Хрватско прогањање ћирилице

Постоје научне дефиниције које су општесветски прихваћене – природа електричне струје, изазивачи болести, – и политичке дефиниције које се међусобно битно разликују у зависности од тога ко им је аутор. За колонијалне окупаторе, „нецивилизованост“ и „дивљаштво“ су означавали сиромаштво (уствари поштење оних који ништа туђе нису украли), примитивизам, заосталост, неписменост (традиционални начин живота људи који су били са малим задовољни, па и срећни што су уопште живи).

За колонијално поробљене народе, ове дефиниције су се односиле управо на њихове окупаторе – грамзивост, безобзирност, пљачкање, убијање људи који не траже туђе и не дају своје. За немачке окупаторе у Србији 1941. г. Срби који се нису мирили са окупацијом су били „бандити“, а за Србе су баш Немци били „бандити“. Колонијални окупатори жељу поробљених народа за слободом називају „национализам“ у негативном значењу, а кад Американцима кажете да на сваком јавном нужнику имају по три државне заставе, они то називају „патриотизам“.

Обелиск који је Наполеон украо у Египту и сместио га у Лувр; „Камен из Розете“ (Рашида) који су Енглези преотели од првобитних лопова Француза; и грчке античке статуе које је британски конзул у Турској украо са Акропоља па продао својој влади, а ова их каваљерски сместила у Британски музеј, Француска и Британија сматрају за „величанствена цивилизацијска достигнућа“, а ја их сматрам за – обичан лоповлук.

Када Американац каже „дивљина“, мисли на ненасељене просторе, области у којима нема људских насеља, а за Србе је то једноставно – природа, док је „дивљина“ управо простор насељен Шиптарима који су 1915-1916. г. прешли пешке идући у сусрет савезницима. Када данас Србин Косовац, мислећи на убијање цивила жетелаца на њиви у јуну 1999. године; на планирани и организовани шиптарски погром 17. марта 2004. године; на одсуство слободе кретања, каже „дивљаштво“, за све те поступке Шиптари кажу „демократија, складна вишенационална средина и стремљење Европској унији“.

Данашња дефиниција „цивилизованости“ заснива се пре свега на поштовању људских права и толеранцији према људским различитостима у погледу расе, националности, верске припадности, пола, животног доба, друштвеног статуса и др. Кад су Хрвати у питању, ова дефиниција важи само ако се не односи и – на Србе! Цео свет зна за етничко чишћење које је Хрватска извршила ратним средствима, па опет „међународна заједница“ (читај: земље дојучерашњи колонијални окупатори) подржавају Хрватску у томе. Кад је Хрватска у „Олуји“ извршила изгон више стотина хиљада Срба, Холандија је одмах у Србију послала бараке за смештај прогнаних Срба, чиме је постала саучесник у њиховом протеривању. Зашто те бараке није послала тамо одакле су Срби и протерани – у Крајину?

Хрвати знају да им светски моћници – а нарочито Немци као главни кључари ЕУ – дају подршку у њиховом непријатељству према Србима, и да им толеришу и етничко чишћење и нервозну насртљивост према ћириличним словима, па нити хају за своје обавезе према повратку прогнаних, нити се устручавају да се пред светом брукају својим нецивилизованим срљањем против слова којима су и сами временски много дуже писали него што пишу латиницом. Уосталом, Хрвати у прогањању ћирилице нису баш неискусни.

Нападом хабсбуршке монархије на Србију 1914. године истовремено је отпочео свеопшти напад и на српску ћирилицу, па је на целој територији царства забрањена ћирилица и у јавном и у приватном животу. Већ на самом почетку рата Хрватски Сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. Новембра 1915. и Сабор БиХ је донео одлуку о забрани ћирилице на својој територији. У време II светског рата одмах по проглашењу НДХ 25.4.1941. г. донет је закон о забрани ћирилице:

После разбијања Југославије Хрватска по трећи пут забрањује ћирилицу 1992. године, чиме је стекла богато историјско искуство у прогону ћирилице. Не толерише се чак ни јавно појављивање само једне једине речи на ћирилици. Ево примера како Хрватска на свом „европском путу“ чак и судски кажњава појаву ћирилице у јавности:

Пресуда Прекршајног суда у Загребу 16.11.2003. г.

Хрватска сваког дана показује да се уопште не шали кад је у питању њена решеност да не допусти појаву ћирилице у својој средини. Године 2008. митрополиту загребачко-љубљанско-италијанском Јовану упућена је једна пошиљка из Србије. Та пошиљка је отворена, виђен је њен „субверзивни садржај“, па поново затворена, није уручена примаоцу и враћена је у Србију са образложењем „забрањено писмо“, мислећи на ћирилицу којом је пошиљка била адресирана. Цео свет гледа овај пример нецивилизованог понашања, и тапше Хрватску по рамену на њеном „европском путу“:

Пошиљка митрополиту враћена уз образложење „Забрањено“

Разлози за враћање пошиљки, хрватска и српска пошта:

цивилизацијска разлика

Савез књижевника у отаџбини и расејању из Новог Сада је 4.1.2012. г. упутио ћириличну пошиљку са чланском картом за чланицу Савеза у Шибеник. Неуручена примаоцу, пошиљка је враћена у Србију 13.1.2012.

Доследно на путу за Европу.

Да нам неко не би замерио да смо „завидљиви према европској Хрватској“, ево шта пише хрватски сајт „Новости Интригатор“:

————————————-

Интригатор

Хрватска пошта прогони ћирилицу

На писмо упућено нашем познатом умјетнику у ХП-у су налијепили формулар с ознаком “ВРАТИТИ”, а у њему означили кућицу “Забрањено”, па га упутили натраг у Србију

Боривоју Довниковићу Борди, нашем познатом аутору стрипова и анимираних филмова с великим међународним угледом, чији “Bordoline” годинама објављујемо на овим страницама, била је у вељачи упућена позивница Међународног фестивала дјечјег анимираног филма који се у коловозу одржава у Врању у јужној Србији, но никада му

није стигла. Чиновници Хрватске поште одбили су му је, наиме, прослиједити, јер је његова загребачка адреса на коверти била написана ћирилицом. Шаљући рутински фестивалске материјале, организатори фестивала из Школе анимираног филма Врање употријебили су случајно ћирилицу и на Бординој коверти, но у ХП-у у Загребу нису сматрали да је, без обзира на писмо, њихов једини посао да доставе поруку, него су умјесто тога одлучили да је сами пошаљу. На коверту су прилијепили четвртасти формулар с ознаком “ВРАТИТИ”, а у њему означили кућицу “Забрањено” и ударили штамбиљ, па је с таквом поруком упутили натраг пошиљатељу. Бордо је на концу фестивалске материјале добио када су му их из Врања поновно послали, овај пут с адресом на латиници, но затражио је од српских колега да му пошаљу и враћену омотницу на ћирилици, како бисмо је могли објавити.

“Начин на који се пошиљка са ћириличном адресом третира у Загребу је врхунац не само нетолеранције, него и мржње”, казао нам је Бордо, наводећи да је, примјерице, за својег боравка у Бечу једном приликом уредно примио писмо московског колеге, режисера Николаја Серебјакова, који је бечку адресу написао на руској ћирилици, при чему је и сам назив града био написан као Вена (Беч је код Руса Вена), али Аустријанцима није био проблем препознати да је то њихов главни град Wien.

Наравно, ни ХП-у није био проблем препознати да је Загреб Загреб, а Хрватска Хрватска, само што је ту ћирилица препозната као непријатељско писмо које смјеста треба протјерати преко хрватских граница. Чини се да ХП није тек захватила најновија антићирилична атмосфера, него да му је обрана поштанских сандучића од ћирилице дуготрајна пракса, јер је већ 2008. забиљежен случај када је Београдско певачко друштво послало митрополиту загребачко-љубљанском Јовану Павловићу у Загреб позив с адресом на ћирилици, који је ХП протјерао натраг у Србију на потпуно исти начин.

Тада су на упит новинара “Јутарњег листа” из ХП-а одговорили да “даватељ поштанских услуга може одбити примање пошиљке која није адресирана на прописани начин”, а да пошиљка није била прописно адресирана јер је “у Хрватској у службеној употреби латинично писмо”.

Даватељ, дакле, може, али и не мора одбити примање непрописно адресиране пошиљке, но у ХП-у ћирилицу ипак сматрају особито тешким прекршајем. Осим тога, није до краја точно да је у Хрватској у службеној употреби искључиво латинично писмо, када је у појединим пословима и дијеловима земље припадницима српске мањине омогућена службена употреба ћириличног писма, све до издавања особних исказница и вођења судских поступака.

Занимљиво, чак и правила објављена на ХП-овим интернетским страницама у погледу кориштења писма сугерирају да ХП врши дискриминацију неуобичајену за поште других земаља. Тамо у упутама о правилном адресирању стоји да се адреса исписује латиницом, а да пошиљка за иноземство може бити адресирана и писмом државе одредишта уз увјет да су латиницом написани називи мјеста и државе.

Дакле, шаљете ли из Хрватске писмо у Русију, Бугарску, Македонију или неку другу ћириличну земљу, шаљете ли га у Јапан или Кину, ХП вам каже да можете, али не и да морате користити писмо одредишне земље. Приступите ли, још детаљније, прегледавању увјета за слање пошиљки према појединим државама, нигдје у ХП-овом водичу нећете наћи напомену о томе које писмо морате посебно користити за одређену земљу. Из неког разлога, а вјеројатно зато што знају да се то неће ни догодити, из ХП-а вас не упозоравају да ће вам Руси или Бугари увријеђено вратити ваше латинично писмо с ознаком “Забрањено”, као што ће вам ХП вратити ваше ћирилично писмо.

————————————

Пракса у другим земљама

Погледајмо сада како се према ћирилици односе друге латиничне земље, које чак не разумеју ни српски језик.

Из Ниша је за Чикаго послата разгледница са ћириличном адресом и адресним кодом. Прималац Михаило Шашкијевић је унук некадашњег деоничара „Српске банке“ из Загреба. Име улице у Чикагу је преведено на српски и није дато у изворном енглеском облику, па чак и име саме земље је некомплетно, „Америка“, готово неозбиљно. Па ипак, адресни код је био довољан да пошиљка стигне тачно где треба. По пријему пошиљке, господин Шашкијевић је електронском поштом љубазно обавестио пошиљаоца из Ниша да је пошиљка стигла:

From: „Michael Shaskevich“ <shaskevich@aol.com>

To: 31@екоф.срб

Sent: Friday, June 28, 2013 2:15:55 AM GMT +01:00 Amsterdam / Berlin / Bern / Rome / Stockholm / Vienna

Subject: Razglednica

Danas 27. VI. 2013 je postar ostavio ovu posiljku u mom sanducetu.

Postar je „African-American“ koji ne zna ni reci ni jednog drugog jezika osim engleskog.

Michael Shaskevich

shaskevich@aol.com

Дакле, нити је америчком поштару црнцу који не зна ни један други језик осим енглеског ћирилица представљала проблем да пошиљку уручи, нити је америчком провајдеру електронске поште AOL представљало проблем да омогући везу са Нишлијином ћириличном адресом електронске поште. Када нема верске мржње према ћириличном писму као обележју православља – што је суштина хрватског непријатељства према ћирилици – онда ни „технички разлози“ не могу бити изговор.

У Америци Србин може да има и ћириличну регистрацију на возилу, што ни у Србији не може:

У Канади такође:

Ни грчки угоститељ у месту Полихроно код Солуна, у коме су међу гостима најбројнији баш Срби, нема ништа против писма својих гостију:

Ни египатској Пошти не представља сметњу да ћирилична разгледница стигне из Египта у Нови Сад:

Ни католичка Француска, за разлику од Хрватске, не мрзи ћирилицу:

Швајцарска коверта и разгледница, швајцарска марка Helvetia и печат Zürich доказују да су ове ћириличне пошиљке у Ниш стигле заиста из Швајцарске:

Мој пријатељ који је на одмору на Крфу са задовољством је прихватио да учествује у овој нашој акцији, и на пошти Тсаврос предао разгледницу за мене. Службеник који је пошиљку примио, после објашњења сврхе ове акције са симпатијама је пристао да „из нафталина“ извади већ одавно избачен из употребе печат поште Тсаврос (тамо се „легализација“ пошиљки врши машински), и руком дописао и грчко име за Србију. Пошиљка ми је стигла:

И разгледница која је из Ниша послата на адресу Амбасаде Србије у Словенији и која је адресирана само ћирилицом, стигла је и без проблема је уручена примаоцу. Словенија није ништа мање католичка од Хрватске, па опет не реагује на ћирилицу као бик на црвени плашт, као што то ради Хрватска.

Нишлија је за Немачку послао писмо са чисто ћириличном адресом. Чак је и име улице, града и земље написано у преводу на српски језик и ћирилицом, што делује готово неозбиљно. Па ипак, стигло је и уручено је примаоцу. Прималац је са усхићењем и поносом обавестио пошиљаоца о приспећу пошиљке, и том приликом није могао да сакрије и свој лични утисак:

„Поштарка (жена) ми је писмо предала уз самоуверени осмех, као да је хтела рећи да ни такви случајеви за њу нису нерешиви, као да је тим осмехом желела да поручи:

‘Погледајте шта ми све можемо’!“

„Шлезиерска улица, Радолфова ћелија код Боденског језера“.

Немачки поштари разумеју, хрватским треба преводилац.

Из Словеније је послата разгледница наше амбасаде из Љубљане, која је такође била адресирана и исписана ћирилицом без и једног латиничног слова. Стигла је и уручена је примаоцу без икаквих проблема. Словенци су већ показали да се од Хрвата разликују по томе што су у Европску Унију ушли без сиротињског комплекса и потребе да се са неким стално пореде и да се „доказују“.

Како се примицао 1.7.2013. године, односно датум уласка у Европску Унију, Хрвати су се више бавили спречавањем појаве ћирилице у својој земљи, упркос политици ЕУ по питању међунационалних односа па чак и одредбама сопственог Устава, него што су размишљали о својим обавезама према омогућавању употребе ћирилице.

---

Извор: Чувари Ћирилице