Kratak priručnik za ispovest (1)

U srpskom narodu postoji jedna uzrečica koju ćemo često čuti, pogotovo kod starijih ljudi. Ona glasi: Zdravlje je najpreče!

Ova uzrečica je potpuno tačna ukoliko je preciziramo i tačno odredimo o kojoj vrsti zdravlja je konkretno reč. Naime, većina ljudi koja pominje tu rečenicu misli isključivo na telesno zdravlje, koje je, složićemo se, nesumnjivo veoma važno. Ta vrsta zdravlja nam omogućava kvalitetan život i nesmetano obavljanje životnih aktivnosti, te kao takva predstavlja Božji dar koji treba pažljivo čuvati i negovati.

No spoljašnje, telesno zdravlje, koliko god da je bitno i neophodno, ima svoj „rok trajanja“ – ono će nas pre ili kasnije napustiti. U krajnjem slučaju, sam ovozemaljski život ima svoja fizička ograničenja, koja će jednom staviti tačku telesnom zdravlju čak i najzdravijeg čoveka na svetu.

Postoji, međutim, jedno zdravlje koje nema vremenska ograničenja i koje je ubedljivo najvažnije. Reč je o duhovnom zdravlju odnosno zdravlju naše duše. Ako se za postizanje telesnog zdravlja konstantno borimo sve do groba, onda za duhovno zdravlje (koje treba razlikovati od duševnog) treba da se borimo još intenzivnije, budući da ono traje i posle groba jer je duša besmrtna. To znači da je sticanje duhovnog zdravlja naš prioriteni zadatak i na toj vrsti zdravlja se u punoći ispunjava uzrečica: Zdravlje je najpreče!

Zdravlje duše

U čemu se ogledaju zdravlje i bolest duše? Najjednostavnije rečeno, zdrava duša je ukrašena vrlinama i sve njene sile dejstvuju pravilno, a bolesna duša je naružena grehom i porocima, a njene sile su izvitoperene i dejstvuju nepravilno. Stoga je logika dostizanja duhovnog zdravlja sasvim jednostavna i svodi se na držanje prirodnog, vrlinskog načina života, a uklanjanje od protivprirodnog, grešnog, poročnog.

Cilj takvog delanja nije da postanemo moralni ljudi, već Božji ljudi (setimo se ovom prilikom antologijskih reči našeg svetog patrijarha Pavla: Budimo ljudi!). Ukoliko, međutim, odlučimo da idemo suprotnim putem, odnosno da narušavamo zapovesti Božje i da živimo u grehu, onda ćemo samo imati ime da smo živi, a bićemo mrtvi (Otk. 3, 1) – jer iako je duša besmrtna (po blagodati Božjoj), postoji i svojevrsna smrt duše, a to je njeno pomračenje grehom, što je lišava istinske zajednice sa Bogom ako u tom stanju ostane večno.

Uputna je na ovom mestu misao velikog svetitelja Crkve, Svetog Grigorija Palame, koji u jednoj besedi na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice, u vezi sa tajnom sjedinjenja božanske i ljudske prirode u Bogočoveku Hristu, kaže da je „Bogu, uistinu, nemoguće samo jedno, a to je da se prisajedini nečistom pre nego što se ono očisti“. U drugoj besedi na isti praznik, svetitelj navodi da „nije, međutim, moguće postati uistinu blizak Bogu ukoliko se ne očistimo […]“. Reči upozoravajuće i jasne, koje nam daju do znanja koliko je od suštinske važnosti da se očistimo od grehovne nečistote i da steknemo duhovno zdravlje što pre. A to ne možemo postići bez Božje pomoći i bez našeg sopstvenog truda.

U svemu navedenom ključno pitanje je naš susret sa Bogom u večnosti – oni čija je duša zdrava taj susret će doživeti kao večnu svetlost, a oni čija je duša bolesna će ga doživeti kao večnu tamu. Iskoristimo ovom prilikom jednu prirodnu analogiju da bismo objasnili kako to nekome susret sa Bogom koji je Svetlost može biti tama. U našem stvorenom svetu glavni simbol svetlosti je Sunce, koje osvetljava i greje sve ljude, bez razlike. Ipak, ne osećamo svi na isti način njegove zrake, koji kod zdravih očiju izazivaju ugodan osećaj, dok kod nezdravih izazivaju neprijatnost i bol.

Duhovno zdravlje, međutim, itekako ima važnost i u ovom svetu, a ne samo večnosti u koju ćemo svi ući jednog dana. Naime, upravo je duhovno zdravlje osnova za sticanje telesnog zdravlja i unutrašnjeg mira, radosti i spokoja, ka kome toliko ljudi teži u ovom životu. Ili, rečeno na drugi način, duhovna obolelost se direktno reflektuje kako na pojavu telesnih oboljenja, tako i na unutrašnji nemir i teskobu.

Koliko je samo slučajeva da su se ljudi telesno razboleli i stradali od takozvanih psihosomatskih bolesti zato što im je duša prethodno obolela od gordosti, samoljublja, zlopamćenja, zavisti, slavoljublja? Koliko je slučajeva direktnog uticaja duhovne obolelosti na ugrožavanje telesnog sastava, preko grehova kakvi su opijanje, narkomanija i blud? Koliko je slučajeva da su „oci jeli kiselo grožđe, a deci trnuli zubi“ (Jez. 18, 2), pa su se zbog grehova predaka na potomcima do trećeg i četvrtog kolena projavljivale razne telesne boljke? Takvi slučajevi su koliko česti toliko i opominjući, i jasno govore o preimućstvu duhovnog zdravlja nad telesnim, ali i o njihovoj međusobnoj vezi.

Čistoća duše

Čistoća je pola zdravlja – druga je uzrečica koju ćemo ovom prilikom navesti. Nju imamo priliku da čujemo nešto ređe, i to uglavnom u lekarskim krugovima. Ona je, takođe, tačna, i to ne samo kada je telo u pitanju, nego i kada je reč o duši. Već smo naveli da je duhovna prljavština greh, koji je svojevrsni parazit koji zagađuje i truje naše unutrašnje biće. Ukoliko se taj parazit ne ukloni sa duše, vremenom uzrokuje duhovnu bolest koja što duže traje, teže je izlečiva.

Posebno je teško izlečivo stanje kada se čovek navikne na greh u meri da on postane njegova druga priroda – tada već ne govorimo samo o počinjenom grehu, već o strasti koja se ukorenila u čoveku i prilepila mu za dušu. Rečeno medicinskim rečnikom, ukoliko čovek neki greh tek povremeno učini, onda je u pitanju akutno stanje, a ukoliko određeni greh čini redovno duže vremena, u pitanju je hronično stanje bolesti duše. A ukoliko je čovek porobljen grehom, u meri da mu je postao druga priroda, onda je reč o terminalnom stanju duhovne bolesti.

Koliko god da je potreba za čistoćom očigledna kada je telo u pitanju, tim pre treba da bude izražena kada je u pitanju duša. Ako kod tela signal za čišćenje daje dodir sa prljavštinom, izgled kože, neprijatan miris…, kod duše signal daje savest, koja je nelažni učitelj koga redovno treba slušati.

Svaki čovek ima savest, bio on verujući ili neverujući – ona je prvi i osnovni vaspitač duše. Ukoliko glas savesti nije dovoljno čujan, to je onda simptom ozbiljne duhovne bolesti, a ukoliko je kojim slučajem savest spaljena (sr. 1Tim. 4, 2), te uopšte ne daje signal potrebe za očišćenjem duše od greha, onda je to teško duhovno stanje iz kog čoveka može izvući samo Gospod Bog, vanrednom intervencijom. A takve „hirurške“ intervencije umeju itekako da budu bolne…

Ukoliko je, kako kaže uzrečica, „čistoća pola zdravlja“, gde je onda druga polovina? Za telo je to jasno, no gde je, figurativno rečeno, „druga polovina“ zdravlja kada je reč o duši? Ona se nalazi u dejstvu energije Božje, koja se useljava u čoveka postojano kada se on dovoljno potrudi da se očisti od greha i obrati na put držanja zapovesti Božjih.

Zapravo, ona prva polovina, vezana za naš trud oko očišćenje duše, samo je preduslov da zadobijemo ovu drugu, glavnu „polovinu“, i tako postanemo celoviti ljudi u pravom smislu te reči. Ako je „prva polovina“ naš trud da se očistimo od grehovne prljavštine, „druga polovina“ je Božanska blagodat koja je nagrada za naš trud i koja nas čini ljudima istinski zdravim, osvećenim i prosvećenim, baš onakvim kakvi i treba da budemo.

Postizanje takvog blagodatnog stanja je glavni cilj čovekovog života – čovek je zapravo i stvoren za ciljem da postojano zadobije blagodat Božju i da kao takav uđe u večnost. Ko to postigne, uspešan je, makar u ovom svetu bio beskućnik i ništa drugo ne postigao; ko to ne postigne, neuspešan je i duhovno gledano je puka sirotinja, makar zadobio sva blaga i počasti koje ovaj svet daje.

Cilj zadobijanja blagodati Božje se postiže svojevrsnim „duhovnim tretmanom“ koji se odigrava u okviru najvećeg Lečilišta na svetu – Crkve – u kojoj je moguće isceliti svaku duhovnu bolest, nemoć i ranu. U „tretmanu“ tog Lečilišta prvi korak su pokajanje i ispovest, koje treba da prati svest o tome da je naša duša u manjoj ili većoj meri obolela od greha i da grehovne rane možemo da izlečimo samo u okrilju podvižničko-liturgijskog okrilja Crkve.

Pokajanje kao potreba za očišćenjem

Gospod naš Isus Hristos je započeo svoju ovozemaljsku misiju rečima: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko!, a identične reči prethodno upućuje njegov Preteča i Krstitelj (sr. Mt. 3, 2; 4, 17). To znači da pokajanje ima posebnu važnost za sve nas bez izuzetka i da ga moramo razumeti na pravi način.

Nažalost, većina hrišćana danas reč „pokajanje“ razume na površan način, a jedan solidan broj čak smatra da mu nikakvo pokajanje nije ni potrebno. Naime, kod pokajanja nije reč samo o tome da nam je žao što smo učinili neki greh – to je početak pokajnog procesa, koji je nesumnjivo važan i potreban, ali ni iz bliza nije dovoljan. Pravo pokajanje je ono što izvorna reč i znači – preumljenje – što znači sticanje potpuno novog načina razmišljanja i delanja.

Drugim rečima: pokajanje je duhovni preokret. Za tu vrstu glavnog životnog preokreta nikada nije kasno dok god smo živi, a svakako je preporučljivo početi ga što ranije, jer niko od nas ne zna kada će preći u večnost. Sudiću ti u čemu te zateknem – opominjuće su reči koje uvek treba imati na umu.

Ilustrujmo pomenuti preokret na jednom jednostavnom primeru, adekvatnom za naše vreme u kome su se masovno umnožili neki poroci. Kada čovek kojim vlada kockarska strast u jednom trenutku postane svestan da to što ide u kladionice pravi problem njegovom životu, da mu uzima solidan deo energije, da ga čini napetim i nervoznim zavisnikom, da mu ugrožava porodične odnose…, biće mu žao zbog takvog stanja, ukoliko je iole pri pameti.

Ipak, da bi se izbavio od poroka koji ga truje i uništava mu život, potrebna je i čvrsta odluka da sa starim ponašanjem prekine po svaku cenu. To u praksi znači zaobilaženje poročnih mesta u širokom luku i odsecanje svakog odnosa sa društvom sa kojim se odlazilo u kladionice (po rečima Gospodnjim: Ako te desna ruka tvoja sablažnjava, odseci je i baci od sebe… (Mt. 5, 20)), kao i prekid bilo kakve mislene veze sa kockarskim grehom (opet, po Gospodnjim rečima: Ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe… (Mt. 5, 29)).

Istovremeno, delatno pokajanje zahteva i da se čini nešto sasvim suprotno od prethodnog grehovnog života: u konkretnom slučaju, da se ubuduće živi isključivo tako što će se zarađivati od truda sopstvenih ruku i od stečenog znanja primenjenog u blagoslovenim poslovima (kocka i klađenje to svakako nisu). To bi bio pravilan i celovit pristup: posle svesti o učinjenom grehu sledi presecanje njegovog daljeg činjenja i postavljenje sasvim novih, vrlinskih navika.

U početku je apsolutno neophodno da čovek jednostavno beži od greha, sve dok se, kroz molitvu, post, bogomislije… dublje ne susretne sa Hristom i ne zavoli ga svim svojim srcem. Kada se to dogodi, on neće više morati da beži od greha – greh će bežati od njega. Jer mi i jesmo u grehu zato što nismo dovoljno Hristovi i ne pripadamo mu svim svojim bićem, nego smo duhovno raspolućene i umno razbijene ličnosti. Kao takvima, ne treba nam dubinska psihoanaliza, već dubinska psihosinteza.

Pokajanje je, dakle, prvi korak u lečenju duše, koji, suštinski gledano, treba da nas uputi od greha ka Hristu. Poseban problem na ovom putu jeste ukoliko je neki greh prešao u naviku i tako postao strast – u tom slučaju se dešava da se on iznova ponavlja, pogotovo ukoliko pokajanje nije dovoljno duboko. Idealno stanje je da se greh saseče u korenu i da se više ne ponavlja, no slabost ljudske prirode je takva da se ponavljanja dešavaju.

U tom smislu, naš hrišćanski život se sastoji od „koračanja“ na duhovnom putu na kome ustajemo, padamo, ponovo ustajemo, čistimo se… pri čemu pokajanje treba da bude naš neprekidni saputnik, dok god smo živi. Ono što je važno jeste da padovi tokom koračanja budu što slabiji, ređi i manje bolni, da se ne sapinjemo uvek o isti kamen (to rade samo budale), a da pokajanje bude što dublje i intenzivnije. I da nikad ne zaboravimo da je tokom tog puta sve vreme uz nas Onaj koji je Put, Istina i Život, i koji žarko želi da nas na kraju uvede u obećanu radost (sr. Jn. 14, 6; Mt. 25, 21). Sve što On od nas traži je trud da mu budemo verni, a da se pokajemo i popravimo ako pogrešimo.

Kao što se pokajanje često shvata površno, tako se i greh uglavnom razumeva moralistički. On u svojoj suštini, međutim, nije moralni prestup, već pogrešno usmerenje naše volje odnosno usmeravanje našeg bića na stranu koja vodi ka stranputici i udaljava nas od Boga, koji je cilj i smisao našeg života. Greh se dešava uvek kada činimo nešto što nije u skladu sa voljom Božjom. U svom izvornom značenju, prevod reči „greh“ bi bio upravo promašaj – drugim rečima, čim omašimo ono što je po Božijoj volji, nalazimo se u (po)grešnom stanju koje što pre treba ispraviti.

Greh je zapravo energija koja nije dobro usmerena i kojoj je neophodno preusmerenje. Primera radi, čovek koji boluje od mržnje prema drugim ljudima treba tu energiju da preusmeri u mržnju prema zlu koje primećuje u sebi; čovek koji vapi za prolaznom ljudskom slavom treba tu energiju da preusmeri u težnju ka slavi neprolaznoj, večnoj, slavi Carstva Božjeg; čovek koji stalno razmišlja šta će ljudi reći o njemu i kako da privuče njihovu pažnju treba da preusmeri tu energiju u trud da privuče pažnju Božju i da Njemu ugodi.

Energiju greha, dakle, treba preobraziti u energiju vrline. To često neće biti lak zadatak, a da bismo u tome uspeli, neophodno je da imamo duhovno rukovođenje onih koji su opitni na duhovnom borbenom polju.

Kada smo bili deca, rukovodili su nas roditelji i savetovali da činimo ono što je dobro, a da izbegavamo ono što je loše, a kada smo odrasli, tada nas Crkva, kao brižna duhovna mati, savetuje i usmerava kako da živimo. Ukoliko je poslušamo, očuvaćemo čistoću duše, a ukoliko padnemo u greh, ona će nas dočekati ako dođemo sa pokajanjem da se u njenom naručju očistimo.

Kada telesna majka svoje dete uvek čeka raširenih ruku, pogotovo kada u njenom zagrljaju zaplače za nešto loše što je učinjeno, koliko god puta da se to desi, koliko će tek naša duhovna Majka Crkva imati ljubavi i strpljenja prema nama? Ovde dolazimo do teme koja se prirodno nadovezuje na proces pokajanja, a to je ispovest pred sveštenikom – duhovnim lekarom, koji će nas saslušati, očistiti duhovnu ranu i propisati nam adekvatnu „terapiju“ koja će vremenom, ukoliko je primenjujemo, doneti zdravlje našoj duši.

Priprema za ispovest

Nema čoveka da živi, a da ne greši, kaže se u jednoj crkvenoj molitvi. To, međutim, moramo shvatiti na pravi način: kao potrebu da se od greha što temeljnije čistimo, da greh ubuduće što ređe ponavljamo, a da teške grehe ne ponavljamo uopšte pošto ih ispovedimo. Kada ovakvu svest o potrebi očišćenja zadobijemo, a potom prinesemo delatno pokajanje, vreme je i da se pripremimo za ispovest i da potražimo iskusnog sveštenika. Da krenemo, stoga, od pripreme za ispovest.

Za ispovest je uvek potrebna priprema, budući da je (podvucimo to još jednom) ispovest terapeutski postupak koji treba da čisti i leči rane naše duše, da se ne bi zagnojile, usmrdele i, ne daj Bože, kao takve bile prenete u večnost, kada više neće moći da se zaleče. U tom smislu, pripremajući se za ispovest, treba da imamo u vidu da sveštenik nije policijski službenik koji će nas ispitivati radi dokazivanja nekakve krivice, niti sudija koji izriče kaznu za utvrđeni prestup, već lekar koji pažljivo sluša kakva je grehovna rana na duši, da bi, u skladu sa tim, ranu očistio, stavio melem i privio joj zavoj, a potom pružio konkretnu duhovnu terapiju da tu ranu dalje sami tretiramo.

Ovde je analogija sa medicinom gotovo potpuna, pri čemu je sveštenik samo sluga Istinskog Lekara duše i tela – Gospoda Isusa Hrista. Stoga je jako važno pronaći sveštenika koji je duhovno opitan, da bi rane naše duše mogao adekvatno lečiti.

Svakom svešteniku treba ukazati dužno poštovanje jer svaki (ukoliko je kanonski i drži se prave vere) ima blagodat da vrši sveštenodejstva. Ipak, nije svaki sveštenik i duhovnik, što je poseban dar, a delom zahteva i iskustvo, te je preporučljivo pažljivo odabrati sveštenika za ispovest. To ne znači, sa druge strane, da treba biti preterano probirljiv u pogledu toga gde ćemo se ispovedati jer na kraju lako možemo ostati neispoveđeni. Naime, često će biti dovoljno da se obratimo našem parohijskom svešteniku, kome je Crkva poverila staranje nad određenom parohijom. U slučaju da je on samo „lekar opšte prakse“, biće i to dovoljno da zaleči većinu rana naše duše, a za one koje su teške i komplikovane, daće nam „uput“ za dalje odnosno poslati kod „lekara specijaliste“ koji je duhovno iskusniji.

Svi smo u životu imali potrebu da makar jedanput odemo na klasičan lekarski pregled i znamo da je za nekada poželjno, a nekada neophodno imati pripremu u vidu laboratorijskih analiza i svega što bi pomoglo da što se preciznije odredi dijagnoza i prepiše prava terapija. Pritom, podrazumeva se da smo na pregledu sami opisivali naše zdravstveno stanje, simptome i sve ono što smo smatrali da lekar treba da zna i što mu olakšava posao i omogućava da odredi što bolju dijagnozu. Ako lekar ima nešto dodatno da pita, on će pitanje i postaviti, a mi ćemo iskreno odgovoriti – na našu sopstvenu korist.

Zamislimo sada jednu sasvim drugačiju scenu: da pacijent dođe potpuno nepripremljen kod lekara, da ne donese potrebnu dokumentaciju, a da na pitanje lekara o njegovom zdravstvenom stanju, govori uopšteno: da ga možda nešto boli, da ni on sam nije siguran da li ga boli i gde ga boli i da, sa druge strane, zna precizno ko ima koju boljku u porodici, rodbini, komšiliku, te da je on (za razliku od njih) u principu zdrav i da ima samo svakodnevne boljke.

Na pitanje zašto je došao na pregled i uzeo termin koji drugi čekaju, pacijent odgovara da je došao da bi ispunio određenu formu godišnjeg dolaska u ordinaciju. Kolikog god bizarno izgledala ta situacija, upravo se nešto slično svakodnevno dešava u crkvenom životu kada je reč o ispovesti kod mnogih.

Ukoliko bismo napravili anketu među sveštenicima i upitali ih šta je najteže u njihovom pozivu, sasvim sigurno bismo u većini slučajeva dobili odgovor da je najteži deo ispovest. Ali ne zbog grešnikâ-pokajnikâ odnosno onih koji su spremni došli na ispovest i traže leka za svoju dušu, već zbog (umišljenih) „pravednika“, koji na ispovest dolaze ili nespremni ili da bi se hvalili svojim tobožnjim duhovnim zdravljem ili da bi pričali o duhovnim bolestima svojih bližnjih (ili sve zajedno).

A u slučaju kada čovek dođe pripremljen da se iskreno ispovedi, sveštenik je potpuno rasterećen i preostaje mu samo da pažljivo, uz umnu molitvu, sasluša onog ko je pred njim, pruži konkretan duhovni savet i očita razrešnu molitvu za konkretne grehe koji su ispoveđeni.

Najteža situacija za sveštenika jeste kada najveći deo svoje energije treba da unese u ubeđivanje vernika da treba nešto konkretno i da se ispovedi kada je već došao na ispovest, a da se pritom ne govori o gresima drugih. Posle samo jednog „istjazavanja“ od nekog umišljenog „pravednika“ koji nema potrebe za pokajanjem, ali je ipak došao na ispovest, sveštenik obično potroši snagu u meri koja mu je potrebna da bi ispovedio deset iskrenih pokajnika, a neretko ima i potrebu da promeni košulju koju nosi ispod mantije jer je obično natopljena znojem od „rvanja“ sa gordim pravednikom (zbog čega mu u tim situacijam treba i čaša vode da bi se malo okrepio). Stoga, ukoliko se na ispovest dolazi, ne treba sebi dozvoliti luksuz da sveštenik mora da nas ubeđuje da se ispovedimo – takva situacija je sama po sebi bizarna.

Ukoliko zaista ne znamo šta bismo ispovedili, ali imamo potrebu da odemo na ispovest, za početak treba sebi da postavimo pitanje ko su ljudi koji nas najbolje poznaju i šta oni smatraju da bi trebalo popraviti kod nas. Posebno je porodično okruženje dobro kao početna tačka za samokritiku, te stoga i sami sebi, za početak, možemo postaviti početno pitanje prilikom pripreme za ispovest: da li poštujem svoje roditelje, da li dajem dobar primer svojoj deci, da li izvršavam svoje bračne dužnosti savesno, da li držim vernost prema bračnom drugu… Te stvari gotovo svi dobro shvataju i sami uočavaju.

Postoji još jedan jednostavan parametar koji nam na samom početku može pomoći da se pripremimo, pre nego uđemo u dublja pitanja ispovesti, a tiče se toga da li smo milosrdni ili nama vladaju tvrdičluk, prezir siromaha, neosetljivost, tvrdoća srca i ravnodušnost prema tuđoj patnji.

Hrišćanin je čovek, koji pored ispovedanja svoje vere, sebe proverava na delu milosrđa. Pritom, Gospod Isus Hristos nas sasvim jasno upozorava da će milosrđe biti osnovni kriterujum kada nam se bude sudilo na Strašnom sudu i bude ispitivalo da li smo gladnog nahranili, žednog napojili, bolesnog i zatvorenog obišli (sr. Mt. 25, 31-46). To su samo neka od pitanja koja sebi možemo postaviti za sami početak, ukoliko zaista ne znamo odakle bismo krenuli.

Uvek je preporučljivo pre ispovesti konsultovati i neki priručnik za ispovest, posle čega će čoveku biti dosta jasnije šta sve treba, a šta ne treba ispovediti, pa neka promisli. A kada je čovek svestan šta je potrebno da ispovedi, onda treba i da bude praktičan, pa da se dogovori sa svojim parohijskim sveštenikom odnosno duhovnikom za termin kada bi na ispovest mogao doći. Ovo stoga što je za temeljnu ispovest potrebno solidno vreme i ona ne može biti obavljena tako što se podrazumeva da je sveštenik dostupan „na dugme“.

Svešteniku treba dati dovoljno vremena da se organizuje kako treba, upravo kao sa izabranim lekarom, ako ćemo već da koristimo jednostavne i razumljive analogije iz svakodnevnog života. Pritom, dobijeno vreme za ispovest treba iskoristiti na najbolji način. Stoga, kada idemo na ispovest, činimo to samo zbog ispovesti i ni zbog čega drugog. Ukoliko imamo potrebu da se sa sveštenikom vidimo i porazgovaramo na razne teme, uključujući i duhovni razgovor, za to ćemo odvojiti poseban dan i drugi kontekst od ispovesti. Ovo je već trenutak kada treba nešto reći o pravilnoj i nepravilnoj ispovesti kada je reč o ispovedanju konkretnih grehova.

Pravilna i nepravilna ispovest

Na početku razmatranja pravilne i nepravilne ispovesti osvrnimo se na prilično ustaljenu praksu ispovedanja tokom Liturgije, koja je u našim hramovima osobito primetna tokom postova, kada dolaze mnogi ljudi kojih nije bilo tokom godine na službi. Ta pojava je krajnje snishođenje i suštinski gledano je nepravilnost, pa i suprotnost sa onim što je svetotajinski poredak Crkve.

Tu vrstu ispovesti treba izbegavati po svaku cenu i njoj pribeći samo u slučaju krajnje nužde, znajući da je u pitanju veliko snishođenje Crkve onim ljudima koji nisu dovoljno upućeni u značenje i sam proces ispovesti, i koji možda prvi put dolaze na nju. Ovde je posebno zabrinjavajuć fenomen hrišćana koji godinama redovno dolaze na svetu Liturgiju i ispovedaju se povremeno tokom službe (što će reći, u redovnim uslovima koriste pristup vanrednog stanja), što predstavlja i grešku i greh, i nanosi ogromnu štetu crkvenom životu.

Ovde stvari treba reći sasvim otvoreno: ukoliko liturgijski hrišćanin istrajava na praksi ispovesti tokom svete Liturgije, onda je to ne samo duhovna shizofrenija, već i greh nepoštovanja prema svetinji i svesno remećenje najsvetije službe na svetu. Dodatno, u to shizofreno stanje se uvlači i sveštenik koji ispoveda tokom službe jer bi on, po prirodi stvari, tada trebalo da saslužuje sa svojom sabraćom.

Uostalom, da se upitamo i nešto sasvim praktično: šta to čovek može da ispovedi za dva-tri minuta koliko u proseku traju te „liturgijske ispovesti“ (više i ne mogu trajati, jer pred ispovedaonicom tokom postova obično čeka na desetine ljudi). Dakle, ako u praksi i postoji iz nekih razloga, ispovest tokom svete Liturgije je neka vrsta vanredne situacije koju treba smanjiti na minimum, tako što će se ljudi liturgijski prosvetiti, a tu vrstu ispoveti vremenom ukinuti.

Na drugom mestu kod nepravilnog pristupa ispovesti treba navesti ozbiljan problem koji je u naše vreme često prisutan, a tiče se površnog ispovedanja grehova. Naime, solidan broj ljudi koji se na taj način ispovedaju razgovor sa sveštenikom počinju sa rečima opravdanja koje glase otprilike ovako: „Nisam nikog ubio, nisam ništa ukrao, nisam prevario…“, da bi se u nastavku obično dodalo nešto poput: „nemam ništa posebno da ispovedim, imam samo svakodnevne grehe“. Upitajmo se: da li stvari stoje baš tako kao što se navodi u pomenutim „formulama“?

Za početak, potvrdimo da na ispovesti nesumnjivo prvo treba poći od teških grehova, očiglednih – ukoliko postoje – sa znanjem da nema greha koji Bog neće oprostiti ukoliko se čovek pokajao, ispovedio i ako je greh zamrzeo. Koliko je samo bivših ubica, razbojnika, bludnika, razvratnika… posle dubokog pokajanja doživelo temeljnu promenu i postalo svetog života!

Uostalom, prvi čovek koji je ušao u raj je bio pokajani razbojnik (sr. Lk. 23, 42-43). Ukoliko, međutim, takvih teških grehova čovek nema na svojoj duši, nema ni potrebe da podvlači to da ih nema – na ispovesti se kaže šta čovek ima, a ne šta nema da ispovedi. No kada je čuvena formulacija „nisam ubio, nisam ukrao, nisam prevario“ u pitanju, najveći broj ljudi koji je izgovara se nimalo ne udubljuje u to što govori jer dublji uvid neretko pokazuje sasvim drugačije stanje.

Krenimo od greha ubistva, koji je jedan od najtežih – toliko težak da ga je prosečan sveštenik na ispovesti tokom svog života čuo tek nekoliko puta (ovde se, naravno, ne računaju zatvorski sveštenici, koji to slušaju redovno). Zar svesni i namerni abortus, takođe, nije ubistvo? Koliko je miliona nerođenih beba u Srbiji pobijeno posle Drugog svetskog rata do danas, pod uticajem bezbožne ideologije koja je nasilno instalirana na ovim prostorima? Pritom, greh ubistva nerođenog deteta nije samo greh žene, već i muža koji na to pristaje. Koliko je muževa u Srbiji danas uopšte svesno toga?

Do sličnog zaključka čemo doći kada je reč o krađi, koja se posle ubistva navodi kao jedan od onih grehova čije nečinjenje tobože „abolira“ od temeljnog ispovedanja. No ima li koga od nas da nije prepisivao na ispitima u školi ili na fakultetu? Zar prepisivanje nije krađa tuđeg znanja i nepošteno sticanje ocena? A šta tek reći za masovne slučajeve sistemske korupcije i kontroverznih poslovnih „aranžmana“, u kojima se potkupljivanjem službenikâ dobijaju poslovi?

Zar to nije nečasno zadobijanje zarade? Ili kakav komentar dati na posebno pogubnu praksu „uhodanog“ potkradanja države (koja je poslednjih decenija poprimila endemski karakter na ovim prostorima), bilo da je reč o „pozajmljivanju“ sitnog repromaterijala iz fabrika od strane radnikâ ili o „montiranju“ krupnih kupoprodajnih ugovora od strane upravnih struktura? Sveti vladika Nikolaj, u svojoj čuvenoj besedi „Ne kradi državu, jer je skupo plaćena“ (koju treba uvesti u srpske srednje škole kao obaveznu lektiru, a uporedo sa tim i odštampati je u milion primeraka i deliti svuda po Srbiji), nadahnuto objašnjava da je daleko teži greh ukrasti od države nego od pojedinca.

Razlog je jednostavan: kada čovek krade od države, onda se ne greši o jednog, nego o milione ljudi, a što je najteže, među njima se greši i o krv mučenikâ kojom je državno tlo natopljeno i o suze majki, udovica i siročića onih koji su postradali na braniku vere i otadžbine (Srbija je u ovom slučaju izrazit primer države koja je skupo plaćena). Da li se o tim stvarima tokom ispovesti uopšte razmišlja u društvu u kome je odavno zavladala svest da je „državno ničije“ i da od države svako treba da „zahvati“ onoliko koliko može?

Isto važi i sa grehom preljube, čije se nečinjenje, u nizu sa prethodna dva, obično navodi kao nekakva „abolicija“ pred sveštenikom, koji se, očigledno, ne doživljava kao lekar, već kao inspektor kriminalističke policije. Doduše, greh klasične preljube će svešenik s vremena na vreme i čuti na ispovesti, no daleko češće će čuti da nije počinjen (i to će biti naglašeno na samom početku ispovesti, da se zna).

No obično se zaboravlja da preljuba nije samo pitanje učinjenog dela, već i onoga što se događa u srcu – Gospod Isus Hristos nas jasno upozorava da je u činu preljube svaki onaj koji u svom srcu gaju želju da bude u intimnom odnosu sa nekim ko mu ne pripada po zakonu Božjem (sr. Mt. 5, 28). Tu je logika ovog sveta potpuno drugačija jer pred ovosvetovnim sudom neko ko na delu nikad nije prevario supružnika, a svakodnevno svesno mašta od drugim osobama i gaji bludne misli prema njima, biće proglašen nevinim – no pred Sudom Božjim takav supružnik je neveran jer čini preljubu u svom srcu, koje je duhovni centar bića.

Jednako problematična rečenice je druga pomenuta „formula“, tipa „nemam ništa posebno da ispovedim, imam samo svakodnevne grehe“. Zaboravlja se, pritom, da i ti „svakodnevni gresi“ mogu biti opasni ako se talože u meri da u jednom trenutku postanu nečija druga priroda. Čovek, recimo, svakog dana ponešto slaže, izmisli, izgovori poluistine… i na kraju postane lažov i prevarant, što postane njegova (bes)karakterna osobina.

Drugi se svaki dan svađa, raspravlja, podiže glas…, i u jednom trenutku postane toliko težak za okolinu da je sa njim jako teško živeti i svi ga zaobilaze u širokom luku jer ljudima konstantno nanosi duševnu bol. I tako dalje i tako redom, za svaki od tih naizgled „sitnih“ grehova koji se odnekud podrazumevaju. U tom smislu, svejedno je da li u torbi čovek nosi jedan kamen od stotinu kila (odnosno neki teži greh na duši) ili hiljadu kamenčića od po sto grama (odnosno hiljadu nagomilanih „malih“ grehova koji su se nataložili) – na leđima će nositi istu težinu.

Kada se riba izvuče na obalu, svejedno je da li je upecana pomoću velike mreže ili je izvučena na neku malu udicu koja se zakačila za peraje – kada je upecana, metod kojim je izvučena iz vode gubi važnost. Stoga je važno da ispovesti pristupimo tako da ispovedamo ne samo velike „mreže“ u koje smo se upecali, nego i malene „udice“ na koje se često pecamo, a na njih često ne obraćamo pažnju. To znači da treba nema „uobičajenih“ grehova na koje treba da se sviknemo – svaki greh je prljavština koju treba sprati sa duše i ne treba ga zanemarivati kao opasnost, koliko god nam delovao kao beznačajan.

Razrešna molitva i ispoved

Posebno problematična rečenica koja se, takođe, ustalila (uz prethodne dve navedene) je „treba mi samo razrešna molitva da se pričestim“ i njene varijacije koje sveštenik, takođe, redovno ima prilike da čuje. Pođimo od besmislene ideje da je moguće pročitati razrešnu molitvu bez ispovesti konkretnih grehova. No od čega razrešiti čoveka ako ničim nije svezan? Uostalom, već će jedno brzo početno ispitivanje savesti pokazati da uvek imamo makar nešto da ispovedimo, budući da grešimo rečju, delom i mišlju, svesno i nesvesno.

Ukoliko nesvesne grehe ostavimo po strani i usmerimo se samo na svesne (one koje znamo i za koje smo svesni svoje odgovornosti), upitajmo se koliko smo samo puta zgrešili jezikom. Ko to od nas nije nekad slagao ili nije govorio poluistinu u svom životu? Ko to od nas nije ogovarao ili nije nekog osudio?

Ko to nije izgovorio neku sramnu reč ili opsovao? Ko se to nije posvađao ili povisio glas na nekog? Ko to nije nekog uvredio ili ga rečju povredio? Ima li koga da nije makar jednom u prazno brbljao? Ima li koga da se nije nekad podsmevao ili rekao nešto smešno, a neprilično? Ima li koga da u saobraćaju nije odreagovao neprilično? Eto „iz prve“ toliko očiglednih grehova od kojih gotovo niko od nas nije slobodan, te stoga ideju čitanja razrešne molitve bez navođenja greha od kog treba razrešiti treba slobodno zaboraviti kao štetnu besmislicu.

Osnovni problem kod površnog, nepravilnog pristupa ispovesti jeste što čoveka drži u lažnom uverenju da je iscelio dušu, a u stvari je samo stavio filter preko gnojne rane i napravio još veći problem jer će rana tek da se zagnoji. Stoga treba naglasiti da pravilna ispovest podrazumeva iskreno, konkretno i lično ispovedanje grehova. Na prvom mestu iskreno, sa osećajem pokajanja. Ispovesti koje se svode na iščitavanje raznih listi bez osećaja žalosti zbog učinjenog greha to svakako nisu. Ovo ne znači da ne treba uopšte pisati grehe na papir, naprotiv, nekada to može biti od pomoći (pogotovo ukoliko se čovek nije duže vremena ispovedio, pa mu dođe kao svojevrsni podsetnik), no ispovest ne može biti svedena na prosto deklamovanje napisanog.

Drugo, ispovest treba da je konkretna, a to znači ni suviše uopštena ni suviše detaljna. Recimo, kada čovek na ispovesti navede da se svađa i kaže samo toliko – to je krajnje uopšteno i ne znači puno. Ostalo je nedorečeno sa kim se svađa, da li prvi počinje svađu ili tek reaguje, koliko često upada u svađu, da li se pomiri posle svađe… No kada čovek, primera radi, ispovedi da je svadljive prirode, da mu se često dešava da se posvađa sa ukućanima, kolegama na poslu i bliskim prijateljima, i objasni ukratko tipične situacije, onda je to već veoma konkretno i vrlo dobro ispoveđeno, a svešteniku daje prostora da odredi adekvatnu terapiju srazmerno dubini rane, pošto ispita da li postoji i zlopamćenje, želja za osvetom i tome slično.

Postoji, međutim, i druga krajnost, ako čovek na ispovesti krene detaljno da prepričava svaku pojedinačnu situaciju, da izgovara kompletan „scenario“ i da citira šta je sve rečeno u detalje. Slušanje tih priča potpuno uzme pažnju i energiju sveštenika, kome drveće (mnoštvo reči) ubrzo zakloni šumu (celinu greha), a i brzo potroši vreme određeno za ispovest, tako da mnogo toga drugog ostane neispoveđeno.

Ulaska u krajnosti uopštenosti sa jedne strane, a krajnjeg detaljisanja sa druge, treba se posebno čuvati kada je reč o bludnim gresima. Naime, nije dovoljno uopšteno ispovediti greh bluda jer se pod tim može podrazumevati mnogo toga: od nedostatka uzdržanja u zakonitoj bračnoj vezi u određene dane ili greha rukobluda (onanije), sve do neuporedivno težih prestupa, poput ulaska u vanbračne bludne veze i protivprirodnog bluda (koji se danas javno promoviše).

Ne može se sve svesti pod jedan termin „blud“ niti je težina svakog bluda ista, te stoga treba biti konkretan u navođenju. Ljudi obično imaju problem sa stidom kada je precizno navođenje ovog greha u pitanju i stoga je važno da imaju u vidu da svaki pravi sveštenik (pogotovo duhovnik) itekako poštuje ljude koji iskreno i konkretno ispovedaju svoje grehe, jer to svedoči o iskrenosti i dubini vere koju imaju.

Ponovimo još jednom – sveštenik nikada nema problem sa pokajanim grešnicima, već sa gordim „pravednicima“. Sa druge strane, podjednako treba izbeći ulazak u detalje na ispovesti kada je blud u pitanju zato što to iznova raspaljuje maštu onoga ko se ispoveda i uvodi nepotrebne opise greha koga se treba gnušati, dok je za samog sveštenika koji ispoveda vernika taj sadržaj nepotreban – on nije tu da sluša pojedinosti bludnih radnji, nego da čoveka isceli od bludne strasti.

Na kraju, jako je važno naglasiti da ispovedanje treba da bude lično, što znači da čovek dolazi da ispovedi svoje, a ne tuđe grehe. To bi valjda trebalo da bude i samorazumljivo, premda je u praksi čest slučaj da ljudi prvo „ispovede“ grehe svojih bližnjih, čime neretko tokom ispovesti čine težak greh – osudu – iako toga nisu ni svesni. I ovde stoji pravilo kao i kod ulaska u lekarsku ordinaciju: dolazimo da govorimo o svom zdravstvenom stanju i simtomima, a o zdravlju ostalih samo ako nas lekar za to i pita.

Na kraju, prilikom ispovedanja se treba držati strategije da se najpre kažu najteži i najozbiljniji gresi koji muče čoveka. Bilo bi zaista neprimereno da se, primera radi, prvo ispovedi praznoslovlje, a tek potom psihofizičko maltretiranje nekog. Moglo bi se čak i reći da u slučaju da postoji neki ozbiljan, težak greh, to zbog dubine rane treba posebnu ispovest zakazati zbog njega samog, da bi se rešavanju problema o kome je reč posvetila puna pažnja.

(Kraj prvog dela)

U narednom tekstu ćemo obratiti pažnju na klasifikaciju grehova, njihovu vezu i podvarijante, kao i razliku između spoljašnjih, vidljivih grehova, i unutrašnjih, koji su teže uočljivi, čime ćemo zaokružiti teme u okviru kratkog i praktičnog priručnika za ispovest.

Izvor: Kinonija