Пузајуће приступање НАТО-у и војна неутралност Србије

Уводно излагање  на округом столу „Србија мора бити војно неутрална“ одржаном у Београду 15.12.2014. године

Без обзира на јавно прокламовани принцип војне неутралности, од 2010. године смо сведоци својеврсног пузајућег приступања Србије НАТО-у. Војни систем Републике Србије се у војно-техничком, организационом и сваком другом смислу прилагођава НАТО-стандардима, а последња потврда тога јесте потписани споразум о приступању кодификационом систему НАТО. Наравно, и овај, последњи потез, се образлаже као нова шанса за српску војску и пре свега њену војну индустрију, али је све питање угла из којег се одређени процеси и појаве анализирају. Несумњиво, налазимо се на путу стварања све веће зависности српских оружаних снага од НАТО, што ће ојачати и утицај и улогу НАТО-а у Србији. Отприлике, све подсећа на пузајуће признавање независности државолике творевине косовско-метохијских Албанаца. Београд ће нормализовати своје односе са Приштином, де факто прихватити независност такозване Републике Косово, којој ће дозволити и да легитимизује свој статус у међународним организацијама, а као „смоквин лист“ ће остати одлука да Србија никада неће то учинити и де јуре. Србија је, дакле, пред вратима НАТО-а, а остаје само отворено питање како правно-формално уоквирити тај њен статус. Једна од идеја која се спомиње по кулаорима, јесте и улазак у некакав аранжман са Вишеградском групом, али не треба сумњати да ће се број идеја повећавати.

Због тога се, пре свега, поставља питање: како зауставити процес пузајућег приступања НАТО-у? Разумљиво, најпре је неопходно образложити зашто је овај процес штетан по Србију. Зашто Србија нема интерес да уђе у НАТО?

Прво, то се тиче односа НАТО-а према Србији и позиционирања овог војног савеза од почетка разбираспада Југославије до данас. Постављање НАТО-а је било на штету интереса Србије, а кулминирало је бомбардовањем положаја босанских Срба 1995. и војном агресијом против СР Југославије 1999. године. Са једне стране, досадашњи ангажман НАТО је на југословенском простору изградио нови, по Србију неповољан политичко-безбедносни оквир. Не треба ни спомињати да се тај оквир градио на развалинама међународног права и упорним понижавањем Србије, што су додатни аргументи против уласка у НАТО. Са друге стране, због тога и претње по Србију управо долазе од НАТО-а. У два стратешка документа Републике Србије-Стратегији националне безбедности и Стратегији одбране, недвосмислено се указује да се највећа претња тиче Косова и Метохије и многобројних проблематичних процеса који се на том простору одвијају.

НАТО је не само спонзор, већ и формални управник такозване Републике Косово, захваљујући овлашћенима која му даје Ахтисаријев план. Без сагласности међународног војног присуства немогуће је развијати све процесе који су претња по Србију-од јачања присуства и утицаја приштинских структура у Бујановцу и Прешеву, преко честих притисака на Србе на Косову и Метохији, давања подршке легитимизацији великоалбанског шовинистичког дискурса, процвату нарко-бизниса који данас досеже обим непојмљив свега пола деценије раније, до експлозије исламског фундаментализма и драматичног повећавања броја припадника радикалних група. У геополитичком и стратегијском смислу, да употребим терминологију војног географа Љубомира Секуловића, Србији је потпуно отворено јужно војиште, а узрок свега треба тражити у актуелизацији „албанског питања“. Не треба имати било какву сумњу да овим процесом управља НАТО.

Друго, у условима континуалног заоштравања односа САД и њених европских савезника према пре свега Русији и Кини, уласком у НАТО Србија неповратно нарушава сопствену позицију. Да ли је интерес Србије да улази у политичке конфликте и оружане сукобе са земљама које имају пријатељско постављање према њој, које представљају историјске савезнике и од којих, када је о Русији реч, у великој мери зависи енергетска безбедност земље? Ако не од раније, онда се сасвим слободно може констатовати-од усвајања стратешког документа „НАТО 2020“ током Самита у Лисабону 2010. године, НАТО показује све израженију агресивност, а САД све већу жељу да користе НАТО као средство за своје циљеве. Од тада се више готово и не говори о проширивању институционалних могућности „програма Берлин плус“, којим је осам година раније покушан да се обезбеди маневарски простор за европске чланице НАТО. У стратегији „НАТО 2020“ се најављују акције које се тичу „арапског пролећа“, а које треба спровести у циљу потпуног геостратегијског овладавања медитеранским акваторијем, изолација Русије и велики поход ка Ирану. Утабаном стазом се наставило све до последњег Самита НАТО у Велсу, после којег почиње стварање снага за брзу интервенцију које се очигледно припремају за дејства у Украјини. Ово треба довести у везу са дугорочним геополитичким интересима англо-америчке таласократске концепције, при чему је НАТО само пуко средство за њихово остварење. Резолуција 758 америчког Конгреса, усвојена 4. децембра, као и многи документи пре ње потврђује изнету тезу. Европске земље су потребне САД зарад остваривање геополитичких циљева, још давно дефинисаних од стране Мехена, Макиндера, Спајкмена или Бжежинског. Поред тога што Србији штети да улази у такав рат на страни САД, треба подвући и да је овај сукоб, који се већ одиграва, великих размера, па ће самим тим и његове последице бити велике. Сведоци смо конфликта који ће преобликовати структуру светског политичког система, који ће донети нови велики земљотрес у међународним односима. Да ли ће НАТО уопште преживети тај тренутак? И ако преживи-на шта ће личити?

Свакако, рационалан избор тера на разматрање и аргумената који иду у прилог одлуци да Србија треба да уђе у НАТО. Најпре да се осврнем на сегмент невојне безбедности. Један од разлога због којих је требало приступити програму Партнерство за мир, јесте управо и тражење одговора на асиметричне безбедносне претње у мултилатералном оквиру. Међутим, и поред доста анализа и предлога шта учинити, великих надања и очекивања, у пракси се показало да НАТО нема никакве одговоре на многобројна питања. Чак напротив. Када се ради о брзом одговору у случају елементарних непогода НАТО је потпуно заказао. Поготово у случајевима реакције на природне катастрофе. Током великих пожара у Грчкој 2008. године Србија је помогла више него грчки партнери из НАТО-а, а поплаве које су задесиле Србију 2014. показале су да се више можемо ослонити на помоћ из Белорусије него од НАТО-а.

Борба против тероризма је тек посебна прича, а због развоја ситуације у Авганистану и посебно Ираку, може се поставити питање: да ли је дугорочни интерес водеће НАТО земље да сузбија или да подстиче тероризам? На пољу такозване „сајбер безбедности“ НАТО се такође није прославио, па су дешавања из Естоније показала како су чланице препуштене саме себи. Са друге стране, афере попут „Викиликса“ или досијеа Едварда Сноудена, потврђују да се уместо за борбу против „сајбер тероризма“, простор користи за шпијунирање европских савезника од стране САД. Толико се далеко отишло да од овога није био обезбеђен ни немачки канцелар! На крају, да се осврнем и на питање из наше свакодневице, а тиче се врло битне безбедности намирница. Посматрајући службена документа, ово није тема за НАТО, али се од стране кључних чланица, а пре свега САД, промовише генетски модификована храна, што дугорочно угрожава безбедност становништва. Даље јачање америчког присуства на тлу једне земље, а што се дешава захваљујући уласку у НАТО, повећава и овај ризик невојног карактера.

Други разлог због којег се могло размишљати о аранжману са НАТО-ом јесте стање на нашем јужном војишту. У нашем народу се каже: „кога је молити-није га срдити“. Питање је, дакле: да ли би Србија затворила јужно војиште уколико би приступила НАТО-у? Подразумева се да би у том случају Србија морала да пристане на све услове, а пре свега на признавање такозване Републике Косово. Мој одговор је да не би. Јужно војиште би свакако остало отворено. Све би остало исто. Зашто? Прво, ово је у колизији са досадашњим закључцима који су представљени у донетим државним стратегијама. Не постоји ниједна анализа надлежних структура у земљи, која говори како ће се број претњи смањити уколико Србија успостави билатералне односе са такозваном Републиком Косово. Друго, Србија би пристала на легитимизацију и својеврсну легализацију неповољног политичко-безбедносног оквира на Балкану, који је установио НАТО. Тај оквир је за Србију неповољан, не штити њене интересе, финансијски би је коштао, а ово је и пре свега-морално питање. Да ли Срби треба да пристану на неправду и самопонижавање? И: како се могу развијати друштвено-политички процеси у систему који легитимизује неправду и самопонижавање? Треће, из нашег непосредног комшилука имамо неколико примера о томе како легитимизација и легализација политичко-безбедносног оквира не доносе и затварање војишта: од БиХ, преко Македоније, до Трансилваније. Четврто, у историји међународних односа је толико примера из којих можемо да учимо, да их није потребно ни посебно наводити. На исти начин на који ниједан проблем на Косову и Метохији није решен после потписивања Бриселског споразума, и на исти начин на који приближавање Србије ЕУ није допринело решавању системских проблема, не би се ни затворило јужно војиште.

Да не би „срдили“ НАТО, односно пре свега САД, што нам није у интересу, довољан је и наставак учешћа у циљано одабраним програмима Партнерства за мир. Такође, може се наставити и са одређеним обимом сарадње са Националном гардом Охаја и са учешћем у још неколико програма које развијају земље чланице НАТО са којима Србија има добре билатералне односе, а од којих можемо имати користи. Међутим, ова сарадња не сме да буде коришћена за настављање процеса пузајућег приступања Србије НАТО-у. Да би се осигурали у том смеру, зато морамо почети и са интензивнијом и динамичнијом сарадњом са осталим војним савезима и билатерално са другим државама које нису чланице савеза. Када се ради о савезима, неопходно је да Србија пронађе адекватан оквир за сарадњу са ОДКБ-ом. На начин на који се сарађује са НАТО-ом кроз Партнерство за мир, могуће је и пронаћи форму за сарадњу са ОДКБ-ом. Као што српски парламентарци учествују у раду Парламентарне скупштине НАТО, могу исто тако учествовати и у раду Парламентарне скупштине ОДКБ. У другом реду је и могућност институционализације веза са ШОС-ом, па самим тим и са чланицама ове интеграције. Ово је могуће на начин на који то чини Белорусија, а што би допринело активнијем наступу Србије у Средњој Азији, па се преко војне сарадње отварају врата и за приступ великим тржиштима на којима можемо бити конкурентни. Напослетку, неколико је земаља са којима се може ширити билатерална војна сарадња, а ту пре свега у виду треба имати Израел и Јужноафричку републику. У овом контексту, за Србију је врло важно искуство Јерменије, која је била укључена у програм Партнерство за мир, а истовремено је започела стратешко приближавање ОДКБ-у, иако се није територијално граничила ни са једном другом чланицом.

Интензивирање војне сарадње са ОДКБ-ом и ШОС-ом побољшава међународни положај Србије и повећава нашу способност за реакцију, а да при томе са собом не доноси никакве претеране ризике. То је начин да се дугорочно спречи развој неповољних сценарија на јужном војишту. Тиме се зауставља процес пузајућег приступања НАТО-у и гарантује војно несврставање.

Извор: Фонд Стратешке Културе