Geopolitička nemoć ili svemoć Amerike

U našim „velikim medijima“ ima malo dubljeg sagledavanja rata u Siriji, odnosno informacija koje o tamošnjem sukobu dolaze iz izvora koji nisu zapadni. Šteta je što je tako, jer se radi o ratu koji menja globalni odnos snaga. I posle sirijskog neuspeha da jednostrano nametnu svoju volju, SAD ostaju prvorazredna sila, ali opadanje moći te države ulazi u novu fazu. Svima postaje jasno koliko je već danas mali korak između geopolitike svemoći i totalne nemoći Vašingtona. A koliko god da je Sirija od nas daleko, a neosporna je činjenica da se mi nalazimo u zoni evroatlantske hegemonije, rečeno ubrzava proces projekcije promene odnosa snaga u globalnim razmerama i na naš region. Uostalom, tu se već i bez toga javljaju ozbiljne energetske pukotine na atlantskom bedemu, a Sirija je važna karika u ruskoj naftno-gasnoj geopolitici, sa dodatnim implikacijama koje će tamošnji američki poraz imati i kod nas.

Stoga, a radi boljeg sagledavanja ranjivosti struktura američke globalne dominacije, ne bi trebalo da nam promakne najnovije, u kontekstu sukoba u Siriji, pomeranje klatna moći na štetu SAD u Iraku. Islamistički pobunjenici u Siriji, koje po principu braka iz računa podržava Vašington (direktno ili preko svojih arapskih saveznika tipa S. Arabije), nedavno su izvršili masakr više stotina sirijskih Kurda (uglavnom žena i dece), koji po pravilu podržavaju Asadov režim. To je izazvalo burne reakcije u autonomnom iračkom Kurdistanu, i to takvih razmera da su tamošnje vlasti najavile mogućnost da u Siriju pošalju svoje oružane snage (koje ne samo što uporedo postoje sa regularnom armijom Iraka, već su i snažnije od nje na severu te države). One bi tamo intervenisale protiv američkih saveznika.

Za Vašington je čitava situacija vrlo nezgodna te otežava i tako negativne posledice neuspelog pokušaja da se u Siriji brzo obavi „posao“. Irak, koji je prevashodno šiitski, dubinski se solidariše sa Asadom koji je, kao i jezgro njegovih pristalica, pripadnik, uslovno rečeno, jedne šiitske sekte (alaviti). Oficijelni Bagdad je u iznuđenim savezničkim odnosima sa SAD, ali proporcionalno trajanju sukoba u Siriji, negova distanca u odnosu na Vašington se povećava. Drugo, irački Kuridstan, koji je dugo važio kao američki saveznik još višeg stepena unutar već savezničkog Iraka, usled stradanja koja američki „prijatelji“ u Siriji donose kurdskoj manjini, koliko je ranije bio bliži Vašingtonu, sada od njega postaje dalji. Dok se Irak generalno drži politike neutralnosti u vezi sa sirijskim sukobom, irački Kurdistan najavljuje mogućnost da se u njega aktivno umeša na strani protivnika Amerike.

Rečeno govori koliko je geopolitička megalomanija opasna. Neretko je, kako to naš narod kaže, bolje imati vrapca u ruci nego goluba na grani. Pogotovo kada kolena „lovca“ počinju da klecaju. Naravno, to ne znači da on i dalje nije opasan, ali svakako pokazuju koliko i u geopolitici važi izreka: „Čovek snuje (makar sedeo i u Beloj kući) a Bog odlučuje“. Kada se sopstvene snage precene i suviše toga započne, posle nekog vremena počne da se ruši i ono što je delovalo kao čvrsto i sigurno. Sve to može da se desi, pre ili kasnije, i kod nas. Ako ne dignemo ruke od svojih interesa, ali i prerano ne budemo srljali u sukobe koje bez većih regionalnih lomova ne možemo da dobijemo, već umesto svega toga pragmatično budemo radili na polju jačanja sopstvene države – ne znači da se „dogodine“ srpski barjak neće ponovo zavijoriti nad Prištinom ili Prizrenom. Gotovo do juče, ništa manje neverovatno nije bilo ni da će irački Kurdistan imati kapacitet da zapreti da će poslati svoje trupe da stanu na suprotnu liniju američkih geopolitičkih interesa!

Izvor: Novine Novosadske