O budućnosti Ukrajinske crkve Moskovskog patrijahata

Dmitrij Skvorcov na sajtu „Ruske narodne linije“ razmatra pitanje budućeg poglavara i statusa UPC. Po njemu od prvog dana pobede Majdana nove vlasti su počele da sprovode sledeći plan.

Kanonski nepriznata „Kijevska patrijaršija“ spaja sa kanonskim crkvom u Kijevsku mitropoliju pod omforom Carigradske patrijaršije (kao navodno matične crkve za Kijev i Ukrajinu). Poglavar novoformirane Kijevske mitropolije Carigradske patrijaršije bio bi „prosvetljeni“ mladi karijerista i blasfemičar, lični sekretar pokojnog mitropolita Vladimira, Mitropolit Aleksandar Drabinko. U ovom slučaju, šef takozvane Kijevske patrijaršije „Filaret“ odlazi u zasluženu penziju sa „počasnom“ titulom „ujedinitelja ukrajinskog pravoslavlja“.

Sudeći po nedavnom, bez presedana „očinskog“ obraćanja patrijarha carigradskog ukrajinskoj naciji (direktno, bez obavještenja Patrijarha Kirila i mitropolita Vladimira), na Cvijeti o.g., on je uključen u ovu šemu. (Obraćanje je prenela samo „filaretovska struja“.) Kako primjećuje Skvorcov, Amerikanci su dali vaseljenskom patrijarhu Vartolomeju ponudu koju ne može da odbije. (Da Amerikanci rukovode celom operacijom pokazuje i to da je jednu od posljednjih poseta počivšem kijevskom mitropolitu Vladimiru učinio američki ambasador.) Nakon „kanonske“ zaštite UPC od Ruske crkve njena autokefalnost je pitanje tehnike.

Crkveni ljudi novi status UPC u velikoj većini neće prihvatiti. Parohijsko sveštenstvo će odoleti pritiscima. Ali, ukrajinski episkopi, više će se rukovoditi potrebama crkvene strukture, a ne crkvenih ljudi. Među njima ima zastupnika autokefalije „drabinkovskog perioda.“ (Vremena u kojem je Aleksandar Drobin brzo dobio san mitropolita, bio šef Odeljenja spoljnih crkvenih veza UPC, zastupnik kijevskog mitropolita i rukovodilac izgradnje katedralne crkve u Kijevu, gde se govori o brojnim njegovim proneverama.)

Drugu trećinu episkopa čine servilisti koji će biti na strani koja se pokaže kao jača. I samo oko trećine episkopa čine pristalice jedinstva Crkve. Istina, neki od njih su najuticajniji članovi Sinoda.

Mitropolit Onufrije, sadašnji mestobljustitelj mitropolitskog trona verovatno neće da prizna kanoničnost ove avanture. Kao pravog monaha, Filaret 1991. godine nije uspeo da ga slomi, a teško će se to desiti i sada. Nedavno je osudio sporazum Porošenka sa Evropskom unijom, naglašavajući da su „Božji zakoni iznad evropskih“. Izbor nekih kandidata za predstojatelja UPC koji se smatraju pristalicama crkvenog jedinstva, kao što su namesnik Kijevsko-Pečorske Lavre mitropolit Pavle i vladika Odese Agatangelu, tokom „Evromajdana“ oštro su osudili ove akcije, i sada bi njihovo unapređenje moglo da se tumači kao izazivanje nove državne vlasti.

Protivnik vrednosti „evrorevolucionara“ je takođe mitropolit Ilarion iz Donjecka. Njegov izbor, međutim, mogao bi da demonstrira „jedinstvo Istoka i ostatka Ukrajine“. U sličnoj ulozi, uzgred, može se govoriti o mitropolitu Simferopolja i Krima, Lazaru, rodom iz Ternopolja i jednog od episkopa koji su svojevremeno podržavali raskolnika Filareta.

Drabinkovo autokefalističko krilo oslanja se na svog „mladog episkopa“, ali i na čitav tim u Kijevu. Najznačajniji njegov predstavnik je portparol pokojnog poglavara UPC, šef Sinodskog odeljenja za informisanje, urednik portala „Pravoslavlje u Ukrajini“ protojerej Georgij Kovaljenko.

„Teolozi“ rade na tome da Drabinku pruže ideološko opravdanje autokefalnosti, povežu evropske integracije Ukrajine sa „crkvenim stavovima“ i podrivaju poverenje u ruske pravoslavne svetinje. Među njima su protojerej Andrej Dudčenko, arhimandrit Kiril Govrunov (koji je otpušten sa visokog položaja u Moskovskoj patrijaršiji, ali izgleda da je zainteresovao Konstantinopoljsku patrijaršiju).

Njihov otvoren kurs označava autokefalnost. „Teološki traktat“ Drabinka (zapravo, očigledno, autorstvo Dudčenka) „Hrišćanstvo i Imperija“ (1. 6. 2014) pothranjuje sledeću lažnu tezu: „Istorijsko iskustvo Pravoslavlja ukazuje da stvaranje punopravne državnosti, u političkom i kulturnom smislu, obično dovodi do formiranja samodovoljne na svojoj teritoriji kanonske strukture Crkve.“

Karijera Drabinka je bila na nizbrdici leta 2013. godine, kada je uhapšen na osnovu optužbi za finansijske prevare i otmicu monahinje. Kao rezultat „trgovine“ predsedničke administracije sa primatom UPC, Drabinko je dobio status „ključnog svjedoka“ u zamenu za podršku crkvene politike evropskim integracijama Ukrajine. Sa pobedom „Evromajdana“ krivični predmet je zatvoren, svi optuženi su pušteni. Kancelarija državnog tužioca proneveru novca Drabinka (kao budućeg šefa „ne-moskovske“ UPC), zvanično sada predstavlja kao pritisak Janukoviča na uglednog vladiku.

U najgore vrijeme za Drabinkovu kandidaturu za mesto predstojatelja UPC, došla je pobeda Porošenka – dugogodišnjeg prijatelja i saradnika mitropolita vinickog Simeona, okrutnog ukrajinizatora bogosluženja u svojoj eparhiji. Drabinku bi odgovarala i ova opcija ako bi on postao šef Odjeljenja spoljašnjih crkvenih veza – puno pompe a praktično ne bi radio ništa, osim što bi kontrolisao crkvene medije.

Međutim, izbor Drabinka i „predaja“ Kijevske mitropolije Carigradskoj patrijaršiji najvjerovatnije jeste plan Stejt dipartmenta (bez njegovog učešća u Kijevu se od kraja februara ne riješava ništa). Međutim, lično Porošenko, najblaže rečeno, ne voli Drabinka. Pitanje je – da li će biti u stanju da ubedi inostrane „prijatelje Ukrajine“ da promene plan i podrže izbor Simenona, mitropolita vinickog.

Ova analiza Skvorcova, čini se vrlo realnom, ali u njoj nije razmotren plan „grkokatoličke braće“ – koja takođe imaju svoje akcije u priči o „Kijevskom Patrijarhatu“ i „Pomjesnoj Ukrajinskoj crkvi“. Ipak, ona razotkriva razloge zašto je vaseljenski patrijarh bio „sprečen“ prošle godine da prisustvuje okruglom jubileju 1025. godišnjice krštenja Rusa, a onoliko je bio angažovan pet godina ranije pod vlašću Juščenka, da su i turske vlasti morale da ga opominju da se ne meša u unutrašnja pitanja Ukrajine. Naša pomesna Crkva Pećka trebalo bi da pažljivo, ne samo molitveno, bdi nad stradanjem („kanonskim“) verujućih Ukrajinaca.

Priredio: Aleksandar Živković

Izvor: Stanje stvari