Autor: Mitar Kovač

Medijska kampanja Zapada u Srbiji – cilj i smisao

Naslovna / Nekategorizovano / Medijska kampanja Zapada u Srbiji – cilj i smisao

Kategorija: Nekategorizovano / Objavljeno: 25/03/2018, 13:50

Najnoviji pritisci SAD i EU na R. Srbiju da prihvati „obavezujući sporazum“ sa lažnom državom Kosovom rezultirali su veoma poniznim, može se reći i neprimerenim odnosom vlasti, medija i tzv. plaćenih analitičara, kao što čine fiktivne ili neokolonijalne države i režimi. Prozapadni mediji, kroz kontinuiranu i sve intenzivniju kampanju utiču na narod da postepeno promeni svoj odnos prema Kosovu i Metohiji, da prihvati ustavne promene kao uslov za implementaciju „obavezujućeg sporazuma“, kojim će se suštinski narušiti suverenitet i teritorijalna celokupnost R. Srbije.

Sve je više emisija na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u kojima se narod ubeđuje da je došlo vreme da se „prizna realnost na Kosmetu, da je država demografski ugrožena, da treba da branimo zemlju svojih unuka a ne predaka, da je ovo poslednja šansa da se reši pitanje Kosova i da treba da gledamo u budućnost, da mnogi građani Srbije nikada nisu bili na Kosovu i Metohiji i da ne znaju gde se ta mnoga mesta i srpske svetinje nalaze, da neće niko da gine za Kosovo… i slično.“ Plaši se narod velikim demografskim prilivom Albanaca i pretnjama i terorom koji prema Srbima na Kosovu i Metohiji mogu preduzeti, pa čak i na sever Kosova. Tako se albansko nasilje promoviše kao argument i pretnja za iznudu političkog rešenja statusa Kosova i Metohije i promovisanje i prihvatanja lažne NATO države Kosovo. Dug je niz tih propagandnih i podaničkih poruka i kvazi argumenata kojima se svakodnevno kroz medijsku kampanju ubija patriotski osećaj koji je izražen u srpskom narodu.

U medijskoj kampanji, pored zapadnih medija sa nacionalnom frekvencijom, učestvuju i privatni mediji koji se nalaze pod velikim uticajem vlasti. Pre svega to se odnosi na televizije „Pink“ i „Hepi“, koje pored profesionalnih analitičara najčešće angažuju „samozvaane prozapadne analitičare“, koji napadno opravdavaju i traže lepe reči i pohvale za „vizionarstvo“ eventualne izdaje i predaje Kosova i Metohije.

Problem je utoliko veći kada se kao gosti u različitim emisijama, od jutra pa do večeri, kao i u informativnim emisijama pojavljuju pojedini profesori sa državnih fakulteta, koji orkestrirano, sa predstavnicima prozapadnih nevladinih organizacija, u suštini ubeđuju narod da su za stanje i sve probleme krive „promašene politike“ iz prošlosti a ne agresija NATO pakta i albanski terorizam i separatizam. Jadno je kada takvi ljudi vaspitavaju i obrazuju mlade studente i to još na Fakultetu bezbednosti ili pojedinci na Fakultetu političkih nauka. Narod dodatno unesrećuje činjenica da i pojedini akademici, pa i sam predsednik SANU često govori kao glasnogovornik NATO pakta i nalazi razumevanje za „priznavanje realnosti postojanja lažne države Kosovo.“

Do blokiranih zapadnih i provladinih medija teško se dolazi, sem podobnih političara, analitičara i prozapadnih predstavnika nevladinog sektora. Retko ko može da dođe kao slobodan građanin da iznese stavove i da gostuje na tim medijima ukoliko nije preporučen od političkih čelnika, vlasnika medija ili „finasijski“ podržan. Radi „lažne ravnoteže“, ali uvek u manjem broju, dovode se druge političke opcije ili pojedinci koji nisu prozapadno orjentisani. Kriterijum profesionalne kompetentnosti za izbor i dovođenje gostiju u televizijske emisije nije bitan nego politička ili klanovska preporuka kao i plaćanje termina od strane prozapadnih nevladinih organizacija koje za to imaju veoma velike budžete. Zbog toga predstavnici pojedinih nevladinih organizacija koje su neutralne ili koje su proruski orjentisane nalaze se na „crnoj listi“ i drže se u medijskoj blokadi. Svoje stavove i mišljenja mogu povremeno da plasiraju preko lokalnih medija i društvenih mreža, sajtova i portala.

Takvo stanje u medijima jeste posledica potrebe spinovanja stvarnosti i kreiranja lažne slike o politikama koje se sprovode na prostoru Srbije. Zato nije slučajno što je Zapad investirao ogromna finansijska sredstva kako bi pokupovao televizijske stanice sa nacionalnom frekvencijom, mobilnu telefoniju, štampane medije i ispoljio upravljački uticaj na mnoge druge regionalne i lokalne štampane medije.

Američki fond KKR, na čijem čelu je bivši šef CIA general Dejvid Petreus, kupio je kablovsku TV SBB, Grand produkciju, internet izdanja Blica, napravio TV N1, na putu je da kupi TV Prvu, televiziju O2 (bivša B 92), a sada preuzima i mnoge dnevne novine.

Američki fond KKR investment, od oktobra 2013. do danas, stavio je pod svoju kontrolu značajan deo srpskih medija. U gotovo svakodnevnim napisima o kontroli medija i cenzuri redovno se napadaju vlast i tajkuni, a gotovo niko i nigde ne spominje činjenicu da KKR u ovom trenutku ima verovatno najveću medijsku moć u Srbiji. Amerikanci mogu preko najvećeg kablovskog operatera i svojih medija značajno da kontrolišu protok informacija, a preuzimanjem tiražnog dnevnog lista bili bi u poziciji da značajno kreiraju javno mnjenje u Srbiji. Kada se tome doda i da vlast svoju politiku podržava na prozapadnim stavovima integracija u EU i dobrim odnosima sa NATO, onda je pritisak na narod i kreiranje mišljenja većine običnih ljudi ogroman. I pored takve medijske dominacije u narodu sve više, iz godine u godinu, opada poverenje u EU i NATO

Istovremeno druge države, pre svega Rusija, Kina i Nemačka nisu uspele da otkupe ni jednu televiziju ili radio sa nacionalnom pokrivenošću, pa je zbog toga narod lišen da čuje objektivne informacije, koje ne kontroliše Zapad. Ako je Srbija vojno neutralna država onda pored multilateralne vojne saradnje, koja nije izbalansirana, možemo reći da u medijskom spektru ne postoji nikakva ravnopravnost, paritet i objektivnost. Naprotiv, omogućena je potpuna medijska dominacija Zapada. To je pomalo i sramno i začuđuje da vlast u Srbiji nije ponudila iste uslove i Rusiji kao i SAD u medijskom spektru. Takvo stanje se obično pravda ekonomskim razlozima, kao da se radilo o prodaji običnih preduzeća, a ne o medijima preko kojih se ostvaruje strateški uticaj na društvene i političke procese u zemlji.

Moglo bi se govoriti o nedozvoljenoj koncentraciji medijske moći ili čak o monopolu nad medijima u Srbiji, ali Amerikanci prave i dalje aranžmane o preuzimanju drugih pojedinih novina pa i indirektno pojedinih lokalnih medija, kroz „donacije“ i uticaj na uređivačku politiku. Skoro da su potpuno uvereni da niko iz vlasti neće smeti da im zabrani preuzimanje još nekih medija u budućnosti.

Kupovina medija realizuje se često sa novcem nepoznatog porekla, pa se dolazi i do saznanja da je Soroš jedan od finansijera preko američkog KKP-a. To je u skladu sa Soroševom, više puta istacanim opredeljenjem „… da su sile koje moraju da kontrolišu poredak u svetu EU i SAD“.

Promenama Zakona o informisanju u R. Srbiji omogućeno je jednom vlasniku da istovremeno ima elektronski i štampani medij, što je ranije bilo zabranjeno da bi se obezbedio pluralizam medija. Verovatno je i to učinjeno pod stranim pritiskom, radi otvaranja mogućnosti da se ostvari medijski monopol, koji je Zapad u dobroj meri ostvario u Srbiji.

„Uvek me brine velika medijska koncentracija. Ona je prirodni neprijatelj slobode medija. Zato i postoje regulatorna tela koja o tome moraju da vode računa, pre svih Regulatorno telo za elektronske medije i Antimonopolska komisija, koji treba da utvrde da li ima propusta u konkretnim slučajevima“, smatra Nino Brajović, višegodišnji predsednik a potom i sekretar UNS-a.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić ističe, nezavisno od pitanja cenzure i medijskih monopola, da nije dobro da Srbija ovako profitabilne sektore ustupa strancima. „Američki KKR kupuje biznise koji donose veliki profit. Pored toga, tu je i interes da se ostvari veliki uticaj u ovom delu Evrope. Za nas nikako nije dobro što smo tako važnog kablovskog operatera prodali, a planiramo to da uradimo i sa Telekomom. Molim vas, šta će nam ostati? Hoćemo li postati robovi u svojoj zemlji?!“

Borba za medijski prostor nije samo pitanje politike, već i bezbednosti države kao i milionskog profita, koji se stiče radom medijskih kuća. To, bez sumnje, potvrđuje i podatak da oglašivači u Srbiji na televizijske reklame godišnje potroše skoro 90 miliona evra!

U gotovo svakodnevnim napisima o kontroli medija i cenzuri napadaju se vlast i tajkuni, a gotovo niko ne spominje činjenicu da KKR danas ima najveću medijsku moć u Srbiji! Američka TV N1 radi pod okriljem CNN-a, tako da je jasno koja se medijska strategija sprovodi i koliko se radi o „objektivnosti informisanja javnosti“.

Toliko prisustvo američkih investicija na Balkanu, posebno u Srbiji, posledica je odluke Kongresa SAD koji je odobrio novac za suprotstavljanje „ruskom uticaju na Balkanu“, koji uključuje i pokretanje regionalnog medijskog centra. Na projektu je angažovan i NATO, čiji je cilj borba protiv „dezinformacija“ Kremlja. Amerika i njeni NATO saveznici spremaju se za žestoku „antirusku medijsku ofanzivu“ u Srbiji, a u suštini sprovode klasičan „medijski rat“ ili svojevrsnu medijsku agresiju, kroz niz operacija psihološko-propagandnog karaktera, protiv srpskog naroda.

Kako „Novosti“ saznaju, deo iznosa od 250 miliona dolara, koje je Kongres SAD za fiskalnu 2018. i 2019. godinu dodelio Fondu za suprotstavljanje ruskom uticaju, u značajnoj meri stiže i u Srbiju. To se sve više oseća po zahvatu i dinamici medijske propagande koja razara političko i društveno biće R. Srbije. Projekat pod nazivom „Suprotstavljanje ruskoj kampanji dezinformisanja na Balkanu“, koji je startovao početkom 2017. godine pokretanjem „regionalnog medijskog centra za pitanja odbrane i bezbednosti“ pod radnim nazivom „Balkanska bezbednosna mreža“ ima za cilj da se uspostavi medijski monopol i spreči ili minimizira mogućnost delovanja nezavisnih ili proruskih medija.

Kroz takozvano „suprotstavljanje ruskom informativnom ratu u regionu“, sprovodi se potpuna američka dominacija medijskim prostorom. Tim projektom rukovode Džon Kapelo, viši saradnik za vojna pitanja u Fondaciji za odbranu demokratije (FDD) i nekadašnji američki vojni ataše u ambasadama SAD u Srbiji i u Izraelu, i Danijel Šunter, direktor nevladine organizacije Evroatlantska inicijativa (EAI) iz Beograda. Na projektu su angažovani i NATO sektor za javnu diplomatiju iz Brisela i NATO Kancelarija za vezu u Beogradu, a važnu ulogu ima i Sajmon Ficgibon, ataše za odbranu u Ambasadi Velike Britanije u Beogradu. I to je dokaz da se radi o atlantističkom konceptu medijske strategije na Balkanu i u Srbiji.

Finansiranje projekta ide preko Atlantskog saveta, Nemačkog Maršalovog fonda, Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED), koja je jedan od glavnih finansijera velikog broja prozapadnih nevladinih organizacija u Srbiji, kao i preko Američke vojne komande za Evropu. Očekuje se da će svoj doprinos dati i diplomatski predstavnici Nemačke, Kanade, Norveške, Švedske i Danske, kao i Slovenije preko pukovnika u penziji Antona Tunje, nekadašnjeg vojnog atašea Slovenije u Srbiji.

Ovi planovi za psihološko-propagandnu delatnost Zapada prema Srbiji, proističu iz Zakona o suprotstavljanju „destabilizujućim aktivnostima Irana“, koji je u američkom Kongresu usvojen 27. jula 2017. godine. Njime je predviđeno i osnivanje pomenutog antiruskog projekta od 250 miliona dolara, koji, kako je navedeno u zakonu, osim u Srbiji treba da bude iskorišćen za suzbijanje ruskog uticaja i u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Gruziji, Makedoniji, Moldaviji, u tzv. državi Kosovo i u Ukrajini, kao i u NATO i EU članicama koje su „ranjive na uticaj Ruske Federacije“. Šta je od ovog projekta rešeno, to se u javnosti ne zna dovoljno jer informacije su prikrivene i nisu transparentne. Uglavnom se ta aktivnost vidi kroz manifestacione oblike dešavanja i kroz posledice po naše društvo.

Medijska propaganda SAD i NATO pakta zasniva se na zacrtanim strateškim interesima i ciljevima. Velika je konspirativnost u pogledu uticaja na programsku šemu televizija koje formalno nisu još kupljene kao što su TV Prva i TV O2 (B 92). Događaji se brižljivo planiraju i medijski eksploatišu, kao što su posete američkih političara i zajedničke aktivnosti Armije SAD i Vojske Srbije. Posebno se stavljaju pod sumnju bilo kakve zajedničke aktivnosti između Srbije i Rusije.

Amerika nije slučajno izabrala pukovnika Nika Dučića, Amerikanaca srpskog porekla, za novog komandanta baze Bondstil i istovremeno komandanta Multinacionalne brigade Kfora Istok. Bio je angažovan i na projektu obuke ukrajinske vojske, kako bi oružane snage te države do 2020. godine bile interoperabilne u skladu sa NATO standardima. Po fotografijama na internetu vidi se da je boravio i u Iraku 2011. i 2012. godine. Na ovaj način SAD žele da pruže srpskom narodu na Kosmetu i u celoj Srbiji lažnu nadu, dolaskom takvog oficira na bitnu dužnost, te da običan Srbin na toj lažnoj emociji gradi nadu i uverenje da se ništa loše neće desiti sa Kosovom i Metohijom. Kroz istoriju Srbija je imala i paše srpskog porekla, poput Omer Paše Latasa, Mehmed Paše Sokolovića koji su slušali turskog Sultana. Tako i pukovnik Nik Dučić sluša svog „sultana u Vašingtonu“. Svako drugačije očekivanje jeste zabluda i zamajavanje naroda i sejanje lažne nade, što je bila i početna namera.

Skoro svi značajniji elektronski i štampani mediji u Srbiji doneli su osnovne podatke o pukovniku Dučiću i delove njegovog govora: „Prvi sam američki oficir srpskog porekla koji komanduje Multinacionalnom borbenom grupom Istok“, rekao je pukovnik Dučić, navodeći da će trupe pod njegovom komandom nastaviti da pomažu razvoj stabilnog Kosova. Time je iole dobrom analitičaru sve rečeno.

Isto tako se ponašao i admiral Đorđe Karamarković, komandant Šeste flote Ratne mornarice SAD. Admiral Karamarković je početkom devedesetih bio komandant 26. marinske brigade, koja je bila u sastavu Šeste flote. Sa 2.200 marinaca prebačen je iz luke na Floridi u američku komandu NATO u Štutgartu, u gotovosti za intervenciju tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini. Karamarković je sa Šestom flotom uplovio u Jadran i sa 36 helikoptera kontrolisao prostor oko luke Ploče na Jadranskom moru, tok reke Neretve, ali i gradove Mostar i Sarajevo.

Opasno je što vodeće zemlje Zapada borbu protiv Srbije i srpskog naroda doživljavaju kao borbu protiv Rusije. Takvim delovanjem razaraju srpsko nacionalno biće i prave dodatnu odbojnost srpskog naroda. Svaku saradnju Srbije i Rusije unapred osuđuju i dovode u kontekst „jačanja ruskog prisustva“ na Balkanu.

„Srbija je i najveća zemlja na Balkanu i politička okosnica celog regiona. Značaj regiona Balkana pokazivao se kroz istoriju: sa izostankom balkanske stabilnosti, biće ugrožena evropska stabilnost…“- navodi se u pismu čija su prva dva potpisnika kopredsedavajući srpskog kokusa Ted Po i Emanuel Kliver, prenosi Glas Amerike. Kongresmeni navode da Balkan i dalje opterećuju duhovi sukoba iz prošlosti, a da zategnuti i nepotpuni odnosi Srbije i lažne države Kosovo ostaju ključna prepreka za stabilnost celog regiona…. Zemlje regiona takođe se suočavaju sa novim bezbednosnim izazovima koji prete zbog regrutovanja terorista, navode kongresmeni uz podatak da se u Siriji trenutno nalazi najmanje 875 boraca sa Balkana.

Balkan je poprište borbe za informacije i uticaj i očigledno SAD ne žale novac da uđu u sferu javnog informisanja. S druge strane, Rusija ni izbliza to ne čini, jer njihov Sputnjik je jedna mala agencija s malo zaposlenih. Rusi nemaju suštinski uticaj na druge medije.

Mahmud Bušatlija, konsultant za strana ulaganja, smatra da je posebno interesantan politički aspekt kupovine medija u regionu, kao i motivi američkog KKR investicionog fonda za ulazak u poslove s telekomunikacijama u ovom delu Evrope.

Kada kupovina medija na Balkanu, posebno u Srbiji ima notu i političke intervencije, onda se to plati i više nego što realno vredi. Takav je strateški odnos SAD prema medijima u Srbiji. Provesor Ljubodrag Savić, smatra da koncentracija najprofitabilnijih delatnosti, koje imaju i veliki uticaj, u stranim rukama nije dobra za jednu državu.

Ako na medijskoj sceni Srbije i regiona dominira američka kompanija, a američkih banaka nema, to može da znači da kupovina medija nema komercijalni, već politički karakter. Naša šira društvena javnost, koja je u velikoj meri digla ruke od političkih partija, vrlo je osetljiva na uticaj političara na medije i na skriveno delovanje Zapada preko svojih medija. Cilj KKR jeste da stavi pod kontrolu 90 odsto tržišta „kabla“ u Srbiji. Kada dođu u tu poziciju, oni postaju većinski vlasnici televizija u zemlji i imaju kontrolu gotovo 40 odsto mobilne telefonije. To im je u suštini monopol na medije a time i na kreiranje javnog mnjenja, kontrolu i smenu vlasti. Oni žele da odlučuju o tome ko i kako će da dođe na vlast u Srbiji i koliko će da ostane.

To SAD žele da ostvare i na celom prostoru tzv. zapadnog Balkana, kako bi medijski zavladali regionom i da tako postavljaju ili skidaju vlasti u državama pod protektoratom. Ogromna koncentracija medijske moći Amerikanaca jeste u funkciji uvlačenja celog regiona u EU i u NATO pakt. To jeste plan SAD ali očekivati je znatno veća ulaganja u medije i drugih velikih sila, koje imaju legitimne interese na Balkanu, kao što su Kina, Rusija i Nemačka.

Prema Srbiji se još od vremena agresije NATO pakta 1999. godine realizuju različiti sadržaji tzv. hibridnog ratovanja, u okviru koga medijska dimenzija ima bitan i sve veći značaj, kako na unutrašnjem tako i na regionalnom i međunarodnom planu. Republika Srbija nije u odbrani suvereniteta i teritorijalne celokupnosti poklonila dovoljno pažnje ovom sadržaju odbrambene funkcije države i ako je u dugom periodu bila žrtva medijske kampanje i psihološko-propagandnih dejstava vodećih država Zapada. Uspostavljanjem medijskog monopola u Srbiji, SAD imaju najveće mogućnosti, što uporno koriste i pokušavaju da efikasnije kreiraju javno mnjenje, u funkciji sprovođenja nacionalnih interesa. Pored višegodišnje propagande prozapadnih medija, velikog broja nevladinih organizacija, koje podržavaju strateške ciljeve Zapada, srpski narod je sve svesniji ugroženosti vitalnih nacionalnih interesa, prvenstveno kroz tzv. pregovore pod okriljem EU oko Kosova i Metohije i pokušaje narušavanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta R. Srbije.

Očekivati je da će medijska kampanja, u sprezi sa obaveštajnom delatnošću, u narednom periodu biti sve bezobzirnija i perfidnija na kanalisanju i kreiranju javnog mnjenja, kako bi se kontrolisalo nezadovoljstvo i gnev naroda, u slučaju predaje Kosova i Metohije i „posrednog“ priznavanja lažne države Kosovo. Srbija treba da pristane na „obavezujući sporezum“, da amputira najvredniji istorijski i duhovni deo sebe i da ne sprečava NATO državu Kosovo da bude primljena u UN i druge međunarodne organizacije. E pa tako neće moći!!! Srpski narod ono što je nasledio od predaka treba da prenese na potomstvo.

Zapad oličen u EU i NATO, želi da ponizi Srbiju, da joj uzme Kosovo i Metohiju i da primora vlast Srbije da to suštinski prizna a ne formalno. Posle toliko laži u prošlosti i skrivenih sporazuma i dogovora, kada je u pitanju status Kosova i Metohije, srpski narod neće dozvoliti da ponovo bude prevaren i obmanut pričom o „svetloj evropskoj perspektivi i boljem životu.“

IZVORI