoj prilici. To će biti zvanična politika i jedina istina”.

Pušten niz vodu

Ćuruvija je morao da bude sklonjen, jer je situacija to od nas zahtevala. Oni ga nikad ne bi ubili da mi nismo prestali da ga štitimo, kaže Talbot

U nastavku izveštaja glavnom štabu CIA, Stroub Talbot između ostalog otkriva detalje vezane za operaciju „Provalija”, odnosno odluku američke obaveštajne službe o prestanku pružanja zaštite Slavku Ćuruviji, čime je atentatorima otvoren put za sprovođenje ubistva 11. aprila 1999. godine. Ove je informacije Talbot izneo kao veoma važne u sklopu sudskih procesa protiv ubica Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije i četvorice funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali.

„… Prisustvo eksperata iz Visbadena i naših operativaca na samom uviđaju posle ubistva ne sme biti naglašeno u medijima, ono se mora minimizirati, pa čak i isključiti iz diskusije u javnosti. U tome ćemo se osloniti na nevladin sektor, ali i mnogi vladini zvaničnici, ministri, češće će se pojavljivati u medijima i glorifikovati Zorana Đinđića.

Moraju se stvoriti uslovi za punu saradnju obaveštajnih centara u Hrvatskoj, Bosni, Albaniji, Makedoniji i Sloveniji, uz neprestanu kontrolu. Takođe, i obaveštajne službe ovih zemalja treba naterati na saradnju, naravno, pod kontrolom naših obaveštajaca na terenu, jer se nikako ne sme dozvoliti potpuna sloboda u njihovom delovanju.

Postoje indicije da je i deo informacija vezanih za operaciju „Provalija“ procureo prema nekim neprijateljskim obaveštajnim službama, što može biti jako opasno po nas. Novinar Slavko Ćuruvija je morao da bude sklonjen, jer je situacija u tom trenutku to od nas zahtevala. Njegove novine, koje smo mi finansirali, bile su jako kritički nastrojene prema Miloševiću i često su umele da pređu meru, ali su zato bile omiljene u narodu. Njegova likvidacija je bila garancija da će svi pomisliti da iza ubistva stoji Miloševićev režim, što je delimično tačno. Oni ga nikad ne bi ubili da mi nismo prestali da ga štitimo.

Sa suđenjima za ubistvo Stambolića, Ćuruvije i ubistva Draškovićevih saradnika namerno se odugovlači. Dopušteno je da svoj sud o tim ubistvima daju mnogi, uglavnom oni za koje znamo šta će govoriti, i time smo želeli da stvorimo utisak da su nove vlasti u stanju da ispoštuju sve norme jednog demokratskog društva. Na kraju će sudske odluke u tim slučajevima biti onakve kako situacija bude nalagala.

Isto se mora ponoviti i po pitanju ubistva Zorana Đinđića. Formula je jednostavna – oni koji su okrivljeni moraju biti i osuđeni za ubistvo i javno mnjenje mora biti potpuno u toj funkciji. Mediji za ovih desetak dana izvrsno obavljaju zadatak”.

Brljotine

Vilijam Montgomeri nije mogao da se izbori sa egzibicionizmom svoje supruge Lin. Ceo Beograd je znao šta se priča u američkoj ambasadi. Čak i pikantne detalje. Treba ih odmah skloniti, kaže Talbot

Posebnu pažnju u svom izveštaju centrali američke obaveštajne službe, poslatom neposredno posle atentata na Zorana Đinđića, Stroub Talbot posvećuje propustima obaveštajca Dejvida Bleka i ambasadora Vilijama Montgomerija, pa čak i njegove supruge Lin. Talbot rad američke ekipe ocenjuje kao zabrinjavajući i zahteva njihovo hitno povlačenje sa položaja.
„… U međuvremenu, naši ljudi u vrhu vlasti će učiniti sve da u Vrhovnom sudu budu sudije koje će samo potvrditi odluke nižih sudova.

Kada se navodni uspesi ambasadora Montgomerija i Dejvida Bleka podvrgnu ocenjivanju, može se doneti samo površan zaključak da su uspešno i temeljno završavali postavljene zadatke. Međutim, kada se upustimo u ozbiljnu analizu njihovog rada, onda dolazimo do zabrinjavajućih činjenica. Oni su dopustili da se njihovi kontakti, i telefonski i lični, snime od strane za sada nama nepoznatih obaveštajaca. Ovakva nepažnja proizvela je mnogo teškoća, od kojih kasnije neke nismo bili u stanju da otklonimo, što je umnogome uticalo na naše operativne planove u regionu. Zato se mora sprovesti njihovo uklanjanje sa prostora na kome su delovali i to, u najkraćem mogućem roku. Pravljene su mnoge greške, to je nesporno, a najviše zbog toga što su Dušan Mihajlović i drugi političari u Srbiji sve prepustili našim ljudima, a u potpunosti isključili svoje službe iz svih dešavanja. Da su njihovi organi odreagovali kako treba, odnosno da su istražni organi izašli prvi na mesto atentata, ne bi se nikada postavilo pitanje u javnosti zašto su strani stručnjaci vodili predistražne radnje, a i mi bi smo bili spremni.

Takođe, greške je pravila i Montgomerijeva supruga Lin. Njeni kontakti iz nevladinog sektora često su prepričavali njihove razgovore na javnim mestima gde se okupljaju. Tako su svi u Beogradu znali šta se priča u američkoj ambasadi, naravno, sa svim pikantnim detaljima, što nam je rušilo ugled i poziciju. Preveliko eksponiranje nikako ne može biti od velike koristi, a ambasador Montgomeri nije uspeo da se izbori sa egzibicionističkim sklonostima svoje supruge. Zato će i moja evaluacija njegovog rada biti krajnje stroga i preporučiću njegovo udaljenje sa pozicije. Niko od naših agenata na terenu nije uvažio preporuke ambasadora Cimermana, koji tvrdi da se u kontaktima sa Srbima mora biti obazriv i krajnje nepoverljiv”.

Diletanti

Dopustili smo da naš uticaj u srpskoj vlasti bude neprikriven. Ljudi koji su radili sa nama bili su kompromitovani i korumpirani

Stroub Talbot, glavni čovek CIA za jugoistočnu Evropu, zgrožen posledicama delovanja američkih obaveštajaca u Srbiji, u izveštaju svojim nadređenima nabraja njihove greške u radu. Pored toga, Talbot ističe i katastrofalan odabir srpskih kadrova u novoformiranoj vlasti, za koje tvrdi da su kompromitovani, korumpirani i nedorasli ulogama koje su im dodeljene.
„…Pored gospođe Montgomeri i naši operativci na terenu su pravili neoprostive greške. Dejvid Blek, ali naročito Nejbor, postavljali su se prema okruženju u Srbiji potpuno opušteno, kao da se nalaze u nekoj primitivnoj sredini, nedorasloj njihovim profesionalnim kapacitetima.

Svi kontakti koje su oni imali bili su izloženi drugim obaveštajnim službama, koje su ih skoro sve i dokumentovale na neki način. Pored stranih službi, poput ruske, nemačke, francuske, iranske i izraelske, koje deluju na tom prostoru, uspele su u tome i domaće, srpske službe, na veliku sramotu naših operativaca na terenu. Neshvatljivo je i neoprostivo kakve su greške pravili. Dopustili su sebi tu slobodu da se o operativnim planovima dogovaraju u ženskom društvu, na javnim mestima, u hotelima, restoranima, noćnim klubovima… Sva mesta koja su posećivali bila su pod opservacijom drugih službi, a svi ljudi koje su sretali u neformalnim kontaktima svoje izveštaje su slali nekome. Dva puta nam je Moskva skretala pažnju na neke događaje u regionu i iz njihovog nastupa se moglo videti da dosta znaju o našim operacijama na Balkanu. U prvo vreme smo mislili da je veliki problem na nekom drugom nivou, ali smo kasnije shvatili da je većina informacija iscurela sa terena, jer su naši operativci bili neoprezni.

Druga zamerka na njihov rad odnosi se na prisustvo u organima vlasti u Srbiji i selekciju kadrova. Dopustili smo da naš uticaj u vlasti bude direktan i neprikriven, i što je najgore, potpuno javna stvar. Tako je deo operacija koje je trebalo da budu tajne, potpuno provaljen, što je za posledicu imalo tek delimično ispunjenje zacrtanih ciljeva. Selekcija kadrova koja je sprovedena na terenu katastrofalna je. Ljudi koji su radili sa nama bili su uglavnom kompromitovani, korumpirani, izloženi negativnom odijumu javnosti i po svojim ličnim karakteristikama nedorasli ulogama koje su im dodeljene. Upravo zahvaljući ovakvom odabiru Srbija je postala jedna od najkorumpiranijih zemalja na svetu, što će u bliskoj budućnosti predstavljati pretnju našim ekonomskim interesima na Balkanu”.

Eksperiment

Od Srbije prvo treba odvojiti Crnu Goru, a zatim i Kosovo, i od tih država posle napraviti konfederaciju, smatraju Amerikanci

Govoreći o godinama koje stoje pred Srbijom, Stroub Talbot predviđa jačanje nacionalne opcije i predlaže stavljanje pod kontrolu ovog procesa. Prvi čovek CIA za Balkan 2004. godine je u izveštaju svojim nadređenima ocenio da se proces razgradnje bivše SFRJ mora dovesti do kraja u roku od četiri godine i da je budućnost Srbije, Kosova i Crne Gore ( koje vidi kao nezavisne države), funkcionalna konfederacija.

„Zamena ljudi na terenu obaviće se u narednih nekoliko meseci. U našim razgovorima sa Stejt departmentom smo došli do tačke u kojoj postoji saglasnost obe strane da budući diplomatski predstavnik u Srbiji bude diplomata od karijere, profesionalac koji će po svaku cenu izbeći prekomerno pojavljivanje u javnosti. Malo ćemo prilagoditi taktiku novonastalim okolnostima, što znači da ćemo, umesto ranijeg direktnog pristupa, u budućnosti primeniti znatno suptilniji pristup.

Meseci koji su pred nama poslužiće nam da do kraja ispunimo naše ekonomske interese u regionu. I sa jedne i sa druge strane očekujemo određeno prekomponovanje političke scene u Srbiji. Nova vlada i premijer poslužiće nam samo u tom interegnumu i njihova upotrebna vrednost je jako ograničena. Naša je pretpostavka da će u periodu koji predstoji doći do jačanja nacionalne opcije u Srbiji, pa su naše procene da treba izgraditi pozicije u tom delu političkih partija. Pretpostavljamo da je ovakav trend neizbežan, pa ćemo se potruditi da uspostavimo kontrolu nad tim procesom, odnosno, da kontrolišemo ključne ljude u tim političkim partijama. Postoje planovi da se u okruženje Vojislava Koštunice infiltriraju naši ljudi ili ljudi koje možemo kontrolisati, pre svih finansijeri. Sličan plan je i za Srpsku radikalnu stranku i Novu Srbiju.

Dopustićemo jačanje nacionalne opcije u Srbiji, sa jedne strane, a sa druge, tražićemo da se naš ekonomski interes ispoštuje u potpunosti. Isto tako, ta vlada će biti pod neprestanim pritiskom međunarodne zajednice, pre svega na polju saradnje sa Haškim tribunalom, što će nam biti neka vrsta permanentnog uslova prema Beogradu. Naravno i ovaj proces, odnosno potragu za haškim beguncima, kontrolisaćemo na terenu.

Proces raspada bivše SFRJ biće završen do kraja 2008. godine. Crna Gora će postati nezavisna država, a ubrzo i srpska pokrajina Kosovo. Još uvek razmatramo da li je model konfederacije Srbije, Kosova i Crne Gore moguć i prihvatljiv za nas. Ukoliko uspemo da u Srbiji učvrstimo režim koji će biti jasno prozapadni i ukoliko javno mnjenje dovedemo do tačke da bezuslovno prihvata evroatlatske integracije kao svoju budućnost, onda je konfederacija moguća”.

Curenje u NATO

Iz centrale u Briselu podaci su neprestano curili, pa smo morali da upozorimo Ruse da ne rade tako otvoreno za Srbe, kaže Talbot

Poseban problem za aktivnosti CIA na Balkanu u nastupajućem periodu Stroub Talbot vidi u delovanju srpskih obaveštajnih službi, ali ne zanemaruje ni delovanje stranih agenata na prostoru Srbije. Da bi potkrepio svoje tvrdnje, Talbot podseća gazde na akciju „Milosrdni anđeo”, kako su Amerikanci zvanično nazivali bombardovanje Srbije 1999. godine, kada su srpski obaveštajci iz komande u NATO u Briselu dobijali najdetaljnije informacije o planovima bombardovanja.

„… Problem koji će uvek biti prisutan na terenu je rad srpskih obaveštajnih službi i drugih stranih obaveštajaca koji deluju na prostoru Srbije. U proteklih desetak godina naša iskustva sa njima su bila vrlo negativna. U više navrata naši ciljevi nisu bili do kraja realizovani upravo zbog potcenjivanja moći srpskih službi bezbednosti.

Pravi primer je 1999. godina i operacija „Milosrdni anđeo”. Jugoslovenska strana je imala prave informacije u ključnim trenucima i one su dolazile odakle se niko od nas nije nadao, iz komande NATO u Briselu. Srbi su znali ne samo koliko će ih aviona bombardovati tog dana već i imena i nacionalnosti ljudi koji su činili posade tih bombardera, porodično stanje pilota, kućne adrese i sl. Da nismo otvorili vazdušne koridore u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Srbi bi ostali na Kosovu još nekoliko godina, naravno pod pretpostavkom da ne dođe do upotrebe kopnenih trupa.

Kada je posle dolaska prozapadne vlasti u Srbiji otkriveno da je snimljen razgovor Milošević-Ahtisari-Černomirdin, pored rigorozne kontrole naših specijalista, zaključili smo da su oprema za prisluškivanje i prislušne stanice postavljene duboko pod zemljom i da ih je jako teško eliminisati. Iz centrale NATO u Briselu podaci su neprestano curili, pa smo morali da upozorimo Ruse da ne rade tako otvoreno za Srbe. Međutim, i posle povlačenja svih njihovih operativaca i oficira za vezu, sve se ponavljalo iz dana u dan.

Imali smo pod kontrolom Jeljcina. Lično sam 15. aprila od Miloševića zatražio da se preda i predočio mu izjavu ruskog predsednika, koji nam je obećao da neće vojno pomagati Srbiju. On mi je na to odgovorio: „Borićemo se sami!”.

Samo dva dana kasnije grupa ruskih generala je tražila od Jeljcina da preda
komandu nad nuklearnim arsenalom i raketnim sistemima i naša ratna strategija se srušila kao kula od karata. Jeljcin je odveden u nepoznatom pravcu i svaki kontakt sa njim je prekinut. Operacija „Milosrdni anđeo” morala je biti završena u najkraćem roku, jer smo došli u realnu opasnost da se mali konflikt pod kontrolom pretvori u veliki”.

Neka su ga ubili!

Haris Silajdžić kolegi Ejupu Ganiću u svom stanu u Sarajevu, samo dan posle atentata na Zorana Đinđića, objašnjavao pozadinu ubistva srpskog premijera. Razgovor snimili obaveštajci RS

Samo dan posle atentata na Zorana Đinđića, 13. marta 2003. godine, pripadnici tajne službe Republike Srpske zabeležili su u Sarajevu razgovor Harisa Silajdžića i Ejupa Ganića, koji je vođen u stanu sada predsedavajućeg Predsedništva BiH. Kurir objavljuje transkript razgovora dvojice bošnjačkih političara bez redakcijskih intervencija.
Silajdžić: Jedan problem manje u Bosni. Ko bi se tome nad’o? Jedno vrijeme su ga podržavali svi, Amerikanci, Njemci, Francuzi… Jedino su Englezi stalno bili uzdržani. Nikad ga nisu voljeli! Onaj mali, znaš, što je bio kod Ešdauna, obavještajac… Bio je prije u Beogradu …

Ganić: Znam ga…

Silajdžić: E… On mi je rekao za Đinđića da je prevrtljiv čovjek. Začas se okrene. Ja, šta ćeš… čovjek uvek najebe od prijatelja.

Ganić: Ma, nije se s njima … Ih… Nisu oni, ba… Đe ćeš se sa Amerikancima…

Silajdžić: Oni su bili bjesni… Ešdaun mi je pričao da su kod Đinđića u kabinetu bili bar dvojica njihovih koji su stalno držali ovoga na oku. Oni su kreirali politiku vlade u Srbiji. Šta je i očekivao: Aj što laže nas, laže ove u Zagrebu, ali kako ćeš lagati Zapad. Neka su ga, vala, i nije mi žao!

Ganić: Dobro je to. Posle onog intervjua u Banjaluci… Znao sam da će ga ubiti. Sve nas je namaz’o. Oni su dobri dok ih slušaš, ali prevrtljivost ne vole.

Silajdžić: Ja sam uvijek mislio da je Koštunica problem. Stalno je s njim bilo Republika
Srpska, pa Republika Srpska… Specijalne veze. A Đinđić je mudro ćut’o. Taktički. Ne mogu da vjerujem da je ovo uradio, onako, na svoju ruku… Mora da mu je neko rek’o… Neko moćan… Nije smio politiku Zapada prema Srbiji da nazove ucjenjivačkom.

Ganić: Mediji su objavili da su ga ubili kriminalci. U Srbiji je, vala, sve moguće…

Silajdžić: Jes, jes… čuo sam ja to. Pričali su mi da se upetlj’o s tamo… Neki naši rade s tima nji’ovim.

Ganić: Možda su mu Njemci tražili da učini nešto njima, a on poletio pa…

Silajdžić: More bit. Mada ne vjerujem… Ih… Znao je on da ga Švabe ne mogu zaštiti.

Ganić: Od nas su tražili nekoliko ljudi, od ovi’ Pakistanaca, stručnjaka za eksploziv, da im ustupimo. Kad su shvatili da oni ne govore nit razumiju jezik, onda su otišli kod Hrvata. Za šta im je to trebalo, ne znam!

Silajdžić: Šta misliš, ko će naslijediti Đinđića?

Pakost

Građanski rat u Srbiji! Da se paščad između sebe poubija! To bi valjalo, al’ neće Zapad dati, kaže Silajdžić

U nastavku razgovora koji su samo dan posle atentata na Zorana Đinđića vodili Haris Silajdžić i Ejup Ganić, a koji su snimili obaveštajci iz RS, dvojica vodećih bošnjačkih političara predviđaju mogući sled događaja u Srbiji. Pri tom i jedan i drugi ne kriju zadovoljstvo zbog krize u koju je zapala Srbija posle ubistva premijera i otvoreno priželjkuju izbijanje nereda i početak građanskog rata.

Ganić: Ne znam. Tamo će sve stati u… Ne zna se ko će ga nasljediti, al’ znam ko će odabrati nasljednika (smeh)… Javljaju da su masovna hapšenja po Srbiji. Ovi radikali i socijalisti su se usrali. Boje se… kako se sahrana približava… Živi nisu.

Silajdžić: Ja, ja…

Ganić: Valj’o bi sad jedan rat!

Silajdžić: Građanski rat u Srbiji! Da se paščad između sebe poubija! Ja… to bi valjalo, al’ neće Zapad dati. Oni računaju da dugoročno nji’ovi pobjeđuju. Mesić mi kaže da poslije ubistva Đinđića za nas susjede može biti samo bolje, jer Amerikanci otvoreno uzimaju stvar u svoje ruke u Srbiji. Veli da mu je Galbrajt rekao kako svakog političara u Srbiji treba držati u neprestanom strahu od likvidacije. Kaže, samo tako Srbi će slušati.

Ganić: Vala, jes’. Ta mu valja.

Silajdžić: A ja ti njemu: pa što to isto ne primjene i na ove u Banjaluci. Kaže, oće!

Ganić: To bi bilo… ih!

Silajdžić: Ovi u Briselu mi kažu da su dali naređenje trupama oko Srbije da dignu nivo uzbune.

Ganić: Jes, i ovi što su kod nas. Znam to!

Silajdžić: Englezi javljaju da očekuju nemire u Beogradu. Misliš da će im NATO upasti? Ganić: Oće. Oni samo čekaju i, ako bude trebalo, upašće sigurno. To bi bilo dobro. Silajdžić: Okupacija. I vrijeme im je, vala. Zajebavaju čitav svijet. Volio bih kad bi nova vlast izručila Mladića i Karadžića, ali nema varijante. Alija nam je rek’o na Predsjedništvu da je lično Holbruk tražio da se Karadžić ne dira… Kriju ga ovi u Banjaluci. Sve ti je to ista gamad.

Ganić: Sjećaš se onda na početku rata… kad su četnici bili ušli u Sarajevo, bilo gotovo…

Silajdžić: Onda. Ljeto je bilo.

Ganić: Jes… u junu 1992. godine. Ušli su bili… Mladić ih je tad zaustavio, jer je obećao onom iz UN da se Sarajevo neće dirati! Drž’o je riječ!

Uklonjena prepreka!

Sad više nema prepreka na našem putu, rekao je Hašim Tači Agimu Čekuu posle vesti da je ubijen Zoran Đinđić

Vest o ubistvu Zorana Đinđića zatekla je Hašima Tačija, tada samoproklamovanog premijera Kosova, u njegovom kabinetu u Prištini. Društvo mu je pravio Agim Čeku, nadzornik transformacije OVK u Kosovski zaštitni korpus. Njihov razgovor u četiri oka, koji se nešto kasnije nastavio na temu ubistva srpskog premijera, snimila je jedna strana obaveštajna služba. Kurir prenosi transkript tog razgovora do kojeg su došli srpski obaveštajci.

Tači: Video si šta se desilo. U pravom trenutku!

Čeku: U pravom trenutku, baš tako!

Tači: Sad više nema prepreka na našem putu. Ne mogu da verujem da je pokušao da ih prevari. Ja sam bio tu kada je Olbrajtova od njega tražila da se on i njegova stranka ne opiru nezavisnosti Kosova. Kasnije mi je rekla da je dobila uveravanja da nema ništa protiv, uz zahtev da proces bude postepen i dugoročan. Bio sam prisutan kada mu je rečeno da se Srbija neće mešati u rad međunarodnih snaga na Kosovu i on je to prihvatio.

Čeku: Ogadio mi se. Vodio je kurvinsku politiku, nije mi ga žao!

Tači: Meni je u jednom trenutku došlo da naredim našima gore da ubiju pseto, ali Crnogorci su mi rekli da ga ne diram, poginuće od svojih. Sveto mi je to rekao! Toliko se osilio da je počeo da zapišava Ameriku! Da nije bilo njih, nikada on ne bi omirisao vlast.

Čeku: Okrenuo je leđa onima koji su ga doveli na vlast. Za vreme bombardovanja, da ga ne ubiju, pobegao je iz Beograda kod Mila u Crnu Goru. On ga je čuvao kao oči u glavi. Bolje nego brat rođeni. I sad posle svega…

Tači: Srbima ne treba verovati. To se pokazalo. Trebalo je da ga kolju kao krme, a ne metkom kao čoveka.

Čeku: Da li će se zapucati u Beogradu? Šta kažu ovi tvoji prijatelji tamo? Ne treba propustiti priliku! Srbiju treba vratiti još deset godina unazad, a to se može samo ratom na njenoj teritoriji.

Tači: Trebalo je ubiti i onu džukelu Batića, kad je počeo da napada naše i da šalje dokumenta u Hag. Ja sam hteo da naredim da ga uklone, ali su me onda Amerikanci smirili. Kažu, sve njegovo pisanje završiće u kanti za đubre. Koga briga za nekog Batića i ja sam odustao. Voker mi je rekao da, ako hoću da pomognem našima, ne diram Srbe, ni Đinđića, ni Batića, već da se brinem o našima, a oni će o Srbima.

Potrošna roba

Svi smo mi za njih varvari. Kad interes prestane da postoji, žrtvovaće svakoga kao što su žrtvovali Đinđića, kaže Tači

Razgovor o ubistvu Zorana Đinđića, koji su Hašim Tači i Agim Čeku vodili u četiri oka nekoliko sati posle atentata, ubrzo se pretvorio u analizu odnosa koji zapadni moćnici i njihove obaveštajne službe imaju prema političarima u regionu Balkana. Tači i Čeku se slažu da se kosovski Albanci nalaze u njihovoj milosti samo iz interesa i da će kad to prođe i oni doći na red, kao premijer Srbije.

Čeku: Čuo sam priču da su ovi iz CIA tražili da naši u Hagu ubiju neke Srbe tamo! Jel znaš nešto o tome?

Tači: Moji mi kažu da su stvarno tražili od Haradinaja da pomogne u sklanjanju nekih za njih opasnih svedoka u Hagu. Izgleda da tu ima nešto.

Čeku: Nije ih poslušao!

Tači: Izgleda da nije. Bolje je tako. Šta ako su planirali da odigraju dvostruku igru? Šta ako su hteli da ga žrtvuju? Kao, istraga utvrdi da je on učestvovao, i onda ga oni sklone na doživotnu ili ga čak ubiju, jer ne dozvoljavaju da se neko tako ponaša u njihovom dvorištu. Svi smo mi za njih varvari i s nama su samo iz interesa. Kad interes prestane da postoji, žrtvovaće svakoga kao što su žrtvovali Đinđića. Nemoj to nikad da zaboraviš!

Čeku: Znam ja to dobro. Znam da i kod nas i kod Srba više cene one koji su iskreno protiv njih nego one koji pred njima pričaju jedno, a kad okrenu leđa drugo. Pazi, taj Đinđić je pred njima i nama govorio jedno, a onda radio sasvim drugo. Ono što njemu najviše odgovara.

Tači: Ne brinem ja mnogo. Samo da se naša stvar malo ubrza. Ovaj je mnogo kočio, dobro je da je uklonjen.

Čeku: Da, ali i sledeći koji dođe na vlast u Beogradu će kočiti, i sledeći, i sledeći… Oni to nikad neće priznati. Niko od njih, bez obzira na to šta govore i misle. Ako misle da vladaju Srbijom, ne smeju priznati državu Kosovo. Amerikanci tvrde drugačije i tu greše. Oni misle da će proizvesti političare koji će preći preko toga. Hoće dok ne dođu na vlast, bespogovorno će slušati svaki savet. Ali kad dođu na vlast, to je druga priča.

Tači: Da. Srbima jednostavno ne treba ništa verovati. Tako je najbolje.

Čeku: Evo, vidiš šta kažu… Đinđić je žrtva kriminalaca. Pa, ko će u to poverovati?! Svi znaju da se družio sa raznim ljudima iz te sfere, s kojima je imao čak i zajedničke poslove. Neki od tih ljudi rade sa našima. Pa, svi to znaju. Pogrešio je. Okružio se potkupljivim ljudima, a kad nekoga možeš kupiti novcem, onda se samo radi o iznosima, a to za nekoga ko ima neograničene izvore, poput… nije problem.

Tači: U Srbiji se sve može kupiti novcem. Od hleba do Vlade. Moramo to imati na umu stalno!

Kupovina

Treba samo da im ponudimo novac. Već imamo prolaz kod Čede i njemu to zbog politike koju zastupa neće biti problem. To u neku ruku javnost u Srbiji od njega očekuje, kaže Hašim Tači

Hašima Tačija i Agima Čekua je razgovor koji su vodili neposredno po saznanju da je u Beogradu ubijen premijer Srbije odveo u poslovne vode. Osim razmatranja mogućnosti da se potkupljivanjem ljudi u vrhu srpske vlasti deluje u smeru ostvarenja nezavisnosti Kosova, Tači i Čeku su se bavili plasiranjem albanskog kapitala iz njihovih crnih fondova u Srbiju, i to registracijom fantomskih stranih firmi u inostranstvu, pre svega u Rusiji.

Čeku: Srbi mnogo vole pare i neki će sve prodati za milion ili dva.

Tači: To su nam sugerisali i Amerikanci. Kao, napraviće nam oni svoje kanale prema vrhu srpske države, a mi ćemo samo dati novac, i imaćemo gore ljude koji će raditi za našu stvar.

Čeku: A hoće li i oni uzeti svoj deo za tu uslugu? (smeh) Odakle toliko novca?

Tači: Iz naših crnih fondova i od naših ljudi u inostranstvu. Trebalo je da se jedan kanal izgradi ka Đinđiću, ali od toga sada nema ništa, moramo da tražimo druge ljude. Već preko njih imamo prolaz kod Čede i njemu to zbog politike koju zastupa neće biti problem. To u neku ruku javnost u Srbiji od njega očekuje. Treba naći i druge u Beogradu na koje možemo uticati, sa Amerikancima ili bez njih. Svejedno! Ne možemo čekati da oni sami sve urade.

Čeku: I meni su govorili da će Đinđić biti sto posto za našu stvar, ali, eto, izneverio nas je sve.

Tači: I platio cenu.

Čeku: I platio cenu, ali idemo dalje. Imali smo dobru saradnju s njihovim ljudima iz biznisa. Moramo plasirati i naš kapital u Srbiju. Moramo da kupujemo firme i zemlju u Srbiji. Preko inostranstva. Investicioni fondovi, strana ulaganja u Srbiju… Otvore naši ljudi kompaniju u Londonu ili, još bolje, u Rusiji, ne zna se, naravno, da naši stoje iza toga, i učestvuju u privatizaciji u Srbiji.

Tači: Da, to je pametno. Treba kupovati zemlju i industriju hrane, nekretnine u velikim gradovima. Novac iz crnih fondova možemo tako kanalisati.

Čeku: Možemo to da radimo zajedno s Hrvatima, i oni, čujem, kupuju po Vojvodini.

Tači: Naravno. Kupili su na stotine hiljada hektara najbolje zemlje, za male pare. Samo nisam siguran da će nas pustiti u deo njihovih poslova.

Čeku: A ako im narede?

Tači: Ako im narede, to je druga stvar. Onda će morati, ali nevoljno. A od takvog posla nema ništa. Bolje da radimo sami. A, uostalom, bili bismo dužni nekome još jednu uslugu.

Tači: Takvim ljudima ne treba ostajati dužan.

Namazani

Pazi, ako procuri da su ovi sa Zapada organizovali Đinđićevu likvidaciju, ako pritisak njihovih medija bude prevelik, oni će nas okriviti za to. Pustiće nas niz vodu, kaže Čeku Tačiju

U trećem delu razgovora, komentarišući ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića, dvojica albanskih vođa strahuju da bi upravo oni mogli biti označeni kao mogući izvršioci atentata.

Tači: Hej, sve ovo što se dešava u poslednjih godinu dana, sve mi je to Voker ispričao ranije. Neverovatan je.

Čeku: Znaš li ti kakav je to čovek! Ja sam ga prvi put video u Hrvatskoj 1992. godine. Bio je kod Merčepa kao neka vrsta savetnika. U stvari, on mu je bio instruktor. Merčep je radio sve što mu je ovaj govorio. Predstavili su mi ga kao mnogo opasnog čoveka, koji se dokazao u Južnoj Americi. Kada me je prvi put video, znaš li šta mi je rekao?

Tači: Ne!

Čeku: Kada je čuo moje ime, pitao me je odakle sam. Ja sam mu rekao sa Kosova, na šta mi je on rekao: „Trebaćete mi kroz koju godinu. Potrudite se da preživite ovaj rat”. Kasnije mi je objasnio da će Kosovo biti nezavisna država u roku od nekoliko godina, i da je CIA, ili kako je on rekao, njegova organizacija, već počela da sakuplja ljude i resurse za taj poduhvat. Meni je u tom trenutku izgledalo nemoguće, mislio sam da Milošević nikada neće sići s vlasti i da njegovu vojsku ne možemo poraziti na Kosovu. Uostalom, u tom trenutku je hrvatska vojska gubila rat sa Srbima. Ali pokazalo se da je bio u pravu.

Tači: Kad sam ga ja prvi put video, nije mi bilo lako. Ti znaš da se ja ne bojim skoro nikoga, ali kada sam njega video… I meni je rekao da će Srbe oterati s Kosova, a da će Milošević biti sklonjen. Mislio sam, da li je ovaj normalan, zna li on o čemu uopšte priča. Ali, eto, ispalo je tako.

Čeku: Moramo da pazimo na jednu stvar. Znaš, mnogi u Srbiji će ubistvo Đinđića pripisati nama, naročito posle onih njegovih izjava o podeli Kosova i onoga kako će braniti Kosovo svim sredstvima i te gluposti. Pazi, ako procuri da su ovi sa Zapada organizovali njegovu likvidaciju, ako pritisak njihovih medija bude prevelik, oni će nas okriviti za to. Pustiće nas niz vodu!

Tači: To je moguće!

Čeku: Ne da je moguće, nego će sigurno biti tako. To su opasni i beskrupulozni ljudi. Baš njih briga za nekog Agima i Hašima, naći će druge budale u roku od dva dana. U stvari, već ih imaju spremne. Zato moramo te priče da zaustavimo gore u Srbiji. Sve nama bliske ljude moramo usmeriti da ovu mogućnost javno označe kao smešnu. Ne žali para za to.

Tači: Okej. Razumeo sam.

Lovci na glave

U vreme policijske operacije „Sablja” u Srbiju ubačena ekipa specijalaca treniranih za likvidacije

U vreme operacije „Sablja” u Srbiju je bila ubačena ekipa specijalaca CIA koja je trebalo da likvidira nekoliko političkih lidera, a među njima Vojislava Koštunicu i istaknute članove SRS i Socijalističke partije Srbije, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema njegovim rečima, ta ekipa specijalista za likvidacije, tzv. darkovci, u Srbiju je došla specijalnim letom koji kontrola nije zabeležila, na dan atentata. Bili su razmešteni na nekoliko lokacija u Beogradu. Njihov zadatak je bio da u najkraćem mogućem roku eliminišu označene ciljeve, a u svom radu imali su logističku podršku ne samo svoje matične službe nego i delova srpskih bezbedonosnih struktura. Svi su bili uredno snabdeveni policijskim značkama i uniformama, legitimacijama i oružjem koje uglavnom upotrebljava naša vojska i policija.

– Deo tih ljudi je i dan-danas u Srbiji i služi kao podrška timovima koji se na terenu bave potragom za haškim beguncima. Postoje indicije da su upravo oni bili umešani u nekoliko misterioznih ubistava u Srbiji čije počinioce policija još nije pronašla. Radi se o vrhunskim profesionalcima koji su bukvalno spremni na sve – tvrdi naš sagovornik i dodaje kako je jedan od tih specijalaca bio angažovan u vreme akcije „Sablja” na iznuđivanju iskaza od osumnjičenih.

– Čovek koga su oni oslovljavali sa Ajkula, prema našim saznanjima, učestvovao je u mučenju vođa „zemunskog klana” Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma u zatvoru u Pančevu. On je osmislio ceo „tretman”, koji se sastojao i od psihičkog i od fizičkog maltretiranja. Dva dana je trajalo mučenje, u kome su Šiptaru puštali visokonaponsku struju kroz telo, davili plastičnom kesom, pokazivali mu slike porodice tvrdeći da će ih sve pobiti – tvrdi naš sagovornik. Takođe, on tvrdi da je upravo taj operativac često viđan u društvu tužioca Jovana Prijića, ali i u okruženju ministra policije Dušana Mihajlovića.

Overa

U najbližem okruženju premijera Zorana Đinđića bio je čovek sa zadatkom da dovrši atentat ukoliko strelcima to ne bude uspelo

U okruženje pokojnog premijera Zorana Đinđića bio je instaliran čovek čiji je zadatak bio da ga ubije u slučaju da atentat ne uspe, ili da premijer bude ranjen – kaže za Kurir sagovornik blizak obaveštajnim krugovima.

Njegov zadatak bio bi da u slučaju neuspeha, ili delimičnog uspeha strelca atentatora, koristeći opšti metež i haos, dovrši atentat. Prema njegovim rečima, ovaj čovek je bio postavljen u okruženje premijera Đinđića nekoliko godina ranije i bio je poznat ovdašnjim bezbednosnim službama.

– Kad su se u noći pred atentat u vili saradnika britanske službe Marka iz Surčina sastali Entoni Monkton i Dejvid Blek, bilo je reči o ovom čoveku. Monkton je pitao da li Amerikanci u svojim resursima imaju čoveka u najbližem Đinđićevom okruženju sposobnog za neke specijalne zadatke. Blek je odgovorio da imaju čoveka koji je u Vladu Srbije došao na preporuku Milorada Dodika, čije je mišljenje Đinđić uvažavao. Blek je još dodao da je taj čovek apsolutno pouzdan i da će bez problema ispuniti svaki zadatak, na šta mu je Monkton odgovorio da je to sasvim dovoljno i da ima poverenja u njegov izbor – tvrdi naš sagovornik i dodaje kako su naše službe pred sam atentat registrovale neke čudne promene oko ljudi iz najbližeg kruga saradnika pokojnog premijera.
On tvrdi da je početnu sumnju izazvao pojačani odliv deviza s računa iz Srbije ka inostranim računima.

– Kad se malo bolje zagrebalo po toj stvari, utvrđeno je da su novac uglavnom izvlačili ljudi koji su bili u nekim bliskim relacijama s tadašnjom vladajućom garniturom, što je bilo krajnje sumnjivo. Jedan od ljudi koji je povukao veliki novac iz Cepter banke u Srbiji bio je upravo i taj saradnik pokojnog premijera, koji je kasnije dobio zadatak da ga ubije ako to ne pođe za rukom atentatorima. Prema saznanjima do kojih su došli, nije bila u pitanju skromna suma, a novac je prebačen na Kajmanska Ostrva – tvrdi naš sagovornik.

Poslednje upozorenje

Mislim da grešite i da ovu grešku nećemo moći da ispravimo, rekao je ambasador Vilijam Montgomeri premijeru Srbije Zoranu Đinđiću dan uoči atentata

Samo dan pre atentata, Zoran Đinđić, predsednik Vlade Srbije, susreo se sa ambasadorom SAD Vilijamom Montgomerijem, koji mu je tokom razgovora saopštio da su on i njegovi šefovi nezadovoljni ponašanjem srpskog premijera – tvrdi dobro obavešteni izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Sastanak je održan u premijerovoj rezidenciji, s ciljem da Montgomeri još jednom pokuša da ubedi Đinđića kako je neophodno da promeni svoj stav povodom zahteva koji su mu Amerikanci uputili. Čitav razgovor, koji je trajao svega nekoliko minuta, snimili su obaveštajci službi bezbednosti.

– Đinđić ga je upitao da li mu on to možda preti, na šta mu je Montgomeri
odgovorio da shvati to kako hoće, ali da bi ga on, da je na Đinđićevom mestu, protumačio kao prijateljski savet. Onda je Zoran ponovo upitao da li on govori u ime SAD ili u svoje ime. Montgomeri mu je rekao da govori kao prijatelj – kaže naš izvor i dodaje kako je onda Đinđić uzvratio paljbu.

– Rekao mu je da je Milošević pre njega vodio razgovore sa ambasadorom Cimermanom, ali da je siguran kako oni nisu bili ni upola tako mučni i komplikovani kao što su ovi koje oni vode. Đinđić je saopštio da je uvek vodio računa da slučajno ne izazove reakciju svog moćnog sagovornika, to jest, kako je rekao, bio je manji od makovog zrna. Kazao mu je da je sve vreme znao da pojedina ministarstva u njegovoj vladi vode „strani eksperti i savetnici”, a ne njegovi ministri, ali da je prelazio preko toga. Montgomeriju je u lice rekao da neće dozvoliti takvo ponašanje i da se ozbiljnost jedne vlade meri odnosom prema stranim predstavnicima. „Mi vas poštujemo, poštujte i vi nas, ali nas nemojte tretirati kao svoju koloniju”, bio je izričit Đinđić – tvrdi naš sagovornik.

– Montgomeri je i dalje pokušavao da ubedi srpskog premijera da je nužno da revidira svoj stav, međutim, Đinđić je ostao nepokolebljiv.

– Đinđić ni po koju cenu nije hteo da pristane da uvede zemlju u diktaturu i krvoproliće. Kada je Montgomeri shvatio da nema izgleda da se njegov pokušaj uspešno završi, samo je kratko rekao: „Mislim da grešite i da ovu grešku više nećemo moći da ispravimo”. Zatim se pozdravio sa svojim domaćinom i napustio rezidenciju srpskog predsednika Vlade – kaže naš izvor.

Prljav veš

Razočaran što ga je Đinđić odbio, Montgomeri je pokušao da se osveti srpskom premijeru otkrivanjem malverzacija koje su činili ljudi iz DOS-a

Ambasador SAD u Beogradu Vilijem Montgomeri planirao je da obelodani podatke koliko je zaista stiglo novčane pomoći u Srbiju sa Zapada i ko se sve od političara ugradio u taj posao, tvrdi za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Posle neuspešnog pokušaja da ubedi Zorana Đinđića da prihvati uvođenje vanrednog stanja u Srbiju, ambasador Montgomeri je po napuštanju rezidencije srpskog premijera posetio svog kolegu u Beogradu Dejvida Bleka.

– Preneo je Bleku sve što mu je Đinđić rekao i predložio je da se organizuje akcija, odnosno, da se medijima doture podaci o tome koliko je stvarno novca došlo u Srbiju u vidu pomoći i koliko su od tog novca za sebe zadržali lideri Demokratske opozicije Srbije. Montgomeri je bio van sebe, govorio je da ne prihvata da ga u Srbiji ponižavaju političari koji su desetak godina pre toga bili sitni lopovi i krali bunde u Zapadnoj Nemačkoj. Montgomeri je, naravno, mislio na Đinđića, aludirajući na članak koji je objavio nemački Berliner cajtung, u kome se spominje nadimak Zorana Đinđića, što je naravno bila tek čaršijska priča – kaže naš sagovornik i dodaje da ova Montgomerijeva ideja nije baš naišla na oduševljenje kod Dejvida Bleka.

Prema njegovim rečima, šef CIA za Balkan je bio protiv toga, jer je smatrao da će se na taj način otvoriti Pandorina kutija i da bi neko u zapadnim medijima mogao da se uhvati za tu priču, a onda bi nastao problem.

– Blek je rekao Montgomeriju da to ne bi bilo baš pametno, iako su njihovi operativci na terenu prikupili sve podatke o tim proneverama, jer bi se onda postavilo i pitanje uloge nekih, u tom trenutku, njima bitnih ljudi. On je rekao američkom ambasadoru da već postoje neka druga rešenja, čija je primena već započeta – kaže naš sagovornik.

Prema saznanjima obaveštajnih službi, u Srbiju je posle 5. oktobra stiglo više od milijardu dolara strane pomoći, a jedan deo tog novca je kroz razne oblike provizija, nameštanja tendera i druge malverzacije završio na računima tadašnjih funkcionera.

Izvor: Kurir, Vaseljenska TV