Pravoslavlje i rat

“Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju:
nisam došao da vam donesem mir nego mač”. (Mt. 10, 34)

“Mir Svoj dajem vam,
ne dajem ga kao što ga svet daje…” (Jn. 14, 27)

Priroda Zla je da ono uvek napada prvo i nasilno, zato se Zlu u istoriji ne može suprotstaviti nenasiljem, već isključivo silom pravednoga otpora i odbrane. Njegoš, na jednom mestu, kaže da nema nikakvoga greha u tome kada se čovek brani “zlom od zla”. Njegoš pod “zlom” odbrane misli na posezanje za oružjem tj. rat, koji se sa hrišćanskog stanovišta ne može do kraja opravdati, jer je epifenomen palosti. Ali, suprotstaviti se silom odbrambenog rata zlu napadačkog rata tu nema greha i zla, naravno uz strogo poštovanje hrišćanskog ratnog etosa, na koji bi se mogle primeniti reči sv. ap. Pavle: “Ako se ko i bori, ne dobija venac ako se ne bori po pravilu” (2. Tim. 2, 5) To “boriti se, ali po pravilu” jeste onaj krajnji kriterijum hrišćanske duhovne samodiscipline, koji opredeljuje smisao svih Hrišćaninovih istorijskih činova, i u ratu i u miru.

Pravoslavno prihvatanje rata jeste: boriti se u pravednom ratu, na pravedan način – “po pravilu” predanja hristoljubivog vojinstva za koje se molimo na svakoj Liturgiji, za pravedan cilj. To je paradigma hrišćanskog vojevanja za Krst Časni i Slobodu Zlatnu, koju su, u svojim besmrtnim ličnostima, ostvarili Sveti hrišćanski ratnici. Tek u krajnjoj poslušnosti i toj paradigmi Hrišćanin u ratu sme da kaže: “S nama je Bog, razumite narodi, i odstupite jer je s nama Bog”. “Sa nama je Bog” u ratu sve dok mi – ratujući po strogoj etičkoj paradigmi hrišćanskoga vojinstva – ostajemo, u Pravdi Božijoj, sa Bogom. Srbsko ratno iskustvo je u potpunosti utemeljeno u toj paradigmi i potvrđeno u ličnostima Svetih srbskih ratnika.

U Pravoslavlju, kako smo već rekli, nema “svetog rata”, a mi govorimo o Svetim Ratnicima. Kakav je to paradoks? Zašto nema svetog rata? U istoriji nema ni svetog mira, a kamoli svetog rata. Nema ničeg svetog tj. besmrtnog bez i van ličnosti i van zajednice živih ličnosti, van Crkve. S druge strane pravoslavni Hrišćanin je svestan da je nužno povezan sa ubistvom neprijatelja, što je neoboriv argument protiv bilo kakve sakralizacije rata po sebi. (Lišavanje života neprijatelja-napadača u odbrambenom ratu nije ubistvo u biblijskom smislu, ali, čak i takvo– kanonski gledano – predstavlja neuklonjivu prepreku zbog koje Hrišćanin u budućnosti ne može biti rukopoložen za sveštenika).

Ko je, onda, sveti ratnik? Sveti ratnik je onaj Hrišćanin koji se – izvršavajući poslušanje svojoj Otadžbini kao vojnik Otadžbine i svojoj veri kao vojnik Hristov – u antipersonalističkoj stihiji i sunovratu rata kroz svoj lični Boj izborio za odbranu branjene Svetinje i pri tom sačuvao čist svoj hrišćanski Obraz. Sveti ratnik je onaj Hrišćanin koji je – kroz čin dobrovoljnog ratničkog kenosisa i samoporicanja do trpljenja rana, bolova i smrti radi dobra svoje krštene zajednice – nadišao svoju smrtnu biološku ipostas, izborivši se za svoje eshatološko ime i slobodu, koja se u Pravoslavlju identifikuje sa ličnošću odnosno sa besmrtnošću. Sveti srbski ratnik je svaki onaj srbski vojnik koji se pod znakom Krsta – uključivši se celim svojim bićem u mističko energetsko polje hristoljubivog srbskog vojinstva od Kosova do danas tj. u opit Časnog Krsta i Zlatne Slobode – borio za odbranu vere, naroda i svetinja, i, boreći se “po pravilu”, pobedio zlo u sebi i zlo oko sebe. Sveti ratnik je onaj koji se u nesreći rata pokazao kao bogoliki srbski čovek i kao bogočovečni srbski junak. Sveti ratnik je onaj koji je besmrtnost izborio ratujući ne u bitkama “svetog rata” (koga nema), već u bitkama “dobroga rata”, koga ima i o kome govori čitava istorija Pravoslavlja. Na biblijskom jeziku “dobro” jeste sve ono što je od Boga i što je bogojavljenje.

Kako onda rat može biti od Boga i bogojavljenje? Može biti ako se u njemu kao živo središte istorije pojavljuje bogoliki čovek-junak, koji ratujući protiv zla i greha ratuje za pravdu i zajednicu sa Bogom, za spasenje sveta. I kao što je podvižništvo ratnička metodologija oboženja i spasenja, jer je ontološka polemika za bogočovečanski identitet čoveka, tako je i ratništvo za Krst i Slobodu asketska metodologija fizičke borbe za opstanak, slobodu, bogočovečanski identitet i suverenitet krštenoga naroda. I nema Hristovog Srba koji nije duhovnim i fizičkim ratom protiv zla potvrdio svoju srbsku hrišćansku slobodu.

Međutim, danas se – zbog ispalosti iz celine svetosavsko-svetolazarskog Predanja – često pravi greška tako što se pitanje učestvovanja Hrišćana u ratu razmatra iz isključivo iz perspektive duhovnosti, tj. asketske borbe protiv zla i greha u samom sebi, pa se onda kaže – sa navođenjem raznih biblijskih citata – da će rat na zemlji prestati kad ljudi pobede zlo u sebi i svi postanu dobri. Jasno je da takav stav bliži pijetističkom utopizmu, nego pravoslavnom trezvenom sagledanju istorije. Hrišćanska lična asketika i hrišćanski ratni heroizam se ne isključuju već predstavljaju organsku celinu: borba protiv zla u sebi je komplementarna sa borbom protiv zla koje čoveku dolazi kroz drugog. Da je srbski ratnik uvek organski bio svestan te veze najbolje pokazuju reči srbskog generala K. Mušickog izrečenih u Deset zapovesti srpskim dobrovoljcima: “Najveće junaštvo je pobediti sebe… ako sebe pobedite pobedićete sve protivnike Srpskog naroda”, to jest – ko pobedi zlo u sebi dobija silu da pobeđuje svako zlo oko sebe. Zato kod srbskog vojnika postoji vojničko predanje o asketskoj disciplini u ratu: da razvrat u ratu donosi nesreću, a pljačka, zlo delo pa čak i psovka (ne daj, Bože, na Boga!) – poraz! Dimitrije Ljotić, u svojim uspomenama o I svetskom ratu, piše da je među srbskim vojnicima postojalo nepisano pravilo da se u ratu mora živeti monaški, asketski i devstveno da bi se sačuvao stav maksimalne lične čistote i usredsređenosti na vojničku dužnost. To je jedan od glavnih elemenata srbskog ratnog etosa koji stoji u saglasju rečima sv. ap. Pavla: “A svaki koji se bori od svega se uzdržava” (1. Kor 9, 24-26).

Izvor: Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana