Прича о Владимиру Благојевићу, хероју из сенке

Много, исувише много, Срба чак и не зна да НАТО агресија на Србију није била само ваздушна операција, већ да је имала и своју копнену димензију. Али, током трајања бомбардовања, званично су покушане две копнене инвазије из правца Албаније. Прва, на Велики Петак, 9. априла 1999 године, позната као „Битка на Кошарама“, и друга, “Операција Стрела” отпочета 26. маја са намером да се део територије Космета заузме пре почетка разговора о миру. И једна и друга доживела су неуспех, па је Србија у преговоре ушла као земља очуваног суверенитета и територијалног интегритета, што је и омогућило усвајање Резолуције 1244. у облику који јој тај суверенитет и гарантује.

Војнички посебно тешка, физички надљудска а морално херојска била је она прва, Битка на Кошарама, када су наши војници упркос бројчаној надмоћности непријатеља и примени експерименталних оружја од стране НАТО плаћеника, успели да зауставе њихов напад подржан формацијама шиптарских терориста и муџахедина. О свему што се тамо десило и данас ћути квислиншка српска власт. А ћуте и скромни хероји са Кошара, свесни да је многе од њих домовина већ заборавила. Али они њу нису. И ту су увек када је тешко. Не да би се сликали, већ да би стварно помогли док се други сликају. А онда да се опет врате у заборав…

О једном од њих колегеница Вукица Стевановић из „Никад Граница“ направила је топлу причу о великом пожртвовању и херојству обичних људи…

ДУША НАРОДА СРПСКОГ

Нема тог весеља које открива све дубине људске душе као трагедија. Можда ћемо једног дана открити, да ли је реч о непознавању народа којем припадају или о медијској матрици, коју су поштовали водитељи свих медијских кућа (државних и приватних).

Сви су били изненађени показаном солидарношћу према страдалницима. Као папагаји, понављали су реченицу да народ више није отуђен. Несувислост закључака уважених водитеља распршио је млади Француз Анри Гујон. Није се сложио са водитељем. Није био изненађен. Народни дух и солидарност открио је на Косову и Метохији.

Анри Гујон је оголио медијску матрицу и скрнављење душе народне, зарад дневне политике и очувања власти. Она се понавља са уверењем да сто пута поновљена лаж постаје истина. Но не може све у таблице, не може се све прорачунати. Косово и Метохија су табу тема. Када се само спомене у задатој тишини зазвони јаче и оголи сто пута поновљену лаж.

Активности Анрија Гујона су вероватно открили на друштвеним мрежама. На тим истим друштвеним мрежама су се могле видети и активности бораца са Кошара. Али пошто су Кошаре симбол непобедиве српске војске, обавијене су потпуном тишином. На стогодишњицу Великог рата унуци и праунуци обилазе расута запуштена српска гробља. На хумкама својим претцима остављају грумен земље, донет из отаџбине за коју су погинули и пале свеће за покој душе.

Погром који нас је задесио је опомена, знак да ће једног дана унуци и праунуци бораца са Кошара стићи на караулу Кошаре и сахранити оне који су остали тамо да и данас чувају границу. А да ће баш тако бити потврђују борци, који ће причати својој деци, па тако редом. Тако је и до младог Француза Анри Гујона стигла прича његовог деде, који је у катаклизми Великог рата упознао страдање једног народа и учинио све што је до њега да се то страдње не заборави. И није!

Страдања нам отварају очи. Ћутање о борцима са Кошара је саучесништво у забораву, а заборав је друго убиство. Нико их не помиње да су на друштвеним мрежама и борци са Кошара који се опет боре за отаџбину, али овог пута са стихијом.

Душан (Ел Комаданте) неће да разговара, јер не раде они то да би се сликали. О њему смо већ довољно писали, каже. Има међу добровољцима много његових другова, који су заслужнији од њега. Посредовао је у контакту са његовим саборцем са Кошара.

ВЛАДИМИР ЦОЛЕ БЛАГОЈЕВИЋ – ДОБРОВОЉАЦ СА КОШАРА – МЕЂУ ПРВИМА У БОРБИ ПРОТИВ ВОДЕНЕ СТИХИЈЕ

За неколико сати паузе коју је имао, нисмо успели да уприличимо разговор. Но ипак смо успели да прекинемо тишину и подсетимо да су борци са Кошара опет били у првим борбеним редовима. Владимир Цоле Димитријевић рођен је 1976. године – добровољац у борби са воденом стихијом на Косову и Метохији је изгубио ногу. Он се, како сам каже, не осећа инвалидом, али најбоље је да чујемо њега.

Душан је инсистирао да разговарам само са Вама. Каже да није он једини добровољац са Кошара па да се само о њему пише. Сматра да сте Ви заслужнији да говорите у име свих који су опет добровољци. На Косову и Метохији сте изгубили ногу, а одазвали сте се позивима за помоћ, премда вам нико не би могао замерити и да то нисте учинили. Шта вас мотивише да сте у првим редовима кад треба помоћи, свесни да ће вас заборавити чим опасност прође?

Да, заједно смо били у 125. моторизованој али нисмо се тамо лично упознали, јер смо били раштркани дуж линије одбране. Те, сада већ далеке 1999. јавио сам се као добровољац. Пре одласка на Косово радио сам на храму Васлилија Острошког на Бежаниској Коси. Хтео сам пошто пото да помогнем свом народу, да пружим колико толико свој допринос. Рањен сам у мају пре 15 година. Ранио ме у Дечанима (село Рзниц) 11. маја 1999. у 13:30, хрватски плаћеник, који је ратовао на шиптарској страни. Задобио сам више повреда; фрактуру лобање, повреду десног ока и ува, остао без десне ноге (потколена ампутација).

Има нешто српско у нама, како сви ми говоримо. Рађамо се ваљда са тим заветом да бранимо нашу дедовину. Тако је било и сада. Носим протезу али не доживљавам себе као инвалида. Још увек сам спреман и способан да пружим свој максимум када треба. Заклетву сам положио, а она се не гази зато што неће писати о мени.

Ви сте радиоаматер под чијом командом сте били?

Радиоаматеризам ми је хоби и од првог дана сам се прикључио колегама радиоаматерима, групи од специјалног значаја ГЦЗ (Градски центар обавештавања). Преносили смо све информације. Од 2007. године када је донет Закон о ванредним ситуацијама, ми припадамо Министарству одбране.

Прилика је да похвалим и да се захвалим фирми “Porra” и њиховом човеку Данијелу Суњики, са којим сам био сво време. Четвртак сам например провео на потезу Барајево, Ресник, Раковица. Тог дана сам сачекао колегу Владимира Лаловића YТ5ТЕА, који је дошао из Крагујевца. Сво време смо били заједно, нисмо се раздвајали. Заједно смо отишли и у Обреновац, где смо остали до понедељка ујутру. Више непроспаваних ноћи су нас тако исцрпле да нисмо ни осећали тело. Некако није било ни осећања умора од не спавања, па нам ништа није било тешко.

Како сте се уклопили у тимовима у којима сте се нашли?

Без проблема, јер имам искуства у оваквим акцијама. Увек сам спреман да помогнем без размишљања. Међу добровољцима је увек добра атмосфера. Желим да поменем моје дивне другаре којима је радиоаматеризам хоби. Они су се одмах јавили и кренули у акцију. Припадају онима којима је завет за одбрану дедовине светиња. Пред том светињом се заборављају кафићи и провод, нити се губи време на сликање кад дођу новинари.

Поред радиоаматеризма јесте ли учествовали у спашавању људи и изградњи бедема?

Био сам и на изградњи бедема, али више у тимовима за спашавање људских живота. Већина нас је возила приватне аутомобиле. Газили смо воду и до пола метра, били смо мокри и смрзнути. Од свог новца сам два пута купио гориво, а нико није ни понудио да ми то надокнади. Не знам, али мислим да нисам био једини. Није ми жао. Срећан сам што сам могао да помогнем.

Није било лако гледати немоћну децу, жене и старце. У Обреновцу ме је жена са малим дететом преклињала да је одвезем у Београд. Извукао сам њу и још око 20 људи. Могу рећи да сам их готово буквално товарио у кола и превозио на другу страну. То се догађало баш у петак све док Обреновац није до моста на Колубари био под водом. Све тешкоће се забораве тада. То је за мене било, нећу рећи велико задовољство, него ми је било топло и мило око срца што сам могао да помогнем. То је за мене хуманост.

Морам да похвалим и Горску службу и Војску са којима смо одлично сарађивали и мислим да смо сви заједно одрадили велики посао.

Како је Ваша породица реаговала на одлуку да опет кренте у добровољце. Супруга и син су сигурно били забринути.

Када сам кренуо у рат нисам био ожењен. Али овога пута су ме и супруга и син, који није још напунио 7 година, убеђивали да не идем. Наравно да су били забринути и то не само супруга и син него и остала фамилија.
Говорили су ми да сам доста учинио за своју земљу оставивши ногу на Косову и Метохији 1999. године. Покушавали су да ме убеде тврдећи да је сада дошао ред да други иду. Покушавали су, премда су знали да ја не могу да седим кад страда наш народ и наша земља. Знали су да нећу показити заклетву коју сам дао. Заклео сам се да ћу бранити своју домовину и у рату и у миру.

Није ми било лако јер ми је супруга трудна и знао сам да се јако брине. Повремено смо се чули. Могла је и преко интернета да слуша радиоаматерску везу. Стално је питала да ли сам добро и да ли сам у води, а ја сам је тешио. Сузе су ми кренуле када је мој син Павле уместо играчке тражио да му донесе тату.

Већина нас добровољаца, оставила је своје породице које су бринуле због нас. Али ко би бранио земљу? Бранећи отаџбину, бранимо своју породицу и свој праг. Зато ћемо је увек бранити, у рату и у миру.

Да ли имате осећај задовољства што се велики број младих организовао у одбрани отаџбине. Вероватно нисте имали прилике да чујете, али бих волела да чујем ваше мишљење о младим матурантима из Косјерића који су покренули иницијативу да средства за прославу матуре прикупе и пошаљу као помоћ страдалима у поплави.

Свака част свим људима који су се јавили добровољно да помогну угроженом становништву и свима који су прикупљали хуманитарну помоћ. Обавештавао сам се преко наше радиоаматерске везе да се скупља помоћ и транспортује даље.

Посебно бих истакао конвој који је организао мој пријатељ и друг по хобију YУ2КБС из Рашке Бобан Курунџић. Са екипом је одрадио велики посао. Било је доста људи на терену. Навешћу неке од њих YУ2ЕБИ Бобан Младеновац, YТ1ПРМ Милан Пирот. Мог брата од ујака срео сам у потопљеном Обреновцу. Игору Максимовићу, Бати Почучи све похвале. Хвала још једном свим људима добре воље који су помагали.

Мало људи зна за младе београђане који су као добровољци бранили земљу током НАТО агресије. И данас сте притекли у помоћ народу угроженом поплавама. Ваше поштовање заклетве је табу тема за медије. Београд је познатији по активностима разних невладиних организација попут Фонда за хуманитарно право, Жена у црном и њима сличним, којих у одбрани од поплава није било. Да ли вређа та тишина око Вас?

Рођен сам у Теслићу 1976. у бившој Босни и Херцеговини. У Београд сам дошао са непуних 6 месеци и одрастао у Београду. Не знам шта да кажем поводом патриотизма. Патриоти испуњавају своју заклетву и не траже да се о њима пише. Више вређа пажња која се посвећује некаквим невладиним организацијама које руже и државу и народ, а институције власти то допуштају.

Власт је заборавила, готово се одрекла, ратних војних инвалида, полицајаца, породица палих бораца – речју свих који су бранили државу и народ. За нас нема станова, за протеране такође нема станова. Приоритет у решавању стамбених проблема имају Роми чак и случајевима када су породице палих бораца или ратних војних инвалида у тежој економској ситуацији.

Вређа нас што власти одбијају да прогласе Видовдан ДАНОМ ВЕТЕРАНА, а залажу се за ГЕЈ ПАРАДУ, супротно нашој традицији и обичајима. Ми смо увек ту упркос таквом односу. Они се могу залагати за ГЕЈ ПАРАДЕ али неће васпитавати нашу децу. Она ће знати шта значи заклетва – браниће дражаву, народ и традицију, а неће мрзети никога.

У медијима се често воде расправе о две Србије „небеске“ и „земаљске“. Ви сте само још један због којег сам све ближе уверењу да је Ваша снага у заклетви која обједињује обе Србије. Самосвесни, утемељени на традиционалним вредностима, без страха и колебања у рату и у миру испуњавате заклетву. Да ли Вас заклетва штити од претњи, насиља па и од природне катаклизме?

Имам свој разум и свој став хвала Богу. Размишљам својом главом и не треба неко други да ми соли памет шта ћу да радим. Нисам се плашио ратишта ни током распада бивше СФРЈ. И тада сам користио сам сваку прилику да обиђем своју родбину у БиХ која и дан данас тамо живи. Плашим се једино Бога, али ми је Бог пре 15. година показао да не треба ни Њега да се плашим. Није ме уплашила поплава, јер за своје године сам се свега и свачега нагледао. Наравно да је у неким тренутцима било тешко, али снага је у победи тешкоћа, а не у страху од њих. Не грешите, патриоте се и препознају по томе што поштују дату реч, а заклетва је светиња. Зато смо ту и увек ћемо бити ту.
Шта бисте нам рекли за крај овог разговора?
Од власти никаква признања неће добити радиоаматери који су на терену били без смена. Неће их добити ни људи из Горске службе, војске, полиције. Признања ће добити они који су се сликали испред камера. Као што је већ бивало, опет ће бити, као што се већ чинило опет ће се чинити – на нас ће заборавити.

И треба тако да буде јер ми одужујемо дуг части дедовима својим. Ја немам коме да се доказујем до свом сину – да сам добар отац. Сину треба да покажем шта вреди част и поштење. Желим да расте без страха учећи како се брани дедовина на примеру ратног војног инвалида, а не на примеру онога који је обузет страхом остао у кафићу и уз кафу мирно гледао како народ страда. Научиће да нема среће ни мира за црноберзијанце који унесрећени народ пљачкају продајући му млеко и воду по знатно вишим ценама.Неће се мој син постидети пред радиоматерима који ме знају. Нисам забринут ако од њих сазна какав сам борац, друг, колико сам истрајан.

Радујем се што сам овом приликом боље упознао људе са којима комуницирам преко радиоматерских уређаја. Својим радом, стеакао сам две лиценце у радиоматерском хобију. Једна је (Е72ВБ – Европа 72 Ваљево Београд, ЦЕПТ Републике Српске, YУ1НВА – Ипсилон Узице јединица Нис Ваљево Авала).

Међу радиоаматерима сам од 1990. а званично у Србији имам лиценцу од 2003 године, када сам положио класу радиоаматера. Моји другови радиоаматери и ја нисмо избегавали да пружимо помоћ, нисмо бежали у мишије рупе, нисмо излазили по кафићима него смо били на терену и предано радећи пружили свој максимум.

На крају, желим да се још једном захвалим свим мојим другарима који су 24 сата били на терену о чему сведочи преко 27.000 порука које смо пренели војсци Србије. Могли су да нас слушају људи из целог света преко интернета. Поново смо показали да смо вредни и корисни својој отаџбини као и 1999. године. Тада ни американци нису успели да нам искључе мреже. Такође желим да се захвалим МУП-у, Горској слузби, Црвеном крсту.

Жао ми је једино што се о радиоаматерима не говори мало више. Многи људи нису занали ни да постојимо, а када су чули шта радимо и видели како радимо било су одушевљени. У кординацији са Горском слузбом и војском доста живота је спашено на угроженим подручјима.

Хвала још једном свима који су били са нама. Наш живот су учинили вреднијим и они које смо спасли и они са којима смо чинили тим.

Извор: Никад Граница

Коментари

2 Коментара на Прича о Владимиру Благојевићу, хероју из сенке