Гватанамизација света под управом САД

Данас, више него икада, постаје кристално јасно како је званични Вашингтон замислио провођење својих империјалистичких апетита: цела планета попут Гвантанама. И свако ко се успротиви овој монструозној идеји трпи и трпеће, у зависности од јачине опонента, последице. Некада су то дипломатски демарши, чешће се ради о санкцијама првенствено финансијске природе, а када је реч о слабашним опонентима не преза се и од употребе огољене силе. Тако сведочимо страдању појединаца, група, народа и у крајњем случају (какав је пример Србије) укидању државе. Дакле, Сједињеним Америчким Државама и сателитима који круже око овог гравитационог поља све је дозвољено, јер су они тако одлучили. Међутим, како то иначе бива тако захтевни пројекти социјалног инжењеринга у корист „супер расе“ увек покажу унутар себе врло слабе и ломљиве тачке. Тачке унутар система које ми можемо само видети као људе који су за будућност учинили херојска дела. Овде долазимо до, у свету, најактуалније теме каква је: судбина узбуњивача.

Едвард Сноуден, који ће својим статусом усијати ионако у доброј мери затегнуте односе између САД и Руске Федерације последњи је у низу људи из обавештајне заједнице Америке који су своју савест олакшали узбуњивањем светске јавности: да Велики брат прати сваки (чак и) наговештај који може да угрози његове „националне интересе“. За нашу тему тренутно је од изузетног значаја судски поступак против Бредлија Менинга коме се у Форт Миду, суди пред војним судом за обелодањивање строго поверљивих и тајних докумената Викиликсу. Овај млади војних, иначе војно-обавештајни аналитичар већ је освојио место у историји и наредне генерације ће га памтити као човека који је обелоданио око 700 000 тајних докумената-што представља и највеће обелодањивање тајни у историји САД.

Зашто је за нас овај случај значајан? Прво, човек из војне обавештајне заједнице САД се усудио да јавности учини доступним материјале који огољују помахниталу природу западне силе; Друго, врло је вероватно да је Менинг имао приступ информацијама које су откриле „нешто“ много монструозније него што било ко од квалификоване јавности може и да претпостави.

О томе говори сама реакција САД као и поступак који би требало да изнедри преседан који прети да укине објективно истраживачко новинарство, коначно, истину, слободу, права и одговорности као темеље демократског друштва; Треће, коначно долазимо до дела који је за целокупну међународну заједницу од изузетног ако не и животног значаја-уколико војни суд прихвати да је према оптужном захтеву тужилаштва Менинг својим чином „помагао непријатељима“ и тако направи преседан у праву које се намеће за модел правосудних система свуда где то Америци одговара- онда Викиликс и сви медији који се још увек држе објективног и истраживачког новинарства могу да доживе исту судбину као и Менинг. Само на основу ове тачке оптужнице( има их укупно 20), Бредли Менинг се суочава са доживотном робијом. Питање је како ће проћи сви они храбри новинари којима је истина категорички императив ма о коме се радило. О њима ћемо мало касније.

Суђење Бредлију Менингу требало би да се заврши следећег месеца и сва „очекивања“ када је реч о пресуди иду ка доживотној робији уколико га војни суд осуди за „помагање непријатељу“ како је влада тражила оптужницом. За њих Менинг је својевољно послао поверљива документа Викиликсу док је био ангажован као војнообавештајни аналитичар у Ираку и тиме директно помагао непријатељу или терористима. (1) Менинг који је ухапшен априла 2010. године ангажовао је цивилног адвоката Дејвида Кумба (David Coomb) јер није имао поверења у војне адвокате иако би по природи ствари (суди му војни суд) било логичније за очекивати да правни заступник Бредлија Менинга буде неко из армије. Поставља се питање: зашто Менинг не верује сопственој војсци? Идемо даље: одбрана је током протеклих неколико дана извела десет сведока и један од њих био је професор права на Харварду Јокаи Бенклер (Yokai Benkler) који је иначе у својој каријери предавао Интернет право на Њујоршком Универзитету и касније на Јелу.

Професор Бенклер је у статусу сведока-експерта сведочио на околности које се односе на слободно истраживачко новинарство које се раније везивало за велике новинске куће, данас углавном за Интернет новинске портале. Тако је овај сведок експерт говорио о „мрежи Four Estate“ (2) која се односи на новинаре и њихову професију. Four Estate за професора Бенклера је„сет модела праксе и организовања технологија које заједно имају функцију да остваре улогу коју у смо у двадесетом веку повезивали с слободном штампом. Мрежа Four Estate је у суштини кластер пракси, технологија и организација које у двадесетпрвом веку остварују ту улогу у оквиру модела мреже информационих продукција. Углавном се то односи на новинарство када о њему говоримо кроз улогу изградње демократије и више кроз модел чувара те функције у све ширем спектру новинарства“.(3) Менингова одбрана је, наравно, искористила присуство овако важног и утицајног сведока да покаже да ли се Викиликс уклапа у мрежу Four Estate, јер је важно предочити јавности покушај владе САД да Викиликс доведе у везу са терористима па тако и све оне који су сарађивали са овим новинским сајтом.

Професор Бенклер је Викиликс описао као „организацију која је испунила дискретну улогу у новинарској мрежи обезбеђујући решење за мрежу које се односи на истраживачко новинарство засновано на информацијама које су „процуреле“ а које су раније радиле релативно велике организације а сада може да се ради у мрежном моду“ (4) додајући да према свим критеријумима мреже Four Estate Викиликс се апсолутно уклапа у њихов модел. И не само то. Професор Бенклер је додао да су чак и владини медији као и сенатор Џо Либерман поздравили постојање овог сајта. Притом, Викиликс је према наводима овог експерта, створио у суштини безбедну платформу за људе који су били у поседу докумената, и „имали сазнања изнутра да обелодане материјале. Платформа је обезбеђивала тајност и безбедност за те људе и обезбеђивала механизме за извесне нивое провере аутентичности докумената пре него су они публиковани online. У том идеалном моделу направили су и простор за коментаре пошто су материјали публиковани“ (5) рекао је у свом сведочењу професор Бенклер.

Како је онда могуће, да одједном америчка влада покрене лавину „аргумената“ који су водили само у једном смеру „помоћ непријатељима“? Одбрана Бредлија Менинга је и током извођења доказа одговорила на ово питање-нико Викиликс пре хапшења Менинга није видео као организацију која помаже терористима. Напротив. Викиликс је био препознатљив сајт слободног и аутентичног истраживачког новинарства. Хапшење Менинга и припрема процеса који је требало да у перспективи заташка истину и умртви сваки покушај узбуњивања и трагања за истином, променило је све. На овом младом човеку треба да се сломи сав бес посрнуле и значајно обавештајно осрамоћене Америке и пошаље порука да сви они који покушају да трагају за тако прогоњеном истином могу да се надају најгорем.

Питамо се да ли се то онда односи на Гардијан, Шпигл, Руску Федерацију – јер сви они следе траг обелодањених тајних докумената, истражују и пишу о догађајима који се званично никада нису одиграли; док Руска Федерација одолева нечувеним притисцима од стране САД да им испоручи Сноудена који је затражио, замислите, политички азил (на који апсолутно има право) и то тек привремени да би могао да крочи на територију Русије. Да ли ће се Америка у перспективи усудити да Русију инкриминише да је пружила уточиште Сноудену који је „помагао непријатељу“ јер је, такође, своја сазнања проследио Викиликсу? С обзиром на потпуно шизофрено понашање озбиљно погођене силе обавештајним скандалима, све је могуће.

Посебно је питање: чему такав интезитет реакција од стране Америке? Шта то САД покушава да сакрије, па се служи спиновањима, претњама, хапшењима… Шта је то толико важно за Америку да не доспе до јавности? Или, можда треба поново поставити питање зашто је Америка билатералним споразумима са многим државама захтевала изузеће од кривичног гоњења за њене војнике (гдегод се налазили) уколико почине кривично дело? Можда прави одговор лежи, баш, ту.

Тако долазимо и до случаја још једног новинара који је због објављивања чланка који говори о америчком нападу на Јемен током ког је страдало (децембар 2009) четрдесет цивила: од којих је било 14 жена и двадесет једно дете. Абдула Хејдер Шеј, јеменски новинар који је извештавао о америчком нападу на јеменско село ал-Махала био је осуђен на пет година затвора због наводних „веза“ са терористичком ћелијом ал-Каиде у Јемену (АQAP). Шеј који је као новинар истраживач разговарао и са припадницима исламистичких оперативаца у трагању за истином завршио је иза решетака због „сарадње са терористима“. Јануара 2011 је осуђен на пет година затвора. Узбуниле су се организације за заштиту људских права чак и поглавари јеменских племена. Председник Јемена Салех помиловао је Шеја. Уследио је Обамин телефонски позив у коме изражава велику забринутост поводом ослобађања Шеја. Јеменски председник опозива своје помиловање. (6)

Маја месеца ове године Шеј је у свом писму директно оптужио Барака Обаму за судбину која га је снашла. Шеја су подржале професионална новинарска удружења, Амнести Интернешнал, као и утицајни новинари попут Гринвалда (Гардијан): који је написао да је Шеј у затвору само зато што је написао истину-да су Американци напали јеменско село Томахавцима и касетним бомбама током ког је страдало четрдесет цивила и да само због тога што је Шеј писао о томе завршио је у затвору и то искључиво „захваљујући председнику Обами лично“ (7) закључио је Гринвалд.

Када бисмо којим случајем набрајали све овакве и сличне случајеве у којима је Америка погазила све важеће конвенције, како о људским правима, тако и о забрани употребе одређеног оружја попут касетних бомби- стотине хиљада страна би настало у сврху материјалних доказа за само једну претпостављену сумњу: да су САД имале за циљ да свој империјалистички пројекат саграде попут Гвантанама. То је та монструозна истина коју већ познати узбуњивачи више нису могли да држе у себи јер је превише за, оно о чему се све ређе говори а што све чешће експлодира у последње време а зове се, савест. Као што смо имали прилике да видимо и у нашем случају, и у случају многих других држава и народа ниједна касетна бомба, нити један Томахавк није довољно јак да убије тако отпорну САВЕСТ. Неки много мудрији од нас рекли би да је царство небеско баш у том малом али екстремно јаком делу свих нас: у САВЕСТИ. Ко је једном пробуди, свет и догађаји у њему изгледају потпуно другчије. Ништа више није исто као ни пробуђени човек 21 века. Чини се да је управо то сила које се САД, и оно што иза њих јесте права и реална (али озбиљно оболела) моћ, ужасавају. И зато су сви они који су главом платили трагање за истином, иако сужњи данашњице у ствари хероји будућности.

—————————————————————————————

1 http://rt.com/usa/bradley-manning-defense-benkler-921/

2 http://collegiatejournalism.blogspot.com/2007/08/definition-fourth-estate.html

3 http://rt.com/usa/bradley-manning-defense-benkler-921/

4 исто

5 исто

6 http://rt.com/news/yemeni-journalist-shaye-freed-500/

7 исто

Извор: Фонд Стратешке Културе