Последња седница Мешовите комисије за дијалог о Степинцу

Познато је да су на првом састанку представника Римокатоличке цркве у Хрвата и Српска православне цркве одржаном 12. јула 2016. године у Ватикану договорене теме пет будућих сусрета. Хрватска страна у својој делегацији поред тројице бискупа има једног школованог историчара и теолога, српска осим двојице митрополита (Амфилохија и Порфирија) и двојице епископа (Иринеја и Јована) има оријенталисту (бившег допломату), а касније је Синод формирао једно консултативно тело, чији састав никада јавно није обзнањен. Састав те групе је мењан јер су двојица (тројица) одустала од учешћа, а укључивани су нови по препоруци једног утицајног академика, без обзира на њихову стручност кад је реч о новијој историји Римокатоличке цркве у 20. веку.

После добијеног закључка Синода о томе да сам уврштен у поменуто саветодавно тело био сам радостан из више разлога. Прво, потичем из оног дела српског народа који је пострадао у Независној Држави Хрватској, друго, школовани сам историчар, одбранио сам докторат „Српска православна црква 1941–1945. године“, истражујем новију историју наше Цркве више од три деценије… Немам никакве осећање жалости што нисам укључен у директне разговора. Имам негативан став према закулисаним играма, чији ће исход бити на нашу штету!

Међу историчарима у Србији зна се ко је и на којој теми одбранио докторску дисертацију. То говори да је Синод Српске православне цркве могао да састави добру екипу сарадника који би се показали од велике користи. Моје је мишљење да та прилика није толико искоришћена на начин како се и колико могло.

Имајући у виду да знам довољно о садржају досадашњих разговора, убеђен сам да је пропуштено више прилика. Једна прилика тицала се моје молбе архијерејима да се од Безбедоносно-информативне агенције добије на увид копија дневника Алојзија Степинца и филмски журнал (дужине око 3 минута) на коме се види како надбискуп у лето 1942. године прекрштава Српчад са Козаре а кумује им Анте Павелић. Део те сторије показао је Лордан Зафрановић у свом дводелном филму емитованом недавно на програму Телевизије Србије! Поменути журнал могао је да послужи као крунски доказ о дубокој повезаности државе, коју је представљао поглавник, и Римокатоличке цркве, коју је представљао председавајући Бискупских конференција и врховни војни викар Независне Државе Хрватске! Надбискупов дневник је богат материјалом који би могао да покаже његово нечињење када је реч о молбама за помоћ!

Ја сам инсистирао да верски геноцид (у првом реду прекрштавање) буде битна тема разговора у Новом Саду, припремио елаборат и понудио довољно архивског материјала. Моја сазнања о садржају разговора (и текстова учесника) у Новом Саду и Славонској Пожеги показују да предлог није искоришћен у потпуности. Прилог у корист ове тврдње може да буде наслов реферата једног члана хрватске стране: „Однос надбискупа Степинца с Независном Државом Хрватском у вријеме прогона, 1941–1945.“!

На овом месту морам да поставим два питања: Зашто српска страна није устврдила да је у Независној Држави Хрватској над српским народом извршен геноцид у коме су учествовали и припадници клера Римокатоличке цркве? Моје питање губи смисао ако се поменуто тврђење (у било којој форми) предложи у закључцима који ће засигурно бити састављени! Друго: Зашто наша страна није упитала Хрватску да ли је Римокатоличка црква поништила прекрштавање из времена Независне Државе Хрватске?

Тема последњег разговора који ће бити одржан у Подгорици (?) јесте биографија надбискупа Степинца у комунистичкој Југославији. Надам се да ће учесници са наше стране знати да пруже чињенице о историјском контексту и односу комунистичке власти према свим верским заједницама. А то, примера ради, значи да упореде: судбине архијереја Српска православне цркве (тровање патријарха Викентија 1958. године, физички напади на архијереје, забране повратка у њихове канонске епархије…), убиства неколицине и хапшења на десетине свештенослужитеља, рушење бројних остатака храмова који су страдали у Независној Држави Хрватској, са судбином појединих словеначких бискупа итд. Остајем у нади да ће навођење таквих чињеница релативизовати оптужбу о оштрој комунистичкој репресији над надбискупом Степинцем и поништити тврдње хрватске стране да је он био мученик и страдалник.

Својевремено сам упозоравао да у Ватикан треба да иде неко по познаје историју Независне Државе Хрватске и латински језик и да се траже одређени документи, на пример извештај надбискупа Степинца папи из маја 1943. године. Посвећени знају да је пријем изасланика из Београда у Ватикану трајао три минута као и да је он тражио документа из 1946. године!!! Узгред, недавно се наш академик (члан саветодавног тела) огласио рекавши отприлике да ће до канонизације ипак доћи оптуживши Ватикан да није дозволио увид у своје архиве и том оптужбом покрио и своје промашаје. При том није желео да говори о којим је документима реч. Уосталом, како би то и казао када о томе не зна превише! Можда би било боље да је погледао шта све крије заоставина Виктора Новака?

Хрватска страна се унапред припремала за могућност да разговори могу да потрају готово пет година (о томе је својевремено дао утемељене прогнозе бивши амбасадор Хрватске у Ватикану). Нисам упућен у мишљења наше стране о времену мада бих волео да је наш некадашњи дипломата из Рима тако нешто предочио архијерејима Српске православне цркве.

Желео бих из више разлога да се разговори наставе без обзира на број договорених. У том контексту слободан сам да предложим да један од њих буде обавезно у Бањој Луци или Требињу!

Лично бих био срећан да наша страна о досадашњим разговорима упозна остале сестринске цркве, првенствено Руску православну.

Моје задовољство биће још веће ако Патријаршија не дозволи било какву политичку трговину типа: Ватикан неће подржати „Косово“ у захтеву за пријем у Унеско, а ми нећемо да „затежемо“ око Степинца; или: Односи Србије и Хрватске требају да се развијају без погледа у прошлост!

Извор: Фонд Стратешке Културе