Древни Сабејци и Никола Тесла

Кроз читаву историју на оној вечитој позорници чије се завесе никада не спуштају, и на којој траје представа без прекида и краја, појављивали су се, углавном ниоткуда, безбројни народи да би ни сами не знајући према чијем сценарију одиграли неколико чинова и затим нестајали, најчешће без трага, а само понекад остављајући иза себе понеки материјални или духовни доказ свог присуства. Било је међу тим глумцима-народима оних који су одиграли значајне епизодне улоге, а такође и оних главних јунака историје који су иза себе оставили дубоке трагове и тековине, те стога сматрани цивилизацијама, служећи као узор оним глумцима из следећих чинова. Али на тој великој историјској позорници осим главних и епизодних јунака појављивали би се понекад и народи-статисти, који би се на њој знали задржати дуже од неколико чинова и одиграти не баш тако неважну улогу, али чије је присуство у тој суптилној драми остајало потпуно непримећено.

За једног од таквих статиста историје могао би се сматрати и народ који је пре много векова сишао са њене позорнице и нестао у дубинама прошлости, те га се понекад могу сетити још смо они ретки људи од науке који се изучавањем тих дубина баве као професијом. Ради се о Сабејцима, за чије одређење можда не би ни требало, нити би било умесно користити ону отрцану реч „народ“. Како пише у Географском речнику Јакута ал-Хамавија, познатог арапског писца и географа који је живео у 12. и 13. веку, „Сабејци су били следбеници древне религије… поштоваоци небеског мноштва небеских тела.“ На истом месту се наводи да су Сабејци били поштоваоци звезда, да су Кеопсова и Кефренова пирамида у долини Гизе за њих представљали споменике повезане са стеларним култом, те да су их поштовали као светиње и места ходочашћа.

Сабејци харански

Ти основни подаци још увек не откривају, већ само наговештавају праву димензију њихове појаве и улоге коју су одиграли. Један од савремених истраживача прошлости археолог Грејем Хенкок у својој књизи Повратак богова навео је доста интересантних података о Сабејцима из којих се та дименизија може наслутити. Сагледавајући те податке из разних углова и шире перспективе можда је могуће расветлити неке од тајни које већ дуго времена из дубина праисторије интригирају машту оних који још увек нису заборавили да је она и те како важан сегмент за разумевање порекла оног човеколиког бића званог Хомо сапиенс, а нарочито његовог модерног изданка.

Сабејци потичу са Харанске висоравни смештене на југу данашње Турске, тако да су редовна ходочашћа ка долини пирамида у Египту представљала прави подухват, поготово када се узме у обзир да је то трајало хиљадама година, јер према расположивим подацима прва забележена ходочашћа датирају од почетка другог миленијума пре нове ере, а последња почетком тринаестог века нове ере. Међутим, све су прилике да је њихов почетак зашао много дубље у прошлост, можда чак до оних послепотопских времена. Јер, у древној јеврејској Књизи јубилеја записано је да је оснивач града Харана Каинан, праунук Нојев, којег је отац описменио и наложио му да оде да потражи место где би могао да подигне себи град. Каинан је пронашао запис који су некадашња поколења уклесала у камену, прочитао га и преписао, те саградио град Харан, вероватно на месту где је требало, „јер је тај запис садржавао учење Чувара у складу с којим су они некада опажали знамење Сунца, Месеца и звезда у свим знацима на небу.“

Ту би се могли крити корени звездопоклонства Сабејаца, а они тајанствени Чувари су „чаробњаци богова“, који се спомињу у свим сачуваним и преведеним древним списима, без обзира из којег дела планете потицали, а за које  се верује да су као преживели стигли из оних препотопских цивилизација и путујући по свету ширили знања и подучавали оне праисторијске ловце-сакупљаче вештинама и технологијама њима непознатим. А да све то представља део ширег сценарија наводи податак да је Харан само неколико километара удаљен од Гобекли Тепеа, који је недавно откривен и у којем су ископани изрезбарени камени мегалити стари преко десет хиљада година, чији распоред, према тумачењу неких палеоастронома, представља слику у огледалу небеског свода. Поред тога, према месопотамским митовима Харан и Ур представљају два најважнија сумерска центра повезана божанством Месеца.

Док су се Сумери брзо изгубили са историјске сцене, а за градитеље Гобекли Тепеа се уопште не зна ко су били, Сабејци су наставили да хиљадама година преносе своју религију и тајна знања са генерације на генерацију, упорно одлазећи на ходочашће и поклоњење пред пирамидама у Гизи, истовремено одолевајући искушењима да у освајачким походима буду збрисани са лица земље као што се десило са многим народима са тих простора. Читаво то време у Харану је као залог тог вечног трајања стајао храм посвећен богу Месецу.

Тако су упорни Сабејци дочекали нову еру, и прегурали њене прве векове не осетивши их. Чак ни ислам који се у међувремену појавио није их пореметио са њиховог пута.  Када се у седмом веку у Харану појавио арапски војсковођа Ибн Ганам за дивно чудо није прогонио Сабејце, јер су они уважавани као народ књиге, нити им је забранио њихову религију, коју је исламска теологија сматрала чистом вером. Њихов храм богу Месецу са легендарним торњем му се толико свидео да је пожелео да на том месту сагради џамију. То је на крају и урадио, али је обезбедио Сабејцима другу погодну локацију да тамо уместо срушеног саграде свој нови храм, у којем су наставили да упражњавају своје звездопоклонство наредних четири века.

Сабејци и исламска ренесанса

А у та четири века десиле су се интересантне ствари које нису неважне за употпуњавање комплетне слике о том чуду званом Сабејци. Мало је познато да су оном славном процвату исламске науке у раном средњем веку велики, ако не и кључни, допринос дали управо Сабејци. У Харану се у деветом веку родио Ал-Батани, по многима најчувенији астроном и математичар средњег века, на западу познат као Албатегниус, који се прославио по чудесним научним достигнућима. Он је израчунао удаљеност Месеца од Земље на најудаљенијој тачки путање која се од данашње важеће вредности разликује за само 0,6 одсто. Његов прорачун дужине соларне године се разликује од вредности коју су израчунали данашњи астрономи за само два минута и 22 секунде. Ал-Батанијева мерења Сунчеве путање су много тачнија од оних које извео Коперник шест векова касније.

Мада је већи део свог славног живота провео у граду Раки у данашњој Сирији остао је веран Сабејској религији, што се може закључити из претпоследњег дела његовог вишеделног имена: ас-Саби (… ал-Раки ал-Харани ас-Саби ал-Батани). Тако се долази до запањујућег закључка да су знања из сабејских светих књига, које је Ал-Батани сигурно користио, а која потичу из ко зна колико хиљада година далеке прошлости, равноправна, барем што се мерења тиче, са оним које поседује данашња наука, а у неким другим доменима, као што су астрални, вероватно много напреднија.

Сабејац, рођен у Харану, био је и Табит ибн Кора (836-901), такође велики астроном и математичар тог златног доба. Он је био уверен да се у основи сабејских светих учења, које теолошки ауторитети много млађих монотеистичких религија најчешће погрдно сматрају паганским, сводећи их на обично звездопоклонство, налазе заправо егзактне науке. Стога је на једном месту записао: „Ко је други цивилизовао свет и саградио градове, ако не великодостојници и краљеви пагани? Ко је други уредио луке и обуздао реке? И ко је преносио сакривену мудрост? Коме се другом божанство приказало, казивала пророчанства и предсказивала будућност, ако не дичним људима међу паганима? Пагани су све ово обзнанили. Они су открили вештину лечења душе; они су обзнанили и вештину лечења тела. Напунили су земљу уређеним облицима власти и мудрошћу, која је највеће добро. Без паганизма празан би и јадан био овај свет.“

Читајући данас ову Табитову поруку није наодмет скренути пажњу да реч „паган“, која је више пута употребљена, нема погрдну конотацију као у жаргону остале две монотеистичке религије – хришћанства и јудаизма, јер у оригиналном тексту стоји реч сродна арапској речи ханиф, којом се у Курану означавају припадници старих преисламских вера сматраних чистим, те стога толерисаним и чак уважаваним. Многи водећи исламски мислиоци тог доба сматрали су Сабејце као архетипске ханифе, и као „народ књиге“, чему имају да захвале што су наредна четири века могли да неометано исповедају своју веру.

Када су исламски освајачи приликом првог сусрета са Сабејцима харанским затражили да им покажу њихову „књигу“ они су им показали збирку херметичких текстова, који у ствари представљају дијалоге између бога мудрости Тота и његових ученика. Та збирка је данас позната под називом Херметика. А Тот, што је веома важно, представља оног бога мудрости који се под разним именима појављује у свим цивилизацијама Медитерана и Блиског истока. Грци су га звали Хермес, Феничани Таутос, Египћани Тот, Римљани Меркур, у Библији се појављује као Енох, а у Курану као Идриз. И у свим текстовима тај бог потиче из претпотопских времена и представља се као веома учен, зналац наука, нарочито астрономије, те да је написао много књига. Египатски Тот је најважније делове тих књига уклесао на зидовима Хорусовог храма у Едфуу како би своје поруке сачувао од заборава. Из тих порука може се наслутити да је он саградио пирамиде у Гизи, и да су оне много старије него што се данас мисли.

Прича о Тоту неодољиво мисли наводи на ону хипотетичку могућност да су се након оних катастрофалних поплава и катаклизмичких потонућа читавих континената преживели колонисти појављивали на разним местима покушавајући да обнове нестале цивилизације. А суштина тих покушаја требало је да буде у знањима која ће с колена на колено преносити одабрани посвећеници оспособљени да их могу у сваком тренутку применити, али тек онда када за то дође право време.  Зар се онда не чини сасвим могућим да је Сабејцима из Харана, који су показали изузетну способност прилагођавања у свим могућим историјским условима, који су преживли толике миленијуме и били упућени у астрономске тајне пирамида, била поверена мисија преношења тајних знања и традиција из оних времена пре него што је почела историја?  И, зар о томе не говори њихово име изведено из староегипатске речи сба, која значи „звезда“.

Ехо из далеке прошлости

Хермесове речи из његове свете проповеди („Дизаће се на земљи споменици чувени по занатској вештини своје израде, који ће остављати за собом магловити траг када се циклуси обнове“), свакако ће оне који имају слуха за поруке из давнина подсетити на камене грађевине попут пирамида у Гизи или статуа у Гобекли Тепеу, које расуте по читавом свету носе у себи неки утиснути окидач програмиран да када за то дође време покрене обнову.

Џ. Р. С. Мид, познати британски историчар и писац, експерт у области гностике и херметике, чија учења су имала великог утицаја на Езру Паунда, Вилијама Јејтса, Хермана Хесеа и Карла Густава Јунга, сматра да те Хермесове речи представљају ехо из далеке прошлости, „из времена када је на Земљи живела моћна раса посвећена развоју мудрости, и која је оставила величанствене споменике те мудрости у делу својих руку, магловите трагове који је требало да се укажу у ‘времену обнове’“…

У Херметици има још доста места која подсећају на таква размишљања и указују на Тотове књиге и намере које је имао док их је писао: „Јер што је знао уклесао је у камен; ипак, мада их је уклесао у камен, углавном их је сакрио, обезбедивши тако тајновитост иако је говорио о њима, зато да свако ново поколење космичког времена може да трага за њим.“

Похранивши своје књиге Тот је изговорио следеће речи, признајући сопствену пролазност и да он није Бог, већ смртно људско биће: „О свете књиге, написане мојим пролазним рукама, али помазане миром непролазности… останите скривене од очију и незнане свим људима што ће тумарати равницама ове земље, све до времена кад Небо, остаривши, не роди организме који су вас достојни…“

А што се Сабејаца тиче, промене које су се током 11. века десиле у оквиру ислама    одиграће пресудну улогу у почетку краја њихове мисије која је трајала можда и читавих десет хиљада година. Власт и контролу свих аспеката живота у земљама Блиског и Средњег истока преузимају оне снаге које ће имати све мање толеранције према неисламским религијама и свему ономе што није у складу са крутим тумачењем исламских светих књига. Започеће прогони „неверника“ који одбијају да пређу на исламску веру. На удару ће се међу првима наћи и харански Сабејци. Њихова вера која је била толерисана преко четири века биће забрањена, а објекти и храмови рушени. То ће уједно бити и крај исламске ренесансе којој су кључни допринос дале харанске школе из чијих су се учионица стотинама година по читавом исламском свету ширили знање и ерудиција, а у чијим библиотекама су чувана највреднија дела античке мисли и мудрости, већина од њих преведена на арапски језик.

Међутим, финале харанске ренесансе и сабејске мисије догодиће се два века касније када ће се у Малој Азији и некадашњој Месопотамији појавити монголске хорде у намери да потпуно униште ислам, након што су освојили већи део Азије и стигли до централне Европе. Најтрагичнији догађај те епизоде историје је уништење Багдада, који је у време оног исламског препорода представљао највећи научни и културни центар на свету. У разулареним рушилачким баханалијама фебруара 1258. монголски ратници су потпуно сравнили са земљом читав град, а књиге из багдадских библиотека до којих су дошли бацали су у реку Тигрис који је поцрнео од тинте из силних књига. Свакако да ни Харан није прошао много боље. Он је такође уништен и никада више није био обновљен. У хроникама је остало забележено да су харански Сабејци последњи пут ишли на ходочашће и поклоњење пирамидама у Гизи 1228. године нове ере. Након те трагедије они су нестали са историјске сцене.

Данас се њихово име или понеки траг који би на њих подсећао може наћи у именима или традицијама неколико малобројних етничких група које живе расуте у земљама некадашње Месопотамије. Али тешко да би се могло са било каквом сигурношћу закључити да се заиста ради о потомцима некадашњих обожавалаца звезда из Харана. Једино могуће објашњење нестанка и оних који су преживели монголске покоље, а морало их је сигурно бити, може се потражити у оквиру оних алтернативних истраживања која представљају такозвану табу тему такозване званичне науке. Неки од тих истраживача сматрају да су се припадници многих од оних старих цивилизација које су мистериозно нестале, као што су Рапа Нуи са Ускршњих острва, Анасази са подручја данашњих америчких држава Аризона, Колорадо и Јута, или Олмеци из Мексика, једноставно преселили у неку другу осталим становницима планете невидљиву димензију. Зар се није нешто слично могло десити и са преживелим Сабејцима након што су схватили да својим физичким присуством нису више потребни у трећој, видљивој димензији мултидимензионалног космичког спектра?

Време обнове

А да мисија Сабејаца ипак није завршена и да се наставља и после њиховог нестанка показао је један интересантан догађај који се десио тачно два века након оног рушилачког похода Монгола на исламске средњоисточне земље. Један од емисара   Козима де Медичија, утемељитеља чувене фирентинске политичке династије, који је током 1460. године путовао Македонијом, случајно је дошао у посед списа за које је наслутио да представљају праву ризницу античких мудрости. Он је списе хитно донео у Фиренцу где је Козимо, који је у то време био не само најуспешнији европски банкар, него и изузетан познавалац и поштовалац уметнина и старина, одмах наредио свом посинку Марсилију Фићинију да остави превођење Платонових дела, на којима је тренутно радио, и да почне превођење тих тајанствених списа за које ће се касније утврдити да би могли да представљају ону свету „књигу“ Сабејаца познату као Херметика.

Много година касније ће енглеска историчарка Френсис Јејтс (1899-1981), инспирисана оним што ће се у међувремену десити, за тај преводилачки подухват Марсилија Фићинија једном приликом у усхићењу узвикнути да је то била „невероватна ситуација“. Јер, она није била једина којој ће се појава херметичких идеја у Европу петнаестог века учинити кључним инспиратором ренесансе, а касније и покретачем рођења модерног света. У свом најпознатијем делу Ђордано Бруно и херметичка традиција, које је објављено 1964. године, Френсис Јејтс је детаљно описала улогу Херметике на стваралаштво не само Ђордана Бруна, него и Николе Коперника, Јохана Кеплера, Роберта Бојла, Исака Њутна, Френсиса Бекона и многих других претеча и очева модерне науке која је омогућила поновно рађање новог света на сличан начин на који су они харански научници хиљаду година раније користећи исте изворе знања препородили тадашњи Блиски и Средњи исток, док су Европа и Византија, спаливши латинске преводе херметичких списа, таворили у хиљадугодишњем мраку.

Али, нажалост историја ће се опет поновити, као што то готово редовно бива. Модерна наука лишена магије, мистике, езотерије и идеје о творцу, које су њени очеви и те како носили у својим главама, истрајавајући тврдоглаво на упрошћеном механицистичком тумачењу природе и космоса срозала се временом на чисту емпирију, рационализам и логику, претворивши се на крају у догму, готово исту онакву против које је неколико векова раније кренула у револуционарни обрачун. Да би по сваку цену одржала свој ауторитет, модерна наука ће у првим деценијама двадесет првог века поново кренути у бескомпромисни обрачун против свих оних који не желе да прихвате њене произвољне и неутемељене истине и потпуно искривљено тумачење стварности. И то уз помоћ пендрека, водених топова, прогоном и тамничењем опонената, готово на исти начин на који су то чинили хиљаду година раније исламски фундаменталисти који су у једанаестом веку онако брутално окончали исламску ренесансу.

Према херметичким схватањима, пажљивим посматрањем космоса може се докучити божанско у њему, а сам универзум представља једну огромну кајданку која се познавањем нота може дешифровати и читати. Узимајући у обзир да је без обзира  на посртање званичне науке Херметика за последњих неколико векова пустила дубоке корене у модерној мисли, и да је све више оних којима је такво тумачење космоса и стварности блиско, а да се већ одавно из редова ортодоксне науке одметнула посебна врста научника која изузетно добро познаје те ноте из херметичке кајданке, онда се може наслутити да смо можда близу оног времена обнове, којег је пророчански наслутио Тот и да су већ почела да се рађају људска бића достојна да прочитају Хермесове књиге, а истовремено имуна од застрањивања због којих су многе претходне цивилизације, како оне из познате историје тако и оне из непознате праисторије, без трага нестајале.

Суптилна веза са Теслом

Један од тих научних чаробњака новог доба који је посматрао космос далеко пажљивије од осталих, и који је оно божанско у њему не само наслућивао, него и директно претварао у изузетно корисне проналаске био је Никола Тесла. С обзиром на лакоћу са којом је читао ноте из оне небеске кајданке, као и једноставност са којом је наоружан једино интуицијом манипулисао космичким енергијама, за њега би се могло рећи да је био прво људско биће које је након толико хиљада година из дубина прошлости чуло ехо оних Хермесових речи и тако постао претеча оног времена обнове у којем ће почети поново да се рађају људи достојни да читају Тотове свете књиге.

До Тотових знања Тесла је дошао преко оне квантне меморије похрањене ван домена простора и времена, искористивши их да изазове ланчану реакцију оних колапса који квантномеханичке могућности претварају у стварност, то јест у проналаске и открића којима је више него ико пре њега задужио човечанство, а од којих многа тек треба да буду примењена. А ону обнову Тесла је пророчански наговестио на крају предавања које је 20. маја 1891. одржао у Америчком институту електроинжењера, када је поручио: „Ми сви заједно хрлимо кроз бескрајни простор невероватном брзином, све око нас се врти, креће, окружени смо енергијом. Мора да постоји неки директнији приступ овој енергији. Уз светло добијено из околне средине, путем енергије коју смо такође одатле извукли, уз многе облике енергије добијене без напора из бесконачног и неисцрпног извора, човечанство ће напредовати џиновским корацима.“

С обзиром да се након кратког заборава о Николи Тесли све више говори широм планете, да је његов дух све присутнији у етру и да је његова спиритуална наука на путу да смени ону квазинауку, чини се да је оно време џиновских корака које је предсказао већ почело. Потребно је још само мало стрпљења те сачекати да са позорнице нестану они квазинаучници са њиховим научним истинама које пишу по наруџбини добро их наплаћујући, али и они који те истине наручују и плаћају.

На крају, узимајући такође у обзир да о оним пирамидама на платоу Гиза – које су Сабејци хиљадама година са ходочасничком ревношћу походили и клањали им се – данас све више преовладава мишљење да су имале далеко софистициранију функцију од оне сакралне, те да је и сам Тесла био њима опседнут и уверен да оне представљају енергетске машине, онда се чини сасвим природним наслутити да између Сабејаца харанских и Николе Тесле мора да постоји нека суптилна веза. А сходно томе се чини још притоднијим да се прича о Сабејцима заврши са Николом Теслом.

---

Извор: Нови Стандард