Hristos Vaskrse! Vaistinu Vaskrse!

U rano vaskršnje jutro, tri puta obilazimo oko crkve i zaustavljamo se pred njenim zatvorenim vratima: to su poslednji trenuci ćutanja pre bleska vaskršnje radosti, i u tim trenucima se u našim srcima, svesno ili nesvesno, javlja pitanje koje se – kako kaže Jevanđelje – javilo i u srcima žena mironosica koje su u rano jutro trećega dana po raspeću, „dok još beše mrak“, došle na Hristov grob. To pitanje glasi: „ Ko će nam odvaliti kamen od vrata groba?“. Hoće li se još jednom dogoditi to čudo? Hoće li još jednom noć postati svetlija od svakoga dana? Hoće li se još jednom preispuniti srca naša tom neobjasnivom radošću koja nije od ovoga sveta, radošću koja će svu ovu noć i još toliko idućih dana odjekivati u tom sveradosnom vaskršnjem pozdravu: Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse!

I – dveri crkve se otvaraju. Ulazimo u hram obasjan svetlošću. Ulazimo u sveradosno vaskršnje jutrenje. Ali, negde u dubini duše ostaje ono isto pitanje. „Ko će nam odvaliti kamen od vrata groba?“. Koji je smisao svega toga? Koji je smisao praznovanja Vaskrsa u svetu prepunom stradanja, mržnje, ništavnosti i ratova? Šta znači pevati „ smrću smrt uništiv “ i slušati o tome da „ nijednog mrtvog nije ostalo u grobu “ kada smrt i dalje ostaje – bez obzira na svu žitejsku sujetu – jedinstvena i apsolutna zemaljska istina? Nije li, onda, Vaskrs, odnosno ta svetla Vaskršnja noć, to sveradosno vaskršnje likovanje samo jedno kratkotrajno bekstvo od stvarnosti, mogućnost kratkotrajne duhovne opijenosti posle koje se, pre ili kasnije, moramo vratiti toj sivoj svakodnevici, tom slepom nizu dana, meseca i godina koji neumitno huje kraj nas, tom survavanju svega ka smrti i nebiću? Odavno nam već pune glavu time da Hrišćanstvo i nije ništa drugo do jedna obična samoobmana, „opijum za narod“, fatamorgana i izmišljotina čija je jedina funkcija da čoveku pruža utehu u njegovoj tegobnoj zemaljskoj sudbini. A ako stvari tako stoje kažu oni – zar onda nije mnogo hrabrije i čoveka dostojnije da se odreknemo tog priviđenja i da se licem u lice suočimo sa tom jednostavnom i nedvosmislenom stvarnošću našeg života?

Šta odgovoriti na sve ovo? Prvi približni odgovor bi mogao biti sledeći: ne, nije moguće da je sve to bila puka izmišljotina! Nije moguće da bi toliko vere, toliko radosti, toliko svetlosti – evo već gotovo dve hiljade godina – moglo biti puko bekstvo od stvarnosti i fatamorgana. Može li fatamorgana trajati vekovima? Ovaj odgovor je, naravno, ubedljiv, ali još uvek nije konačan. I treba otvoreno reći da nema konačnog i opšteobavezujućeg odgovora koji bi bilo moguće formulisati u obliku naučnog objašnjenja vaskršnje vere. Svaki čovek u vezi sa pitanjem objašnjenja vaskršnje vere može da svedoči samo o svom sopstvenom i živom iskustvu, može da govori isključivo u svoje ime.

Zamislivši se i zadubivši se u svoje lično i živo iskustvo Vaskrsa, svaki čovek odjednom postaje svestan onoga iskustva iz koga izvire sva njegova vaskršnje vere, odjednom sve u njemu biva obasjano zaslepljujućom svetlošću u kojoj se – zaista kao vosak od lica ognja – tope sve sumnje i sva pitanja. Koje je to iskustvo? Ne mogu to iskustvo drugačije opisati i objasniti osim kao iskustvo živoga Hrista, Ne, moja vera u Hrista nije proizašla iz toga što jednom godišnje, od najranijeg detinjstva, učestvujem u praznovanju vaskršnjih praznika. Naprotiv, moja vaskršnja vera se rodila iz mog iskustva živoga Hrista i upravo to iskustvo jeste ono što za mene uopšte čini mogućim Vaskrs, što čini mogućim da osetim radost i svetlost te jedinstvene vaskršnje noći, što čini mogućim da vaskršnji pozdrav „Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse!“ odjekuje u meni takvom pobednom silom.

Kako se i kada rodila ta vera? Ne znam, ne sećam se. Znam samo ovo: svaki put kada otvorim Jevanđelje i počnem da čitam o Hristu i Njegovoj propovedi, svaki put dok čitam Njegove reči počinjem – od sveg srca i sveg bića – da govorim u sebi isto ono što su govorili oni koje su fariseji slali da uhapse Hrista i koji su se vraćali neobavljena posla, govoreći: „ Nikada niko nije govorio kao što govori taj čovek “ .

I znam da je Hristovo učenje živo i danas, i da nema ničega u ovom svetu što se može uporediti sa tim Njegovim učenjem o večnom životu, o pobedi nad smrću, o ljubavi koja odoleva smrti i pobeđuje je. I, štaviše, znam da ono jedino što me nikada ne napušta i neprestano živi u meni tokom života – u kome sve izgleda tako tegobno i svakidašnje sivo – jeste upravo to unutarnje saznanje da je Hristos sa mnom. „Neću vas ostaviti sirote, doći ću vam“, govori Hristos. I Hristos nam dolazi i daje da osećamo Njegovo prisustvo. Hristos nam dolazi u molitvi, u molitvenom trepetu duše. Hristos nam dolazi u nepojmivoj, ali tako živoj radosti koju osećamo celim našim bićem. Hristos nam dolazi u tajanstvenom, no opet tako nesumnjivo izvesnom prisustvu Njegovom koje osećamo u hramu za vreme bogosluženja. Hristos nam dolazi u svetim tajnama. I sve vreme u nama sve više i više narasta taj opit, to znanje, ta očevidnost: Hristos je tu, ispunile su se Njegove reči – ko Me voli, Ja ću biti sa njim. I mi i u radosti i u žalosti, i među ljudima i u samoći neprestano osećamo Njegovo neporecivo prisustvo, silu Njegovih reči i radost koja dolazi od vere u Njega.

I, gle, evo jedinstvenog odgovora i jedistvenog dokaza: „Što tražite živoga među mrtvima? Nije ovde, nego ustade… “ (Lk. 24, 5 – 6)

I zato je svecelo Hrišćanstvo u tom stalno novom i novom doživljavanju vere, u neprestanom ovaploćivanju vere u obredima, rečima, zvukovima i bojama. Onome ko ne veruje u Hrista Hrišćanstvo zaista izgleda kao fatamorgana. Jer takav sluša nerazumljive reči i posmatra nerazumljivu ceremoniju, i objašnjava ih isključivo spolja. Međtim, za onoga ko veruje sve – i obredi, i reči, i zvuci, i boje – svetli iznutra: i to ne kao dokaz, već kao rezultat njegove vere, kao život vere u svetu, u duši, u istoriji. Zato nam je tako živ, tako stvaran i tako savremen Veliki Petak sa njegovom tamom i žalosti. Zato i možemo da plačemo pred Krstom i preživljavamo iznova sve to što se dogodilo na Veliki Petak kao dan trijumfa zla, izdaje, kukavičluka i predaje. Zato i možemo da sa trepetom i nadom gledamo u živonosni grob Gospodnji na Veliku Subotu. Zato i možemo svake godine da praznujemo Vaskrsenje. Jer praznik Vaskrsenja nije praznik na koji se sećamo događaja koji pripada davnoj prošlosti. Vaskrsenje je stvarni, sveradosni i svesrećni susret sa Onim u Kome je naše srce davno već susrelo i prepoznalo svoj istinski život i svetlost svake svetlosti.

Vaskršnja noć je svedočanstvo o tome da je Hristos živ i da je sa nama, da smo i mi živi sa Njim Živim. Sva vaskršnja noć jeste poziv čoveku da u ovom svetu i životu ugleda i prepozna zoru tajanstvenoga dana Carstva Božijeg. „Danas proleće miomiriše – i nova tvar likuje…“, peva Crkva na Vaskrs. Nova tvar likuje u veri, u ljubavi i u nadi. „Danas je dan Vaskrsenja i prosvetlimo se slavljem, i jedan drugog zagrlimo, i recimo: Braćo! I onima koji nas mrze oprostimo sve Vaskrsenjem i zapevajmo – „Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništivši, i onima koji su u grobovima život darova“.

Hristos vaskrse!

Preuzeto iz knjige: TAJNE PRAZNIKA, Svetigora, 1996. god .

Izvor: Svetigora