Duša pravoslavne mistike

Razgovor sa arhimandritom Rafaelom Karelinom

– Šta je to Pravoslavna mistika, koje su njene osobine? Da li je moguće mistiku nazivati posebnim duhovnim darom ili „religioznom genijalnošću“?

– Reč „mistika“ ima široki spektar; to je poznanje duhovnog sveta u neposrednom opštenju sa njim, kroz duhovne intuicije; to je ulaženje u drugu sferu postojanja; to je put od prilaženja Najvišoj Realnosti do jedinstva sa Njom. Početak mistike je – smirenje i osećanje veličine tajne, pred kojom u tišini stoji duša. Ali tišina mistike nije nerazumnost – to je stanje duše, kada iščezavaju protivrečnosti i bivaju iščupani psihički kompleksi. To je izlaz iz ropstva na slobodu, iz smrti – u život, iz tamnice – na slobodu. Mistična može biti molitva, i rekao bih, da je svaka pažljiva molitva sa kojom je srce sjedinjeno, već mistična.

Pravoslavni mistik je – onaj koji ljubi Hrista više od svega na svetu i koji stremi ka postojanom bogoopštenju, kako je rečeno u Psaltiru: „Tražim Lice Tvoje Gospode“.

Mistika je – svedočanstvo budućeg života i slave Svetih. Duhovni svet nema analoge sa materijalnim svetom. Zato, kada mistik želi da opiše svoje stanje, onda ne nalazi adekvatnu reč; šta god bi on rekao, srce mu šapuće: to, nije to. Ljudska reč mu se čini kao nešto grubo, okamenjeno, surovo. On pokušava da preda svoju misao kroz simvole i asocijativne slike – to je jedino, što je moguće; ali daleko od stvarnosti, kao sunčana svetlost na neba od naslikanog bojama na platnu.

Najbolje izražavanje mističkog susreta sa Hristom, po našem mišljenju, sadrže himne Svetog Simeona Novog Bogoslova, koga ga je takođe moguće nazvati „novim Bogovidcem“. Ta svetlost božanstvenog Bogojavljenja, kojom su bili ozareni Apostoli na Tavoru, koja je sijala na licu Mojseja, sišavšeg sa Sinaja – odbleskom se izrazila i u knjizi božanstvenih himni Prepodobnog Simeona.

Ali ako je moguće da tako reći, to je bila senka svetlosti. Drugi mistici su se bojali da predaju svoje stanje reči, kao što se mi bojimo da poverimo tajnu lažovu.  Mi smo se rodili u tamnici, čak ne podozrevajući da je iza njenih zidova drugi svet. Mi smo toliko zauzeti time da lepo uredimo našu tamnicu. Mistik je onaj, koji je uvideo svetlost, koja proniče u podzemlje – taj zrak, koji ide od Boga do čovekovog srca; i on tuguje za tom svetlošću, živi nadom, da će je opet videti.

Ovo što sam ja rekao je daleko od doživljaja mistika. Ako bi više shvatao šta je mistika, sigurno da bih ćutao o njoj. Ali kako se mistika podvrgla izopačenjima i gonjenju, treba da govorim svojim nemoćnim jezikom.

Pravoslavna mistika – to su Tivaida i Nitrijska Pustinja, to su dela Makarija Velikog i Grigorija Sinaita,  napojena mirisom blagodati; to su podzemne kelije Pečerskog manastira, čiji zidovi istakaju duhovni miro; to je Lavra Prepodobnog Save Osvećenog, koja je nalik na grotlo vulkana; to su gore Garedže, ozarene rumenim odbleskom zalaska; to je tišina Svete Gore; to je „Svetinja nad Svetinjama“ jerusalimskog hrama, gde se Presveta Deva Sama molila Bogu. Mistika – to je kucanje srca, onog ko tvori molitvu Isusovu.

U čovekovoj duši je položeno stremljenje ka prekrasnom – to kao da je uspomena na izgubljeni Edem, kada je svet bio mlad i naši praoci bezgrešni, kada nebo i zemlja nisu bili odvojeni jedno od drugog. Čovek traži lepotu oko sebe – u zemlji smrti i truljenja, ali vidi samo iščezavajuće senke u tom svetu rađanja i smrti;  u svetu promena, gde sve čega se dotakne vreme svojim prstom, pretvara se u prah. Mistik je onaj, koji očima srca vidi metafizičku, nevidljivu lepotu duhovnog sveta.

– Postoji izraz: „Mistika stvaranja“. Čime se ona razlikuje od religiozne mistike?

– U Pravoslavnoj mistici nema osećajnih ushićenja, ona postoji daleko od tog emocionalnog stanja, koje obično nazivaju nadahnućem.

„Stvaralačka mistika“ – to je posebna zagrejanost osećanja, kada čovek sam sebe oseća kao medijuma nekih, za njega samog,  nevidljivih sila. U tom stanju, njegovi doživljaji su posebno tanki i plastičnim; on, kao da dobija sposobnost da se preseljava u druge ljude, da živi njihovim duševnim svetom, da gleda njihovim očima, da oseća njihovim srcem. U drevnosti, reči „pesnik“ i „prorok“ su bili skoro sinonimi.

Ako je moguće reći, onda je „mistika stvaranja“ surogat stvaranja, to je traženje kosmičke lepote, to je opijenost kosmosom. Zato u delima velikih pesnika javno prisustvuje panteističko shvatanje sveta. Često se taj zanos smenjuje razočarenjem, i „opsednutost duhom kosmosa“ – upotrebljavam te reči uslovno – smenjuje se opsednutost duhom smrti. Mistika stvaranja to je – mistika emocija, gde pad mora da sledi nakon uzdizanja. Ona je nemoćna da pronikne u oblast duha i u samim svojim najvišim porivima pokazuje se samo kao melanholijom ideala.

– Čuo sam reči jednog naučnika, da postoji „mistika nauke“? Šta je to?

– Koliko se sećam, te reči pripadaju Ajnštajnu. Treba reći, da on ima posebno prefinjen jezik, rekao bih urođenu ironiju, kojom se on igra kao sa svojim sabesednikom. Neretko, tvrdeći nešto, on u stvarnosti ismeva, ono što tvrdi; a odričući – skriva ono, u šta veruje. Međutim probaćemo da odgovorimo.

Mistika naučnika je primanje sveta kao tajne, koja nikada do kraja neće biti otkrivena, nalik na more, koje je nemoguće iscrpeti. Za „naučne mistike“ svaki laboratorijski opit je nedopevana pesma, a svaka hipoteza – to je slomljeni cvet, koji u njegovim rukama počinje da vene. Mističko osećanje naučnika je osećanje zakonomernosti i harmonije vaseljene, a istraživanje tog sveta može da izazove posebnu ekstazu, nazvaćemo ja ekstazom rasuđivanja.

Vera Ajnštajna je vera u racionalnost sveta, koji poznajemo, ali ne može biti poznat do kraja. To je „najviši razum“ Spinoze; to je Bog, koji ne živi, već umire – hladan, kao polarna svetlost.

Mistiku Ajnštajna bih nazvao mistikom nihilizma. Nauka ima posao sa materijom, poezija – sa osećanjima i strastima, religija – sa metafizičkim svetom.

Pravoslavna mistika je – doticanje je dodir sa tajnom duhovnog sveta, koji se otkriva kao nadrealnost i čovek vidi, koliko je duboko njegovo sopstveno srce. Mistika je posebno osećanje ljubavi prema Bogu, koje zahvata čoveka, ljubavi, u kojoj svet iščezava, kao da se rastapa, i ostaju dvoje – Bog i on. U mističkom doživljaju ljudsko srce se pretvara u jedno stalno otvoreno oko, okrenuto Bogu, koje neposredno prima metafizički svet i sebe, kao česticu tog sveta. Mističko osećanje nema analoge sa drugim psihičkim osobinama, ono leži dublje od njih.

– Vi ste govorili da je mistika sazercanje božanskih lepota. Šta se može reći o tome?

– O tome je nemoguće govoriti – to je neophodno preživeti. Apostol Petar je rekao na Tavoru: „Dobro nam je ovde biti“. Božanska lepota se otkriva čoveku kao nešto savršeno novo i neizrecivo, kao duhovna svetlost, koja preobražava samog čoveka i tada duša želi samo jedno: da uvek prebiva sa Hristom, slikovito govoreći, da se sakrije u Njegovoj svetlonosnoj senci. Ljubav je nestrpljiva i zato mistik ne želi apstraktna, čak ni bogoslovska znanja o Bogu, već susret sa Samim Bogom kroz blagodat, i tuguje zbog odvajanja, kada mistički mrak, u koji se u vreme bogoopštenja pogružava, kao da tone u zemaljski, materijalni svet, rasejava se, i on opet ulazi u najnižu vizuelnu stvarnost.

Ali, on odlazi ne prazan, već sobom, kao skriveno bogatstvo,  nosi odbleske nevidljivog sveta, koji u svojoj duši taji od svih.

– Da li je moguće mistiku nazvati „očevidnošću religije“?

– Mislim da ste u svom pitanju formulisali u sažetoj formi suštinu mog odgovora. Religija se ne dokazuje silama jednog razuma, a pri svim razlozima za njenu zaštitu ostaje samo hipotezom, iako i sa visokim stepenom verovatnosti. Goli razum, otrgnut od drugih sila duše i duha, nalik je na kompjuter sa ubačenim programima. Tim više, nikakvi racionalistički razlozi o postojanju Boga i istinitosti religije, bez unutarnjeg mističkog opita, ne mogu da udahnu životvornu veru u srce – organ duha.

Sva istorija religije i filosofije svedoče o tome, da je putem logizacije nemoguće dokazati istinu religioznih i filosofskih sistema, inače bi se oni integrisali u jedan pogled na svet. Religija je uključenje konačnog i ograničenog u beskonačno i bezgranično, u kome konačno zadobija osobine beskonačnog.

Filosofija, naprotiv, pokušava da posredstvom silogizama postigne apsolutno, to jest, da ograniči beskonačno kroz konačno. Pri takvom intelektualnom iluzionizmu sile duše čoveka se svode na logikon, a Božanstvo biva odvučeno u apstraktnu ideju, nalik na stenu leda, koja visi iznad zemlje.

– Šta se dešava sa religijom, kada se mistika zamenjuje racionalizmom?

– Religija se izopačuje i razrušava, kada razum postaje ne sluga vere, već njen putevoditelj i nastavnik, ne poslušnik Otkrovenja, već njegov sudija. Tako degradira i ruši se zemlja, kada pobunjeni robovi postanu uzurpatori carske vlasti. Religija bez mistike se pretvara u sumu shvatanja i predstava, otrgnutih od života srca i vene kao bilje, koje je lišeno korena.

– Kakva je veza između mistike i dogmatike?

– Obično pod Pravoslavljem čoveka podrazumevamo njegovu neospornu veru u istinitost dogmata, ispunjenje zapovesti i uključenost u ritam crkvenog života. A mistika daje sazercanje istine, kao susret sa Živom Istinom u srcu.

Veliki Svetitelji: Nikolaj Čudotvorac, Grigorije Bogoslov, Jovan Kronštatski i drugi, koji su imali duboke mističke darove, bili su posebno osetljivi na dogmatičku čistoću. Zrnca peska, upala u oko, nanose oštar bol, ali njih ne oseća otvrdnula koža na tabanu. U vreme arijanskih smutnji sastavljali su se unijatski simvoli, u kojima je pregrada između Pravoslavlja i jeresi postajala tanka i kao prozračna, teško razlikovana samo razumom, koji se opire na nesigurnu, još ne očvrsnulu terminologiju. I ovde je na pomoć Pravoslavlju uma došla Pravoslavlje srca.

Odstupanje od istine dogmata, iako vrlo malo, Sveti su osećali svojom mističkom intuicijom, kao gubitak blagodati Duha Svetoga, kao zatamnjenje duhovnog Sunca – Hrista, u duši. Lažni dogmat, slikovito govoreći – rupa na koritu broda, kroz koju se ustremljuje potok vode, koji preti da potopi moreplovce u morsku grobnicu. Granica između Pravoslavlja i jeresi, prolazi ne samo kroz oblast dogmatike, već takođe i kroz oblast mistike.

– Ko od savremenih bogoslova istupa protiv mistike?

– Kod profesora MDA Osipova u knjizi „Put razuma u potrazi istine“ postoji glava „Misticizam“. Dodavši svom sopstvenom razumu, razum još dvojice zapadnih istraživača religije – katolika Hansa Kjunga i protestanta F. Geilera – došao je do zaključka, da mistika sebe projavljuje „… u hrišćanstvu kao bolest, nenormalnost, izopačenje vere i osnove života. Izvori misticizma su svuda jedni i isti – to je gordost čoveka, njegovo strasno stremljenje da pronike u tajnu duhovnog postojanja i da zadobije vlast nad njime – sladostrašće, traganja za visokim nasladama, ekstaza“ (str. 280).

Ovde profesor meša Pravoslavnu mistiku, zasnovanu na asketizmu, sa lažnom mistikom – „duhovnom prelešću“ pa čak i magizmom. Dovoljno je pročitati dela Svetog Grigorija Sinaita, da bi se ubedili, da se takva određivanja istine javljaju ili kao insinuacije ili nerazumevanje.

Profesor-racionalista nije mogao da shvati razliku između hriššanske mistike i panteističke, između Prepodobnog Makarija Velikog i Mejstera Ekharta, između Svetog Ignjatija Brjančaninova i Bemea, i pomešavši bogojavljenje sa demonojavljenjem, izopačio je i vulgarizovao samu reč „mistika“.

Slično, kao što gospodin Osipov želi da uopšte izbaci reč „mistika“ iz pravoslavnog leksikona kao sramotnu reč.

– Da li u današnje vreme postoje ozbiljna istraživanja o Pravoslavnoj mistici?

– Ozbiljnih ima, ali ozbiljnost ne jemči uvek za istinu – imam u vidu istraživanja Majendorfa, Kerna i drugih. Tamo ima mnogo faktičkog materijala i prefinjenih pogleda, ali oni, po mom mišljenju, imaju pre psihološki, nego pneumatski karakter.

Njihove knjige su nalik na knjige živopisca, koji nije svojim očima video Kavkaz, već se rukovodio podacima, izvučenim iz geografskih priručnika i knjiga. Da li on može da oseti i predstavi lepotu Kavkaskih gora? Čini mi se, da pomenuti istraživač isihazma – nervni, životom uznemireni ljudi, koji „bespokojno“ pišu o bestrašću. Unekoliko posebnim je Vladimir Loski. On  je erudirovan i dobrosavestan istraživač; u  njemu se oseća, ako ne duhovni pokoj, onda duševni. Ali opet, nije mogao pobediti u sebi intelektualizam, koji naginje ka apstraktnim zaključcima.

Njegova zasluga se vidi u tome, što je u svom delu „Mističko bogoslovlje“, on napravio jasnu granicu između Pravoslavne i panteističke mistike. Ali, opisujući mistički opit neoplatonika, Loski ga, po našem mišljenju, nije u potpunosti shvatio; on je smatrao da u tom opitu, uprošćena duša sazercava samu sebe i da se ushićuje svojom stvorenom lepotom.

Pokret duše od spolja – ka sebi, i od sebe – ka Bogu, predstavljeno Svetim Dionisijem Areopagitom, Loski je smatrao kod neoplatoničara samo nezavršenim, i ako prekinutim na prvoj etapi. Ali ispušta iz vida da je intelektualno nemoguće izdvoji dušu od greha koji je porazio, pa čak i videti svoju dušu bez svetlosti blagodati.

Ignoriše tu opasnost, da duša u pokušajima da kroz ekstazu uprošćenja izađe iz svoje ograničenosti, „školjke“ osećajnosti i rasuđivanja, ne znajući Ličnog Boga, susreće na svom putu kosmičke duhove, sa njihovom luciferijanskom svetlošću i sazercava, ne sebe,  već nu svetlost, od koje ona dolazi u stanje bezumlja.

– Znači, o mistici može da piše samo mistik?

– Vi ste pogodili moju misao. Ja bih u početku posavetovao da se pročitaju dela Makarija Velikog, a zatim Dobrotoljublje, koje je antologija vizantijske mistike. Dodao bih, i da bi razumeli dela mistika, potrebno je da sami imate, iako ne veliki, ali pravilni mistički opit, koji se zadobija kroz borbu sa gresima, očišćenje srce od strasti, uključenjem u liturgijski život Crkve i kroz poslušanje duhovnom nastavniku, koji ima poznanje u delanju Isusove molitve. Treba biti u koritu mističkog predanja, nazovimo ga uslovno tradicijom, a ovde veliki značaj ima prejemstvo.

Treba se starati da se bude na jednom duhovnom talasu sa Pravoslavnim misticima, iako bi taj talas, prolazivši kroz unutarnje prepreke, kao kroz ogromna rastojanja, zvučao u našem srcu kao jedva čujni šapat.

– Da li postoji veza između ekumenizma i mistike?

– Odgovoriću, u nekoliko izmenivši odgovor: da li postoji veza između ekumenizma i antimistike – lažne mistike i mistikofobije?

Po mom mišljenju, jedan od razloga postojanja ekumenizma i atmosfere, neophodne za njegov razvoj, jeste utupljivanje i gubitak kod savremenih hrišćana – imam u vidu Pravoslavnu stranu – mističkog osećanja, sposobnosti da ne samo bogoslovski, već i neposredno prime Boga kako Ličnost, kao Živu Nadrealnost.

Bez unutrašnjeg svedočenja istine – bez pravilnog mističkog opita, religiozni gnozis može da se raspadne na fiksaciju duševne empirije (religiozni egzistencijalizam) i na ustrojenje apstraktnih veroispovedajućih formula, na pijetizam i racionalizam.

Pri takvom stanju hrišćana, ekumenizam ne susrećući unutrašnje prepreke u sekularizovanoj svesti, može da se učini spljoštenom mentalitetu čoveka, raširenjem samosvesti i otkrićem novih bogoslovskih horizonata.

Borba protiv Pravoslavne mistike neizbežno vodi do religiozne ravnodušnosti – jednoj od osnova ekumenizma. U poslednjem veku taj udar se pojačao, ali već u osuđenoj Vizantiji, ne dugo pre njenog pada, misticima-isihastima, u licu Svetog Grigorija Palame i njegovih učenika, bilo je neophodno da se zaštite od napada i kleveti racionalista i fomista.

– Kako sam shvatio, mističko osećanje, ispravljano iskustvom Crkve, davalo je mogućnost Pravoslavnim da neposredno osete sladost božanskog učenja i trule dodatke jeresi. Daće li biti drsko da Svete Oce nazovemo ne samo filosofima u bogoslovlju, već i „degustatorima“ dogmata?

– Metaforička poređenja je teško bivaju podvrgnuta strogoj analizi. Vera je logički nedokaziva, zato je agnostici-ateisti, lišeni religioznog osećanja prezrivo nazivaju „slepim verovanjem“. Mistika daje ljudskom srcu pouzdano svedočanstvo. Svoju knjigu, gospodin Osipov je nazvao „Put razuma u potrazi istine“.

Ali razum može samo da analizira, da opisuje i sistematizuje materijal koji mu je predstavljen, posebno znanja, koja se tiču metafizičkog sveta. U otrgnuću od srca, on gubi orijentire i njegov put se pretvara u bespuća. Ako nema Pravoslavlja srca, koje se sazidava pravilnim mističkim opitom i uključenošću u crkveni život (ne „duhovna“ predavanja, „duhovne“ akademije i takmičenja horova, nego Liturgiju, sa ostalim krugom bogosluženja, prim. uredniš.), onda pravoslavlje razuma postaje nepouzdano – njega je moguće pokolebati ili skrenuti sa puta skupom istrgnutih citata. Ako se srce ne oslepi, nemoguće je da se razum oslepi.

Slepilo srca – to je polje za korov reformatorstva i modernizma.

– Ukažite na odlike demonske mistike, da ne bi primili duha tame za Angela svetlosti.

– Lažna mistika je nalik na igra na sreću sa nepoznatim, koji krije svoje lice pod maskom. Tamo nema poštovanja, već zanos osećanja, kao iščekivanje nečeg nepoznatog, koje uliva nove sile u čovekovu suštinu. U lažnoj mistici nema ljubavi prema Bogu, iako se projavljuje, nešto nalik na strast, ka nevidljivom duhu, kao energetskoj supstanci kosmosa. Čovek je pogružen u svet svojih osećanja i doživljaja. To je nekakav ognja tamnog nadahnuća. U lažnoj mistici je susret, nazovimo ga uslovno, sa kosmičkim duhom, nalik na borbu.

Ovde se ili duša rastvara u nekom prizraku, koji se prima kao univerzum, ili ga prima u sebe, postaje kao njegovo stanište. Čovek juri u njemu nepoznato tajnoviđenje, zatvorivši oči uma i srca.

On ostaje u predvorju ili predokušenju ne toliko tajni, koliko skrivenih, kao zakodiranih za njega naslada u carstvu „krilatih zmija“, sa njihovim pronicajućim telom i energijama koje dave dušu, nalik na punjenje elektriciteta i fosfornu svetlost, slikovito govoreći, na mrtvu svetlost ugašenih zvezda. Ovde je skok u bezdan, kao let, gde se vertikalna mera pretvorila u i ono, što se činilo da se nalazi na vrhu, okrenulo se na dole, a bezdan je zauzeo mesto neba.

Ovde nema opštenja, već gutanje: ili čovek sam se be oseća kao boga, i kao da guta svet, koji se shvata kao iluzija, ili bezlični univerzum guta čoveka i on iščezava u njemu bez ostatka. Tu ekstazu je mogu nazvati „dionisijskom“. Drugi vid lažne mistik se uslovno naziva „apolonizmom“; to je ekstaza uma, koji je sa sebe, kao odeću, svukao sve projave duševnog života: misli, osećanja, slike i predstave.

Najjasnije je on izražen u neoplatonizmu. Apolon znači „onaj koji razara, uništava“. Ovde nema ekstaze strasti, koje izlaze iz duše, već intelektualni bezdan – pogruženje duše u metafizičku prazninu, lišeni bilo kakvih predikata, čak života i smrti. Tamo se otkriva veliko ništa, kao sve, i sve – kao ništa.

– Znači, postoji mistika praznine?

– Da. Ona je najizraženija u lamaizmu.

– Šta se može reći o praktičnom dionisijstvu?

– To je opijenost kosmosom, preciznije, izobraženim duhom kosmosa i poznanje kroz tamnu ekstazu. Kom god se božanstvu bude obraćao ekstatik, u njegovoj molitvi će se čuti zov: „Ave Eros!“, „Ave Pan!“

– Govorili ste o lažnoj mistici, u kojoj prisustvuje demonizam. Postoji li mistika neposrednog satanizma?

– Postoji. Više od svega, to je mistika gnostičkog dualizma. Bog se predstavlja kao zlo načelo, koje je sazdavši čoveka, zaključalo ga u tamnicu svojih zabrana. A satana je dobri duh, koji želi da čoveku pruži slobodu i radost postojanja. Ovde proishodi obožavanje sopstvene empirike: sve, što postoji u ljudskoj prirodi je – sveto, a pošto ima i greha, onda je i greh svet.

Glavne zapovesti satanizma su:

1. ispunjavaj odmah sve svoje želje;

2. nikada ne smatraj sebe grešnim i krivim – to je predrasuda, koja truje čovekov život i unižava njegovo dostojanstvo.

U satanizmu dejstvuju dve sile: greh, koji živi u čoveku, koji dostiže ogromne razmere, kao da zahvata celog čoveka i potpuno proniče sile njegove duše; i druga – neposredno dejstvo demona, koji hoće da čoveka učini instrumentom u svojim rukama, medijumom i provodnikom svoje volje. Ovde se dešava nešto naik hipnozi na javi: čoveka zahvataju nekakve čudne, ružne želje; u njihovom ispunjenju on vidi gorku i mračnu radost – to je mistika svedozvoljenosti.

Njemu se čini, da je Bog obećao, ali nije dao, oteo i postavio zabrane, a satana želi da povrati ono, što je Bog oteo. Šta je to – sam čovek ne shvata, ali smatra da se pod rečju „nemoguće, nedozvoljeno“ skriva nekakvo nevidljivo naslađenje, kao skriveno bogatstvo. U tom smislu, satanska mistika je – uništiti reč „nemoguće, nedozvoljeno“.

Satanska mistika – to je mistika strasti, jarkih spolja, praznih iznutra; tamo nema ni cilja, ni perspektive. Ako bi poredili doživljaje sataniste sa bilo kojom vrstom umetnosti, to bi bio egzistencijalizam, kada jedinstvena stvarnost postaje tekući sadržaj srca. To je život bez cilja, to je postojano pogruženje u duševni empirizam, u oblast osećanja i nastrojenja.

Delirijum paranoika je takođe empirizam, zato se ovde briše pregrada između stvarnog i iluzornog sveta, između realnosti i bezumlja.

Gospod je satanu nazvao „čovekoubicom od iskoni“, to jest, oda samog početka, i „lažovom“. Satana je duhovno ubio praoce u Edemu, javivši im se u vidu zmije. On je rukom Kaina ubio njegovog brata, učinivši starijeg sina svojim prvim žrecem, koji je savršio tajnu krvi.

Satanska mistika – to je mistika uništenja. Demon je – duh smrti, zato satanisti, koji dospeju na vlast, postaju nekromani; zato u žrtvoprinošenju satani postoji ritualna žrtva. Sada se otkriva uloga tajnih satanističkih društava u onim prefinjenim, i u suštini, besmislenim mučenjima, istjazavanjima i ubistvima, koji su se događali u zatvorima i logorima smrti; one hekatombe, gde su milioni ljudi bili na sadistički način mučeni i ubijeni od sledbenika satane.

Demon je u Jevanđelju nazvan „nečistim“ duhom. Satana mrzi obraz i podobije Božije u čoveku, i zato on stremi da obeščasti i isprlja čoveka. Stid – to je nevidljiva odežda, u koju je čovek obučen. Satana hoće da uništi tu odeždu.

Demonska mistika je – mistika nagosti. Reč „bezobraznost“ označava gubitak nekog obraza, u duhovnom značenju – obraza Božijeg, i ovde se satanska mistika projavljuje kao neshvatljivo i nezadrživo naginjanje ka nečistoti, oskvrnjenju, poroku – onome što izopačava samu čovekovu prirodu.

Satana je – duh laži i lukavstva. On je obećao našim praocima slobodu od zabrana, jednakost sa Bogom, a dao im je ono što je sam imao – učinio ih je izgnanicima iz raja, robovima truljenja i smrti.

Jednim od vidova duhovne laži javljaju se i narkotici. Čovek se pogružava u nerealni svet demonskih fantazija i bizarnih fantazmagorija. Može biti, da je to prodor u pakao, koji se vidi kroz zemne slike.

Satanska mistika je borba protiv blagodati. Čovek želi da progna, kao da istrgne iz svoje duše blagodat, zadobijenu u Krštenju, i zato satanski misticizam u sebe uključuje bogohulstvo i oskvrnjenje svetinje. U običnom životu, on se projavljuje kao gubitak stida.

Vređanje i bogohulstvo zauzimaju mesto u „molitvi“ satanista, a pornografija je – njihova „ikona“. Međutim, postoje „molitve“ direktno obraćene satani. Hinduistički satanista Vivekananda se obraćao boginji kali rečima: „Ime tvoje je – smrt i užas“. Satanista oseća kako se njegova duša materijalizuje, kako otežava njegovo telo, kao da se zemlja povećava mnogo puta.

Neretko, satanista oseća nekakvo stremljenje, popu ljubavi, ka zmiji. U očima sataniste se oslikava ono što je u duši: uninije (čamotinja), nekakvo metafizičko bezumlje i zajedno sa tim, mrtvačko ravnodušje prema svetu. A ponekad u njihov pogled postaje nalik na pogled mije.

– Recite kratko, u čemu je suština demonske mistike?

– U tamnoj, neshvatljivoj ljubavi prema demonu, sličnoj ljubavi roba prema svom zlom tiraninu.

– Međutim da se vratimo glavnom predmetu besede. Kakva je veza između Pravoslavne mistike i asketike?

– Mistika – to je srce religije i najviši stepen u askezi, kada vera prelazi u sigurnost, pouzdanost. Askeza je – priprema duše za susret sa Bogom; mistika je – sam susret. Askeza je – put ka Tavoru, a mistika – sazercanje Tavorske svetlosti i Božije lepote, kao predosećanje tajni budućeg veka.

Izvor: Vizionarski