Podsmevaće se mojim gorkim rečima

Reč Gospodnja mi je na porugu i podsmeh svaki dan

(Jeremija 20: 8)

Veliki ruski književni genij Nikolaj Vasiljević Gogolj upokojio se na današnji dan (21. februara po Julijanskom ili 4. marta po Gregorijanskom kalendaru) 1852. godine. Iako još nije bio napunio ni 43 godine života, ostavio je iza sebe besmrtno delo i uz Puškina svakako ostavio najveći uticaj na kasniju veliku rusku književnost. Na mnogim njegovim idejama i sižeima nastajali su veličanstveni romani i drame ruske (i ne samo ruske) književnosti.

Kao neka ironija sudbine izgleda nam činjenica da je najhrišćanskiji i najpatriotskiji ruski pisac doživeo napade kakve nije ni jedan književnik ni pre ni posle njega u celokupnoj svetskoj književnosti. Četrdeseti dan po Gogoljevoj smrti pao je na Svetlu sedmicu 1852. godine. Posle zaupokojene službe u Danilovskom manastiru u Moskvi, na Gogoljevom grobu su se toga dana okupili veliki slovenofili – Aksakov, Pogodin, Ševirjev, Homjakov i Samarin. Prema sećanju Pogodina, počeli su razgovor o natpisu na nadgorbnom spomeniku i svi su bili oduševljeni predlogom – „Podsmevaće se mojim gorkim rečima“ – koje tako podsećaju na gorke reči Proroka Jeremije sa početka teksta.

Nema ni jednog Gogoljevog dela, čak ni iz najranijeg perioda njegovog stvaralaštva, u kojima se on ne oslanja na večne biblijske pouke i sižee. Ove godine se godišnjica Gogoljeve smrti poklapa sa početkom Velikog Posta, o kome je Gogolj ovako pisao: „Spokojan je i strog Veliki Post. Čini ti se kao da čuješ glas – Stoj hrišćanine, zamisli se nad svojim životom“. Na žalost, mnogi nisu obraćali pažnju na svoj život, na svoje grehe, da su to radili ne bi mogli u „Revizoru“ videti zlu satiru usmerenu da pokoleba osnovne zakone monarhističke vladavine. Najpatriotskiji ruski pisac optužen je za nepatriotizam i neprijateljstvo prema Rusiji. Zaista je ironija da Gogolj, koji je ljubav prema Otadžbini shvatao kao služenje građanina svojoj zemlji, bude optužen za nepatriotizam. Takvim kritičarima Gogolj smireno odgovara, pokazujući da se i sam hvatao u koštac i sa ružnim pomislima, on ružna dela nije tvorio. Iako je s punim pravom, imajući u vidu njegov život monaha u svetu, njegovu veru ispovednika, mogao svojim kritičarima napisati – gordim vas je učinilo vaše evropsko vaspitanje, on piše: „…Gordim nas je učinilo naše evropsko vaspitanje… sakrilo nas je od samih sebe… svako od nas vidi sebe skoro pa svetog, a o glupom govori uvek u trećem licu“. Ipak je ovim rečima i gledaocima njegovog „Revizora“ smireno poručio da pre nego što prokomentarišu Gogoljev odnos prema celom ruskom društvu, obrate pažnju na sebe.

Samo tako se može shvatiti „Revizor“, samo pobedivši sopstvene strasti možemo shvatiti da Gogolj budi našu savest. Kako ne bi na samrtnom času u tako jadnom stanju duha u kakvom su bili junaci njegovog „Revizora“, dočekali Istinskog Revizora – Hrista Spasitelja.

Jedan od motiva koji se javlja u nekoliko Gogoljevih radova jeste i nošenje krsta onih koji su dušom priljubljeni za ovaj mirski, materijalni svet. U nekoliko svojih dela on je ukazivao da je uzaludan čak i najusrdniji trud, skoro mučenički trud, i da ni najbriljantniji um ne spasava, ako ne služi Hristu nego je privržen ovom svetu i njegovim sablaznima. Na nekoliko svojih junaka Gogolj je pokazao koliko je besmisleno, pa čak i smrtonosno, nošenje krsta onima koji svoj krst nisu preobrazili u Hristov.

Motivi navodnog ili bolje reći uzaludnog podvižništva, vidni su kod mnogih junaka Gogoljevih, naročito u Mrtvim dušama. Mi ćemo se ovde ukratko zadržati na junaku Šinjela Akakiju Akakijeviću.

Poznato je da je Gogolj posebno poštovao praznik „40 Sevastijskih mučenika“. Čini se da je u našoj književnoj kritici skoro nepoznato da Gogoljev „Šinjel“ ima svoj žitijski podtekst – jedan od 40 Sevastijskih mučenika je i sveti Akakije koji je 320. godine ispovednički postradao za Hrista. Sa ostalim Sevastijskim mučenicima (sačuvana su imena svih 40 mučenika) sveti Akakije dobrovoljno se prepušta mučeničkoj smrti i strada od smrzavanja na ledu Sevastijskog jezera u Jermeniji, bez ostatka predajući i dušu i telo za voljenog Hrista. Gogoljev junak Akakije Akakijević Bašmačkin je svu svoju dušu bez ostatka uložio u šinjel – dakle, u svoju sopstvenu samozaštitu i samoulepšavanje. Njegova stradanja zbog šinjela koja ga dovode do ludila, a potom i smrti, u potpunoj su, direktnoj, suprotnosti sa mučeništvom njegovog imenjaka, svetog Akakija.

Čak i sami Hlestakov u jednoj redakciji „Revizora“ ide na svojevrsno „mučeništvo“ samo da bi kući stigao u „petrogradskom odelu“. Skoro da niko u svetu književnosti nije to navodno mučeništvo „civilizovanog“ sveta osmislio i prikazao kao potpuno bezumlje, kao što je to uradio veliki Gogolj.

Samo čovek oslobođen ropstva grehu može se sačuvati od tih „prosvećenih“ sablazni savremenog čovečanstva koje neminovno vode do neke vrste ropstva. Samo čovek oslobođen ropstva grehovnim strastima može napisati ovakvu odu siromaštvu (iz knjige „Odabrana mesta iz prepiske s prijateljima“): „Siromaštvo je blaženstvo koje svet još nije okusio. Ali koga je Bog udostojio da okusi njenu sladost i ko je već istinski zavoleo svoju sirotinjsku torbu, taj je neće prodati ni za kakva blaga sveta“.

Danas postoji čitava biblioteka radova o Gogolju, mnoštvo učenika čuvenog gogoljiste profesora Voropajeva sa Moskovskog Univerziteta Lomonosov znatno su savremenom čitaocu približili lik i delo velikog ruskog književnog genija. Na jubilej 200 godina od rođenja Gogolja (2009. godine) u Rusiji je štampano kritično izdanje Sabranih dela N.V. Gogolja u 17 tomova, pod uredničkom palicom dvojice najvećih živih gogoljista – profesora Voropajeva i Vinogradova (Beskrajno sam blagodaran profesoru Voropajevu na tom poklonu). Kod nas se malo zna o zaostavštini pisca koja je štampana tek posle Gogoljeve smrti, posebno su značajna dela „Autorska ispovest“ (Gogolj nije naslovio ovo delo, ovaj naslov potiče od profesora Ševirjeva, prvog priređivača te knjige. Profesor Vinogradov smatra da je adekvatniji naziv „Autorska apologija“ jer Gogolj u toj knjizi izuzetno smireno i izuzetno argumentovano odgovara na neviđenu hajku na pisca povodom knjige „Prepiska s prijateljima“) i „Razmišljanja o Božanstvenoj Lituriji“ (Gogolj je želeo da to izađe kao delo nepoznatog autora, za života je zamolio svog prijatelja grofa Aleksandra Petrovića Tolstoja u čijem domu se upokojio, da preda rukopis „Razmišljanja o Božanstvenoj Liturgiji“ Mitropolitu Filaretu Moskovskom, kasnijem svetitelju, sa rečima da pristaje na sve njegove primedbe i eventualne izmene u knjizi. Na žalost, grof to nije uradio, time bi bile presečene sve priče o navodnoj Gogoljevoj prelešćenosti jer mirjanin piše o Liturgiji, sam taj fakt govori da su takve optužbe najobičnija budalaština, a sam Mitropolit Filaret potom se pohvalno izrazio o tom delu). U pronađenim Gogoljevim rukopisima sačuvano je i pet glava iz drugog toma „Mrtvih duša“.

Svakako najveći gogoljista među učenicima profesora Voropajeva je Igor Vinogradov, doktor filoloških nauka, glavni naučni saradnik Instituta svetske književnosti Ruske akademije nuka. Njegovu knjigu „Strasti po Gogolju“ od srca preporučujem svakom iskrenom ljubitelju ruske književnosti.

Izvor: Sabornik Srpsko-Ruski