Raspeta Srbija

Četiri godine pre NATO agresije na Srbiju, pokojni Marko Marković, doktor političkih nauka sa Sorbone, teozof, istoričar i književni kritičar, napisao je i ove antologijske reči: Čuvajmo se kompleksa krivice, samoosuđivanja i (sopstvenog) raspeća. Najveći uspeh totalitarnih režima uvek se sastojao u tome da ljudima uliju osećaj sopstvene krivice.

Srpska krivica izmišljena je upornom i agresivnom zapadnom propagandom. Amerika i Evropa su napustili svoje istinske, posebno duhovne vrednosti. Amerika ne želi mir, hoće da ovlada svetom, da oslabi Rusiju. I nije reč o tome da mi nećemo Evropu, nego Evropa neće nas. Srbi su razapeti između ljubavi prema Evropi i mržnje kojom im ona na to odgovara.

Tako je govorio Marković, poznavalac Zapada, doktor političkih nauka sa Sorbone koji, pak, nikada nije – u misli i duši – napustio vrednosti “Vizantije svetovite” kojoj duhovna i civilizacijska kultura Srba pripada. Njegov kosmopolitizam “okađen svetinjom” tog duha i te pripadnosti, nikada nije išao ni ispred ni mimo njegove odanosti majci Srbiji.

Čovek je, od odlaska u Francusku (1947) pa do kraja života, pokušavao da one Srbe koje je odavno, u pesmi “Na Gazimestanu”, pesnik optužio da ih je “zahvatila zapadnjačka reka”, prosvetli, da svet oko sebe gledaju kritičkim, otvorenim očima, umesto očima provincijalnog fetišizma i civilizacijske inferiornosti. Pri tome, uvek tražeći od njih da budu svesni odakle su došli i kuda im je ići.

“Već godinama pokušavam da srpski narod probudim i razbijem njegove iluzije (o Zapadu). Znate li šta danas srpski narod predstavlja u očima Zapada? Vredi manje od životinjskih vrsta – brinu se više za (ekološku) sudbinu delfina, slonova, medveda, ptica, krokodila… zato što bi njihov nestanak bio štetan po dalji razvoj prirode. Ali uništavanje Srba i Rusa za njih ni najmanje ne šteti prirodi. Spasite zoološki vrt u Vensenu (Pariz) to u Parizu lepo zvuči, ali kada bi sutra neko napisao članak da se spasi srpski narod, bio bi izviždan i ismejan”.

Jedna od Markovićevih ključnih teza – surovo aktuelnih u danima ovog sadašnjeg beogradskog oboljenja od evro-atlantizma – bio je aksiom da danas biti za Evropu (Marković bi, da je živ, ovde rekao: Evropsku uniju) znači, neizostavno, distancu od Rusije.

Na realnoj, aktuelnoj, političkoj sceni ova istina je transparentna u prikrivenom, ali treznom oku vidljivom, otklonu aktuelne srpske politike od predizbornog, glumljenog entuzijazma za majčicu Rusiju. Pogledajte samo kako i koliko se Ivica Dačić svaki put “cmače” sa briselskom službenicom, Ketrin Ešton, a kako se, svojevremeno, prenemagao u Moskvi i kako se naš predsednik u Kremlju samo kurtoazno rukuje sa Vladimirom Putinom. Kao da nikada nije rekao da bi Srbiju rado video kao rusku guberniju.

Gospodo draga, veliki umovi Srbije poput Markovića, znali su da smisle i izgovaraju velike misli; današnji Patuljci Srbije znaju samo da čine veliku štetu Srbiji. Razapeti između imbecilne ljubavi prema evro-atlantizmu i mržnje kojom im Evropa uzvraća tu imbecilnu ljubav, Patuljci u Beogradu, krenuli su sada da prodaju i kosovsko porodično srebro “okađeni” pogrešnom idejom da im nikako, nigde, nikada i niko neće žestoko naplatiti račun za dobrovoljnu ulogu zamorčića u evro-atlantskom eksperimentu nad Srbijom.

Nošeni “zapadnjačkom rekom”, izgubljenog kompasa i poremećenog azimuta, Patuljci, kao, uostalom, i toliki epigoni u istoriji pre njih, umislili da su Guliver. Sve dok im ne dođe neveseo dan naplate. Ali, nažalost, Srbiju su već ojadili. I još će.

Izvor: Vizionarski