О будућности Украјинске цркве Московског патријахата

Дмитриј Скворцов на сајту „Руске народне линије“ разматра питање будућег поглавара и статуса УПЦ. По њему од првог дана победе Мајдана нове власти су почеле да спроводе следећи план.

Канонски непризната „Кијевска патријаршија“ спаја са канонским црквом у Кијевску митрополију под омфором Цариградске патријаршије (као наводно матичне цркве за Кијев и Украјину). Поглавар новоформиране Кијевске митрополије Цариградске патријаршије био би „просветљени“ млади каријериста и бласфемичар, лични секретар покојног митрополита Владимира, Митрополит Александар Драбинко. У овом случају, шеф такозване Кијевске патријаршије „Филарет“ одлази у заслужену пензију са „почасном“ титулом „ујединитеља украјинског православља“.

Судећи по недавном, без преседана „очинског“ обраћања патријарха цариградског украјинској нацији (директно, без обавјештења Патријарха Кирила и митрополита Владимира), на Цвијети о.г., он је укључен у ову шему. (Обраћање је пренела само „филаретовска струја“.) Како примјећује Скворцов, Американци су дали васељенском патријарху Вартоломеју понуду коју не може да одбије. (Да Американци руководе целом операцијом показује и то да је једну од посљедњих посета почившем кијевском митрополиту Владимиру учинио амерички амбасадор.) Након „канонске“ заштите УПЦ од Руске цркве њена аутокефалност је питање технике.

Црквени људи нови статус УПЦ у великој већини неће прихватити. Парохијско свештенство ће одолети притисцима. Али, украјински епископи, више ће се руководити потребама црквене структуре, а не црквених људи. Међу њима има заступника аутокефалије „драбинковског периода.“ (Времена у којем је Александар Дробин брзо добио сан митрополита, био шеф Одељења спољних црквених веза УПЦ, заступник кијевског митрополита и руководилац изградње катедралне цркве у Кијеву, где се говори о бројним његовим проневерама.)

Другу трећину епископа чине сервилисти који ће бити на страни која се покаже као јача. И само око трећине епископа чине присталице јединства Цркве. Истина, неки од њих су најутицајнији чланови Синода.

Митрополит Онуфрије, садашњи местобљуститељ митрополитског трона вероватно неће да призна каноничност ове авантуре. Као правог монаха, Филарет 1991. године није успео да га сломи, а тешко ће се то десити и сада. Недавно је осудио споразум Порошенка са Европском унијом, наглашавајући да су „Божји закони изнад европских“. Избор неких кандидата за предстојатеља УПЦ који се сматрају присталицама црквеног јединства, као што су намесник Кијевско-Печорске Лавре митрополит Павле и владика Одесе Агатангелу, током „Евромајдана“ оштро су осудили ове акције, и сада би њихово унапређење могло да се тумачи као изазивање нове државне власти.

Противник вредности „еврореволуционара“ је такође митрополит Иларион из Доњецка. Његов избор, међутим, могао би да демонстрира „јединство Истока и остатка Украјине“. У сличној улози, узгред, може се говорити о митрополиту Симферопоља и Крима, Лазару, родом из Тернопоља и једног од епископа који су својевремено подржавали расколника Филарета.

Драбинково аутокефалистичко крило ослања се на свог „младог епископа“, али и на читав тим у Кијеву. Најзначајнији његов представник је портпарол покојног поглавара УПЦ, шеф Синодског одељења за информисање, уредник портала „Православље у Украјини“ протојереј Георгиј Коваљенко.

„Теолози“ раде на томе да Драбинку пруже идеолошко оправдање аутокефалности, повежу европске интеграције Украјине са „црквеним ставовима“ и подривају поверење у руске православне светиње. Међу њима су протојереј Андреј Дудченко, архимандрит Кирил Говрунов (који је отпуштен са високог положаја у Московској патријаршији, али изгледа да је заинтересовао Константинопољску патријаршију).

Њихов отворен курс означава аутокефалност. „Теолошки трактат“ Драбинка (заправо, очигледно, ауторство Дудченка) „Хришћанство и Империја“ (1. 6. 2014) потхрањује следећу лажну тезу: „Историјско искуство Православља указује да стварање пуноправне државности, у политичком и културном смислу, обично доводи до формирања самодовољне на својој територији канонске структуре Цркве.“

Каријера Драбинка је била на низбрдици лета 2013. године, када је ухапшен на основу оптужби за финансијске преваре и отмицу монахиње. Као резултат „трговине“ председничке администрације са приматом УПЦ, Драбинко је добио статус „кључног свједока“ у замену за подршку црквене политике европским интеграцијама Украјине. Са победом „Евромајдана“ кривични предмет је затворен, сви оптужени су пуштени. Канцеларија државног тужиоца проневеру новца Драбинка (као будућег шефа „не-московске“ УПЦ), званично сада представља као притисак Јануковича на угледног владику.

У најгоре вријеме за Драбинкову кандидатуру за место предстојатеља УПЦ, дошла је победа Порошенка – дугогодишњег пријатеља и сарадника митрополита виницког Симеона, окрутног украјинизатора богослужења у својој епархији. Драбинку би одговарала и ова опција ако би он постао шеф Одјељења спољашњих црквених веза – пуно помпе а практично не би радио ништа, осим што би контролисао црквене медије.

Међутим, избор Драбинка и „предаја“ Кијевске митрополије Цариградској патријаршији највјероватније јесте план Стејт дипартмента (без његовог учешћа у Кијеву се од краја фебруара не ријешава ништа). Међутим, лично Порошенко, најблаже речено, не воли Драбинка. Питање је – да ли ће бити у стању да убеди иностране „пријатеље Украјине“ да промене план и подрже избор Сименона, митрополита виницког.

Ова анализа Скворцова, чини се врло реалном, али у њој није размотрен план „гркокатоличке браће“ – која такође имају своје акције у причи о „Кијевском Патријархату“ и „Помјесној Украјинској цркви“. Ипак, она разоткрива разлоге зашто је васељенски патријарх био „спречен“ прошле године да присуствује округлом јубилеју 1025. годишњице крштења Руса, а онолико је био ангажован пет година раније под влашћу Јушченка, да су и турске власти морале да га опомињу да се не меша у унутрашња питања Украјине. Наша помесна Црква Пећка требало би да пажљиво, не само молитвено, бди над страдањем („канонским“) верујућих Украјинаца.

Приредио: Александар Живковић

Извор: Стање ствари