Ni korak nazad pred Staljingradom

„Znam ljudima ništa nije tako mrsko i odvratno kao dobar čovek. A ukoliko pred sobom imaju čoveka bez ikakvog greha, onda postaju gori od zveri, jer životinja ubija i komada plen samo da utoli glad, a čovek to radi iz najnižih pobuda, da bi uživao u tuđim mukama.“

Sveti vladika Nikolaj

Upravo taj poriv nezajažljive zveri je ono što „krasi“ zapad. Upravo je ta krvožednost ono što osećaju prema pravoslavnima, prema Srbima i Rusima. Mnogo puta je već u prošlosti ta bez razloga razjarena zver kretala i pokušavala da raskomada i uništi srpski i ruski narod. Poriv koji ih je vodio činio je od njih najgore strvinare. Naravno nikad im to nije donosilo sreću, kao ni konačnu pobedu koju su zakrvavljenih očiju i krvavih zuba toliko priželjkivali i sanjali. Koliko su puta samo bili ubeđeni da im je „san“ na dohvat ruke i da im sada nikako ne može izmaći? Mislili su tako i sa početkom Drugog svetskog rata ali…

Tada pre 75 godina, zbila se veličanstvena pobeda sovjetske armije u Staljingradu. Bitka koja je zasigurno prelomila Drugi svetski rat. Bitka koja je jasno nagovestila nacistički slom, iako su tada bili na vrhuncu svoje moći, a većina evropskih zemalja pod njihovom čizmom! Staljingradska bitka se ujedno smatra najkrvavijom bitkom kako Drugog svetskog rata tako i ljudske istorije. Trajala je od 17. jula 1942. do 2. februara 1943. godine kada je kapitulirala severna gruppa neprijateljske vojske. U toku likvidacije ove nemačke grupacije od 10. januara do 2. februara vojska Donjeckog fronta uništila je 22 divizije neprijatelja, zarobivši 91.000 ljudi, uključujući 2500 oficira i 24 generala. Opšti gubici su procenjeni na između 1,5 do 2 miliona ljude.

Sile Osovine su tokom opsade Staljingrada (današnji Volgograd) izgubile skoro četvrtinu ukupnog ljudstva na istočnom frontu. Od čega nisu uspeli da se oporave do kraja rata i njihovog konačnog sloma. Tako je ideja zbog koje je angažovan ogroman deo vojnog kapaciteta Vermahta na frontu protiv Crvene armije doživela potpuni krah. Kad je započeo sa napadom i ofanzivom Hitler je bio siguran da će mu za pobedu biti dovoljno šest nedelja, da je poraz Crvene armije neminovan i samo pitanje trenutka.

Napad nemačkih trupa i njihovih saveznika je išao u tri smera i to ka Leljingradu, Moskvi i jugu, tačnije Kavkzu. Taj treći rejon borbe ka Kavkazu će vremenom biti prebačen na Staljingrad i tu će se odigrati veći deo borbi. Napad je predvodio ponos Nemačke, Šesta armija Trećeg Rajha upravo ona pod kojom je kapitulirala cela Evropa. Zapad i Evropa da, ali ne i Rusija. Iako je ta Šesta armija bila ojačana novim divizijama Rusija je bila prevelik zalogaj. Zalogaj na kome će se Hitler i njegovi evropski saveznici prvi put ozbiljno zagrcnuti a onda i konačno „ugušiti“.

Hitlerova zamisao bila je jasno izrečena i kroz direktivu br.41 od 5.aprila 1942. A glasila je:

„Konačno uništi ostatak postojeće sovjetske odbrambene moći i da se osvoji što više važnih ratnoprivrednih izvora energije… U svakom slučaju mora se pokušati stići do samog Staljingrada ili ga, u najmanju ruku, staviti pod dejstvo našeg teškog naoružanja, tako da bude eliminisan kao dalji centar industrije naoružanja i saobraćaja“.

Bila je to konkretna najava preduslova koji su trebali da omoguće nemačkoj vojsci zauzimanje naftnih polja uz Kaspijsko more. Kao i strateški važne pozicije na reci Volgi koje je zauzimao Staljingrad. Praveći ovaj plan Adolf Hitler nije ni sanjao da će ga ta odluka koštati ishoda celog rata. Sigurno još manje je pomišljao da većina njegovih snaga više nikad neće imati priliku da kroči bilo gde. Istorijska bitka za Staljingrad vođena je na preko 3.000 kilometara dugom frontu i na površini većoj od  100.000 kvadratnih kilometara.(1)

Šesta armija Trećeg Rajha podpomognuta italijanskim, mađarskim i rumunskim armijama kao i sa 10.000 ustaških vojnika pripadnika 369. legionarske pukovnije, više nikad se nije brojčano oporavila. Ojačani divizijama svojih saveznika po želji svog vođe pokrenuli su napad na Staljingrad. To je ispostavilo se bio samo početak pravog pakla. Pakla koji je doveo do najkrvavijih borbi na Istočnom frontu. Dovoljno je reći da se od 300.000 vojnika u Nemačku vratilo jedva nešto više od 5.000 preživelih. Žrtvovani su za suludu ideju svog vođe i zapadnih monstruma. Za ideju onih koji su oduvek bili samo žedni nove krvi nevinih, a idealno je ako je to krv pravoslavnih.

Kako sa gubicima u ljudstvu Vermaht ništa bolje nije prošao ni sa gubicima u tehnici. Uništeni automobili, tenkovi, razna borna vozila, kamioni, topovi činili su u tom momentu šestomesečnu proizvodnju Trećeg Rajha. Iako je Nemačka vojna industrija radila na granici svojih mogućnosti nije uspela nikad da nadomesti taj svoj gubitak.

Potpuni slom nije zaobišao ni nemačke saveznike prošli su podjednako „slavno“. Tako su ustaške formacije ili tzv. „Hrvatska legija“ koja je u početku bila pod komandom Viktora Pavičića a potom Marka Mesića, strica poslednjeg predsednika Jugoslavije Stjepana Mesića, mogle takođe samo da konstatuju svoje nestajanje. Oni koji nisu izginuli u napadima na Staljingrad završili su u zarobljeništvu. Čineći sve i žudeći drugima da stvore pakao na kraju sami su u njemu završili.(1)

Drugačije nije moglo biti, otimanje, ubijanje, klanje, paljenje nikada nije i neće moći da nadvlada veru, ljubav, istinu, borbu za Otadžbinu i slobodu. A kako se Otadžbina i sloboda brani može se videti i iz naredbe koju je napisao Aleksandar Mihajlovič Vasiljevski načelnik Generalštaba sovjetske armije, a koju je 27.jula 1942 potpisao i izdao sam Staljin. Naredba broj 227., poznata je i pod nazivom „Ni šagu nazad!“ («Ni korak nazad!“). Bilo je jasno da ako popuste „Iza Volge za nas nema zemlje…“ zato je naredba glasila:

„Nemački okupatori žure k Staljingradu, ka Volgi, i hoće po svaku cenu da osvoje Kubanj, Severni Kavkaz, njegova naftna i žitna bogatstva. Neprijatelj je već zauzeo Vorošilovgrad, Starobeljsk, Rosoš, Kupjansk, Valujki, Novočerkask, Rostov na Donu, polovinu Voronježa. Delovi vojski Južnog fronta, idući za paničarima, ostavili su Rostov i Novočerkask bez ozbiljnog suprotstavljanja i bez naredbi Moskve, pokrivaju svoje zastave sramotom (vidi antrfile „General Larin se ustrelio“).

Stanovnici naše zemlje, koji se prema Crvenoj armiji odnose s ljubavlju i uvažavanjem, počinju da se razočaravaju i gube veru u nju, a mnogi i proklinju Crvenu armiju za to što ona izdaje naš narod pod jaram nemačkih ugnjetavača, a sama beži na istok.

 Ni korak nazad bez naredbe više komande! Komandiri, komesari i politički radnici, koji napuste borbene pozicije bez naredbe, izdajnici su Otadžbine i s njima treba postupati na odgovarajući način.“

Zato su svi koji su bili veći od puške i mogli da je nose ostali u gradu ne napuštajući svoje položaje i braneći svoju rodnu grudu. Čini se da su ostali čak i oni koji nisu mogli fizički da pomognu ali su svojim ostajanjem hteli neprijatelju jasno da stave do znanja šta ga čeka. Bilo je naravno i onih koji su poput generala Jeremenka uvidevši težinu  situacije i borbi koje predstoje pokušavali da ubede Staljina da je svrsishodnije miniranje i izmeštanje staljingradskih zavoda na istok. Od Staljina je na to stigao kratak i jasan odgovor: „Neću da razmatram to pitanje!“.

Pokazalo se da je upravo ta odlučnost da do poslednjeg brane svoju Otadžbinu bez obzira na žrtve i silu koja ih napada bila inicijalna kapisla da se u Ruskom narodu vrati ona opštenarodna i tradicionalna vera i solidarnost. Vraćajući se svom pravoslavnom duhu i Staljingrad su u pesmama sve više i češće spominjali po njegovom istorijskom imenu Caricin. Nisu više osećali potrebu da se skrivaju dok se krste, a u listu „Pravda“ reč Bog se ponovo pisala velikim slovom.

Staljingrad koji više nije bio grad već zgarište bio je i mesto rađanja nove-stare duše Ruskog naroda. Ponovno oživljavanje onog pravog ruskog i pravoslavnog duha nateralo je Hitlerovu kamarilu da počne ozbiljno da hramlje. Toliko da nikad više neće uspeti čvrsto da stane na noge. Groblje na kome su bez pokopa ležale stotine hiljade vojnika postaće sem simbola poraza fašizma i dokaz da Gospod  nikad ne ostavlja svoje stado.

Onog trenutka kada su mu se njegovi jaganjci iskreno obratili poveo ih je nezaustavljivo ka veličanstvenoj pobedi. Iako su zveri iza sebe ostavljale svoje neljudske tragove niko nije mogao da zaustavi snagu vere, istine, pravde, slobode i ljubavi ka Otadžbini. Nije se više ruski narod pomerio ni korak nazad. Treba zato ovaj primer da posluži pravoslavnim Srbima i Rusima kao putokaz i za budućnost. Kao jasan dokaz kako se mora postupati kad god se Zapadni fašizam ponovo povampiri. Srpskom rodu je taj jasan put ostavljen napisan i u pesmi:

PESMA  SRBIMA

Kud gođ Srbi hodili
Pa se Bogu molili
Svud su dobro stizali
I s pesmom se vraćali.

Kad se nisu molili
Sa puta su shodili
I dugo su lutali
I s plačem se vraćali.

                                                   Sv. Vladika Nikolaj

Nacistička vojska će od momenta vraćanja pravoslavnog duha u rusku dušu biti suočena sa novom odlučnošću.Ta vera, odlučnost i  način ratovanja kakav do tada nemci nisu iskusili biće presudne za konačan ishod. Borbe nisu vođene onako kako je Vermaht želeo i sa svojim saveznicima do tada navikao. Rat je sada bio pretvoren u nešto potpuno drugačije u borbu za svaki pedalj Otadžbine. Borbe su vođene za svaki sokak,raskrsnicu, kuću, zgradu, ulicu… Borbe su vođene srcem i dušom bez straha od smrti jer se vode za svoju veru, narod, slobodu i Otadžbinu. Time je upotreba teške vojne tehnike na koju su nacisti računali sa kojom su bili navikli da ostvaruju prednost smanjena na minimum.

Kada je na taj način glavna oštrica nemačke armije otupljena prešlo se na sledeći korak. Pešadija do tada nepobedive Hitlerove armije i njegovih saveznika razvučena je i naterana na borbu prsa u prsa. To je neminovno dovelo do žrtava koje nacistička zver nije predvidela. Teški gubici koje su Nemci sa svojim saveznicima trpeli da bi osvojili nešto u toku dana već u toku noći bilo je ponovo vraćano kao i obrnuto. Od munjevitog uspeha koji su Nemci očekivali ostalo je samo mrtvo slovo na papiru. Oklopne jedinice zbog velikog broja ruševina nastalih dugotrajnim bombardovanjem kao i i zbog postavljenih prepreka bile su potpuno paralizovane i neupotrebljive.

Pokazao je ponovo pravoslavni narod ili Istok kako na zapadu vole da kažu, da za pobedu nije presudna sila već vera i duša. Ponovo su morale zveri da nauče lekciju koju uporno zaboravljaju. Lekciju koja nedvosmisleno pokazuje da se sreća nikad nije mogla graditi na tuđoj zemlji kao ni na nesreći, grobovima i krvi drugih. Nažalost Zapad kao svi loši učenici i još lošiji ljudi svaku životnu lekciju brzo zaboravljaju. Ono što tu njihovu glupost čini još većom je što svako malo insistiraju da je ponovo uče. Ta njihova nesposobnost, nerazvijenost uma i nezrelost nažalost uvek za posledicu ima ponovo još krvi nevinih.

Ostaje ipak bar nada da glupost ima granice. A dok vidimo da li je to baš tako sigurno je da u odbrani vere, istine pravde, slobode, naroda i Otadžbine za nas nesme biti ni koraka nazad. Sigurno je da ćemo u tome i uspeti jer one prave one čiste duše ne mogu ni zla vremena ni zli ljudi učiniti lošim, jer nikakva sila ne može pobediti volju Božju.

Shvativši da im ratni pohod u sastavu združene Evrope približio kraju nisu više bili baš tako „dični“. Nisu više imali na kome da pokazuju svoju tako poznatu hrabrost i junaštvo u kome ih je Evropa oduvek podržavala. Ponestalo im je dece, žena i staraca na kojima bi mogli iznova da se iživljavajući dokazuju svojim novim „junačkim delima“. Njihove slugeranjsko – poslušničke usluge i ovog puta su doživele svoj krah, iako su za njih često bili privremeno unapređivani od konjušara u piune pešake na poznatoj evropskoj „demokratskoj“ tabli šaha. Naravno i sada su posle odigrane partije kako su i zaslužili samo žrtvovani, onako kako se radi sa svim bezvrednim  pajacima.

Pre same kapitulacije pisali su oni hvalospeve o svom „historijskom zadatku“. Radovali su se kako će sa svojim evropskim saveznicima napokon da očiste naprednu Evropu od tog nazadnog zla sa Istoka, od pravoslavnih varvara. Setimo se samo kako su hrvatski pisani mediji izveštavali. Ti izveštaji sa Ruskog fronta bili su prepuni ushićenja zbog napredovanja fašističkih jedinica kojih su i oni deo ali i prepuni mržnje ka pravoslavlju, Srbiji, Istoku, Rusiji…

„Sva je povijest hrvatskog naroda izpisana krvlju njegovih najboljih sinova, proslavljenih junaka, koji su je prolijevali po svim ratištima, bilo u najnuždnijoj odbrani svoje domovine i države, bilo u odbrani uobće kulturnog Zapada. Svi su se nasrtaji divljačkih provalnika sa Istoka razbijali na Hrvatskom tlu, na hrvatskom državnom teritoriju, koji je bio smanjen na „ostatke, ostataka“, ali nikad sasvim osvojen. Braniti Zapad, s njegovim značajkama: kršćanstvom i civilizacijom, bila je dužnost Hrvatske. Jer „hrvatski nacionalizam ne znači samo ljubav prema rodnoj grudi i hrvatskim domovima, on ne znaći lokalni patriotizam već lojalnu službu, čitavom bijelom Zapadu.“  (Dr. Šufllay) …

…Europi je ponovno zaprijetila opasnost s Iztoka. Opet su bile ugrožene sve vrednote kulturnog svijeta. Opet je bilo ugroženo kršćanstvo i civilizacija, bio je ugrožen Zapad…

… U zoru 22.lipnja 1941. godine oružane snage velikog Njemačkog Rajha, zajedno sa finskim i rumunjskim četama prešle su granice Sovjetske Unije da izvrše odluku Firera…

…Iz gotovo svih država Europe otišli su dobrovoljci da u ime svog naroda i svoje države zajedno sa vojskama koje su prodrle u Sovjetsku Uniju, zauvek unište divljačtvo i tako sačuvaju najviše vrednote čovječanstvu uobće.

Hrvatski je narod opet dobio mogućnosti da izvrši, ili još točnije, da nastzavi vršiti svoju dužnost, svoju službu, svoju misiju. Potomci slavnog roda Hrvata, koji je svoju službu, Zapadu kroz vjekove potvrđivao krvlju i sjajnim uspjesima, odlučili su nastaviti dužnost Hrvata, što im je tim lakše, jer su danas ne samo narod već i Nezavisna Država Hrvatska…

…Već 15.srpnja 1941. godine odlaze zrakoplovci, 16. srpnja pješaci, 17.srpnja mornari, 18.srpnja topnici kao prvi predstavnici, da se u Njemačkoj, gde su srdačno dočekani i pozdravljeni, pripreme za odlučnu borbu…“(1)

Naravno ovolika snishodljivost, poniznost pa i „revnost“ hrvatskih tako širom sveta poznatih „junaka“ nije tu doživela svoj kraj. Oni su uvek bili tu i kad treba glumiti dvorske lude i svom gazdi kako su već navikli čestitati rođendan. Nikad nije bilo važno šta je potrebno učiniti samo da se zavredi bar i mala pohvala još po neko podrugljivo tapšanje po ramenu. To se i danas jasno vidi i nije nam ni novo ni nepoznato. S tim što se nažalost moramo zabrinuti zbog jedne druge pojave. Zbog sasvim tužne istine da se poniznost i sluganstvo, ovaj za čovekovu čast i dušu smrtonosni virus širi i na srpskoj političkoj sceni današnjice. Vratimo se ipak „hrabrim i ponosnim“ pripadnicima legionarsko ustaških formacija. Onima kojima je njihov tadašnji vođa (a verovatno bi bio i sadašnji da im je još živ) iskazao zahvalnost što mu nisu zaboravili „divan dan“, čestitajući mu rođendan.  

„Zapovjedniku hrvatske pojačane 369 pješačke pukovnije

           Brzojavka od 21.04.1942. u 21.50 sati.

Zahvaljujem Vama i Vašoj hrabroj pukovniji na čestitkama, koje ste mi uputili na moj rođendan.

     Znam, da će Hrvati, koji se bore u mojoj vojsci nadalje vršiti svoju dužnost.

Adolf Hitler, v.r.“(1)

Tako su dokazani konjušari sada u „važnoj“ ulozi pijuna, a već po tradiciji dobre sluge Hrvati među prvima prihvatili poziv za učešće u stvaranju Fašističkog sveta. Odmah otvarajući konkurs za obuku pešadije, artiljerije i inženjerije. Dok su vazduhoplovci i mornari sakupljeni nemačkom naredbom, gde su težišno traženi nekadašnji aktivni oficiri i podoficiri jugoslovenske vojske. Znali su Nemci pouzdano da je kadar koji je prošao srpske vojne škole osposobljen za najsloženije dužnosti u specijalizovanim rodovima vojske u modernom ratu.

Prihvatili su oni odmah svoje stare sluge ali su ovog puta trebali vojnike, a njih nema bez srpske vojne škole. Ono što su Nemci i zapadni zločinci prevideli je da su uz vojnu školu koja je neosporno potrebna neophodni čista duša i iskrena vera. To kod hrvatskih preletača nikad nije postojalo. Nikad oni nisu ni u šta iskreno verovali pa samim tim duša im nikad nije mogla ni biti čista, pogotovo ne posle služenja tolikim gospodarima zla.

Dok je fašistička agresija davala rezultate u Hrvatskim medijima kao da je bio otvoren konkurs za dodvoravanje hitlerovoj Nemačkoj. Nisu se mogli zaustaviti tekstovi, natpisi, prilozi u hrvatskim novinama. Uz snishodljivost fašistima uporedo je išlo i utrkivanje u izmišljanju nekakve toliko vekovima željene istorijske hrabrosti i važnosti. Da ti tekstovi nisu bili jadni i tužni svakako bi bili smešni.

–      „Vijest da su hrvatski dobrovoljci započeli obračunavati sa boljševizmom! Iz ove kratke vijesti mogli smo razabrati kakav je bio prvi susret: onakav kakav smo očekivali. Najbolje bi ga obilježili, kad bi rekli da je bio hrvatski. Da ga bolje osvijetlimo i s više nepristrasnosti, dosta je napomenuti da je njemačka krugovalna postaja „Donau“ 14.listopada posvetila tom događaju čitavu večernju izvedbu i iztakla: „Sve odlike koje je Poglavnik postavio svojim vojnicima potpuno su izpunjene. To su bili prvi dobrovoljci, koji su ušli u borbu protiv boljševizma. Pravi sinovi hrvatskog naroda produžili su slavu svojih otaca, svojom herojskom borbom i junačtvom na iztočnom ratištu. Njemačka oružana sila ponosna je, što ovim časovima ima na svojoj strani takove suborce…“

 –      „Danas je u Berlin stigla vijest, da su hrvatske čete nakon sjajnog proboja neprijateljskih položaja pred Harkovom, zauzele gradić Valki, važno uporište neposredno pred Harkovom…“

 –        „Osim stručne spreme i ratnog izkustva ovi nam izveštaji potvrđuju spremnost naših zrakoplovaca da što prije i konačno obračunaju sa najvećim neprijateljem, ne pojedinih naroda, nego uobće čovječanstva kao takvog…“

 –       „Berlin, 20.sječnja javlja Hrvatsko vojničko izaslanstvo: Povodom odlikovanja naših drugova dobili smo od zapovedavajućeg generala ovo saopćenje:

– „za izvanredna zrakoplovna djela, izvedena 5.sječnja 1942. I za uspjehe polučene u četiri pdhvata u najsmionijim napadajima u nizkim ljetovima, podjelujem ovim posadama Željezni Križ II. reda.

      Poručnik Mesić, poručnik Katušić, narednik Pavlović …“

 –      „Između mnogih drugih prilika istakli su se naši hrvatski bombarderi i prilikom bombardiranja Moskve…“

–    „Osim naših pešaka, o kojima smo čuli osobite i česte pohvale, koji su se naročito iztakli u borbama oko Harkova , osim hrvatskih zrakoplovaca, koji su pronijeli slavu hrvatskog naroda čitavim svijetom, o kojima pišu svjetske novine u kojima ratni izvestitelji zorno prikazuju njihove uspješne borbe u borbi protiv boljševizma, da budu zastupane sve vrsti oružja, a time i sve naše ratne vrline, bore se i naši mornari… Koliko pješaci i konjanici, toliko je brodovlje i mornari svjedočilo o snazi Tomislavove države…“

 –         „Jednako hrabro i dostojno predaje borili su se i domobrani. Svima su poznati zbog svoje odvažnosti i spremnosti baš u jurišu, gdje nož i ručna granata čine sve. To znadu Sovjeti koji su se skrivali po šumama. Hrvatska ih je ruka uništila…“

 –          „Kako vidimo naši su dobrovoljci sjajno započeli borbu u drugoj godišnjici njihovog boravka na Iztoku.

Borba kod Kalača ulazi u hrvatsku ratnu povijest.

„Zidine Moskve već gore,

Ruši se crveni stijeg

Jurišaju hrvatske čete,

Kroz kišu, oluju i snijeg:

Naprijed mornari sa plavih obala,

Uz vas je Poglavnik i Cijela Hrvatska“…“      (3)

Dok kako su sami sebe kuražili „hrabri“ ustaški legionari i domobrani „herojski jurišaju“ a Rusi se „skrivaju“, rat su dobili Rusi. Da li je to moglo skrivajući neka ostane na zaključak umnijim glavama od ovih nacističkih i ustaških.  Jedina njihova realna „povijesna“ vrednost na koju mogu da se pozovu ipak je ostala samo poniznost gazdama. Kako god život im je opet pružio lekciju koju nisu smeli da zaborave.

Nažalost devedesete godine prošlog veka i raspad Jugoslavije pokazao nam je da zveri ne mogu ni pod kakvim uslovima postati ljudi. Njima očito ništa ne može pomoći da im duše bar na trenutak izrone iz tamnog vilajeta. Verovatno su i dalje ubeđeni u nekakvu svoju hrabrost i povijesne vrednosti, u njihovim glavama i mašti se Rusi verovatno još uvek negde kriju od njih. Problem im je jedino što kad zaista svojim očima budu videli pravoslavne ratnike to će kao i uvek biti kraj njihovim zločinačkim maštarijama.

Poznato nam je da kako god okrenuli čašu dno ostaje dno, bez obzira da li se trenutno nalazi gore ili dole. Zato ne treba gubiti vreme učeći slepe da razlikuju slova i počnu da čitaju, već da sami poslušamo toliko već puta ispisanu istinu i istoriju. To nam je obaveza ne samo zbog sada i sebe, već pre svega zbog sutra i svoje dece. Samo ako im više naivno ne dozvolimo laži, već ih postavimo i dodelim mesto koje zaslužuju možemo očekivati mirnu i sigurnu budućnost.

Mi za razliku od Hrvata imamo čime da se ponosimo, imamo časnu prošlost. Prošlost koju bi svako samo poželeo i koju nemamo prava da svojim postupcima u sadašnjosti ružimo. Upravo koristeći iskustva iz prošlosti i čvrsto ostajući na putu svojih predaka osiguraćemo pravu i izvesnu budućnost na ponos svojih potomaka.

Dotle tim ispranim mozgovima i dušama ostavljamo da kao nekad legionarsko ustaške formacije danas nekakva hrvatska vojska kao sastavni deo NATO-a, opet podjednako radosno i ushićeno učestvuje u združenoj vežbi „ANAKONDA 2018“. Gde će valjda ponovo sve te združene snage da demonstriraju nekakvu silu, kezeći svoje od zločina prljave i krvave zube. Samo što danas svakako nije 1941.

________________________________________

1. https://sr.wikipedia.org/wiki/Bitka_za_Staljingrad
2. Isto.
3. „Hrvatski junaci na Iztoku“ – M. Zvonimirović (nakladna knjižara Velebit Zagreb 1942.)

Izvor: Analitički forum