Poruke 19. Kongresa Komunističke partije Kine

Nedavno završeni 19. Kongres Komunističke partije Kine bio je izvanredno značajan. Ne samo za Kinu, već i za čitav svet.

Poruke koje su upućene, promišljenost koja je dovela do njih, kao i ispoljena odlučnost da one budu pretočene u stvarnost, doslovno označavaju novu fazu u razvoju čovečanstva. Ozvaničeno je stvaranje novih međunarodnih odnosa, pravednija raspodela globalne moći i kraj ere diktata jedne i jedine svetske sile.

Pažnje je vredan i način na koji je Zapad reagovao na ovaj značajni događaj. U seriji komentara vodećih medija glavnog toka, iza kojih nesumnjivo stoji dosadašnji „globalni centar“, uočava se nespremnost da se čuje (i shvati) šta je rečeno celom svetu, a posebno njima samima. U uobičajenom maniru, oni su nastavili da raspredaju dileme o unutrašnjim odnosima u okviru Komunističke partije Kine („Da li je Si Điping najmoćniji čovjek na svetu“ — londonski „Ekonomist“), ili da ukazuju na partijske interese koji nisu i državni interesi Kine („Kongres je dobar za komunističku partiju, ali ne i za Kinu“ — „Gardijan“).

Kada se takve „analize“ pogledaju, razume se sa punom pažnjom i krajnjom blagonaklonošću, lako je zaključiti da su autori „promašili temu“. Stoga mi na pamet pada slika u kojoj jednoj mojoj starijoj (izvanjoj) strini, po prvi put u njenom životu, pokazuju električni šporet. Slušajući objašnjenja ponosnog vlasnika, ona je čudnu spravu, pažljivo i znalački, zagledala sa svih strana, da bi konačno rekla: „Sve mi je jasno, samo ne znam kuda mu dim ide?“

Kada se nova stvarnost meri aršinima prošlosti, dolazi se u zonu anegdote. Ili gluposti.

Zapad, godinama i sa velikom upornošću, ne želi da vidi nove svetske realnosti koje označava i predvodi NR Kina. Njegov odnos prema komunizmu uopšte, kao pobeđenom i prevaziđenom poretku i realnom sistemu, prenosi se i na shvatanje uloge i značaja Komunističke partije Kine. Oni ne mogu da razumeju da je Komunistička partije drugo ime (znak jednakosti) za samu Kinu. Jer, bez nje ne bi ni bilo Kine, od trenutka njenog rađanja kao Narodne Republike, do vremena njenog stupanja na svetski tron ekonomske, a time i političke moći.

Na tom grandioznom i neverovatno složenom putu, odluke Komunističke partije Kine bile su pažljivo odmeravane i dalekosežno usmerene. Ona se menjala i prilagođavala, ne toliko zbog sebe same i vlasti njenih članova, već pre i iznad svega zbog svoje države — Kine.

Ona je, na vreme i sa puno mudrosti, ocenila iskušenja kroz koja su prošle komunističke partije drugih država, zahvaćenih talasom „demokratskih promena“. Posebno, iskustvo raspada Sovjetskog Saveza (nakon što je nestao KP SSSR) i tragedije koja je zadesila brojne narode i etničke grupe. Pre svih i ponajviše ruski narod, kada je više od dvadeset miliona Rusa izgubilo državu i brojna građanska prava.

U jeku krvavog građanskog rata u Jugoslaviji (1995. godine), ovaj autor je imao poverljive i prijateljske razgovore sa visokim kineskim zvaničnicima iz oblasti bezbednosti države. Posebno ih je interesovalo da li je raspad Saveza komunista Jugoslavije bio neminovni uvod u nestanak SFR Jugoslavije? Da, uveravali smo ih, to nije bilo pitanje ideologije, već samog opstanka države. U ondašnjim državama federalnog karaktera i višenacionalnog sastava, komunistička partija je bila osnovno vezivno tkivo.

Rukovodstvo KP Kine je, više nego uspešno, savladalo i ovu lekciju. Sačuvali su i ojačali partiju u vremenima kada su svi ostali radili suprotno. Tako su sačuvali i ojačali i svoju državu, uklapajući u njeno jedinstvo posebnosti svih svojih provincija/regija i nacionalnih i etničkih grupa (zvanično je priznato njih 55). Istovremeno, Komunistička partija Kine se stalno menjala i prilagođavala modernim vremenima. Ona je usmerila Kinu da na svetskoj ekonomskoj pozornici plasira državni kapitalizam, a na unutrašnjoj razvija državni socijalizam.

To je, u odnosu na postignute rezultate, nesumnjivo pobednička varijanta.

Izvor: Sputnjik