Primena Briselskog sporazuma je od životne važnosti za NATO

Generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen, 5. jula tekuće godine kristalno jasno je odredio ciljeve alijanse u Srbiji, koji su se ranije označavali u zamagljenoj formi: “Budućnost Srbije je u EU i severnoatlanskoj alijansi”. Razlog zbog kog je alijansa srpski narod i Srbiju (koju je bombardovala 78 dana) u očima celog sveta podvrgla satanizaciji (uveliko prevazilazeći gebelsovu propagandu), prilično je očigledan. Srbija je u strateškom i ekonomskom aspektu – najznačajniji faktor regiona Balkana. Po rečima generalnog sekretara – “Srbija je ključni igrač u regionu Zapadnog Balkana”. Našavši u novom srpskom establišmentu za sebe ugodnog partnera, koga tapše po plećima hvaleći ga zbog “političke odlučnosti” (izražene u predaji Kosmeta narko-kriminalnoj “Republici Kosovo” – A. F.) alijansa otvoreno govori o novoj barijeri koju Srbija treba da preskoči na putu ka EU, a to je – članstvo u NATO paktu kao “najboljoj strateškoj perspektivi”. Po rečima fon Rasmunsena, jednostavan je razlog zbog koga se predlaže da se zaboravi na bombardovanje i činjenicu da je NATO nepomirljivi neprijatelj Srbije – “od 1999. godine, situacija se promenila”.

Za alijansu za koju Briselski sporazum ima “najveći značaj”, rezultati agresije i protivpravnog oduzimanja teritorije Srbije, cementiraju se ovim “sporazumom” Beograda i Prištine. Međutim, po rečima Rsmunsena i srpska vojska može biti još od koristi – u smislu reformisanja i modernizacije – “koristeći bogato iskustvo NATO pakta u transformaciji oružanih snaga”. Nema nikakve sumnje da bi naoružavanje Vojske Srbije po NATO standardima ugrozilo vojno-tehničku saradnju sa Rusijom i čak ne samo nju. Uprkos svemu, Beograd uzima kurs na uzajamnoj saradnji sa NATO paktom. Tako je na primer, Načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković izjavio da “saradnja sa ruskim oružanim snagama nije prepreka za saradnju sa vojskama zemalja članica NATO pakta”.[1] Sa svoje strane šef alijanse odjednom udara po nekoliko ciljeva, po prvi put tako jasno izjednačavajući evropske i atlanske integracije: “Tesno partnerstvo sa NATO paktom predstavlja direktno preimućstvo Srbije. Ali u širem političkom kontekstu, ja verujem da će Srbija biti na dobitku ne samo od bliske saradnje sa EU nego i sa NATO paktom. Činjenica je da su kriterijumi za ulazak u EU isti kao i kriterijumi za Partnerstvo za mir. Shodno tome, EU i NATO dopunjavaju jedni druge”.[2] Istovremeno, Rasmunsen je upozorio da alijansa neće tolerisati odstupanja od Briselskog sporazuma: “Istinska primena sporazuma ima prvorazredan značaj” time šaljući nedvosmislenu poruku kosmetskim Srbima i svima koji se ne slažu sa protivustavnom predajom dela sopstvene teritorije drugoj državi: “Mi ćemo biti spremni da reagujemo na bilo kakav pokušaj “torpedovanja” napretka.[3] Filip Riker, zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD je ništa manje jasno objasnio spoljno-političke prioritete SAD na Balkanu: “Oni koji se protive normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, u stvari su protiv politike SAD”.[4]

Istovremeno sa završetkom pregovora Beograda i Prištine tokom kojih se ostvaruje predaja institucija i imovine Republike Srbije u ruke vlade Hašima Tačija, u Beogradu je, na adresi Bulevar Aleksandra Karađorđevića 92 (u najelitnijem rejonu Dedinja) otvorena nova ambasada SAD. Vrednost gradnje koja je počela u februaru 2010. godine, iznosi otprilike 140 miliona dolara. Međutim, pošto spoljnja politika SAD ne može izmeniti svoju suštinu – iza neobične fasade novog kompleksa koji zauzima površinu od 14 000 kvadratnih metara, krije se jedan od najkrupnijih kompleksa obaveštajnih tvrđava u regionu.

Jedna od prelaznih faza (po zapadnoj klasifikaciji) u istoriji regiona Zapadnog Balkana je završena. Između ostalog, rezultati te faze su, sa jedne strane ogroman broj nezaposlene omladine među kosmetskim Albancima – što predstavlja nepresušan rezervoar “topovskog mesa” za ekstremističke pokrete i sa druge strane – Srbija, koja je veštački stavljena na ivicu demografskog izumiranja. Po ocenama stručnjaka, Srbija ulazi u period oštrog smanjenja populacije: od sadašnjih otprilike 7,5 miliona stanovnika, za deset godina će ostati svega 6 miliona, od čega će 2/3 živeti u krupnim gradovima Beogradu, Novom Sadu, Nišu i još nekoliko gradova, a većina sela će uz ovakvu ekonomsku politiku opusteti. Zatim, sistem zdravstvene zaštite i socijalnih fondova biće na ivici kolapsa, pošto će se duplirati odnos starijih ljudi u odnosu na mlade. Izmene i dopune nedavno usvojenog budžeta već predstavljaju smanjenje životnog standarda za 2,2 miliona ljudi.[5]

Dalje, otvara se nova faza u kojoj će region proći kroz nekoliko procesa različitog nivoa. Prvi proces je – završetak vojno-strateškog jedinstva, stvaranje NATO prostranstva kao forme mekog kolonijalizma. Pri tome bi uvlačenje Srbije u alijansu bez preterivanja predstavljalo ključeve za Balkanski region – uporište NATO pakta na putu za evroaziju.

Drugi proces je – vojno-operativno jačanje albanskog faktora za kasnije prilagođavanje političke i etničke mape regiona, koja predviđa zadovoljavanje interesa nacionalnih manjina (Albanaca i muslimana), a istovremeno i zaoštravanje etničkih konflikata. U drugoj oblasti treba istaći posebno važan događaj – vojna saradnja Albanije (član NATO pakta) i “Kosova” koja je potpisana 3. jula tekuće godine i koja predviđa prelazak i boravak oružanih snaga jedne zemlje na teritoriji druge. Ugovor definiše proceduru prebacivanja i dislokacije, a takođe i status oružanih snaga Albanije i tzv “Kosovskih bezbednosnih snaga” (KBS). Glavna je odredba o pravima albanskih vojnih jedinica razmeštenih na teritoriji “Kosova”. U tom slučaju zajedničke kosovsko-albanske snage mogu brojati i 20 000 vojnika. Tako da će Priština ne samo dobiti direktnu pomoć Albanije u oblasti obuke vojnih službenika “trupa KBS”, nego u stvari i izlazak na more. To će u geostrateškom odnosu učvrstiti osovinu “Tirana-Priština” i omogućiće da se povede reč o sprovođenju ambicioznih radikalnih planova za region, obzirom da zemljane granice između Albanije i Kosova praktično nema, kao ni između Kosova i Makedonije. Arben Imami, albanski ministar odbrane koji je potpisao ovaj sporazum, ukazao je da taj sporazum potvrđuje plodotvornost uzajamne saradnje dve zemlje, što je verovatno omogućeno činjenicom da su obe zemlje okrenute ka NATO paktu.[6] Dakle, “velikoalbanski proejkat” na Balkanu pored ideološke razrade stiče i realan vojni sadržaj. Glavni cilj “albanskog faktora” postaje Srbija koja je po definiciji M. Lazanskog “nemi posmatrač i saučesnik stvaranja Velike Albanije”.[7]

Istovremeno, bezbednosna situacija se dramatično pogoršala. Naoružana grupa Albanaca koja je 7. jula prešla granicu između Kosova i Srbije radi nezakonite seče šume, u okolini sela Borovac otvorila je vatru na srpsku žandarmeriju. Pucnjava je trajala oko pola sata iz različitih vrsta naoružanja uključujući i automatsko, što je po tvrdnji očevidaca podsećalo na “vreme rata”. To je treći incident sa vatrenim oružjem samo u tom selu, u poslednjih 10 dana. U rezultatu toga dva Albanca su ranjena.[8]

Pitanje kada će jug centralne Srbije (opštine Medveđa, Bujanovac, Preševo) da se priključi “velikoalbanskom savezu” koje po različitim ocenama može biti stvoreno u ovoj ili onoj formi do 2016. godine, može biti rešeno u bliskoj perspektivi. Odmah nakon proglašenja Privremene Skupštine Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, 4. jula 2013. godine, usledila je i izjava predsednika opštine Bujanovac Jonuza Muslijua, koji je u ime tri albanske opštine sa juga centralne Srbije zatražio da se formira albanski Parlament Preševske doline i pozvao je političke lidere i društvene snaga da konsoliduju napore za postizanje ovog cilja.

U rezultatu terorističkog prelaska Albanaca na teritoriju centralne Srbije i vojnog sporazuma Albanije i “Kosova” koji omogućava osetljivu prednost albanskih snaga nad srpskim oružanim snagama, stvara se novi faktor agresije na Srbiju koji će značajno pojačati stratešku ranjivost zemlje.

Izvor: Fond Strateške Kulture