Ми и Они или разлике по вертикали

1.

„Ми знамо шта се догодило!“ – у нападу моралне панике на страницама Њујорк тајмса избезумљено хушка ноторни Бернар Анри-Леви над погибијом 398 путника малезијског „боинга“. И, започињући прву следећу реченицу, одмах додаје: „Без обзира на исход евентуалне истраге…“

Част да оживи дух бечке и берлинске булеварске штампе од пре тачно једног века тако је зграбило ово утицајно пропагандистичко пискарало Империје, које се већ три деценије лажно издаје за баштиника славне француске филозофске школе са половине прошлог века.

2.

Ако је кривац познат не само пре завршетка истраге него и без обзира на њен резултат, тада за кривицу није неопходан ни злочин, осим као нека врста емотивног или политичког окидача за кажњавање унапред одређеног кривца. Зато је сасвим очекивано да се починиоци злочина на небу изнад источне Украјине за Анри-Левија подразумевају. То су, дакле „без обзира на исход истраге“, каже он, „силеџије, лопови, силоватељи, бивши затвореници и вандали“, које је Владимир Путин у источној Украјини „преузео“ и „претворио у паравојне снаге“.

Виђен зимус, у тренутку кад је запретила дискредитација мајданског преврата као устанка нациста и антисемита, како у Кијеву својим именом, пореклом и славом стеченом у медијима Империје гарантује за идеолошку и моралну чистоту роволуције, једнако као што је у протеклих четврт века гарантовао за сваки олош који је у служби Империје иза себе остављао десетине срушених држава, милионе мртвих, десетине милиона упропаштених живота, и исто толико некажњених злочина – овај француски Јеврејин није се исцрпљивао аргументацијом о подразумевајућем кривцу. У Њујорк тајмсу, у отровном хушкачком тексту, писаном у маниру оних какви су овај лист затрпавали кад год је Бела кућа мобилисала нацију за нове ратове, Анри-Леви наступио је у улози Европљанина, потомка Волтера, Золе и Камија – ваљда тако пентагонски пропагандисти замишљају Европљане: дуга коса, раздрљена бела кошуља, slow food, са егом који около разједа као сумпорна киселина – који позива најважније европске државе Немачку, Француску и Велику Британију да одговоре својој „моралној обавези“ и заузму место које им она додељује. А то ће рећи заједно са Империјом, заједно против Русије, јер, ако се то не догоди и ако ове земље остану одане добицима своје економске сарадње са Русијом, тада ће оживети, каже наш Европљанин, „дух Минхена“ (1938), а Европа се поново изложити „срамоти“.

3.

Занимљивије, међутим, од Левијевог патетичног имиџа и баналних политичких фраза јесу поруке оног „несвесног“, које исијава из његовог текста. Питање је ко су, дакле, ти Анри-Левијеви ми, који „знамо шта се догодило“ 17. јула на небу изнад Донбаса? Ми француски филозофи? Ми Европљани? Ми како у другоразредним холивидским филмовима замишљају интелектуалце источно од Ла манша? Ми који страхујемо од „духа Минхена“?

Аутор, наравно, не дефинише експлицитно позицију тог ми, тек понеки траг који се не да тумачити сам за себе. Отуд је Анри-Левијево ми самоподразумевајуће, таман онолико колико су подразумевајући и кривци за рушење малезијског авиона. Самоподразумевајуће ми није необично у западној дискурзивној пракси, на крају, оно је и отворило врата школи психоаналитичког тумачења текста. Речју, ми се легимтише у односу према Другом, тојест у односу на они. Хајде зато да видимо ко су у Анри-Левијевом тексту они, осим што смо видели да су „силеџије, лопови, силоватељи, бивши затвореници и вандали“. И, разуме се, кривци за рушење авиона.

4.

Они су, према Анри-Левију, „вотком наливена војска руље“; они су „убице и ловци на интелектуалце, новинаре и друге моралне ауторитете“; они су „подземни свет без структре или дисциплине“; они су „глупаци који познају само закон џунгле“, они су „нови тип борбе, сила без идеја, осуђена на најслабију идеју рата“; они су „банда која прославља свој трофеј (срушени малезијски авион; прим. аут.), играјући се с њим као да је играчка“; они су „пси рата без вере и закона“; они су ти који се „жале пред светским новинарским камерама да је 298 изгубљених душа имало лош укус“ (…) падајући им „у резероваре, одакле користе воду за пиће“… Да, баш тако је написао.

А ми смо, према Анри-Левију, све што нису они: ми смо „морална обавеза“, ми смо они који знају шта је „срамота“; ми смо Петро Порошенко, који је, каже, „показао у страшним дана после несреће квалитете прибраности, достојанства и ауторитета“, који „само неколико сати после трагедије говори без емоција и трунке мржње“.

5.

Ми и они, према Анри-Левију, разликујемо се по вертикали – моралној, културној, па и расној. Онечовечени они – а онечовечење је најмање што се да закључити из његовог описа – јесу легитимна мета, неко ко не заслужује никакав обзир, чак, као што смо видели, ни доказ о кривици, што је својевремено јасно објаснио један од идеолога Империје Роберт Купер.

Отуд Анри-Леви, као агент утицаја, непогрешиво препознаје логику срушеног малезијског авиона. Стратегија менаџмента жртава, међу којима преовлађују Европљани, није у првом реду усмерена као притисак на Путина и Русију, већ на најмоћније европске земље.

Јер логика позиционирања европских лидера у украјинској кризи све до 17. јула била је непоколебљиво политичка. Наиме, на опрезу да се превише замере Вашингтону, Ангела Меркел, Франсоа Оланд и Матео Ренци веома добро су разумели да је потпаљивање Украјине, на коме су инсистирале САД, суштински антиевропски пројекат, ништа мање него антируски, утолико више што прети ширењем и потенцијалом да запали добар део традиционално ровитих делова континента.

Отуд је европска политичка логика налагала неку врсту уздржаности, па чак и подршке Путину, чији су напори за постизањем мира препознати као искрени. Наравно, Американце је посебно излуђивало одсуство воље европских лидера да се истакну у јаким осуђујућим изјавама према Русији, јер је резултат тога била запањујућа количина подршке грађана Европе Путину, без обзира што није било европске земље у којој за рачун САД медији нису далеко надгорњавали своје лидере у речима осуде.

6.

Обарање малезијског „боинга“ зато носи две важне поруке. Прва је ударац на европско јавно мнење. Довољна је мала промена услова, па да до јуче мирни и прибрани Холанђани масовно полуде, утркујћи се ко ће одвратнијим речима захтевати протеривање из земље Марије Путин. Наравно, биће тешко данас пронаћи холандског политичара који ће се усудити да каже реч разумевања за Русију, чак и под условом да дубоко верује да је Путин потпуно невин за обарање авиона.

Друга порука је, међутим, још важнија и отровнија. Наиме, за сумњати је да на столу Меркелове, Оланда и Ренција завршавају извештаји који за обарање авиона осуђују једну од руских страна. Ако они лично верују да иза тога стоје Американци са својим службама – а много је разлога и претходних искустава која говоре управо то – тада је обарање авиона америчка порука, и она гласи: браћо Европљани, још немате појма шта смо све спремни да урадимо, докле можемо да идемо! Тако је европским лидерима дато да изаберу хоће ли бити ми или они. Ако су ми, као ми треба и да се понашају. Ако су они, тада ћемо се преме њима и ппонашати као да су они – „вотком наливена војска руље“, према којој је дозвољено применити све.

7.

На пример? На пример да следећи буде авион са 250 француских, немачких или италијанских путника? Или је боље свих заједно? Или да се у Италији под теретом кризе поново појаве Црвене бригаде, које ће да постављају бомбе и отимају италијанске политичаре и индустријалце? Ако су Црвене бригаде из 70-тих биле производ CIA – операција Гладио – зашто би било тешко направити још једне? Или да Оланду по Француској почну поново да пуцају борци за независност Корзике? Или нека исламистичка група, која тамо није без озбиљне људске базе? Или да се Меркеловој покаже да је стасао подмладак Бадер-Мајнхофа?

Све је то, наравно, могуће, утолико пре што, када такве ствари поставља моћна рука са стране, тада социјални разлози не морају да имају пресудну улогу – уосталом зар се Либијци нису побунили у тренутку кад су живели најбоље у целој својој историји.

8.

Односи са Русијом за најмоћније земље Европе су пре свега питање развоја. Односи са Америком, међутим, питање су безбедности, и, ако су то заборавили, малезијски авион их је подсетио на то. Истовремено, цела најновија политичка историја савременог западног света јесте историја избора између демократије, која укључује социјално благостање, и безбедности. И цела та најновија историја јесте историја опредељења за ово друго.

Избор између демократије и безбедности, међутим, нека је врста избора који прави условни политички рефлекс, док је данас пред најважнијим земљама Европе стратешки избор, простор на коме се бира пут за наредних неколико деценија.

Речју, повратка на старе удобне односе између САД и Европе неће бити јер западни свет више не производи довољно да би, као раније, било и за једне и за друге. Претворе ли Меркелова и Оланд избор безбедности у стратешки избор, изгубиће раст, али неће освојити безбедност, бар не на дужи рок. За почетак, евро ће бити гушен издржавајући штампање долара, а европске земље ће најпре бити принуђене да повећају своје војне буџете, и већ за неколико година биће претворене у касарне које се за рачун Вашингтона спремају за поход на исток. Када пак потроше све тактичке могућности балансирања, направе ли избор према Русији, на тешкој проби ће бити њихова способност да изнесу државни суверенитет.

9.

Наравно, сама Немачка, сама Француска или сама Италија не могу се супротставити Америци. Ни све три заједно уз све оне државе ЕУ које више гравитирају Берлину него Вашингтону. Заједно са Русијом, била би сасвим друга прича. Путинова рука према том делу Европе стоји у ваздуху, и неће стајати још дуго. Не зато што време истиче њему, већ зато што истиче европским лидерима.

Осим раста, Русија европским земљама значи и суверенитет. Кад су европски народи у питању, колико год захваћени американизацијом и глобализацијом, суверенитет у њиховој политичкој историји има високу цену. Али Европска унија изабраће безбедност вашингтонско-бриселског протекотрата; Европа ће изабрати суверенитет. Никад као сад Европа и Европска унија нису била два толико супротстављена појма. Као да поредимо Анри-Левија и Марлоа.

10.

Иако је Вашингтон Србима за тај избор оставио мање времена него европским престоницама, на први поглед биће најлогичније да Београд прати сигнале из Берлина, и то не због тога што Србија преговара о уласку у ЕУ, већ због сопствене безбедности. Али само на први поглед.

Ако се Берлин определи за суверенитет и везу са Русима, неће бити ван памети да Вашингтон континент запали преко Балкана. То може бити опако болно и опасно, али Србија бољу прилику од те не може имати. Ако Немачка да предност својој безбедности, тешко је данас поверовати да ће Србија урадити другачије. А ту ће се онда отворити најдубље питање, које је за нас, не хотећи, отворио Анри-Леви. Наиме, јесу ли Срби, према Левијевој политичкој, културолошкој и расној типологији ми или су они? Или, боље речено, док он, као агент америчког утицаја, поручује Меркеловој да се одлучи да ли је ми или они, Србима таква могућност није понуђена или бар није а да то они знају.

11.

Ако сами покушају то да одреде, могли би се изгубити у закључцима. Јер, географски гледано, Србија је дубоко у западној територији. Културолошки, већ 200 година корача са истока према западу, где прво није престала да буде, а друго није постала. Према стању у елитама и народу, дубоко је подељена. Гледано према оријентацији привреде, већ неколико година постепено напушта запад и сели се на исток. Према историјској судбини Србије (заборавимо за ову прилику две Југославије), она је исток, и то не мање од једног Доњецка и Ставропоља или чак Ростова. Уосталом, да се не лажемо, чешће ли су се на Србе односиле речи Анри-Левија и његових истомишљеника о „подземном свету без структире и дисциплине“ или речи о „моралној обавези“?

Та разрокост између Истока и Запада, која у временима светског мира и хармоније може да пружи изванредне резултате, у временима криза редовно је дестабилизујући фактор. И она ће Србију, како год се определи, дестабиллизовати.

12.

Зато задржавање неутралности према Украјини као најважнијем кризном центру у овом делу света можда Србији неће омогућити да преживи, али ће је активно сврставање на било коју од страна дефинитвно убити. Наравно, црвена линија те неутралности подразумевала би да се Србија, чак не чекајући Немачку, не сме придружити санкцијама против Русије, чак ни симболичким. Са друге стране, та неутралност не би подразумевала однос једнаке дистанце, већ једнаке комуникативности, рачунајући с тим да српску неутралност и у Вашингтону и у Москви доживљавају као проруску позицију.

Управо због тога неутралност је дубоко промишљена тактичка поставка, али да ли је и стратешка? Није, ако Србија нема избор који има Ангела Меркел, да буде ми или они. Није ако је опстанак јаке Русије услов без кога Србија зацело неће опстати.

13.

Отуд добар резултат неутралности не би била никаква глупа бајка о Србији као мосту између Истока и Запада, већ једини начин да, у што је могуће већем миру и што сувљим барутом у магацинима, заплови у правцу своје судбине. Утолико пре што, много боље од Анри-Левија, „ми знамо шта се догодило“ на небу изнад Новорусије, и што смо, више чак и од Новоруса, на својој кожи осетили шта значи кад је кривац познат не само пре завршетка истраге него и без обзира на њен резултат. Зато што, колико се год упињали, никада нећемо бити ми, увек ћемо остати они.

Извор: Нови Стандард