Културни развој Подунавља и Илирика (3)

Настављајући сарадњу са Миодрагом Милановићем једним од најпознатијих српских антрополога, ЦЕОПОМ-Истина ће у три наставка објавити његов нови фељтон Културни развој Подунавља и Илирика, настао на основу материјала из другог издања књиге Историјско порекло Срба.

Милановић је дипломирао 1979. на Филозофском факултету у Сарајеву. Током 1976. слушао је предавања М. Фукоа, које је овај држао у Високој школи у Паризу и то га је заинтересовало за структуралну антропологију, чији је промотер био К. Леви-Строс. Пре него што се посветио проучавању корена српске цивилизације, као члан међународних антрополошких експедиција обишао је многе познате локалитете широм света. Живи и ради у Београду.

Његов рад посебно добија на значају данас када нови светски поредак, кроз српску политичку елиту, прозападни НВО сектор, као и званичне и полузваничне државне институције отворено покушава да избрише национални идентитет Срба, као и њихову верску и државну аутохтоност.

Књигу Историјско порекло Срба, као и остала издања овог аутора можете погледати на интернет адреси  www.vadalija.co.rs.

*    *    *

Срби Трибали народ најстарији

У Ромулово доба, како пише Жан Клод Ривие, Римљани су се дивили венетским плавим очима док, изванредни „одгој коња и мазги“, спомиње и Хомер. По Плинију, њихов језик је, за Римљане, био особито тежак; међутим, печат вендских речи, које су допрле до нас, веома је лак за распознавање пошто су, одреда, српске, са чисто српским коренима. Данашња Француска Вандеја успомена је на армориканске Венде којих је већ давно нестало, под латинским мачем мржње и беса према варварима. Од њих је, дакле, остало само име.

Скилакс Ариандинус из Карије пише да, кроз седишта Венета, протиче река Еридан, носећи ћилибар (јантар), из чега произилази да су поменута племена обитавала уз Балтичко море. По Даријевој жељи је испитивао обале Индијског океана око 390.г. пре наше ере.Био је географ Херодот нам саопштава како река Еридан тече ка северу према мору и да се, на њеним обалама, налази јантар. Ако је пак Тимеј рекао да се европска Скитија зове Венома, логично је закључити како је, поменута географска област, била насељена Венетима, управо исто као и Сарматија у време Плинија, Тацита и Птолемеја. Птолемеј је споменуо многе народе Сарматије који су, по имену, илиро-трачког порекла, што је знао и описао Херодот.

Према подацима код Страбона, Дардани нису били неко јединствено племе. Њихово место, на граници према трачким Медима, није могуће ближе одредити: „… τόν δε Δαρδανιτών εισι καιόι Γαλαβριό ικαι Θόυναται“. Они су се, 284.г. пре н.е. ујединили у једну краљевину. Име јој се, језички, може раставити на Гала и Бригои, што би значило да је једно име келтског а, друго, галског порекла. Међутим, друго племенско име се може читати као Τυήάταίάυ што значи ту рођени односно, да су аутохтони.

Лична имена, на натписима из римског доба, једини су споменици староилирског језика; већина њих, имајући само једну основу са суфиксом, подсећају на имена Етрураца и Трибала: Даса, Мата, Титос (Сисоје), Тата, Лурус, Верзо и др. За друштвене односе значајна су имена која, у непромењеном облику, носе мушкарци и жене, као са натписа пронађених у Пљевљима: Панта, Тритан, Вендес, Вандано. На споменицима из Лике налазимо слична имена: Лепа (Oelpa), Стена (Stennas, Stenato), што све указује на њихово српско (сарматско) порекло. Епонимна илирска краљица Теута господари Сардион-племеном (Σαρδιαιόν); код племена Свардона, назива преузетог из матичног имена Свеби, може се видети име племена Сарда (Сарданије, као топонима), који указује на исељеништво, увек у јужном правцу. У истом смислу, говори податак да се, код разних античких писаца, говори о Сардионима (Σαρδίαιων). О томе, на свој начин, говорило се како се Сардиони никако не јављају, у било којој од шема из митова, у редакцији Апијана и Страбона, о илирским племенским херосима односно, њиховим племенима. Ради се о покрету истог племена ка југу које се, у току сеобе поделило, па је једно отишло на Апенинско а друго на Балканско полуострво што је, врло вероватно, те остаје, на неки начин, отворено питање за даља комплекснија (историјска и археолошка) испитивања.
Корен краљичиног имена теут односи се на оца (мајку) народа. Теутино племе јавља се, код Страбона и Птолемеја, под именом Варди (Vardaioi) у смислу чувара, заштитника, о чему сведоче бројни топоними: Вардиште, Варварин, Варда, Варадјево, Вардар, Вараждин, итд. Некада су били озлоглашени гусари на Јадрану. Варда значи и утврђен град, градину. Један натпис из Исе, о Теути, говори о краљици као слушкињи бога и заштитници култа: ΘΕΤΑΚΩΔΑΦΥ. Друга илирска краљица звала се Церија, по имену светог дрвета цера (врста храста).

Као најранији становници Србије помињу се и Трибали. Херодот пише о две реке у овој земљи: Ангрос, Западна Морава са Ибром и, Бронгос, Страбонов Bargos, римски Margus, који се улива у Дунав, по свој прилици, Јужна и сједињена Морава. На споју ових река била је трибалска равница, Трибаликон (Τριβαλλικον). У историји се, први помен Трибала везује са њихов сукоб са Ситалком, краљем Одриза, из кога су изашли као победници, око 429.г. пре н.е. Македонски краљ Филип ІІ покорио је Трибале 339.г. старе ере. Четири године касније, на ова ратоборна племена креће његов син Александар Велики. 280.г. старе ере келтско племе Скордиска покорава Трибале. Касније ће ова два племена постати савезници а, 109/ 108.г. п.н.е. римски војсковођа Минуције Руфа успешно окончава поход против њихових здружених војски У Тукидидово време, покушао је краљ Одриза Ситалк да распростре своју моћ преко реке Оσκιος (Оскиос, Искер), према северу, али је погинуо од руке Tрибала чија се земља, по Страбону, распростире на 15 дана хода од Горње Струме до Дунава. Доцније, Трибали ратују са Македонцима, Филипом ΙΙ и Александром Великим коме се, краљ Tрибала Сирмо (Σιρμίος), морао покорити 334 г. пре н.е. По Сирму је, главни град Трибалије, добио име Сирмијум а цела област име Срем У тврђави Пећ, на Дунаву, потписан је мир, након што је Сирмо умилостивио Александра богатим уздарјима. После тога, један Сирмов коњички одред, учествовао је, са Александровим трупама, у походу на Персију. Моћ Трибала уништиће Скордисци. Они, који се нису хтели покорити, избегли су за Бугарску где Птолемеј бележи нову Трибалију (Τρεβαλλιόν), на ушћу Искра и њихову градину Ескус (Oescus, Осијек).

Лаоник Халкокондило, историчар рођен у богатој атинској породици, у својој Историји je записао: “Σερδλόι, Τριδαλλοι δε ευνος παλαιοτατον τε και μεγιστον τονευνοων“, односно, „Срби Трибали, народ најстарији и највећи од свих народа, поуздано знам“. У одељцима Б, Ц и Д, његове опсежне књиге, у десет томова, налазе се и значајна обавештења о Србима. Између осталог, Халкокондило се осврће на разне облике имена Срб и Србин, тј. варијанте које су странци од њега направили. Овде је значајно историчарево идентификовање имена Србин од пра-облика Србљин (пре XV века чешће употребљаваног), са називом Трибал. Он употребљава множину Трибалои, Τριδαλλοι, што одговара имену Србљи.

Халкокондилов спис се, углавном, односи на историју Византије од 1298. до 1463.г. и историју Османлијског царства; у њему се Срби спомињу узгред; њиховој историји писац не придаје велики значај, окупиран односима између Византије, царевине у слабљењу и Турске империје, чија моћ непрекидно расте. Но, баш због ове чињенице, Халкокондилова напомена о Србима добија на значају. Доиста, некада велики народ је преживљавао осудне тренутке своје повести у другој половини XV века, када је Лаониково десетокњижје настајало. Данас се чува у Француској националној библиотеци, део је велике колекције Византијски писци.

Халкокондило је, једно време, радио на двору Палеолога као дипломата а, после Мухамедовог освајања Пелопонеза, склонио се код Ђурађа Бранковића у Смедерево. На крају се скрасио у Италији. Изневши наведено тврђење о Србима, Халкокондило их суштински идентификује са Трачанима, за које је Херодот рекао оно што је Халкокондило забележио о Србима. Херодот пише: “Али опет знам, премда су народи ови различити по имену, ипак се не разликују по обичајима, и говоре истим језиком, још и данас“; затим, Халкокондило:“ Трибали, Мизи, Илири, Сармати, сви се између себе служе истим језиком…Бораве са ове и оне стране Дунава, нашироко и надугачко владајући…овај људски род…такав је мој закључак…борећи се са различитим бурама судбине, запосео је област око Јонског мора и тамо учврстио седишта“. Историчар Византије се бави и питањима језика, па каже: “Језик Сармата налик је језику Илира који обитавају од Јоније до Венеције; једни и други налазе задовољство у предности коју им пружа порекло. Једни и други живе у областима и једних и других; зна се, јамачно, да су Илири, који живе у овом делу Европе, обитавали у Пољској и Сарматији. Или су, пак, Сармати дошли у овај дунавски простор, у Мизију, у области Трибала и Илира, које се пружају према Јонском мору, па све до Венеције. Нисам чуо некога од старих да о томе приповеда, нити пак сам умем да то, као праву истину, објасним. Сам нисам у стању боље да покажем како је један исти језик запао различитим господарима родова у првобитној збрци. Но, пошто се то догодило, не знам да ли да изведем Сармате од Илира или Илире од Сармата? Међутим, оно што на основу најстаријих поузданих споменика знам, Трачани и Гети су стално и, сасвим сигурно, имали заједнички језик“.

За нашу тему значајан је и запис цењеног византијског хроничара Ђорђа Кедрина, где Трибалију назива земљом Срба: „Τριδαλλικον τον τοπον των Σέρδλων“. Кедрин је живео и радио на преласку XI у XII век, написавши једну опсежну Хронику којом је обухватио значајне догађаје од постанка света до почетка владавине цара Исака Комнена I (1057.г.).Поред Кедрина, за српску историју је важан и рад Сикилице Шафарик и Суровјецки, истичу да је Грцима било свеједно да ли ће писати Срб, Србин, Серблос или Трибалос. За назив Трибала они потврђују Халкокондилово запажање како су га, Грци Атике, извели од имена Σέρβαλιον, Σέρβαλιοί (Србаљ, Србљи). Према њима, Грци су, пре свега, мењали с у т па су, нпр. претварали: γλοσσα у γλοττα или, υαλασσα у ταλαττα; тако је, српски сир постао тир односно τυρόσ; топоним Сред (Σέρεδ) је преименован у Τίάραήτοσ. Средец је постао Τρίαδιτα.

Име Трибала је култно и потиче од израза треба (τραεβαι), означава неку врсту религиозне потребе. Отуда се и место, где се култ упражњава, зове требиште. Топоними: Требиње, Требевић, Требава, Требник, Требишњица и сл. означавају просторе где се проводе култови. П.Ј. Шафарик, одличан познавалац латинског и старогрчког, каже: “Што се тиче имена Трибала (Triballos) само по себи пада у очи грчка трансформација речи Србаљ у Трибалос што се доказује аналогијом. Грк, посебно онај са Атике, навикнут је да, у домаћим речима, као у англосаксонском, претвара с у т, као talatta уместо talassa. Трибали се спомињу још код Аристофана, у комедији Ονιρτες где је главни лик сељачина Трибал који прича на варварском грчком, изазивајући код публике салве смеха својим језичким каламбурима.. Илирски назив среће се у хеленским записима, означавајући фигурице прављене од блата (ило, иловача) које су држане у кући, на источној страни зида, означавајући многобројна божанства, заштитнике дома. Ове фигурице, Римљани су звали ларима, кућним духовима- чуварима. Корен назива Илир је ило. Фигурице божанстава називане су иларима (ларима) или илирима (И + лар→ Или(а)р). Потпуно је могуће да је народ Илира добио име по овим фигурицама По њима је, једна цела област Иранске висоравни, прапостојбина Срба, названа Ларистаном. Обзиром да Илири и Трибали, као сродна племена, нису никада ратовали, важи за Илире и изведеница земљак.

Трибали су још звани Панонима; наиме, Тацитова Сарматија налази се у Панонији, са источне стране Дунава, док је Илирија у рукама Римљана, а Дакија у проблемима те је, 257. г пре н.е. била напуштена. Тацит зна да су Сармати народ Serborum (мисли на Свебе што су покорили нека германска племена која су им се придружила у војним походима), односно, како прецизира Птолемеј, Sarmatae, populi Zirbi Наиме, уз Србе су, из северних области, пошла на југ и бројна словенска племена која су се, или измешала са сродним староседеоцима Панонима или, староседеоце, толико асимиловала да од ових (Трачани) остаје, у новонасталој етнокултурној слици, врло мало трагова. То се најбоље види из материјалне културе, где се издвајају разне етничке скупине сличних обичаја. На пример, обреди при сахрањивању или спаљивању покојника што се, истовремено, јављају у оквирима исте групе. Из тога се може закључити да су Срби, пошавши из своје матичне области, док се није њихово име још појавило у писаној форми на Балкану, успутно, са собом, повели и друга братства која су, уз њихово вођство, прихватила и њихово име. Тиме се потврђују велика исељеништва из индоевропских области, од времена ране праисторије, до времена Марије Терезије када су, из немачких области, насељавани у средњем Подунављу фолксдојчери којима је, после Другог светског рата, баш добро дошла матична област да се у њу врате и попуне празнине након рата у Немачкој.

Занимљиве вести нам долазе од Грегора (538- 594), бискупа Тура који, у својој Историји Франачке записује: “Историчари, чија дела још увек поседујемо, дају нам све информације о Францима али никада не бележе имена њихових краљева. Обично се каже да су Франци првобитно потекли из Паноније, најпре колонизујући обале Рајне. Затим су прешли кроз Тирингију и, у свакој земљи, установили нову област; у сваком граду, столују дугокоси краљеви, одабрани из главних и најотменијих породица њихове расе“. Између 658. и 661.г. су, у виду хроника, састављена три рукописа којима је обухваћено првих шест књига Грегорове Историје уз додатак да су, Тројанци, бежећи од пустошења Троје, ишли на запад, у Фригију, те да их је краљ Франкион, касније назван Франкус (Francus, Француз), довео до Рајне. Сви нестали рукописи ове хронике су анонимни и њихово приписивање извесном Фрадегару, за кога се претпоставља да је био бургундски монах, датира од издања Клода Фошеа из 1579.г. Овај Фредегар се, у опису разних Меровинга, ослања на податке из Историје Франака која се окончава годином 591. три године пред Грегорову смрт, смештајући франачку историју између 584. и 642.г. Рукопис је битан, иако се претпоставља да је писан на варварском латинском, зато што су догађаји, које помиње, савремени и отуда јединствен извор вести за овај период.

Нешто касније, век након Фредегара, Liber Historiae Francorum говори да Енеја влада у Троји, током десетогодишње ахејске опсаде, за које време су Пријам и Атенор сукцесивно доводили избеглице на панонске просторе. Ту су подигли град назван Сиканбрија; вековима касније, када су ови Тројанци помогли да се покоре Алани, Валентијан I (321-375) их, због њихове суровости, назива Францима. Франци су, једне прилике, одбили да плате порез Риму због чега су, на њих, послане легије. Онда су се Франци преселили у најдаље токове Рајне, где су се налазиле немачке тврђаве и, временом су, међу Пријамовим потомцима, изабрали извесног Фарамунда; након њега следе Меровех, Килдерик, итд. Ако ове податке схватимо веродостојним, онда Франци не могу бити ништа друго доли једно од племена Сигина које се, од главне масе, одвојило населивши просторе данашње Мађарске, на којој су боравили све до сукоба са Сарматима и Римом.

Мало познат историчар Велијус Патеркулус (Velleius Paterculus) оставио је веома занимљиво сведочанство по коме су, у античко доба, Панонци, односно становници Панонске низије, говорили су као Илири. Исти ти Панонци су, за време римске владавине, научили латински, али никако нису прихватали римске обичаје јер су имали своје. Ови Панонци биће први српски ранохришћани Балкана.

Нуклериус Генерат, у свом раду из 27 године пре н.е. о рату цара Августа у Панонији, Панонце, Далмате и Илире, назива заједничким именом Склавини (Sclavinoi, Esclavinoi) тј. Срби-Склавини. О Трибалима су писали Тукидид, Сикул, Аријан, Страбон, Касије Дион, Апијан и Птолемеј. Драстичан пример грцизације имена је Прокопијево претварање имена Срба у Споре (Σποράδίηοι). Прокопије овим именом алудира на њихову завидну географску распрострањеност Шафарик, правилно увиђа да се име Сармат временом изгубило и уступило место посебним именима племена. Међу њима су имена Илира и Трибала најчувенија. У чистом облику, име Срб, остало је код удаљених племена на Лаби, Дрини централном Хелму, дубоко у унутрашњости Србатије (Сарматије), у Волинији, црвеној Русији, све до касног Средњег века. Назив Балканско полуострво, у употреби је од Берлинског конгреса 1878.г. Назив Балканско полуострво, у употреби је од Берлинског конгреса1878.

Артемидор је, 100.г. старе ере, поучавао да је цео северозапад, почевши од Танаиса, насељен Сарматима. Плиније их често назива сложеницама: Sarmatae Hemaxobili, Sarmatae Jaziges; најстарије нордијске саге, о земљи Сармата, говоре о њој као о Венделанду, земљи Венда.

Вратимо се Илирима, чија су племена била подељена у братства, које Плиније назива декуријама. Далмати су имали 342 братства, Деситијати (Десино братство) 103, Варди 20. Заједничка племенска гробља нађена су у бројним громилама од којих су најпознатије оне код Гласинца. Страбон каже да се, код Далмата, сваких осам година земља раздељивала и то у међама једне жупе, односно братства. Слично Сарматима, код Илира и Трибала, на делу је била владавина једне врсте матрилинеарног система. Скилакс и Никола из Дамаска, приповедају о владавини жена у земљи Либурна; Варон, Цицеронов савременик, хвали храбре и вредне илирске жене које чувају стоку, вуку дрва, справљају јело и брину се о деци. Када треба, лаћају се оружја, што ни сарматским женама није било нимало страно. Илири, као Трибали, никада нису били уједињени у некој врсти државне творевине. Једина већа државна организација обухватала је, у ΙΙΙ и ΙΙ веку, јадранску обалу од Љеша до Шибеника, али је то више био савез племена него организовано друштво. Као престоница спомињао се град Скадар и тврђава Рисан. Теопомп и Полибије описују теревенке ових Илира са којих су жене, своје опите мужеве, водиле кући. Такође, јели су неумерено и по томе су били познати краљеви Агрон и Генције (Генчић

У одбрамбене сврхе, подизане су високе тврђаве са насипима, округлог или елиптичног облика, попут многобројних шанчева на висоравни Гласинац, велике тврђаве Врсник, између Стоца и Љубиња, са четири концентрична прстена, величанствене утврде Маглић на улазу у Ибарску клисуру, потом, утврда на брду Кичин, код средњевековног замка Благај на Неретви, у Херцеговини. Касније, тврђаве имају зидове, по узору на грчка и римска здања. Чувена тврђава Медун, у покрајини Лабијата, на истоку Црне Горе, служила је све до XIX века. Помиње се у повељама Равенског географа. Медун (Medaurus), био је врховни ратни бог Илира. Ово име сачувано је код Срба у именима Медо, Медан и бројним презименима: Медић, Медојевић, Медановић, Медак итд. Срби су, у митологији, сачували илирска веровања у але и змајеве, о којима пише свети Јероним у Житију св. Илариона из Газе. Плиније бележи празноверицу о урокљивим очима, теми многих српских народних припиведака. Погребни обреди Илира типично су српски: након обреда спаљивања, на гробовима су подизане громиле.

Древни антички Пелазги, Трачани и Илири, били су, етнички, Срби. Назив Илир, за Србе, сачувао се готово до нашег времена док, назив Трачанин, постоји у писаним документима до XVI столећа. Јован Рајић, наводи мађарског историчара Иштванвалфија који назива Србе Трачанима, поименце српског деспота Ђурађа Бранковића. Иштванвалфи се позива на Мојсија Хоренског ( живео у IV веку), који је тврдио да у шест тракијских провинција, од којих је једна велика Мезија, живе словенска племена. Херодот је бележио да су Трачани најмногобројинији народ после Индуса, да сви имају исте обичаје и језик, премда носе различита имена, од једне области до друге. По Халкокондилу је, велики народ Трибала, убрајан час у Илире, час у Трачане. Оно, што је Херодот сведочио о Трачанима, Халкокондило је приписао Трибалима, прецизирајући да су Трибали Срби. Халкокондило је, можда, на уму имао Баварског географа из I века који, без двоумљења, пише да је српско царство толико велико да су из њега произишли сви словенски народи – они воде директно порекло од Срба. Шафарик, сасвим независно од Адолфа Пиктеа, који је стварао коју деценију пре њега, пише о Србима као народу бројном, још од преисторијских времена.

Узимајући све речено у обзир, произлази да антички Tрачани, Илири, Tрибали и други, древношћу су Срби; сви одреда, једнородни и једнојезични, упражњавали су исте обичаје. На почетку их препознајемо као Србе; касније, након процеса словенизације, као Србе- Склавине. У Европи, данас живе потомци Трачана, Илира и Трибала од којих су, српско име, задржали Срби са Балкана и они из Лужице. Андре Лефевр, у свом делу Расе и језици, увиђа: “Релативно нова култура Словена не спречава их да се нађу у најудаљенијим временским периодима индоевропског говора; њихова граматика носи печат апсолутне архаичности, особито у деклинацијама. Група представља велико језичко јединство“, посредно потврђујући наш закључак о древној старости Срба. Шафарик вели слично: “У Тракији и Илирији, једнако стар српски језик, остао је потпуно чист од било какве дегенерације“. Односно, стари српски језик био је сасвим сличан садашњем, савременом, што представља реткост у историји језика. У Србији је, поред црквеног дијалекта, у исто време егзистирао, самостално образован, српски национални језик који се, у лингвистичкој основи, подудара са данашњим.

КРАЈ ФЕЉТОНА

Извор: ЦЕОПОМ-Истина