Осамсто година аутокефалности СПЦ

Увод

Појам аутокефалност[1] настао је од грчке двосложне ријечи αυτός (= сâм, свој) и κεφαλή (= глава), тако да ова сложеница, у преводу на српски језик, значи самоглавље (својеглавље). Дакле, Епископи одређене аутокефалне Цркве имају духовну власт, али не iure delegationis[2], већ suo iure[3] да између себе бирају Патријарха (главу). Аутокефална Црква је помјесна Црква која је самостална у свом унутрашњем животу. Међутим, иако је независна, она се налази у литургијском, догматском и канонском општењу са осталим помјесним Црквама. Једна област, која изрази намјеру за постизањем аутокефалности, као и да буде призната од осталих помјесних Цркава, требало би да испуњава одређене канонске (пред)услове (факторе аутокефалије):
а) да има Сабор Архијерејâ који су њена једина виша јерархија или канонска власт;
б) такође, да поменути Сабор има духовну власт, тако што би између Епископâ бирао свог поглавара у достојанству Архиепископа, односно Митрополита или Патријарха који би, у својству предстојатеља одређене помјесне Цркве, самовласно и самостално сазивао сједнице Сабора Епископâ;
в) затим, да посједује одређену територију над којом би поглавар дотичне помјесне Цркве имао јурисдикцију, тј. територију на којој би требало да буду формиране нове епархије;
г) напосљетку да првојерарх одређене помјесне Цркве на Велики Четвртак освештава Свето Миро, неопходно за Свету Тајну Миропомазања (в. чин Мироваренија).

Кроз вишевјековну историју Цркве Божије дешавало се да одређена област, не посједујући факторе аутокефалије, себе једнострано прогласи аутокефалном. Најблаже речено, то се назива канонским преступом. Помјесна Црква, која узурпира статус аутокефалије, односно аутономије или га задобије на неканонски начин, и ако је Сабор не екскомуницира, она изопштава саму себе. Тако постаје некоординисана, неукључена у поредак православне саборности и више није Црква, већ шизматичка скупина.

* * *

Ове 2019. године (7527. од стварања свијета) наша помјесна Црква слави велики јубилеј – осам вијекова аутокефалије (црквене самосталности). Аутокефалност Српске Цркве издејствовао је Свети Сава I и постао њен Први Архиепископ са номенклатуром: Архиепископ све српске и поморске земље. Прво сједиште Архиепископâ Српских било је у манастиру Жичи надомак Краљева. Живот Светог Саве I могао би да буде подијељен на пет етапа: а) Растислављево одрастање на очевом двору и додјела Захумља на управу; б) монашко послушање Светог Саве I на Светој Гори Атонској;  в) игуманска служба Светог Саве I у манастиру Студеници; г) Свети Сава I као Архиепископ; д) повлачење Светог Саве I са трона Архиепископâ Српских, његова путовања у Свету Земљу и смрт у Великом Трнову. Сви ови периоди из живота Светитељева у непосредној су вези са темом о аутокефалности, али многи аутори издвајају вријеме (1207–1217), као најплодотворније доба из живота Светог Саве I. Ријеч је о времену његовог десетогодишњег боравка у Србији. У предметно вријеме он је био игуман манастира Студенице који је познат и под именом мајка свих српских храмова. То је доба између четвртог и петог крсташког рата, када Светитељ одговорно ради на припреми терена за постизање аутокефалности. Сходно задатом оквиру овог рада, требало би се првенствено усредсредити на архиепископско дјеловање Светог Саве I (1219–1233).

До првог распада Византијског царства дошло је усљед крсташких ратова. Tом приликом доживјели су егзодус како византијски цар Теодор I Ласкар(ис) тако и цариградски Патријарх Манојло I Харотопул(ос) Сарантин. Тада је престо византијских царева као и трон цариградских Патријараха силом прилика привремено дислоциран у ново сједиште – Никеју. Упадом крсташа у Цариград и оснивањем тзв. Латинског царства 1204. године, и Православна Црква у Србији тако се нашла у новим околностима: потпала је под јурисдикцију Охридске архиепископије којом је управљао Димитрије Хомати(ја)н. Иначе, Охридска архиепископија била је у границама Епирске деспотовине, настале распадом Византије. Епирска деспотовина била је опонент Никејском царству, легитимном насљеднику Византије, са којом је имало историјски континуитет. Прије одласка Светог Саве I у Никеју, римски Папа Хонорије III (1216–1227) понудио је уздизање Српске Цркве на виши степен – достојанство Архиепископије и изразио спремност да Римска Црква Србији пошаље краљевску круну.

Свети Сава I одлично је схватио новонастале прилике и сву сложеност ситуације, како по своју Цркву, тако и по властиту Отаџбину. Status quo био је за њега неодржив. У таквој констелацији он се, сасвим разложно, окреће Истоку. Усљед његовог духовног стасавања на кладенцу светогорске духовности, он се одлучује за Никеју, а и за кога би другог. Расуђујући о њему, Преподобни Јустин Ћелијски каже: „Покренуо је душу српског народа ка Светој Византији – ка Светој Земљи – ка Господу Христу.“ На другом мјесту Преподобни вели: „Сјединио је Небо са српском земљом да би наши вапаји били Богу ближи.“ Као што су данас православни цијеле Васељене са разлогом загледани у Велику Русију, коју не сматрају само државом, већ и континентом, тако је и у средњем вијеку Византија у очима вјерујућих са Истока доживљавана центром Православља. Опредјељење Светог Саве I за Никеју као духовно средиште, а не за Рим који је раније био понуђен, јесте круцијални тренутак и кључна одлука у животу и дјелу Светитељевом. Да се окренуо западном крилу Цркве, данас би црквене а и државне прилике изгледале сасвим другачије. Одлука Светог Саве I да се опредијели за Никеју а не за Рим, који је макар географски посматрано приближно једнако удаљен као и Никеја, осим што је била логичан слијед догађајâ, била је и сасвим очекивана. Међутим, наишла је на енергичан отпор, па и оштар протест охридског Архиепископа Димитрија Хоматијана, што је такође, сасвим очекивано. Он је тврдио да је Свети Сава I поступио неканонски тако што је, у намјери за добијањем аутокефалности за своју помјесну Цркву, у ствари заобишао охридског Архиепископа.

Посматрајући прилике површно, наизглед дјелује да је незадовољство Димитрија Хоматијана сасвим оправдано. Истине ради, ево зашто охридски Архиепископ, у том смислу, није био у праву. Његово незадовољство не проистиче толико из чињенице што је Свети Сава I уздигао Српску Цркву на степен Архиепископије колико сазнање што су, постизањем аутокефалности наше Цркве, из јурисдикције Димитрија Хоматијана изузете три древне епархије: Рашка, Призренска и Липљанска. Посебно је негодовао у вези са смјеном Епископа призренског. На тронове трију поменутих епархија, умјесто до тада столујућих грчких Епископа, Свети Сава I поставио је Епископе Србе. Епирска деспотовина није изражавала покорност врховној свјетовној власти у Византији, па сходно томе ни Димитрије Хоматијан није признавао духовну власт цариградског Патријарха у Никеји. Грађанска власт Епирске деспотовине, као и црквена управа охридског Архиепископа су наметнуте. У одређеном периоду настале су силом прилика али то тако није могло трајно да остане. Свети Сава I све то је одлично знао. Дакле, његова одлука потпуно је канонска. Она је легална и легитимна, а ево и зашто. Охридска архиепископија није била самостална. Да је, којим случајем, Свети Сава I и имао намјеру да аутокефалију издејствује код Димитрија Хоматијана, охридски Архиепископ није имао канонско упориште да му је додијели, јер није био ни легалан нити легитиман. Чак и да је којим случајем посједовао легалитет и легитимитет, он опет није могао да Српској Цркви додијели статус аутокефалије, јер ни сама његова Охридска архиепископија није била аутокефална, него само аутономна. Другачије речено, није могао да дâ другоме оно што ни сâм није посједовао.

У предметно вријеме до изражаја је дошао дипломатски дар Светог Саве I. Светитељ је своје дипломатске активности разви(ја)о у два правца: према цариградском Патријарху – првом по части и византијском цару – првом по власти. Поштовање, које Свети Сава I пројављује према цариградском Патријарху и византијском цару јесте његов веома учтив, али и мудар потез. Наиме, иако су обојица избјегли и били у веома незавидном положају, па стога у очима приземних и неупућених чак и развлашћени, Свети Сава I, и то нимало усиљено, указује им једнаку част као да су у Цариграду. Други, можда још убојитији преговарачки аргумент Светог Саве I, јесте понуда Папе о којој је он упознао домаћине у Никеји. Она је била аргумент којим је Свети Сава I располагао у преговорима са цариградским Патријархом и византијским царем и сасвим разложан мотив за признавање. У ситуацији, у којој су цариградски Патријарх и византијски цар пријатно изненађени преговарачким даром и задивљени пажњом Светог Саве I, позитиван одговор по Српску Цркву није ни могао да изостане. Ово су била два врло дјелотворна дипломатска маневра Светог Саве I која су резултовала признањем аутокефалности за нашу помјесну Цркву.

Истраживачу са ове временске дистанце тешко је да претпостави шта би се догодило да признање није услиједило. Рани XIII вијек јесте доба послије велике шизме. Сходно томе, сасвим је природно да се Свети Сава I никад не би окренуо Риму али би, под претпоставком како су преговори у Никеји били безуспјешни, притисци западног крила Цркве сигурно били интензивирани. За првог Архиепископа српског Свети Сава I хиротонисан је 1219. године (6727. од стварања свијета) у Никеји у митрополијском храму Свете Мудрости (Ἁγία Σοφία). Тачније, хиротонија је извршена у раздобљу од 1. јануара до 31. августа 1219. године. Храм Свете Мудрости је заправо базилика из IV вијека. Кроз историју Хришћанске Цркве овај храм је имао веома запажену улогу. У њему је, нешто више од четири вијека раније, одржан Седми Васељенски Сабор 787. који је сазван због осуде иконоборачке јереси.

У повратку из Никеје, Свети Сава I није ишао у Рашку, него опет на Свету Гору, односно манастир Хиландар. Када се из манастира Хиландара вратио у Отаџбину, предстојало му је много посла. На првом мјесту, требало је да организује Српску Цркву. Титулатура Архиепископ све српске и поморске земље јасно показује да он није био ограничен само на некадашње подручје Охридске архиепископије и Епархије које су се налазиле под њеном јурисдикцојом. Напротив, титула је подразумијевала и обухватала цијелу српску државу укључујући и поморске земље. Послије осамостаљења Српске Цркве, Свети Сава I је из јурисдикције охридског Архиепископа изузео поменуте три Епархије и истовремено формирао осам (по некима чак и девет) нових дијецеза:

• Зетску, са сједиштем при манастиру Светог Архангела Михаила – Михољској Превлаци код Тивта;
• Хумску, са сједиштем при манастиру Пресвете Богородице у Стону на полуострву Пељешцу;
• Дабарску, са сједиштем при манастиру Светог Николе у Бањи код Прибоја на Лиму;
• Моравичку, са сједиштем при храму Светог Ахилија у Ариљу,
• Топличку, са сједиштем при манастиру Светог Николе у Топлици код Куршумлије;
• Будимљанску, са сједиштем при манастиру Светог Великомученика Георгија – Ђурђевим Ступовима код Берана;
• Хвостанску, са сједиштем при манастиру Мала Студеница у Подгору, сјевероисточно од Пећи;
• Жичку, као архиепископску Епархију, са сједиштем при манастиру Вазнесења Господњег – Жичи.

Од трију Епархија, насталих прије архиепископске службе Светог Саве I, данас постоје двије:

• Рашка и Призренска обједињене су у Епархију рашко-призренску (која има своју територију и на чијем челу је Епископ дијецезан или дијецезални Епископ) са сједиштем у Призрену (привремено у манастиру Грачаници);
• Липљанска – као титуларна (носе је викарни или титуларни Епископи, чије Епархије немају територију).

Такође, од осам Епархија, које је основао Свети Сава I, неке постоје као Епархије које имају територију:

• Жичка се некада називала Ужичком, а данас опет постоји као Епархија жичка (у достојанству Епископије), са сједиштем у Краљеву.
• Зетска данас постоји као Епархија црногорско-приморска (у достојанству Митрополије на чијем челу је Митрополит), са сједиштем на Цетињу. Уз Жичку, ово је прва (најстарија) светосавска Епархија. Међу Епархијама, које је основао Свети Сава I, двије су у рангу Митрополије: Црногорско-приморска и Дабро-босанска. У односу на остале светосавске Епархије у историји, Митрополија црногорско-приморска није забиљежила дисконтинуитет свог постојања;
• Хумска – данас постоји као Епархија захумско-херцеговачка (у достојанству Епископије на чијем челу је Епископ), са сједиштем у Мостару, односно Требињу;
• Дабарска (под чијом јурисдикцијом се до 1992. године налазила област Дабар, данас постоји као Дабро-босанска [у достојанству Митрополије], са сједиштем у Сарајеву, односно Сокоцу, док је арондацијом исте године област Дабар од ње одвојена и од ње формирана Епархија милешевска [у достојанству Епископије]), са сједиштем у Пријепољу. Историчари су, и то сасвим разложно, у озбиљној недоумици која се од ове двије данашње Епархије: Дабро-босанска или Милешевска, сматра баштиником насљеђа, тј. полаже право на историјски континуитет са светосавском Епархијом дабарском. У сваком случају, Епархија дабро-босанска је легитимна насљедница Епархије дабарске по називу, а Милешевска – по територији. Појашњења ради, Дабар је област која је арондацијом старе Епархије дабро-босанске изузета и од ње формирана Епархија милешевска;
• Будимљанска – данас постоји као Епархија будимљанско-никшићка (у достојанству Епископије), са сједиштем у Беранама.

С друге стране, викарни Епископи у својој титули, носе називе сљедећих титуларних Епархија: Моравичке, Топличке и Хвостанске.

За потребе Српске Цркве Свети Сава I написао је Номоканон (= Законоправило), омашком називан Крмчија. Ово је зборник црквених Канона и грађанских закона. Настао је по угледу на законски зборник Епанагогу (Επαναγωγή του νόμου), који је настао у вријеме Светог Фотија I Великог, Патријарха Цариградског (858–867; 877–886) и византијског цара Василија I Македонца (867–886). У Епанагоги су дефинисани услови о постављењу византијског цара и цариградског Патријарха и наведене дужности носилаца свјетовних власти према духовним (титле 2–7). Такође, прецизиране су и дужности цариградског Патријарха према свјетовним властима (титле 8–11). При уређењу односâ Цркве и државе у немањић(с)кој Србији, послије крунисања Стефана II Првовјенчаног, краља српског, Светом Сави I је Епанагога послужила као узор. Најстарији препис Номоканона Светог Саве I је Иловички препис из 1262. године.

Стефан II Првовјенчани, краљ српски био је старији брат Светог Саве I. Његово крунисање (крунидбени чин) за српског краља извршио је лично Свети Сава I у манастиру Жичи на Спасовдан – дан храмовне Славе манастира Жиче 1220. Овом приликом Свети Сава I је произнио чувену жичку бесједу О правој вјери. Са архиепископског трона повукао се 1233. године. Обезбиједивши својој помјесној Цркви самосталност, а српској држави – краљевску круну, изабрао је достојног насљедника на архиепископском трону у личности Светог Арсенија I Сремца (1233–1263), дотадашњег еклисијарха велике цркве манастира Жиче. Због свог часног моралног лика и великог животног дјела с правом носи епитет Равноапостолни, по угледу на велике равноапостолне претходнике: Светог цара Константина I Великог (306–337), који је Миланским едиктом 313. године донио слободу Хришћанству, Свету Нину, просветитељку Грузије, Свету браћу Кирила и Методија, словенске просветитеље и др. Послије Светог Арсенија I Сремца па све до 1346, када је Српска Црква из достојанства Архиепископије уздигнута у достојанство Патријаршије, још десет његових насљедника столовало је на трону Архиепископâ Српских. Свети Сава I из Будве је организовао два поклоничка путовања у Свету Земљу. У повратку са другог ходочашћа по Светим мјестима у којима је Господ Исус Христос рођен, одрастао, поучавао, страдао, распет, умро и васкрсао, Свети Сава I упокојио се 1236. године у Великом Трнову у Бугарској. У току календарске године Светитељ има два литургијска спомена: а) 14/27. јануара – Савиндан (у спомен на датум престављења); б) 27. априла / 10. маја – Спаљивање Моштију Светог Саве на Врачару (у спомен на догађај из 1594).

Закључак

Саме историјске чињенице показују како је у Светом дому Немањићâ рођена али и у дјело спроведена идеја о аутокефалности Српске Цркве као и о стварању независне српске државе. Илустрације ради, из рода Немањићâ своје поријекло води како први Архиепископ српски, тако и прво(о)вјенчани (= првокрунисани) краљ српски. Највећи учинак о питању постизања аутокефалности наше помјесне Цркве јесте у томе што убудуће Архиепископ, данас Патријарх српски није у обавези да одлази на посвећење цариградском Патријарху, већ чин хиротоније бива савршаван у Отаџбини.

Као изузетно образован теолог, Свети Сава I одлично је знао да је Црква чувар духовног идентитета, а као национално освијешћен мислећи Србин знао је како је држава гаранција физичког опстанка његове, и сваке друге, нације. Такође, знао је како је настанак Цркве – тијела Христовог заправо акт Божије воље, тј. да је Црква Божанска творевина. Црква се појавила како би најузвишенијим силама човјековог духа помогла, да путем развоја државе, дођу до такве форме црквеног живота који би био истински предукус Царства Божијег овдје на земљи и његов најдостојнији израз. Хришћанска Црква у себи оваплоћује пуноћу Христове истине. Црква постоји да узвиси човјека, да му открије Бога и човјека и Бога и брата у сваком човјеку. Питање поријекла Цркве и државе представља њихову суштинску разлику. Насупрот Цркви, држава јесте људска творевина, али је ипак резултат дјеловања Божанске икономије. Држава је настала је по допуштењу Божијем. Дакле, питање поријекла Цркве и државе представља њихову суштинску разлику.

Свештеник др Живко Илић (1975) је парох Ножички (општина Србац, РС). Пре доласка на ту парохију непуних 15 година службовао је као парох у Котор Вароши. Докторску дисертацију под насловом „Однос духовних и световних власти у доба иконоборства у Византији“ јереј Живко Илић одбранио је 25. октобра 2018.

_____________________________________________________________

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

• Јевтић, А., Богословље Светог Саве, Врњачка Бања: Братство Светог Симеона Мироточивог, 1991.
• Јевтић, А., „О еклисиологији Светог Саве“, Богословље 1 (Београд 1987) 103–118.
• Јевтић, А., Свети Сава и Косовски завет, Београд: Српска књижевна задруга, 1992.
• Јевтић, А., Свештени Канони Цркве, са грчког и црквенословенског превео Атанасије Јевтић, Београд: Православни богословски факултет Београдског универзитета; Цетиње: Митрополија црногорско-приморска; Источно Сарајево: Митрополија дабробосанска; Чикаго: Митрополија новограчаничка; Нови Сад: Епархија бачка; Требиње: Епархија захумско-херцеговачка и приморска, манастир Тврдош, 2005.
• Βασίλειοϛ και Λέων και Αλέξανδροϛ, „Επαναγωγή του νόμου“ (изд. C. E. Z. von Lingenthal), (Lipsiae 1852) 53–217.
• Оболенски, Д., Шест византијских портрета, Београд 2004.
• Острогорски, Д., Писмо Димитрија Хоматијана Светом Сави и одломак Хоматијановог писма Патријарху Герману о Савином посвећењу, Светосавски зборник 2, Београд 1939, 89–114.
• Перић, Д., Црквено право, Београд: Правни факултет Универзитета у Београду, Центар за публикације и Досије, 1999².
• Петровић, М., О Законоправилу или Номоканону Светога Саве, Београд: Култура, 1990.
• Петровић, М., „Положај и права византијског цара у Цркви“, Градац 110 (Чачак 1993) 8–84.
• Стојановић, Ј., „Проблем Цркве и државе“, Хришћански живот, 1:4 (Београд 1922) 195–203.
• Илић, Ж., Однос духовних и свјетовних власти у доба иконоборства у Византији, докторска дисертација одбрањена на Православном богословском факултету Универзитета у Београду (приступљено 30. априла 2019. http://bfspc.bg.ac.rs/inc/Zivko_Ilic_Doktorska%20teza.pdf).
• Равић, И., Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, докторска дисертација одбрањена на Филозофском факултету Универзитета у Београду (приступљено 30. априла 2019. https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:8436/bdet:Content/get).

УПУТНИЦЕ

[1] И(ли) аутокефалија су у потпуно равноправној употреби у српском канонском вокабулару.

[2] Право оног који не посједује власт, већ је од неког за нешто овлашћен.

[3] Неотуђиво право оног који има власт, али који може и друге да овласти.

---

Извор: Стање ствари