Pit bul terijer po imenu Medlin

Odavno već vladajući krugovi u SAD na mesta rukovodilaca u spoljnopolitičkim ministarstvima biraju ljude koje ne odlikuje visoka erudicija ili veliki profesionalni talenat. Ako pažljivo pogledamo nisku američkih državnih sekretara od vremena “hladnog rata” pa nadalje, videćemo da oni nemaju one kvalitete koji se od davnina podrazumevaju za diplomate, ali se zato svi redom vrlo slično ponašaju, a ponekad i po spoljašnjosti podsećaju na “našu manju braću”, tačnije rečeno na pse.

Poređenje je svakako nemilosrdno, ali šta da radimo kada se u toj zemlji u prvom redu vrednuju borbeni kvaliteti i snaga čeljusti kandidata.

Nije bitno ako kandidat ne zna na kom se kontinentu nalazi ova ili ona država, već je važna nemilosrdnost prema objektu napada i da stisak zuba prilikom sukoba, kod njega bude kao u pit bul terijera.

Zakulisni vladari SAD već neko vreme su počeli sa promovisanjem iste takve rase dama-državnih sekretara, koje se od svojih muških kolega razlikuju samo eksterijerom i pedigreom, a nikako i borbenim svojstvima.

Prvi predstavnik tog okota je Medlin Olbrajt, koja je podigla veliku buku na međunarodnim arenama.

Po pitanju njenog pedigrea, u prvom trenutku se mislilo da ona potiče od neke vrste čistokrvnih američkih pit bulova, a onda je otkriveno da u njenoj krvi ima veoma mnogo primesa koje je ona sama veoma dugo želela da prikrije. Na primer, generalnom sekretaru OUN Butrosu Galiju, koji se zabrinuo zbog velike količine Jevreja u administraciji Bila Klintona, ona je rekla: “Ja nisam Jevrejka i vaspitana sam u rimokatoličkoj veri”.

Zapadni novinari-kinolozi odmah su krenuli po tragu i utvrdili da Olbrajtova laže.

Ona je tada počela da tvrdi da su tata Jozef i mama Mandula, kao i rodbina Haim, Sara i Srulj, od nje skrivali istinu.

Premda nije jasno zbog čega je to ona radila. Američkom pit bulu uopšte ne smetaju takve primese, nego možda čak i pomažu. Ta rasa je – istinski borac: odlično razvijena muskulatura, široke grudi, velika i gruba njuška, krupan vrat i moćna čeljust. Njen eksterijer se veštački menja, no bez obzira na to muškarci ne vole da sa njom ulaze u dugoročnu vezu, zbog opasnosti da budu ujedeni.

Ta rasa je dobro poznat učesnik u borbama pasa, njenu rasu su aktivno koristili za napujdavanje na bikove i medvede u arenama srednjevekovne Evrope, jer je ratnički duh i želja za pobedom upisana u krvi tog psa.

Ova konkretna persona odgajena je u odgajalištu Zbignjeva Bžežinskog i stekla je jedinstven nemilosrdan ujed. Tako na primer, u emisiji “60 minuta” Lesli Štala (1996. godine), ona je na pitanje kako gleda na to da je u Iraku od posledica američkih dejstava poginulo oko pola miliona dece, odgovorila: “bio je to težak izbor, ali je vredelo”.

Kao i svaki američki pit bul i ona obožava demokratiju i voli zlatni nakit, a takođe i mrzi Srbe. O ovome treba nešto posebno reći.

U ovoj osobi teče deo vučije krvi i ona nije sposobna na privikavanje. Mongolska poslovica: “Ako ste spasili vučića, budite spremni da izgubite stado”, njoj idealno odgovara. To se apsolutno potvrđuje činjenicom da je ona 1999. godine pripremala i realizovala bombardovanje Jugoslavije, iako se za vreme rata zajedno sa roditeljima, među Srbima skrivala od fašista. Očigledno su se stanovnici Vrnjačke Banje, pogotovo porodica Žarka Popičića koja ih je udomila, često sećali ove mongolske poslovice.

Osoba koja se uzbuđuje od mirisa krvi, rado učestvuje u životu čopora pljačkaša-ubica. Na primer, uzela je u zaštitu muslimanske i hrvatske koljače tokom sukoba u Bosni i Hercegovini, koristeći falsifikovane podatke o “zločinima Srba” u Srebrenici. A kada je istina isplivala na površinu i spremala se Rezolucija SB UN o osudi muslimanskih i hrvatskih snaga, ona je uložila preliminarni veto i zatvorila taj proces.

Potom se ta osoba onjušila sa vukom-ljudožderom Hašimom Tačijem sa Kosova i Metohije. Uveliko zahvaljujući zbližavanju sa njom, taj masovni ubica je postao zvezda međunarodne politike.

U izvršavanju komandi gazde, iskazuje besan juriš. Za takve se zahteva stroga brnjica sa šiljcima ili oštrim uzdama.

Na primer, za vreme napada na Jugoslaviju, uz njeno odobrenje, američki vojnici su isprobavali nove vrste bombi na civilnom stanovništvu. Bacane su bombe sa osiromašenim uranijumom, grafitne bombe čije supstance deluju na dalekovode ostavljajući gradove bez električne energije. Oni su bombardovali i tektonskim bombama. Ove bombe bi eksplodirale iznad površine i izazivale su u Beogradu zemljotres. Istovremeno je bila sklona podmuklom ponašanju. Na primer, Olbrajtova je tvrdila da bombardovanje Jugoslavije ima pravilno odabran “tačkasti karakter”.

U rezultatu takvog “tačkastog” bombardovanja NATO snage su sistematski i planski bombardovale sve puteve i sva industrijska preduzeća. Čak i ona koja nisu spadala pod vojno-industrijski kompleks i skoro sve mostove. Jedino su beogradske mostove Srbi štitili svojim životima. Bombardovani su svi centri iz kojih se mogao emitovati radio-televizijski program pa čak i predajnici.

Bombardovali su glavno porodilište u jugoslovenskoj prestonici, u kome se, po rečima Srba, rodio skoro ceo Beograd.

Zajedno sa još nekolicinom penzionisanih državnih sekretara SAD, Olbrajt je 25. septembra 1997. godine potpisala pismo u kome se poziva Kongres SAD da ne usvoji Rezoluciju 106 o genocidu nad Jermenima.

To je i razumljivo. Na taj način bi se moglo doći do toga da svetska javnost pokrene pitanje o genocidu nad Srbima, u kome je direktno učestvovala i Medlin Olbrajt.

Srpski naučnici svedoče: kod svih bez izuzetka srpskih trudnica – u placenti se nalaze nuklearne materije. Svaki embrion koji se razvija, prethodno je ozračen.

Ovde se radi o tome da su Amerikanci ispitivali nove vidove genocida nad Srbima, između ostalog bombama sa osiromašenim uranijumom. Svojim radioaktivno “zračećim” stomacima prilikom nošenja svakog srpskog deteta, mlade srpske majke glasaju da se NATO trupe pozovu na odgovornost pred međunarodnim tribunalom.

Danas o ovome možemo samo maštati, ali zar se može maštanje oduzeti ljudima? Jer oni ne žele da pit bul terijeri službuju u američkoj spoljnoj politici.

Izvor: Fond Strateške Kulture