(Не) идите од мене, сви који чините безакоње

У тренутку када световна лица, чак нека која припадају “омраженим” политичким странкама, показују спремност да остану на маргини политичког живота, а да ипак сведоче истину о нечувеном гажењу Устава које систематски врши садашња београдска власт, Сабор Српске Православне Цркве се, преко свог саопштења, потрудио да се тим истим властима уподоби.

Представици Демократске странке Србије су Уставном суду Србије предали захтев за оцену уставности примене (“имплементације” за нешто мање писмене) тзв. Бриселског споразума, у ком се снажним аргументима показује да је врх садашње државне власти у Србији закорачио далеко изван оквира највишег правног акта земље.[1] Њихове речи, у општој медијској блокади, звуче као глас вапијућег у пустињи, односно људи коју су “свесни своје грађанске и историјске одговорности за очување територијалне целовитости државе којој припадамо”.

С друге стране, тј. са стране с које би се пре могао очекивати усамљени глас који вапи за правдом, стиже следеће, дипломатски срочено саопштење: “Ради што бољег упознавања са напорима Владе Србије и других одговорних органа државе на истом путу, Сабор је замолио г. Александра Вучића, првог потпредседника Владе, да званично посети Сабор на заседању. Том приликом, после исцрпног и искреног разговора, уз обострано разумевање и добру вољу, констатовано је да, и поред разлика у приступу појединим питањима, постоји јединство и сагласност у суштинском опредељењу за будућност српског народа на Косову и Метохији, за очување његових светиња и за интегритет Србије, што значи одбијање непосредног или посредног признавања фантомске државности Косова и Метохије ван Србије. Саборски оци су, устима Његове Светости Патријарха, уверили г. Вучића да Влада и Скупштина Србије, делујући у том смеру, могу да рачунају на пуну подршку Српске Православне Цркве, у оквиру, наравно, њене надлежности и њених могућности.”[2]

Утисак саборског саопштења је утолико јачи, а за неке и непријатнији, уколико се има у виду призор од пре само неколико дана, пред зградом Патријаршије у Београду, а после седнице Сабора на којој је присуствовао и Први потпредседник Владе Србије, Александар Вучић. Тада је Епископ бачки г. Иринеј изразио, у име Цркве, разумевање за позицију Владе и самог Вучића, додајући да “разуме да је бриселски споразум највише што је у датом тренутку Србија могла да добије у преговорима са Приштином”, и да је то оно што је реално могло да се добије.[3]

Званична Црква је овде ушла у мутне воде. Уместо одбране принципа – уставног на првом месту, али не само њега – определила се да брани “реалност”. Нема сумње да је вешт политичар какав је Вучић оставио својим сада већ чувеним бенсединским гласом изреченим пренемагањима и склапањима шака или прстију јак утисак на многе архијереје, поготово на њихове емоције. Могу само да се замисле “пикантерије” из “тешких”, “болних” или каквих већ бриселских преговора које је па-скоро-великомученик Вучић вадио из џепа како би импресионирао присутне црквене великодостојнике свим (не)постојећим притисцима којима су он и јуначка делегација (вероватно инспирисана председничким примером “клечања”) били изложени, крваво се борећи како би Србији обезбедили то највеће од свих земаљских (пошто су небеска тако пасе и назадна) добара – тај чувени датум, (Г)видовдан (мада постоји и варијанта у којој се прво “в” замењује са “њ”). А без тог датума, Србија ће, разуме се, “умрети од глади”.

По коментару који је сам изрекао испред Патријаршије, рекло би се да нису баш сви архијереји били импресионирани Вучићевим наративом о предстојећем кошмару са седам мршавих крава ако-не-добијемо-датум. “Никад нећу прихватити да сам издајник,” изјавио је, ничим изазван, новинарима испред Патријашрије овогодишњи најевропљанин, јер се “боримо за народ и радимо најбоље што можемо за наш народ”.

Проблем је у свему томе што Вучић за овакву врсту борбе није добио изборни мандат. Напротив: добио га је, вреди поновити по ко зна који пут, (и) на основу обећања о дисконтинуитету са косметском политиком претходне власти. А, када је валоризовао тај изборни мандат, положио је заклетву на Устав који од тада систематски крши.

Од врха јерархије Цркве се, вреди и то поновити, не тражи да се “меша у политику”. С друге стране, то основно грађанско право се њеним припадницима не може ни оспорити, и поједини епископи га неретко и користе. Но, лоше је ако Црква као институција почне свесно и јавно да се утапа у “реалност”. Јер управо је то оно што је политизује, што је чини “људском, исувише људском”. “Царство моје није од овога света”, рече Њен Оснивач. Или, према Богонадахнутим речима једног архијереја који је више пута досад јавно искористио своје право да каже шта мисли: “Кад год смо се одрицали од опредјељења косовског, ми смо се нашли у опасности да изгубимо и свој образ и да срамно живимо, а онај који срамно живи, тај срамно и умире и спомен његов губи се и нестаје са ове земље.”[4]

Јасно је да је Црква као тело притиснута са свих страна – и у Републици Српској, и у Рашкој, и на Косову и Метохији, и у Црној Гори. И јасно је да “прагматични” (нај)европљани, у сарадњи са својим “пријатељима”, и те како знају да ту околност искористе. Но, по речима Св. Владике Николаја: “Баш нас је Косово учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота, у исто време, наше народно васкрсење, духовно и морално”. Другим речима, останемо ли верни Завету, којег је Црква свих ових векова верно чувала – придодаће нам се и много тога другог. Па и оно што данас делује изгубљено. То је та небеска дијалектика која је била страна и Марксу и Веберу. А шта тек рећи о њиховим недостојним шегртима…

——————————————————————————————————

[1]http://www.slobodanjovanovic.org/2013/06/03/predlog-dss-za-ocenu-ustavnosti-plana-za-primenu/?lang=cir

[2]http://spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_10

[3]http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=88654

[4]Митрополит Црногорско-приморски г. Амфилохије, “Свети Кнез Лазар и Косовски Завет”, Светигора 2007.г.

Извор: Фонд Стратешке Културе