Duhovi junačkih predaka

Osetite li bar ponekad  da su tu , da nas posmatraju? Naježite li se od pomisli da nas bodre, a da mi nismo pokazali da smo toga dostojni? Razmišljate li nekad o tome da naši stari sigurno nisu zaslužili da ih mi razočaramo? Sigurno su zaslužili mnogo više od onoga što mi činimo, više poštovanja. Ne smemo pogaziti njihove seni, moramo i mi svojim potomcima ostaviti u amanet taj junački duh. Taj duh koji nas je krasio i nosio vekovima stazom pravde. Duh koji je nama ostavljao veru, ljubav i slobodu, a Otadžbini ponos. Onaj ponos koji može da oseti samo majka junaka, majka pravednika, a Otadžbina jeste svima nama majka.

Prožima i danas naša tela taj osećaj borbenosti i hrabrosti, koji smo uvek iskazivali kada je bilo najteže. Teče našim venama i dalje ista ona krv koja se uzburka i na pomen svake nepravde, a kamoli kada smo je svedoci. To je ona krv koja nam nikad neće dozvoliti da zaboravimo ko smo, krv koja će nam pomoći da uvek ostanemo ono što jesmo ne dozvoljavajući nikom da nas omalovažava. Nikad ne tražimo tuđe, ali nikad nećemo dati ni svoje. Nećemo mi grešiti kao drugi tražeći samo više i više. Tražeći večito nešto bolje, a stalno zaboravljajući šta imamo. Srbin će pokušavati  da stvori i bolje i više. Boriće se za to istom žestinom kao i njegovi preci, ali će se uvek zahvaljivati Bogu na onome što već ima.

Ne može se krenuti u menjanje sveta ne menjajući sebe. Onda kada shvatimo da želimo da popravimo svoju državu, moramo da znamo da se ona sama od sebe ne može popraviti. Ako naša Otadžbina ide pravcem koji nije onaj koji nas je vekovima krasio, ako ide u smeru koji nismo želeli, moramo biti svesni da problem nije u drugima, problem je u nama. Kada to shvatimo naći ćemo i rešenje, popraviti druge, popraviti svoj narod, znači popraviti sebe. Kada svaki Srbin bude ponovo počeo da korača putem svetosavlja, kada u svakom od nas ponovo zaigraju duhovi predaka, a u našim srcima ponovo zaiskri hrabrost i srca se ispune verom, junaštvom, ljubavlju i čašću, sve će se ponovo vratiti u pravi kolosek, ponovo ćemo krenuti onim pravim putem putem koji nam je uvek donosio slavu. Do tog momenta, do te odluke koju moramo prvo doneti u sebi, nećemo uspeti da promenimo ni druge. Onda kada u dušama svakog od nas ponovo zaigra duh kosovskih junaka, onda kada naša srca ponovo prazninu u srcu ispune zvonima metohijskih manastira, put će se otvoriti.

DUH KOSOVSKOG JUNAKA

Tu gde se gornje oluje bore
vrh gola temena
visoko gore,
ko kruna od kamena
moj pusti zamak stoji
obrasto u šiprag i trnje.
Na nj se oblaci teški naslanjaju,
nepogode ga krnje. –
Al` mrke zidine ćute i sanjaju
bolne i neme
daleko jedno vreme…

I moj duh sanja:
ko tamne senke iz mutna sećanja
života svog se opominjem ja,
al` smrti svoje bolje:
azijske horde pritisle polje…
I kada jeknu glas naših truba,
ja sam iz svog kamenog gnezda,
oružan do zuba,
ko s neba sjajna zvezda
na bojno polje pao
i za slobodu život dao…
Telo mi pokriše rane,
meso mi razneše vrane –
a što još osta prahu se vrati
zemlja mi kosti u pepo obrati…

Al` je živeo moj duh:
njega je pekla uspomena gorka
ko težak, mučan san;
i ni vekova sumorna povorka
utoliti mi nije mogla
osvete žeđ
za krvav onaj dan…
Poraboćen je narod bludio –
ugnjeten crv –
ja sam ga zaman budio:
„Oh! Kad već daješ znoj i krv
tuđinu – zar te ropstvo ne boli? –
Za slobodu ih proli!“
Ali za šapat moga duha
moj narod nije imao sluha –
ja samo uzdah njegov čuh:
jer on je bio bez duha telo,
a ja bez tela duh…

Oh, da me hoće čuti sad!
Dajte mi tela vašeg,
gle vama duha našeg; –
al` ne da tisuću puta
živeti smem,
već da tisuću puta mrem…
Dajte da, kao
razjarena žeravica kad se
u bezbroj varnica mrvi,
po jednu iskru duha svoga
užežem u miš`ce vaše,
u mlaki sok te ropske krvi,
u slabe žile,
u srca gnjila,
da ih zapalim duhom sile
i da vam stvorim krila. –
I ja, koji sam jednom pao,
kada u vama opet budem
u bojne redove stao –
Srbi! Počujte mog duha glas:
Ja ću da bijem boj za vas!

Mileta Jakšić

 Neće dozvoliti svetosavac  da se duhovi njegovih predaka stide. Da se stide jer nije imao hrabrosti da se odupre zapadnim lukavstvima. Možda sada Srbin i izgleda kao telo bez duha, možda trenutno izgleda da duhovi predaka lebde iznad tela Srbina ne nalazeći u njemu pravi dom. Ali, neće to još dugo trajati, ne može Srbin dugo bez vere, ne može Srbin ni trena bez duše, a svetosavska duša ne može bez junačkog duha predaka. Neće još dugo potrajati i Srbin će osetiti šta mu nedostaje, vratiće se svojim korenima. Ne može svetosavac još dugo da luta čekajući da se nešto promeni, jer zna on osnovno pravoslavno načelo – popravi sebe i popravićeš druge.

Ono što je još važnije, Srbin zna kako sebe i da popravi, dovoljno je da bude ono što su mu bili i preci, časnog i junačkog srca, svetosavske duše. Dosta je Srbin verovao u laži, dosta su ga ubeđivali da čeka, da nije potrebno da se bori. Kraj je sa pričama da će sve proći tek tako, samo od sebe. Pokušavaju da nas ubede u laž da vreme leči sve. Zaboravljaju ko smo, zaboravljaju da nismo tikve bez korena, da nad nama uvek bdiju duhovi naših junačkih predaka. Zaboravili su da svetosavac  zna da trpi, ali ne zato što čeka da nešto prođe ili da mu vreme nešto izbriše, već zato što kad bude krenuo ne želi da ima griže savesti. Dao je Srbin svima šansu, mogli su da je iskoriste, kada se probudi duh junaka svako će morati da nađe svoje mesto. Novih šansi više neće biti, one su prošle.

Zna Srbin od početka da ga sve vreme lažu, da je svaka zapadna priča ustvari samo nova prevara. Približio se kraj svetosavske trpeljivosti, neće još dugo Srbin trpeti udarce NATO-a, šamare EU, spletke Engleske, naloge Nemačke… Nisu shvatili da je Srbin, i dok je trpeo, to radio ne zato što se nadao da će proći, ne zato što je očekivao promenu, već isključivo zbog svojih pravoslavnih načela. Onda kada bude prestao da trpi, pokazaće da u njemu nije prestao da živi duh junaka, duh predaka, da Kosovo nije predanje već duboko urezana istina u srcu svakog Srbina. Pokazaće ponovo Zapadu da vrlo jasno zna istinu koju su znali i njegovi đedovi. Onu istinu koja jasno kaže da je najbolji način da nemaš probleme da nikom ne daš da ti ih napravi. Samo tada nećemo imati razloga da čekamo da neko shvati, da nešto prođe, da se neko promeni.

Potpuno je jasno da je mnogo bitnije ne razboleti se, ne dati bolesti da u nama pronađe pogodno tlo, nego se prepustiti sreći samo zato što znamo gde mogu da se kupe lekovi. Zato se moramo okrenuti sebi i svojoj suštini. Vratiti se veri i ne dozvoliti više nikom da nas poljulja. Zašto bismp svoje zdrave i čiste duše menjali njihovim  zaraženim  zapadnim? Zašto bismo im verovali da imaju lek od te bolesti? Ako imaju lek, kako to da nisu izlečili sebe?

Postoje stvari koje su potrebne isto kao i vazduh, kao hrana, to su naša vera, naša Otadžbina. Ima onih drugih koje je dobro imati i sa njima je mnogo lakše i lepše živeti, sa njima život dobija puni smisao. To su naša porodica, prijatelji, oni koji nas vole. Nemoguće je živeti bez neophodnog, zato se nikad ne smemo odreći vere i Otadžbine. To nas ne sprečava da se u životu trudimo da imamo i što više onog drugog što nam životu daje potpuni smisao. Bitno je da znamo da u životu postoji i ono treće, potpuno nepotrebno i sasvim nepoželjno. Ono što se pojavljuje nekad kao malo i neprimetno, kao bezazlena zaraza, ali se uvek pretvara u neizlečivu bolest. To treće je Zapad, to treće je ono za šta nas ubeđuju da je odlično, ne objašnjavajući nam, ako je tako, zašto je onda potreban i lek.

Ponude vam malo te prividne moći pomešane sa materijalnim i zlom gordosti i dok se osvestite zaraza je krenula. Prvo je zaposela vaše telo, ali nezadrživo napreduje ka duši, pretvarajući se u neizlečivu bolest. Kada shvatite da ste zaraženi i potražite lek koji su vam obećali, saznajete tešku istinu. Tajna leka je u tome da morate još više da grabite i materijalnog i moći, još više da se gordite, problem je u tome što ste ušli u neprekidni niz zla koji vas vuče u sve veći ponor. Tek tada vam se saopštava istina da jednom zaražen nikad više ne može biti zdrav. Oni koji žele da osete ponovo sreću, bar na trenutak moraju ponovo činiti zlo, novo otimanje, novo činjenje nekog nesrećnim zarad svojeg trenutka sreće. U svakom slučaju sigurno je da se ostaje trajno zarobljen u svojoj nesreći, nikad zadovoljan onim što si postao.

Svetosavac će se sa tim izboriti, duh predaka koji će on pratiti pokazaće mu pravi put. Onaj put na kome se uspeh i sreća ne mere poređenjem sa drugima, već isključivo poređenjem onog što si bio juče sa onim što si postao danas. Meri se isključivo delima koja je činio u prošlosti, koja čini u sadašnjosti, a koja će o njemu govoriti u budućnosti. Baš onako kako su i dela naših starih govorila o njima. Baš onako zašto smo i ponosni na đedove, zašto smo srećni što u sebi nosimo duh takvih junaka. Zato će Srbin uvek biti na oprezu kada mu nude nepoznato. Uvek će se držati svog puta, puta koji su utabali junački duhovi predaka. Znajući da je to jedini častan, jedini ispravan put. Držeći se tog puta i onda kada se na njemu pojave prepreke i onda kada se pojavi mrak. Prošlost nas je mnogo puta naučila da, kako god nam izgledao taj put, samo on može doneti svetlost slobode.

Može da deluje da je to svetlo daleko, može da izgleda skoro nevidljivo, ali na tom putu je jedina istina. Jedino tom stazom se može doći do prave vere, istine, pravde i slobode. Jedino ona vodi do izvora svetlosti, vodi nas tamo gde sunce uvek izlazi iznova. Drugi putevi vode na zapad, tamo gde svetlosti odavno nema, već samo po koji zračak već davno zašlog sunca. Srbin dakle nema dilemu, nastaviće svojom stazom kojom su koračali i duhovi junaka pre njega. Stazom svetosavca, stazama kosovskih junaka, stazom solunskih heroja, stazama Nemanjića, Obilića, Jugovića, Sinđelića, Stepanovića, Mišića…

Znajući da, kad nešto hoćeš da uradiš moraš ići do kraja, u suprotnom nije trebalo ni počinjati. Jahaćemo kroz život hrabro dok nas junački duhovi predaka sa ponosom prate. Prate i usmeravaju da ne zalutamo da nas neprijatelj tokom borbe ne navede na pogrešan put. To je jedina borba vredna truda, jer budućnost može biti onakva kakvu nismo želeli, ali ne može nikad biti onakva kakvu nismo zaslužili. Prateći duhove srpskih heroja ne možemo pogrešiti, ne možemo potomcima ostaviti Otadžbinu bez budućnosti. Pratimo samo taj put, put koji struji kroz našu krv, i imaćemo ono što smo želeli,  imaćemo upravo ono što smo i zaslužili.

Izvor: Fond Strateške Kulture