Kosovski pečat srpske istorije

Kao što je istorija ljudskog roda oštro podeljena na istoriju “pre Hrista” (bogoborci su toliko mrzeli Hrista da su uveli pojam – pre “Nove ere”) i istoriju “posle Hrista”, tako je i istorija srpskog naroda oštro podeljena na srpsku istoriju “pre Kosova” i “posle Kosova”. U srpskoj istoriji ni jedan drugi događaj posle Kosovskog boja nije imao ni približno takav značaj i sva kasnija istorija našeg roda duboko je nosila, nosi i danas i nosiće do kraja sveta i veka Kosovski pečat. Taj Kosovski pečat ima dve strane, svetlu Lazarevu i tamnu Vukovu.

SVETLA, LAZAREVA STRANA „KOSOVSKOG PEČATA“

Care Lazo, čestito koljeno! Kome ćeš se privoljeti carstvu?

Na pitanje sadržano u gornjim stihovima svakako nije bilo jednostavno odgovoriti onako kako je odgovorio svetli knez srpski Lazar:

“Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvjek i dovjeka”.

Za takav odgovor neophodna je unutrašnja snaga duhovnog uma, koja u zemaljskom haosu vidi kosmički poredak. I to nije bilo prosvetljenje u magnovenju kosovskoga boja, nego je čitav prethodni život i delanje Lazarevo odlikovala čvrsta vera i pouzdanje u Boga. Kada je krenuo u diplomatsku misiju za izmirenje srpske crkve sa Carigradskom Patrijaršijom svestan važnosti jedinstva pravoslavnih naroda, Lazar se privoljevao Carstvu Nebeskom. Kada je gradio zadužbine, Lazar se privoljevao Carstvu Nebeskom. Kada je pozvao u Srbiju Sinaite, nepokolebljive ispovednike svete vere Pravoslavne i rasporedio ih uglavnom po Braničevskoj eparhiji, sagradivši tamo na malom prostoru mnoštvo manastira, još jednu “Svetu goru” (sličnu onoj Ovčarsko-Kablarskoj ili Fruškogorskoj), bilo je to ne samo privoljenje Carstvu Nebeskome, nego i dalekosežni promisliteljski potez koji gleda kroz vekove. Jer je upravo taj deo Srbije posle Požarevačkog mira 1718. godine došao pod vlast papista i blagodareći tim velikim svetinjama i ispovedništvu i duhovnom nasleđu Sinaita, sačuvao se narod srpski od dušepogubnog unijaćenja koje je odmah papistička Austro-Ugarska država pokušala da sprovodi u Srbiji. Kada je poveo srpsku vojsku na Sveto Pričešće uoči Kosovskog boja, Lazar se privoljevao Carstvu Nebeskom. To znači da je knez Lazar sa čistim umom, srcem i voljom, već bio spreman za izbor Carstva Nebeskog, ali je radi ulaska njegovog naroda u Carstvo Nebesko bilo potrebno da to i krvlju zapečati. I on to bez kolebanja čini, pa po rečima svetog vladike Nikolaja “Krvlju Lazo Zavet zapečati, i svoj narod večno obogati”.

Dakle, Kosovo za Srbe nije nikakav mit, Kosovo je istinski Zavet sa Bogom, zapečaćen krvlju najboljih sinova srpskoga roda. I drugi narodi imaju neke svoje zavete, a srpski narod ima dva velika Zaveta u svojoj hrišćanskoj istoriji, Svetosavski Zavet i Svetolazarevski ili Kosovski Zavet. Krst Hristov – kao simbol Puta, Istine i Života prožetog ljubavlju, poneo je Lazar kao ni jedan drugi vladar na planeti. Samo žrtva Cara mučenika Nikolaja II počinjena posle više od pet vekova nakon Lazareve žrtve, može se porediti sa krstonosnom Lazarevom žrtvom. I taj Krst Lazarev je vekovima ispunjavao dušu krstonosnog naroda srpskog. Krst Lazarev je tako spojio sveto Kosovo srpsko sa Nebesima.

“Nadanje se naše zakopalo, na Kosovo u jednu grobnicu”. Ove reči najvećeg srpskog pesnika i “zatočnika kosovske misli”, Petra II Petrovića Njegoša, neprekidno nas podsećaju, a posebno bi trebalo da podsećaju vlastodršce srpske, da je kosovska grobnica ujedno i naše nadanje. Svako stradanje hrišćana je nastavak Golgote Hristove, nakon koje stiže Svetlo Vaskrsenje. Srpska uzdizanja i srpska padanja neraskidivo su povezana sa našim približavanjem ili našim udaljavanjem od Onoga Koji je radi nas i našeg spasenja na Krstu Raspet. A čitav jedan narod sa svojom i svetovnom i duhovnom vlašću je pre 626 godina krenuo putem na Krstu Raspetog Hrista. Zbog toga Kosovska bitka predstavlja za Srbe ona vrata o kojima peva Psalmopojac David, one Dveri koje se otvaraju kada dolazi Car Slave. Srbi su pod vođstvom svog Svetlog Kneza Lazara, Kosovskom bitkom otvorili vrata za dolazak Cara Slave. Sa druge strane, naši neprijatelji se plaše Krsta pa bi želeli da vide Srbiju bez ikakvog Krsta.

Dakle, Lazar je napravio pravi izbor, ostavio je narodu spasonosan zavet. Njegovim zavetom evo već skoro šest i po vekova njegov narod se čuvao i sačuvao i premda okružen vukovima, ostao stado Hristovo zahvaljujući kosovskom opredeljenju za Carstvo Nebesko. Masovno priklonjenje pravoj veri naš rod srpski je učinio za vreme veličanstvene misije njegovog dugovnog roditelja Svetog Save, a svetli knez je naš narod odvojio od varljive prolazne ljubavi zemaljske i uzneo ga do neprolazne ljubavi Carstva Nebeskoga. Lazareva žrtva naučila je narod srpski da se pokorava volji Božijoj, pa makar i kroz pokoravanje turskoj volji. Zahvaljujući Kosovskom izboru za Carstvo Nebesko, sva dela naroda srpskog i u turskom ropstvu odisala su uzvišenim proslavljanjem Boga.

Čovek u ovom truležnom svetu može da se prikloni ili Duhu Božijem ili duhu demonskom. Žrtvenim Krštenjem u ognju i krvi, nepokolebljivom borbom za Krst Časni i Slobodu Zlatnu, narod srpski je uz pomoć Duha Božijeg stekao mogućnost unutrašnjeg duhovnog preobražaja. Sveti vladika Nikolaj ovu žrtvu poredi sa sejanjem njive. Čovek koji baca seme na njivu osiromašuje se u očima nerazumnih posmatrača, jer prazni svoju žitnicu. Ali račun se ne pravi prilikom setve, nego prilikom žetve. Carstvo Nebesko zadobijeno Kosovskom žrtvom vekovima je bilo uzor svakom blagočestiju roda srpskog, pa sveti vladika ovako odgovara na pitanje: Čiji ste vi, mali Srbi?

“Mi smo potomci Kosovskih junaka koji se žrtvovaše za krst časni i slobodu zlatnu; samonikle i bujne grane narodnog drveta koje na Kosovu bi skresano do stabla, i stablo srubljeno do blizu korena. Ne usahnu to drvo, jer ga krv krsnih mučenika oživotvori. Ne osuši se srubljeno stablo, jer carstvo nebesno, koje vitezi krsta izabraše, dade mu snagu da ozeleni i pusti grane

Mi smo telo od tela, i kost od kosti, i duh od duha onoga naroda, koji je posle Kosova živeo na svom ognjištu bez slobode, u svojoj zemlji pod tuđinom, bez zemaljskog carstva i bez zemaljskog sjaja; onoga naroda koji je putovao kroz pustinju ropstva bez svoga Mojseja, no sa nadom nesalomljivom da će mu Bog otaca njegovih, Bog Nemanjin i Savin, Bog Stevanov i Milutinov, Bog Lazarev i Milošev, opet darovati zemlju obećanu. Ti seljački preci naši, preodeveni iz vezenih dolama u kudelju i sukno, s uzdahom su gledali Kosovo ne kao u dolinu nego kao u planinu. Sa te planine narod je očekivao potoke bistre vode, da mu opere rane i suze; da mu zapoji duh i dušu; da ga nadahne nebesnim nadahnućem, te da bi se održao i sve izdržao.

I zaista narod se održao i sve izdržao, blagodareći Kosovu i crkvi. Crkva mu je bila tumač Kosova, a Kosovo tumač svega što se dogodilo pre i posle propasti zemaljskog carstva srpskog. Pomoću ta dva verna tumača, narod je shvatio suštinu slobode. Shvatio je, da je sloboda dar Božji; da je svetinja, i da je nerazdvojna od časnoga krsta. Ko se ogreši o časni krst, ogrešio se o slobodu, i obratno, ko se ogreši o slobodu, ogrešio se i o časni krst. Sloboda je svetinja, otuda i naziv: sveta sloboda. Kao čisto platno daje se sloboda ljudima; kad je ljudi uprljaju, moraju je prati suzama i krvlju. Ili čista sloboda, ili nikakva. Ili sveta sloboda, ili nikakva. Ili zlatna sloboda, nerazdvojna od časnoga krsta, ili nikakva. U dubokom pokajanju narod je vekovima prao uprljanu slobodu pokajničkim suzama i mučeničkom krvlju. I kad ju je oprao, onda mu se ona ponovo dala”.

TAMNA, VUKOVA STRANA „KOSOVSKOG PEČATA“

No, pored vitezova Krsta i njihovog svetlog i svetog pečata u srpskoj istoriji, Kosovo nosi i drugi tamni pečat, tamnu stranu srpske istorije, a to je pečat Vuka Brankovića. Taj pečat je po svojoj prirodi isti onaj pečat koji čovečanstvu zbog njegovih grehova donosi sin pogibli. U Otkrovenju Jovanovom se kaže: “I pokloniće mu se svi koji žive na zemlji čija imena nisu zapisana u Jagnjetovoj knjizi života” (Otkrovenje 13, 8). Izgubivši duhovni vid, Vuk Branković vidi u Turcima nepobedivu silu. “Ko je kao zver? Ko može sa njom ratovati?” (Otkrovenje 13, 4). Izdajnici Hrista nisu ništa drugo nego preteče antihrista. Ko ne primi ljubav Istine, primiće obmanu laži. Lazar je služio Bogu, a Vuk je služio vremenu u kome je živeo. I te dve službe su od Kosovske bitke do današnjeg dana ostale nepromenjene, Srbi Lazarevog duha služili su Bogu, Srbi Vukovog duha služili su vremenu u kome žive. Vukova izdaja je toliko upečatljiva da je sveti vladika Nikolaj napisao jednom prilikom da su sve najveće srpske izdaje dolazile od ljudi koji u korenu svog imena i prezimena imaju reč “vuk”. Pa nabraja Vukana Nemanjića, Vuka Brankovića, Kralja Bukašina, Vujicu Vulićevića, Vuka Karadžića… Ostavljamo čitaocima da tu izdajničku “vučju” nisku sami nadopune “vučjom izdajničkom pasminom” iz novijih vremena…

Svaka srpska borba za srpsko Kosovo bila je podržana od strane Nebesa. Srpska vojska je bila nezaustavljiva i nepobediva kada se borila za Kosovo. I u Balkanskim ratovima, i prilikom oslobađanja u svetskim ratovima. Srpska vojska koja se borila za srpsko Kosovo nije mogla biti pobeđena ni 1999. godine od strane najmoćnije vojnog saveza na planeti, NATO pakta. Dok su savremeni zapadni nacisti uvodili sankcije i bombardovali Srbiju u pokušaju da joj otmu Kosovo, Nebesa su bila na srpskoj strani. I za vreme sankcija i za vreme bombardovanja Srbije, sve što je posejano davalo je rekordan rod i Gospod nije dozvolio da Srbin gladuje dok brani Kosovo. Međutim, posle nasilnog rušenja srpske vlasti koja je branila Kosovo (u organizaciji zapadnih specijalnih službi i uz pomoć “pete kolone” srpske istorije), na vlast u Srbiji polako ali sigurno dolaze vlastodršci “vukovskog duha” spremni i na izdaju Kosova. Nije potrebna ni velika mudrost, ni naročit “duhovni vid” da bi se odredilo koju stranu “Kosovskog pečata” su prihvatili današnji srpski vlastodršci. I rezultat vidimo – dok u vreme bombardovanja i sankcija kada je Srbija branila Kosovo, u Srbiji nije bilo gladnih usta, danas, na “evropskom putu Srbije” koja se odriče Kosova, hiljade i hiljade Srba gladuju u zemlji Srbiji.

Da razaberemo šta Srbima donose “dostignuća” zapadne civilizacije u koju nas naše zaslepljene vođe nasilno guraju. Pre svega se radi o potpuno bestidnom i neskrivenom razvratu i moralnoj razduzdanosti. Legalizovano masovno ubijanje dece putem abortusa dolazi kao zakonomerna posledica te stravične plotske grehovnosti. Jedna bruka koja se ne skriva drugu veću sa sobom doziva, pa danas izopačene pristalice strašnog protivprirodnog greha zbog koga je Gospod kaznio uništenjem sumpornim ognjem gradove Sodomu i Gomoru, bestidno šetaju srpskom prestonicom uz zaštitu srpske policije. I na kraju se dolazi do izdaje, kao zakonomerne posledice takvog “vukovskog” stanja duha srpskih vlastodržaca, koji služe vremenu, a ne Bogu. Jedino što se na pitanje – “Ko je kao zver? Ko može sa njom ratovati?” – umesto Turaka koji su egzistirali u obrazilji Vuka Brankovića, danas pojavljuju Brisel i Vašington u uobrazilji obezduhovljenih savremenih srpskih vlastodržaca.

Rezime je kratak i nameće se sam po sebi – “Sloboda Zlatna” za Srbina je neraskidivo vezana sa “Krstom Časnim”. Lazar je bio slobodan i u trenutku kad su mu Turci odsecali glavu, robovi su oni koji danas misle da izdajom Nebeske Srbije mogu da se bore za “zemaljsku Srbiju”. Kosovska žrtva svetlog kneza i njegovog besmrtnog vojinstva vekovima je nadahnjivala narod srpski i siguran sam da on neće poput svojih nerazumnih vlastodržaca dozvoliti izdaju Kosova, da neće dušu svoju dati za “zemaljsko carstvo”. Uostalom, ako je živa duša narodna, uvek je moguć i preporod državni. To znanje nad znanjima, srpski rod duguje svom svetlom knezu Lazaru i njegovom besmrtnom vojinstvu, kojima neka je slava u vekove vekova. Amin!

Izvor: Fond Strateške Kulture