Krivi su političari

Novine u Srbiji, BiH i Hrvatskoj prepune su fejsbuk objava razočaranih učesnika rata. Neko je postao jako spreman da finansira zajednička putovanja ratnih veterana koji se suočavaju sa besmislom svoje žrtve. Odjednom svi o ratu govore kao da su im pred nos stavili sastav učenika petog razreda.

Šta se to događa? Kome politički medijski vlasnici Balkana šalju te poruke? Da li neko normalan zaista misli da će narod i policija Republike Srpske napasti Sarajevo, Tuzlu, Zenicu i Bihać? Hrvatski mediji odzvanjaju besmislicama o tome kako Republika Srpska ruši mir i podstiče rat. Zvezda HDZ, dugodišnji ministar i propali predsednički kandidat, retko nesimpatični lekar (koji se politike domogao pre svega zato što je sin jednog hrvatskog nacional-boljševika konačno pretvorenog u nacionalnog mučenika), kaže kako Hrvatska vojska „nikada nije bila agresor“ u BiH – već je zaboga vodila „aktivnu odbranu“ pa osvajala položaje sa kojih bi mogla biti bombarodavana „domovina“. Još je rekao da u Hagu osuđeni Hrvati nisu ratni zločinci, za razliku od Srba koji to u svakom sučaju jesu. Istovremeno, neki inteligentni tviteraš iz Srpske ili Srbije poručuje javnosti kako se neće boriti za političare pa ni njegov sin neće preživljavati očevu nekadašnju zlu sudbinu.

Dakle, političari su krivi. Da nije bilo srpskih političara ne bi 1941. srpski narod doživeo genocid. Naš narod ne bi 1992. bio obespravljen. Ne bi bilo Sijekovca, Sarajeva, Pofalića, Kravica, Skelana, Ozrena… Samo da je neki srpski selja konsultovan, ne bi bilo ni rata, ni vojske, ni struje, ni vode, ni činovnika, ni poreza… Verovatno ne bi bilo ni stranaca da nam odrede granice rezervata ili postave kaveze i protvore zemlju u Zoološki vrt.

Kakvi su to ljudi koji misle o sebi kao o stoci? Kakvi su da su… Političari su, međutim, – i onda kada ih crkve i druge ustanove prepoznaju među dečicom inače okorelih i korumpiranih verskih ili ideoloških fanatika – proizvod volje svojih naroda. Čak i Broz i Milošević bili su slika i volja značajnog dela naših građana. Tvrdnja da ratuju deca (osim možda u Africi) prilično je besmislena i govori ružno o našim vojnicima i njihovim roditeljima. Uverenje da je politika lopovluk, državni i nacionalni interesi prevara, a da su samo dobri oni političari koji mogu da nam daju nezarađeni novac, sramota su za one koji se usude da ga izreknu.

Srpski narod je 1991. i 1992. bio napadnut. Odbranjena je tek polovina našeg naroda i zemalja. Nisu nas pobedili hrvatska ni bošnjačka vojska, već armije SAD i NATO. Juče je u Republici Srpskoj narod glasao na referndumu braneći najveću našu ratnu pobedu, nešto što smo i ranije imali ali smo morali da branimo – ravnopravnost. U Bosni i Hercegovini Srbi imaju ravnopravnost, ono što su u SFR Jugoslaviji uživali svi narodi. To je ravnopravost koje nema više za Srbe u Crnoj Gori, Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji. I da se zna: srpski političari, koji su pre četvrt veka stali na čelo naroda, onda kada pred Amerikance nije smeo niko ni iz Moskve i Pekinga, platili su skupu cenu. Izuzev Miloševića, koji je predao Kosovo i Metohiju, svi su se borili do kraja, bili su ruženi, kuđeni, gonjeni i na posletku zatočeni u hašku konzervu. Tamo su odreda svi – i Karadžić i Martić i Milošević – postali pobednici i nacionalni martiri čije će ime živeti dok je Srbina.

Lako je danas optuživati političare. Želite li da budete deo mafijaške organizacije? Da Vam predsednik menja nacionalnost, veru, ideologiju samo da bi ostao na vlasti, da vam u ime „mira“ i „plata“ poništi prošlost, zabrani jezik, pismo, obespravi Vam ime, a državu pretvori u nosač tuđih aviona…? Znam zemlju za Vas. Samo cena se uvek plati. Evo, ima država u kojima Srbi nisu branili ravnopravost. Nisu bili u opasnosti da ih bacaju u jame ili im silom promene veru, pa su ćutali i čekali… Danas je zato u Crnoj Gori jedna rečenica dovoljna da narodnom poslaniku sude za rušenje ustavnog poretka ili oduzmu državljanstvo.

Srbija nikada nije tako neuverljivo podržavala svoju braću, kao što je to učinila uoči ovog iznuđenog referenduma u Republici Srpskoj. Pa i bez referenduma je svaka šuša smatrala za svoje ljudsko pravo da priziva teroristički napad na demokratski izabrane političare Srbije i Srpske. Decenijama nas grupa totalitarnih tipova, uglavnom finansiranih iz inostranstva, zasipa mržnjom, pa drugu srpsku državu nazivaju šumskom tvorevinom a njen narod zverima. Naravno, neka piše ko šta hoće. Dezerterima treba da se bavi država, ako sme. Bez obzira na njih, svaki pošten čovek zna šta mu je činiti kada mu ubijaju sunarodnike.

Izvor: Napredni Klub