Golgota, Vaskrs i Srbi

ZABORAVIMO PROLAZNO, OKRENIMO SE VEČNOM

Ostavimo na trenutak domaću političku kaljugu, kao i njenog glavnog aktera, koji nema zazora ni pred kakvom svetinjom (ne samo pred zapisnim hrastom na Savincu ili tragovima bazilike kod Pirota, preko kojih prelazi „road to nowhere“, maskiran u auto-put), i sve ovo što se dešava u nihilizovanoj Srbiji, koju na silu lišavaju sebe i svoga. Zaboravimo sve lakrdije oko izbora, koje na silu hoće da pokradu da bi „napredno“ („Napred, pa u krečanu“!) brže jurili u NATO i odricali se Kosova i Metohije. Jer, to je samo senka i san u odnosu na Istinu srbske istorije – koja je Hristos.

A kakvi su Srbi pred Hristom? Naročito u ove, praznične dane, pred Čudo nad čudima, Vaskrsenje Gospodnje iz mrtvih?

SRBI U CRKVI

Pesnik Milovan Danojlić, u svojoj knjizi „Godina prolazi kroz avliju“, ovako opisuje srbsku preduskršnju veru u hramou Gospodnjem: “Običnim danima su znojavi i musavi, u poderanim košuljama i zakrpljenim pantalonama, do kolena u đubretu, ponekad toliko umorni da, kad otvore usta, sebe ne čuju – i govor im se umanjio, oslabio, nekud iščezao! A jutros se doterali, umili se, progledali na oči, obukli stajaća odela, ustobočili se i pogospodili, ne možeš ih prepoznati! Kao da su ono ranije bile njihove žalosne senke, privremena zamena, da bi se tek jutros pojavili onakvi kakvi bi želeli i mogli biti: rođeni plemići i čista gospoda! Svako se podigao u svojim i u tuđim očima, uzdigao se do istorijske ozbiljnosti o kojoj Dečak ponešto zna iz čitanki i pesmarica, a koja je, ko zna kad, iz stvarnog života prognana. Gledajući ih, onako izbrijane i bistrooke, misli: mora da su ovako izgledali oni koji su se, sa Crnim Đorđem i Milošem, dogovarali o dizanju ustanka; uspravni, svesni važnosti poduhvata kojeg se poduhvataju. Danas, na Uskrs 1952, oživljuje, za časak, njihova potamnela čast: svako biva od sebe viši za jednu glavu, i važniji od onoga što mu je, da bi se održao na zemlji, dano da čini. Stoje kao na crtežima u kalendaru, smerni i ponositi, dozvani k sebi, dostojni imena koje nose. Narod! Na pijaci, po kafanama, nadleštvima i hodnicima sudova najčešće su žalosni, pogureni i brižni, a jutros su se, evo, uspravili: Božji sinovi, Srbi ljudi! Od sveća, i od njihova disanja, crkva se postepeno zagreva. I dah im je čist, prozračen jutarnjom hladnoćom: dišu kao da su jutros, sa rasvitom, prvi put sišli na zemlju. Gleda ih iskosa, i srećan je što je sa njima, što su ovakvi, što ih bar jednom godišnje može videti u snazi i u lepoti. Gologlavi, sa šajkačama uvučenim pod pojas, vojnički uredni i ispravni: da im neko podvikne Mirno! i Napred marš!, odmah bi složili korak. Ponekom na vrhu glave štrči neposlušan čuperak – nije navikao da hoda bez kape, pa mu se kosa otima i odskače. Zauzeli su desnu polovinu crkve; na levoj polovini su žene, i deca. I žene su se udesile i obukle, ali one ne umeju da se ovoliko uzdignu iznad sebe; muškarci u ovakvim i sličnim prilikama uzlebde, zemlju nogama ne dodiruju. Domaćini, gordi kao junaci, poslušni kao deca; slobodni, i slobodno poslušni. Voljni da svim srcem prihvate i podrže jedan viši red. Zbog tih izmivenih i lepo obučenih seljaka jutros je u crkvi uistinu prisutan Bog. Tu je, ispunio je crkvu do poslednjeg kvadratića…“(1)

Slobodna poslušnost Bogu – to su, iako često grešni i nemarni, Srbi.

HRISTOS I SRBI

Hristos, Kome Srbi duguju sve, od vere do države, od Nemanjića do vitezova 1914-1918, centralna je tema našeg istorijskog bitija. On je Bog Ljubavi Koja je Istina i Sloboda. Srbi su Ga primili jer ih je zvao da pođu za Njim, a nije ih mamio prividima i obmanama (samo satana mami ljude, pri čemu je mamac uvek na udici; preverice među Srbima hvatale su se na mamac vlasti i slasti – kako nekad, tako i danas). Ogromna, demonska mržnja papinog Zapada prema nama (a Zapad je, čak i kao protestantski, zadojen velikoinkvizitorskim duhom) posledica je žeđi da nestane narod koji nije hteo da se pokori „nepogrešivcu“ iz Vatikana, nego je, uvek i jedino, saginjao glavu pred Hristom. Kako je rekao Sveti vladika Nikolaj: srbski nacionalizam nije ništa drugo do ram u kome se nalazi ikona  Hristova.

Zato su Srbi bili narod slobodoljubaca, koji nikad i nikom nije nametao svoju veru, a svakog je umeo da primi kao brata, nudeći mu ono najbolje što ima.

Srbi su svoju istoriju uvek doživljavali kao golgotski put ka Vaskrsu. Pad u tursko ropstvo je, u narodnoj svesti, bio posledica gordosti i nesloge velikaša, čiji su čauši, kao u pesmi „Uroš i Mrnjavčevići“, na konjima počeli da ujahuju u crkvu, i vrhovima kopalja da uzimaju naforu. Robovanje i mučeništvo, koje, pred smrt na kocu, kruniše Sveti Avakum rečima:“Nema lepše vere od hrišćanske,/ Srb je Hristov, raduje se smrti!“, iskupljenje su za sva nedela prethodne epohe. A onda stiže 1804. godina i javlja se Karađorđe, koji, kako reče Njegoš,„iz mrtvijeh Srba dozva,/ dunu život srpskoj duši“.  Pa uspon srbske države od 1804. do 1914, i opet „Golgota i Vaskrs Srbije“: da li su Beč i Berlin mogli da slute da će se Srbija dići iz praha i pepela u koji su je oni pretvorili? Nisu. A desilo se.

Jer, naš arhetip je svetolazarevski.

HRISTOS I CAR LAZAR

Veliki srbski mislilac (umro 2012. godine), dr Marko S. Marković, u svom tekstu „Tajna Kosova“ ističe: “Zanimljivo da prolog kosovskoj tragediji počinje pojavom jednog stagrozavetnog proroka i da je za narodnog pesnika Sveta Djeva Marija – zastupnica ljudi pred Bogom – takođe posrednica između Boga i Srba. Od Lazara višnje sile zahtevaju da bira između carstva zemaljskog i Carstva nebeskog. Izabere li carstvo zemaljsko, doživeće pobedu; ako se odluči za Carstvo nebesko, treba da pričesti vojsku, ali ga posle čeka pogibija. Otkuda ta svirepa dilema? Zbog iskupljenja. Na duši srpskog naroda nakupili su se toliki gresi, da se samo krvavim žrtvoprinošenjem mogu iskupiti i očistiti. Otuda i Lazareva kletva bačena na svakoga «ko ne dođe na boj na Kosovo» i ona Njegoševa: «Velikaši, proklete im duše». I tu pesnnk stavlja u usta cara Lazara jedan od najlepših monologa svetske književnosti koji podseća na onaj Hamletov, ali je preko dva veka stariji i ima neuporedivo hrišćanski smisao:«Mili Bože što ću i kako ću,/Kome ću se privoleti carstvu:/Da ili ću carstvu nebeskome?/Da ili ću carstvu zemaljskome?/Ako ću se privoleti carstvu,/Privoleti carstvu zemaljskome,/Zemaljsko je za maleno carstvo,/A nebesko uvek i doveka./…/Car volede carstvu nebeskome…“

Da se sve na tome svršilo, Lazar bi se žrtvovao za Srbe i odigrao bi u odnosu na srpski narod ulogu Iskupitelja Hrista prema čovečanstvu. Ali Lazar gradi crkvu, služi svečanu liturgiju sa crkvenim glavarima, «te pričesti i naredi vojsku» koja će sutra u boju izginuti. Kroz Sveto pričešće najbolji sinovi naroda se s Lazarem priopštavaju Hristovoj žrtvi na Krstu. I u više mahova narodni pesnik naglašava da oni za Hrista ginu svesno: «Hego sjutra mislim u Kosovu za hrišćansku vjeru poginuti» («Sjutra jeste lijep Vidovdanak»). «Za krst časni krvcu proljevati i za svoju vjeru umrijeti… I za vjeru s braćom umrijeti» («Car Lazar i carica Milica»)… «A ja idem na boj na Kosovo u presveto ime Isusovo» («Musić Stefan»). Kao da je svaki kosovski junak prikovan na krst, saraspet sa Hristom i kao da se na Kosovu polju iza lepršavih krstaša barjaka uzdiže šuma od desetina hiljada krstova. Kosovska bitka se upodobljava Božanstvenoj Liturgiji, gde se sa Lazarem elita srpska prinosi na žrtvu za sav narod. Okupan krvlju hristopodobnih kosovskih junaka i mučenika, srpski narod se osvećuje i sam postaje hristonosan i bogonosan, narod – Hristonosac, Hristofor. Srbi nisu od Bogorodice mogli dobiti skupoceniju nagradu od te milosti da kao narod budu nalik na Hrista, pa su stoga morali platiti svojim najdragocenijim životima. S jedne strane, eshatološki predosećaj i napon: «Nastalo je pošljednje vrijeme» («Zidanje Ravanice»). A s druge, nadzemaljski mir i blaženstvo kojim pesnik završava pesmu o Kosovskom boju («Propast carstva srpskoga»): «Sve je sveto i čestito bilo,/I milome Bogu pristupačno».

Svest narodnog pesnika da je kosovska žrtva bila bogougodna, dopušta mu da mirno podnese poraz i nacionalnu tragediju uzdigne do najuzvišenijih nadanja. Jer ko sa Hristom strada, sa Hristom se i spasava. Ko je sa Hristom raspet, sa Hristom će i vaskrsnuti. Paralelizam «Hristijade» i «Kosovijade» se nastavlja i posle Kosova.“(2)

Srbi su veliki Kosovskim zavetom jer je to Zavet u Krvi Hristovoj i krvi Srbskih Mučenika. Taj je Zavet u 20. veku potvrđen u Jasenovcu, jer Srbi tamo poklani su postradali „zbog vernosti Bogu i Božijoj pravdi“ (Vladika Nikolaj), dok su ustaše, opet po Nikolaju, „za revnost u zlu dobro znanu svima,/ pohvale dobili iz pakla i Rima“.

OPOMENIMO SE I VRATIMO SE HRISTU

Sveti Nikolaj Žički, u „Misionarskim pismima“, odgovara na pitanje „Šta Srbi duguju Hristu“: “Pre svega Srbi duguju Hristu sve svoje najveće ljude. Samo sveti ljudi i svete žene kod Srba su se uzdigli do veličine, koja se vidi iz dalekih vremena i pokolenja. A svetost je od Hrista Gospoda; od Njegove svete vere. Kad bi se reklo, da Srbi duguju Hristu samo svetoga Savu, duhovnoga kneza i krmanoša života srpskoga naroda do danas, pa bi dug bio neisplativ. A Sveti Sava nije usamljena zvezda, osvetljena Suncem Hristom; oko Save stoji ceo roj sjajnih zvezda, sjajnih svetitelja srpskih.Još Srbi duguju Hristu osnovna načela života i vladanja. Duguju Mu veru u jednoga živoga Boga, u sud Božiji, u Promisao, u pravdu i milost Božiju, u besmrtni život na nebesima. Hristu duguju i razumevanje prirode ne kroz prirodu nego kroz Boga; i razumevanje sudbe ljudi i naroda ne kroz materijalne uzroke nego kroz moralne i duhovne. Jednom rečju: svu istinu o ovome i onome svetu Srbi duguju Hristu. A u pogledu vladanja sve duguju Hristovoj nauci. Poštenje, uzdržljivost, čednost, bratoljublje, smernost, milostivost, miroljubivost, trudoljublje, vedrina duha, hrabrost u odbrani pravde, požrtvovanje, i sve ostale uzvišene vrline duše -sve je došlo Srbima od vere Hristove. Još Srbi duguju Hristu blage i krasne običaje svoje. Svi ti običaji su u suštini i po simvolici jevanđelski. Jer ti običaji nisu samo nakit života no pravi i glavni moralno-zakonski poredak, koji čuva život naroda srpskog od raspadanja, zbrke i truleži. Još Srbi duguju Hristu nadahnuće za umetničke izraze svoje duše i svojih ideala u pesmama, poslovicama, pričama, u tvorevinama uma svoga i ruku svojih.

Još Srbi duguju Hristu epopeju svoga prvoga carstva, i epopeju robovanja, i epopeju oslobođenja. To jest duguju prve i potonje države svoje, mudrost u stvaranju država, herojsku trpeljivost i vizionarsko nadanje u vreme robovanja, kao i junačku izdrživost i požrtvovanje u vreme oslobođenja.“(3)

A kada toga više da se setimo nego na Veliki petak, kada su ljudi raspeli Svoga Tvorca i Spasitelja? Crkva Božja u ove dane peva: “Ovo govori Gospod Judejcima: / Narode moj, šta ti učinih, ili čime ti dosadih?/Slepce tvoje prosvetlih, gubavce tvoje očistih,/čoveka koji ležaše na odru podigoh,/Narode moj, šta ti učinih, i čime mi uzvrati?/Umesto manne žuč, umesto vode ocat,
umesto da me volite, na krst me prikovaste.“

I ono što se peva o starozavetnom Izrailju, odnosi se i na Novi Izrailj, izabrani narod Božji novozavetni, čiji su sastavni deo i Srbi (kao i Rusi, uostalom, kojima su ključne svetačke ličnosti takođe hristolike, od Svetog Borisa i Gljeba do Svetog cara Nikolaja).

Zato je, danas i ovde, najvažnije ne izneveriti Hrista, Boga Ljubavi, Koji je Sloboda i Istina. Ne pasti u zagrljaj Bele Demonije, kako je Vladika Nikolaj zvao Evropu bez Hrista. I znati – „voskresenja ne biva bez smrti“ (Njegoš). Ako, kao desni, pokajani razbojnik, na svojoj današnjoj Golgoti ostanemo uz Raspetoga i Vaskrsloga, i mi ćemo vaskrsnuti, bez obzira šta o tome misle Brisel i Vašington.

____________________________________

UPUTNICE:

1. http://borbazaveru.info/content/view/8706/1/
2. Marko S. Marković, Koreni srpskog bića, Logistic, Beograd, 2016, str. 133-136

3.https://www.facebook.com/852270468197476/photos/a.852270504864139.1073741826.852270468197476/1013919182032603/?type=3

Izvor: Fond Strateške Kulture