Priča o Vladimiru Blagojeviću, heroju iz senke

Mnogo, isuviše mnogo, Srba čak i ne zna da NATO agresija na Srbiju nije bila samo vazdušna operacija, već da je imala i svoju kopnenu dimenziju. Ali, tokom trajanja bombardovanja, zvanično su pokušane dve kopnene invazije iz pravca Albanije. Prva, na Veliki Petak, 9. aprila 1999 godine, poznata kao „Bitka na Košarama“, i druga, “Operacija Strela” otpočeta 26. maja sa namerom da se deo teritorije Kosmeta zauzme pre početka razgovora o miru. I jedna i druga doživela su neuspeh, pa je Srbija u pregovore ušla kao zemlja očuvanog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, što je i omogućilo usvajanje Rezolucije 1244. u obliku koji joj taj suverenitet i garantuje.

Vojnički posebno teška, fizički nadljudska a moralno herojska bila je ona prva, Bitka na Košarama, kada su naši vojnici uprkos brojčanoj nadmoćnosti neprijatelja i primeni eksperimentalnih oružja od strane NATO plaćenika, uspeli da zaustave njihov napad podržan formacijama šiptarskih terorista i mudžahedina. O svemu što se tamo desilo i danas ćuti kvislinška srpska vlast. A ćute i skromni heroji sa Košara, svesni da je mnoge od njih domovina već zaboravila. Ali oni nju nisu. I tu su uvek kada je teško. Ne da bi se slikali, već da bi stvarno pomogli dok se drugi slikaju. A onda da se opet vrate u zaborav…

O jednom od njih kolegenica Vukica Stevanović iz „Nikad Granica“ napravila je toplu priču o velikom požrtvovanju i herojstvu običnih ljudi…

DUŠA NARODA SRPSKOG

Nema tog veselja koje otkriva sve dubine ljudske duše kao tragedija. Možda ćemo jednog dana otkriti, da li je reč o nepoznavanju naroda kojem pripadaju ili o medijskoj matrici, koju su poštovali voditelji svih medijskih kuća (državnih i privatnih).

Svi su bili iznenađeni pokazanom solidarnošću prema stradalnicima. Kao papagaji, ponavljali su rečenicu da narod više nije otuđen. Nesuvislost zaključaka uvaženih voditelja raspršio je mladi Francuz Anri Gujon. Nije se složio sa voditeljem. Nije bio iznenađen. Narodni duh i solidarnost otkrio je na Kosovu i Metohiji.

Anri Gujon je ogolio medijsku matricu i skrnavljenje duše narodne, zarad dnevne politike i očuvanja vlasti. Ona se ponavlja sa uverenjem da sto puta ponovljena laž postaje istina. No ne može sve u tablice, ne može se sve proračunati. Kosovo i Metohija su tabu tema. Kada se samo spomene u zadatoj tišini zazvoni jače i ogoli sto puta ponovljenu laž.

Aktivnosti Anrija Gujona su verovatno otkrili na društvenim mrežama. Na tim istim društvenim mrežama su se mogle videti i aktivnosti boraca sa Košara. Ali pošto su Košare simbol nepobedive srpske vojske, obavijene su potpunom tišinom. Na stogodišnjicu Velikog rata unuci i praunuci obilaze rasuta zapuštena srpska groblja. Na humkama svojim pretcima ostavljaju grumen zemlje, donet iz otadžbine za koju su poginuli i pale sveće za pokoj duše.

Pogrom koji nas je zadesio je opomena, znak da će jednog dana unuci i praunuci boraca sa Košara stići na karaulu Košare i sahraniti one koji su ostali tamo da i danas čuvaju granicu. A da će baš tako biti potvrđuju borci, koji će pričati svojoj deci, pa tako redom. Tako je i do mladog Francuza Anri Gujona stigla priča njegovog dede, koji je u kataklizmi Velikog rata upoznao stradanje jednog naroda i učinio sve što je do njega da se to stradnje ne zaboravi. I nije!

Stradanja nam otvaraju oči. Ćutanje o borcima sa Košara je saučesništvo u zaboravu, a zaborav je drugo ubistvo. Niko ih ne pominje da su na društvenim mrežama i borci sa Košara koji se opet bore za otadžbinu, ali ovog puta sa stihijom.

Dušan (El Komadante) neće da razgovara, jer ne rade oni to da bi se slikali. O njemu smo već dovoljno pisali, kaže. Ima među dobrovoljcima mnogo njegovih drugova, koji su zaslužniji od njega. Posredovao je u kontaktu sa njegovim saborcem sa Košara.

VLADIMIR COLE BLAGOJEVIĆ – DOBROVOLJAC SA KOŠARA – MEĐU PRVIMA U BORBI PROTIV VODENE STIHIJE

Za nekoliko sati pauze koju je imao, nismo uspeli da upriličimo razgovor. No ipak smo uspeli da prekinemo tišinu i podsetimo da su borci sa Košara opet bili u prvim borbenim redovima. Vladimir Cole Dimitrijević rođen je 1976. godine – dobrovoljac u borbi sa vodenom stihijom na Kosovu i Metohiji je izgubio nogu. On se, kako sam kaže, ne oseća invalidom, ali najbolje je da čujemo njega.

Dušan je insistirao da razgovaram samo sa Vama. Kaže da nije on jedini dobrovoljac sa Košara pa da se samo o njemu piše. Smatra da ste Vi zaslužniji da govorite u ime svih koji su opet dobrovoljci. Na Kosovu i Metohiji ste izgubili nogu, a odazvali ste se pozivima za pomoć, premda vam niko ne bi mogao zameriti i da to niste učinili. Šta vas motiviše da ste u prvim redovima kad treba pomoći, svesni da će vas zaboraviti čim opasnost prođe?

Da, zajedno smo bili u 125. motorizovanoj ali nismo se tamo lično upoznali, jer smo bili raštrkani duž linije odbrane. Te, sada već daleke 1999. javio sam se kao dobrovoljac. Pre odlaska na Kosovo radio sam na hramu Vaslilija Ostroškog na Bežaniskoj Kosi. Hteo sam pošto poto da pomognem svom narodu, da pružim koliko toliko svoj doprinos. Ranjen sam u maju pre 15 godina. Ranio me u Dečanima (selo Rznic) 11. maja 1999. u 13:30, hrvatski plaćenik, koji je ratovao na šiptarskoj strani. Zadobio sam više povreda; frakturu lobanje, povredu desnog oka i uva, ostao bez desne noge (potkolena amputacija).

Ima nešto srpsko u nama, kako svi mi govorimo. Rađamo se valjda sa tim zavetom da branimo našu dedovinu. Tako je bilo i sada. Nosim protezu ali ne doživljavam sebe kao invalida. Još uvek sam spreman i sposoban da pružim svoj maksimum kada treba. Zakletvu sam položio, a ona se ne gazi zato što neće pisati o meni.

Vi ste radioamater pod čijom komandom ste bili?

Radioamaterizam mi je hobi i od prvog dana sam se priključio kolegama radioamaterima, grupi od specijalnog značaja GCZ (Gradski centar obaveštavanja). Prenosili smo sve informacije. Od 2007. godine kada je donet Zakon o vanrednim situacijama, mi pripadamo Ministarstvu odbrane.

Prilika je da pohvalim i da se zahvalim firmi “Porra” i njihovom čoveku Danijelu Sunjiki, sa kojim sam bio svo vreme. Četvrtak sam naprimer proveo na potezu Barajevo, Resnik, Rakovica. Tog dana sam sačekao kolegu Vladimira Lalovića YT5TEA, koji je došao iz Kragujevca. Svo vreme smo bili zajedno, nismo se razdvajali. Zajedno smo otišli i u Obrenovac, gde smo ostali do ponedeljka ujutru. Više neprospavanih noći su nas tako iscrple da nismo ni osećali telo. Nekako nije bilo ni osećanja umora od ne spavanja, pa nam ništa nije bilo teško.

Kako ste se uklopili u timovima u kojima ste se našli?

Bez problema, jer imam iskustva u ovakvim akcijama. Uvek sam spreman da pomognem bez razmišljanja. Među dobrovoljcima je uvek dobra atmosfera. Želim da pomenem moje divne drugare kojima je radioamaterizam hobi. Oni su se odmah javili i krenuli u akciju. Pripadaju onima kojima je zavet za odbranu dedovine svetinja. Pred tom svetinjom se zaboravljaju kafići i provod, niti se gubi vreme na slikanje kad dođu novinari.

Pored radioamaterizma jeste li učestvovali u spašavanju ljudi i izgradnji bedema?

Bio sam i na izgradnji bedema, ali više u timovima za spašavanje ljudskih života. Većina nas je vozila privatne automobile. Gazili smo vodu i do pola metra, bili smo mokri i smrznuti. Od svog novca sam dva puta kupio gorivo, a niko nije ni ponudio da mi to nadoknadi. Ne znam, ali mislim da nisam bio jedini. Nije mi žao. Srećan sam što sam mogao da pomognem.

Nije bilo lako gledati nemoćnu decu, žene i starce. U Obrenovcu me je žena sa malim detetom preklinjala da je odvezem u Beograd. Izvukao sam nju i još oko 20 ljudi. Mogu reći da sam ih gotovo bukvalno tovario u kola i prevozio na drugu stranu. To se događalo baš u petak sve dok Obrenovac nije do mosta na Kolubari bio pod vodom. Sve teškoće se zaborave tada. To je za mene bilo, neću reći veliko zadovoljstvo, nego mi je bilo toplo i milo oko srca što sam mogao da pomognem. To je za mene humanost.

Moram da pohvalim i Gorsku službu i Vojsku sa kojima smo odlično sarađivali i mislim da smo svi zajedno odradili veliki posao.

Kako je Vaša porodica reagovala na odluku da opet krente u dobrovoljce. Supruga i sin su sigurno bili zabrinuti.

Kada sam krenuo u rat nisam bio oženjen. Ali ovoga puta su me i supruga i sin, koji nije još napunio 7 godina, ubeđivali da ne idem. Naravno da su bili zabrinuti i to ne samo supruga i sin nego i ostala familija.
Govorili su mi da sam dosta učinio za svoju zemlju ostavivši nogu na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Pokušavali su da me ubede tvrdeći da je sada došao red da drugi idu. Pokušavali su, premda su znali da ja ne mogu da sedim kad strada naš narod i naša zemlja. Znali su da neću pokaziti zakletvu koju sam dao. Zakleo sam se da ću braniti svoju domovinu i u ratu i u miru.

Nije mi bilo lako jer mi je supruga trudna i znao sam da se jako brine. Povremeno smo se čuli. Mogla je i preko interneta da sluša radioamatersku vezu. Stalno je pitala da li sam dobro i da li sam u vodi, a ja sam je tešio. Suze su mi krenule kada je moj sin Pavle umesto igračke tražio da mu donese tatu.

Većina nas dobrovoljaca, ostavila je svoje porodice koje su brinule zbog nas. Ali ko bi branio zemlju? Braneći otadžbinu, branimo svoju porodicu i svoj prag. Zato ćemo je uvek braniti, u ratu i u miru.

Da li imate osećaj zadovoljstva što se veliki broj mladih organizovao u odbrani otadžbine. Verovatno niste imali prilike da čujete, ali bih volela da čujem vaše mišljenje o mladim maturantima iz Kosjerića koji su pokrenuli inicijativu da sredstva za proslavu mature prikupe i pošalju kao pomoć stradalima u poplavi.

Svaka čast svim ljudima koji su se javili dobrovoljno da pomognu ugroženom stanovništvu i svima koji su prikupljali humanitarnu pomoć. Obaveštavao sam se preko naše radioamaterske veze da se skuplja pomoć i transportuje dalje.

Posebno bih istakao konvoj koji je organizao moj prijatelj i drug po hobiju YU2KBS iz Raške Boban Kurundžić. Sa ekipom je odradio veliki posao. Bilo je dosta ljudi na terenu. Navešću neke od njih YU2EBI Boban Mladenovac, YT1PRM Milan Pirot. Mog brata od ujaka sreo sam u potopljenom Obrenovcu. Igoru Maksimoviću, Bati Počuči sve pohvale. Hvala još jednom svim ljudima dobre volje koji su pomagali.

Malo ljudi zna za mlade beograđane koji su kao dobrovoljci branili zemlju tokom NATO agresije. I danas ste pritekli u pomoć narodu ugroženom poplavama. Vaše poštovanje zakletve je tabu tema za medije. Beograd je poznatiji po aktivnostima raznih nevladinih organizacija poput Fonda za humanitarno pravo, Žena u crnom i njima sličnim, kojih u odbrani od poplava nije bilo. Da li vređa ta tišina oko Vas?

Rođen sam u Tesliću 1976. u bivšoj Bosni i Hercegovini. U Beograd sam došao sa nepunih 6 meseci i odrastao u Beogradu. Ne znam šta da kažem povodom patriotizma. Patrioti ispunjavaju svoju zakletvu i ne traže da se o njima piše. Više vređa pažnja koja se posvećuje nekakvim nevladinim organizacijama koje ruže i državu i narod, a institucije vlasti to dopuštaju.

Vlast je zaboravila, gotovo se odrekla, ratnih vojnih invalida, policajaca, porodica palih boraca – rečju svih koji su branili državu i narod. Za nas nema stanova, za proterane takođe nema stanova. Prioritet u rešavanju stambenih problema imaju Romi čak i slučajevima kada su porodice palih boraca ili ratnih vojnih invalida u težoj ekonomskoj situaciji.

Vređa nas što vlasti odbijaju da proglase Vidovdan DANOM VETERANA, a zalažu se za GEJ PARADU, suprotno našoj tradiciji i običajima. Mi smo uvek tu uprkos takvom odnosu. Oni se mogu zalagati za GEJ PARADE ali neće vaspitavati našu decu. Ona će znati šta znači zakletva – braniće dražavu, narod i tradiciju, a neće mrzeti nikoga.

U medijima se često vode rasprave o dve Srbije „nebeske“ i „zemaljske“. Vi ste samo još jedan zbog kojeg sam sve bliže uverenju da je Vaša snaga u zakletvi koja objedinjuje obe Srbije. Samosvesni, utemeljeni na tradicionalnim vrednostima, bez straha i kolebanja u ratu i u miru ispunjavate zakletvu. Da li Vas zakletva štiti od pretnji, nasilja pa i od prirodne kataklizme?

Imam svoj razum i svoj stav hvala Bogu. Razmišljam svojom glavom i ne treba neko drugi da mi soli pamet šta ću da radim. Nisam se plašio ratišta ni tokom raspada bivše SFRJ. I tada sam koristio sam svaku priliku da obiđem svoju rodbinu u BiH koja i dan danas tamo živi. Plašim se jedino Boga, ali mi je Bog pre 15. godina pokazao da ne treba ni Njega da se plašim. Nije me uplašila poplava, jer za svoje godine sam se svega i svačega nagledao. Naravno da je u nekim trenutcima bilo teško, ali snaga je u pobedi teškoća, a ne u strahu od njih. Ne grešite, patriote se i prepoznaju po tome što poštuju datu reč, a zakletva je svetinja. Zato smo tu i uvek ćemo biti tu.
Šta biste nam rekli za kraj ovog razgovora?
Od vlasti nikakva priznanja neće dobiti radioamateri koji su na terenu bili bez smena. Neće ih dobiti ni ljudi iz Gorske službe, vojske, policije. Priznanja će dobiti oni koji su se slikali ispred kamera. Kao što je već bivalo, opet će biti, kao što se već činilo opet će se činiti – na nas će zaboraviti.

I treba tako da bude jer mi odužujemo dug časti dedovima svojim. Ja nemam kome da se dokazujem do svom sinu – da sam dobar otac. Sinu treba da pokažem šta vredi čast i poštenje. Želim da raste bez straha učeći kako se brani dedovina na primeru ratnog vojnog invalida, a ne na primeru onoga koji je obuzet strahom ostao u kafiću i uz kafu mirno gledao kako narod strada. Naučiće da nema sreće ni mira za crnoberzijance koji unesrećeni narod pljačkaju prodajući mu mleko i vodu po znatno višim cenama.Neće se moj sin postideti pred radiomaterima koji me znaju. Nisam zabrinut ako od njih sazna kakav sam borac, drug, koliko sam istrajan.

Radujem se što sam ovom prilikom bolje upoznao ljude sa kojima komuniciram preko radiomaterskih uređaja. Svojim radom, steakao sam dve licence u radiomaterskom hobiju. Jedna je (E72VB – Evropa 72 Valjevo Beograd, CEPT Republike Srpske, YU1NVA – Ipsilon Uzice jedinica Nis Valjevo Avala).

Među radioamaterima sam od 1990. a zvanično u Srbiji imam licencu od 2003 godine, kada sam položio klasu radioamatera. Moji drugovi radioamateri i ja nismo izbegavali da pružimo pomoć, nismo bežali u mišije rupe, nismo izlazili po kafićima nego smo bili na terenu i predano radeći pružili svoj maksimum.

Na kraju, želim da se još jednom zahvalim svim mojim drugarima koji su 24 sata bili na terenu o čemu svedoči preko 27.000 poruka koje smo preneli vojsci Srbije. Mogli su da nas slušaju ljudi iz celog sveta preko interneta. Ponovo smo pokazali da smo vredni i korisni svojoj otadžbini kao i 1999. godine. Tada ni amerikanci nisu uspeli da nam isključe mreže. Takođe želim da se zahvalim MUP-u, Gorskoj sluzbi, Crvenom krstu.

Žao mi je jedino što se o radioamaterima ne govori malo više. Mnogi ljudi nisu zanali ni da postojimo, a kada su čuli šta radimo i videli kako radimo bilo su oduševljeni. U kordinaciji sa Gorskom sluzbom i vojskom dosta života je spašeno na ugroženim područjima.

Hvala još jednom svima koji su bili sa nama. Naš život su učinili vrednijim i oni koje smo spasli i oni sa kojima smo činili tim.

Izvor: Nikad Granica

Komentari

2 Komentara na Priča o Vladimiru Blagojeviću, heroju iz senke