Patrijarh Irinej i državni vrh na proslavi Konkordata

Na Sretenje, 15. februara 2014.g, Patrijarh srpski Irinej, predsednik tehničke Vlade Srbije Ivica Dačić, ministar odbrane Nebojša Rodić i drugi viskoki predstavnici kako države tako i crkve u katoličkoj “crkvi” kralja Krista u Beogradu, proslavili su stogodišnjicu konkordata između kraljevine Srbije i “svete stolice”.

U toku katoličke mise, prisutnima se obratio nadbiskup Stanislav Hočevar, koji je u svojoj propovedi rekao da “ko seje obilato, obilato će i žeti, a mi ove godine slavimo stogodišnjicu konkordata između kraljevine Srbije i “svete stolice”. Na temelju toga pre 90 godina, ponovno je nakon teških istorijskih vremena, uspostavljena naša nadbiskupija. Svi mi braćo i sestre, trebamo sve više otkrivati bogatstvo i zahtevnost zajednice i zajedništva, da bismo mogli dostojno odgovoriti Tvorcu svega i sami napredovati putem mira, saradnje te organskog i integralnog napretka”.

Šta je Konkordat

Zanemarljivo malo ljudi u Srbiji danas zna šta je to Konkordat i kakva se kataklizma nadvila nad Srbijom pred Drugi svetski rat uvođenjem Konkordata. Svi hvalospevi kralju Aleksandru I. treba da padnu u zaborav istorije činjenicama da je on sa svojim „Oktorisanim ustavom“ preuzevši vlast kao diktator započeo stvaranje uslova da se Pravoslavlje u tadašnjoj Jugoslaviji i Srbiji potčini Vatikanu. Podsećamo na odredbu tog ustava koja kaže da budući kralj Jugoslavije može biti pravoslavne, katoličke ili muhamedanske vere ! Nakon toga ga stiže zlehuda sudbina, koju je sam izazivao, davajući veća prava katolicima u Jugoslaviji no pravoslavcima u Srbiji. Ali, njegovom smrću opasnost za SPC i Pravoslavlje ne prestaje, naprotiv. Dolazi Konkordat – korak do uzimanja crkvene prevlasti Vatikana u Srbiji od SPC.

Međutim gotovo senzacionalno zvuči danas činjenica da je jedan srpski kralj koga smatraju najvećim Srbinom nad Srbima – Kralj Petar I napravio Sporazum sa Vatikanom 1914. godine, koji se ticao katolika u Srbiji i Srba na teritoriji tadašnje Austrougarske!

Potpisivanje Konkordata

Knez Pavle Karađorđević i nadbiskup Bauer vodili su razgovor o merama za sređivanje odnosa između Rimokatoličke crkve i države, Bauer je tražio da se raspuste masonske lože i zaključi Konkordat. Knez Pavle je obećao da će katoličkoj crkvi u većoj meri izaći u susret. Prvi potez Stojadinovićeve vlade išli su u tom pravcu. Po Stojadinovićevom nalogu, ministar pravde Ljudevit Auer, katolik iz Siska je pre polaska za Rim posetio Patrijarha Varnavu Rosića, tekst konkordata bio je dostavljen srpskom Patrijarhu. Ministar Auer je potpisao Konkordat, u Rimu, 25. jula 1935. godine. O potpisivanju konkordata, Stojadinovićeva vlada i Vatikan izdali su svoja saopštenja. U saopštenju Stojadinovićeve vlade izneto je da će se Konkordatom sprovesti, “Ustavom kod nas usvojena, ravnopravnost katolicizma sa ostalim priznatim konfesijama.” Posebno je navedeno da se Sveta Stolica obavezala da će poštovati jugoslovenske državne interese prilikom popunjavanja crkvenih položaja, naročito onih najvažnijih. Vatikansko saopštenje sadržalo je više detalja. Ni Jugoslovenska, ni Vatikanska strana nije tekst Konkordata stavila na uvid javnosti. Potpisivanje Konkordata prošlo je bez reakcije u jugoslovenskoj javnosti. U međuvremenu, kopija Konkordata izvađena je iz fioke patrijarha Varnave, verovatno od nekog iz opozicije.

Ratifikacija u Narodnoj Skupštini

Konkordat, koji je čekao na ratifikaciju u parlamentu, ležao je u Stojadinovićevoj fioci petnaest meseci. Pošto je, početkom novembra 1936, Namesništvo izdalo ukaz kojim je ovlastilo predsednika Vlade da Konkordat uputi Narodnoj skupštini, reagovao je Arhijerijski sabor. Početkom decembra vladi je upućen memorandum sa porukom da Srpska crkva ne može na takvu odluku da pristane. Tek od marta 1937. godine u Narodnom predstavništvu, borba oko Konkordata se rasplamsavala, nekoliko meseci pre nego što je njegova ratifikacija stavljena na dnevni red. Od proleća 1937. sveštenstvo i opozicija, oslanjajući se na opozicione govore u Skupštini, razvili su tako žestoku kampanju protiv Vlade, da se stvorila sveopšta psihoza smrtne opasnosti za srpsko pravoslavlje. Stojadinović je pokušavao da parira kampanji koja se zahuktavala. Pred Svetim sinodom u Patrijaršiji izneo je sve razloge kojima su njegovi prethodnici bili rukovođeni u pitanju Konkordata.

Navodeći da je Konkordat delo kralja Aleksandra, i da Namesništvo želi njegovu ratifikaciju, on je napominjao da je i Nikola Pašić zaključio Konkordat kako bi pridobio Vatikan za ideju o ujedinjenju Južnih Slovena. Gledajući kako se oko Srpske crkve skupljaju svi protivnici režima, i oni koji su nisu imali pojma šta sadrži Konkordat, i oni koji su zaboravili kada su poslednji put ušli u crkvu, Stojadinović je pitanje Konkordata shvatio kao pitanje ugleda šefa vlade. Igrom slučaja, kako je narastala konkordatska kriza, stanje zdravlja patrijarha Varnave se pogoršavalo. U jednom trenutku pronet je glas da je otrovan.

„Krvava litija“

Za 19. jul 1937. godine, kada je bila zakazana sednica Skupštine o Konkordatu, bilo je zakazano i moletestvije za ozdravljenje obolelog Patrijarha. Zamišljena “kao velika manifestacija u borbi protiv Konkordata”, litija je krenula u Knez Mihailovu ulicu. U Knez Mihalovoj nastala je tuča i rvanje građana sa policajcima i žandarmima. Intervenicija policije je bila brutalna.

Politička borba, oko Konkordata se nastavila. Knezu Pavlu je upućen memorandum Svetog sinoda “u kome se tražilo da odmah Kraljevska vlada dr Milana Sojadinovića podnese ostavku i da se Konkordat skine sa dnevnog reda. Stojadinović nije hteo da odustane od ratifikacije Konkordata. Pritisci na poslanike da ne glasaju za Konkordat vršeni su sa raznih strana – od Crkve, opozicionara, masona.

Glasanje u Narodnoj Skupštini i smrt Patrijarha

Uveče, 23. jula 1937. godine, Konkordat je u Narodnoj skupštini izglasan sa 166 glasova, uz 129 protiv. Trebalo je da bude izglasan u Senatu, u kome je vlada lošije stajala .Ali, još isto veče, Stojadinović je pred poslanicima JRZ objavio da će se neko vreme sačekati sa iznošenjem Konkordata pred Senat. Pri kraju dana, u kome je u donjem domu izglasan Konkordat, umro je patrijarh Varnava. Svim članovima vlade, osim generala Marića, bilo je zabranjeno da prisustvuju sahrani.

Konkordat je prihvaćen i po njemu svaka osoba koja nije rimokatolik, a sklopi brak sa rimokatolikom mora da pređe u rimokatolicku veru. Druga tačka koje je bila veoma problematična i upozoravajuća, bila je odluka Vatikana da se Kraljevina Jugoslavija ubuduće ima tretirati kao misionarsko područje. Da pojasnimo: misionarskim područjima su se proglašavale teritorije i zemlje u kojim žive neznabošci i nehrišćani – primitivni narodi i plemenske zajednice. Na primer, katoličke misije sastavljene od jezuita sa misionarskim zadatkom su osnivane tokom XVI, XVII, XVIII po Latinskoj Americi, Filipinima, Africi i slično, da bi se domorodačko stanovnistvo upoznalo sa hrišćanstvom i pokatoličilo ! To je bila dakle sudbina Srba u Kraljevini Jugoslaviji.

Eskomunikacija

Posle glasanja u Skupštini 1. avgusta 1937. godine, Sveti arhijerejski sinod jednoglasno je doneo odluku o eskomunikaciji ministara i poslanika pravoslavne vere, koji su glasali za Konkordat i isključeni su iz crkve. Stojadinović je tražio da se ukine eskomunikacija. Posle Vladinog odricanja od konkordata i Crkva je popustila u svom stavu prema eskomunikaciji. Na spoljnopolitičkom planu, Stojadinović je Konkordatom hteo da potvrdi svoje prijateljske veze sa italijanskom vladom. Ali, i italijanska vlada, brinući se da konkordatska kriza ne dovede do Stojadinovićevog pada, počela se hladiti prema Konkordatu. Pošto su obe strane u sporu popustile, u februaru 1938. godine, za novog patrijarha izabran je Gavrilo Dožić. Na taj izbor uticao je Stojadinović. Crnogorski mitropolit bio je njegov prijatelj još od dvadesetih godina, kada je kao radikalski poslanik išao po Crnoj Gori.

R E A G O V A NJ A

Telegram Gospodinu Milanu Stojadinoviću
Predsedniku Kraljevske vlade
Kraljevo 20.07.1937.g.
Episkop Nikolaj

Kao sina ove Svetosavske eparhije, preklinjem Vas, Skidajte zlo sa dnevnog reda. Prekinite nasilja prema crkvi Pravoslavnoj. Znajte, teška je ruka Nemanjića Save!

Episkop Nikolaj

Odgovor Stojadinovića:
Telegram
Njegovom Velečasnom Preosveštenstvu
Dr. Nikolaju Episkopu Žičkom
Beograd
20.07.1937.g.

U odgovoru na Vaše želje. molim Vas da imate poverenja u mene lično. Vodim o svemu računa, ali molim i Vas da sa svoje strane pomirljivo utičete na svoje kolege.

M.Stojadinović

Pismo Episkopa Nikolaja Stojadinoviću

Predsedniku kraljevske vlade g. Milanu Stojadinoviću

Poštovani Gospodine Ministre Predsedniče,
Vi, svakako, niste pročitali moj jučerašnji telegram, kada mi odgovarate da ja treba “pomirljivo da dejstvujem na svoje kolege”. Kakvu pomirljivost Vi možete očekivati posle onomadašnje tuče pred Sabornom crkvom? Dr. Korošec nije tukao katolike u Dalmaciji, koji godinama najpogrdnije ruže našeg Kralja, a tuče srpske vladike i sveštenike, kada se mole Bogu za svog bolesnog Patrijarha! Unikum.

A, zamislite kako bi Papa rimski potresao ceo svet, da je jedan srpski žandarm, udario katoličkog biskupa.

Sve to narod gleda. Sve to narod sluša, ja Vas uveravam da u narodu ključa gnev, kao u vulkanu. Uveravam Vas, da je narod na ivici pobune. Ja znam Vaša dobra dela za poslednje dve godine, znam i za taj zlokobni Konkordat. Ja ne zaboravljam ni ono ni ovo. No, sav narod je potpuno bacio u zaborav sve što ste Vi učinili, kao da ste juče došli na vlast – sve zbog ovog Konkordata. Kao kad bi djak napisao čitko propis, pa prosuo po njemu mastilo. Narod ništa u Vama danas ne vidi do Konkordata. Od vremena tzv. “vladanovštine” ja ne pamtim ovoliku uzrujanost u narodu, ovoliku žučnost. Ko god Vam drukčije referiše, ne verujte mu, laska Vam i obmanjuje Vas.

I nemojte misliti da je ovako strašno nezadovoljstvo u narodu stvoreno agitacijom sveštenika. Instiktivno sav pravoslavni narod oseća i saznaje, da je Knez crne internacionale naš svagdašnji neprijatelj, istorijski neprijatelj. Uostalom i svi prosvećeni katolici užasavaju se vlasti, koja se daje tom knezu u ovoj našoj slobodnoj zemlji.

Zato vas i ovim putem i poslednji put, molim i preklinjem – skinite to čudovište s dnevnog reda, te sačuvajte zemlju od potresa. Sačuvajte svoju čast i povratite ugled u narodu. Sačuvajte i sebe od moralne i političke smrti. To je ono čemu neizbežno gredite, ako se ne trgnete u dvanaestom času.

Srbima nisu na odmet ni ljudi manjih sposobnosti, nego što ste Vi. Reći ćete: teško je sada skinuti s dnevnog reda. Možda. No, setite se da će teže biti ako prodje. Neka jeziva atmosfera okružava nas. Svak očekuje najgore. Ako izagitujete nasuprot volji narodnoj, volji sedam miliona Srba, i skoro toliko katolika, da se Konkordat izglasa u skupštini, šta ste time učinili? Otvorili ste jednu živu ranu, koja se godinama neće moći zalečiti, a svoje ste ime upisali ne na listove slave, nego u spisak onih koje narod proklinje, a Vi niste samac, Vi imate i porod. Ovo je smisao i sadržaj moga jučerašnjeg telegrama.

Neka Vam je sam Bog u pomoći.
Vaš poštovovalac

Episkop Nikolaj s. r.
Kraljevo

Episkop Nikolaj je inače doktorirao na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj na temu “Vera u Hristovo vaskrsenje, kao osnovna dogma apostolske crkve” i na filosofskom fakultetu u Oksfordu na temu “Filosofija Berklija”. Posle toga jedno vreme boravi u Rusiji, da bi po povratku počeo seriju propovedi po beogradskim crkvama. U vreme I. Svetskog rata zadesio se u Americi, a potom otišao u Englesku boreći se svojim besedama za srpsku i jugoslovensku stvar. Za Episkopa Žičkog postavljen je 1919 g., a potom je 1920 g. prebačen u Ohrid. Vratiće se u Žiču 1934 g. i u njoj će kao Episkop Žički dočekati Konkordatsku krizu.

Konkordatska borba 1937.g. nesumnjivo je jedan od najdramatičnijih unutrašnje-političkih dogadjaja u kratkotrajnom životu Kraljevine Jugoslavije. Srpsko-hrvatski odnosi i pitanje odnosa vera, bila su dva goruća pitanja koja su trovala državni organizam od samog nastanka države. Sa pojavom države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nestala je srpska država u kojoj je stanovništvo bilo gotovo 100% pravoslavno. Pravoslavlje je prestalo biti državna vera, a svim ostalim veroispovestima zagarantovana je ravnopravnost, naročito katolicima, koji su posle pravoslavnih bili najbrojniji.

Međutim, s obzirom da je centar Katoličke crkve bio u Vatikanu, van granice države KSHS, položaj katolika se morao regulisati ugovorom između države i Vatikana tj. Konkordatom. Od Konkordata je očekivano ako ne da reši, ono bar da ublaži dva goruća pitanja u državi. Ta dva pitanja su bila odnos Srba i Hrvata i status katoličke vere, koja je u praksi imala punu ravnopravnost, ali se insistiralo na pravnom dokumentu sa “Svetom Stolicom” koji bi to ozvaničio. Ovo je imalo za cilj i da se odobrovolje hrvatske stranke koje su od ubistva Stjepana Radiča 1928 g. bile u opoziciji, a takodje i da se pokuša demokratizovati država usled narušavanja demokratije Šestojanuarskom diktaturom Kralja Aleksandra I.

Istorija će pokazati da demokratija u zajedničkoj državi Srba i Hrvata ne može opstati. Kraljevski namesnik knez Pavle je tražio ličnost sposobnu za ovakav poduhvat, i bio je ubedjen da ju je našao u Milanu Stojadinoviću. U dotadašnjim vladama, počevši još od Nikole Pašića, Stojadinović je zauzimao razna ministarska mesta, a bio je poznat kao stručnjak za finansije. Stojadinović se samouvereno uhvatio u koštac sa ovim problemom, ne sluteći da će protiv sebe imati Srpsku Pravoslavnu Crkvu, koja će žestoko reagovati protiv ovog projekta. Uz Pravoslavnu crkvu u ovu borbu će stati i politička opozicija, ali iz sasvim drugih razloga od crkvenih. Upornost kralja, vlade i Stojadinovića i žilavost i odlučnost crkve da ne dozvoli ozakonjenje Konkordata, dovešće državu do ivice gradjanskog rata.

Nasrtanje policije na litiju 19.07.1937 g. u Beogradu, tuča srpskih Episkopa od strane žandarma , progoni u unutrašnjosti sveštenstva i vernika i zagonetna smrt Patrijarha Varnave, dovešće do kulminacije ionako već raspaljenih političkih i duhovnih strasti.

Izvor: Srbi na okup