Расправа о Србима, нацији Венеда, често називаних Вендима (2)

У оквиру изузетно успешне сарадње са једним од наших мајпознатијих савремених антрополога, господином Миодрагом Милановићем, портал ЦЕОПОМ-Истина ће у два наставка објавити његов текст „Расправа о Србима, нацији Венеда, уобичајено називаних Вендима“ , настао на основу материјала из два издања његове књиге Српски стари век.

У овој књизи он наставља указивање на непознате или мало познате чињенице ране српске историје, које је започео у својим ранијим делима, а које указују на потребу преиспитивања ставова званичне историографије о пореклу Срба и изградњи њихове цивилизације на овим просторима.

Милановић је дипломирао 1979. на Филозофском факултету у Сарајеву. Током 1976. слушао је предавања М. Фукоа, које је овај држао у Високој школи у Паризу и то га је заинтересовало за структуралну антропологију, чији је промотер био К. Леви-Строс. Пре него што се посветио проучавању корена српске цивилизације, као члан међународних антрополошких експедиција обишао је многе познате локалитете широм света. Живи и ради у Београду.

Његов рад посебно добија на значају данас када нови светски поредак, кроз српску политичку елиту, прозападни НВО сектор, као и званичне и полузваничне државне институције отворено покушава да избрише национални идентитет Срба, као и њихову верску и државну аутохтоност.

Књигу Српски стари век, као и остала издања овог аутора можете погледати на интернет адреси  www.vadalija.co.rs.

*    *    *

Јохан Кристоф Бекман (1641- 1717) у свом знаменитом делу Историја света даје осврт на Србе и Словене.(53) Бекман је био немачки универзитетски професор, библиотекар и хроничар кнежевине Анхалт и марке Бранденбург.(54) Ево његовог осврта на Србе: „Вандали, луталице, стари род настањен на обалама Балтика, познат од времена после владавине Марка Аурелија када моћ Рима опада под Аркадијем, Хоноријем и Теодосијем млађим, преко Галије и Шпаније доспева у Африку, након Гензерићевог пустошења Рима, где оснива државу. За време Галимерове владавине опада њихова снага, да би, у име Христа, њихово царство уништио Велизар.(55) Њихову постојбину што задржа њихово име, најпре запоседају Венети; за њима долазе Саксонци.(56) Име Вандала блиско је именима Винида и Венда, како су се звали вековима све до V века од када их називају Славима или Славинима,(57) како нас Мартин Кромер(58) подсећа, почев од Прокопија из Цезареје, у његовом дела Ратови Вандала у Пореклу и делима Пољака.(59) Име им значи славни или чувени, вероватно је међу њима самима настало јер учинише велике подвиге против Римљана и суседних народа.(60) Њихово порекло је нејасно, више су познати по ратоборности но по писмености. Колико је пространство њихове земље, доказује њихово мноштво од Дона и Волге до Јадранског мора. Установили су краљевину Славонију у Илирији, прогнавши Хуне.(61) Венеде налазимо и у другим областима, посебно у такозваној Вандалији између реке Елбе и Балтичког мора тако да имена Вандала и Венеда, због сродности, могу да збуне.(62) Треба разматрати две близнакиње, Источну и Западну Славију. Србе и српски род препознајемо по оснивању града Србишта (Сервест) у Анхалту, а ништа мање српског не сведоче и остала насеља: Рослов, Брамбог, Риецмуг, Добрић, итд. Слична имена налазимо и у Мајсену (Мишну) и градовима: Дрезда, Липсија, Торга, која и даље чувају сећање на њих како бележе Саксонски списи.(63)

У Илирији је Остривој (Оштривој) основао словенско царство и династију названу по имену своме у граду Остривоју на Дунаву.(64) Потом оснива још један град у Карниоли, Словинград, германски Виндише Грац. Његов унук Селимир се устоличио у Скадру прозвавши се краљем Далмације. Браћа његова, Лех, Чех и Руса, основаше словенске колоније у Боемији, Моравској и Русији, око 1050. године по Господу, у заједници са осталима. Било је међу њима Хрвата у Хрватској, и Рашана у Рашкој за које се сматра да су остаци древних Трачана: Печењеза или Пицинга(65) који, у правцу Босне са станишта на Истеру избегоше, а чији велики део руска краљица Олга збриса, ретко су насељени у том пределу и данас сачињавају становништво Босне“.(66)

Филип Меланктон (1497- 1560) први је доктринарни теолог протестантске реформације и њен предводник заједно са Лутером.(67) Меланктион помиње порекло Срба у својим свеобухватним Хроникама:(68) „Децу Гомерову називамо Аскан, Рифат и Тогорма. Општеприхваћен је јеврејски став да се до имена Аскана дошло мутацијом слова у називу Туискани. Етимологија речи Аскани долази од неприкосновене контроле над снагом и мудрошћу коју њихови владари поседују. Земља Асканија је изнад Фригије, у Битинији, према Симерском Босфору.(69) У овом крају је бара Асканија што своје име задржа и у римско доба.(70) Над тројанским најамницима командовао је Аскан, како Хомер вели у Илијади: „То јест, Фригијцима владаше Форкис и Аскан, Богу сличан, пореклом из Асканије“.(71) Не чуди стога што су се, након Тројанског рата, Аскани раштркали посвуда, као Симбри а из близине Беотије Сасани, Сајси и Енети.(72) Коначно, сеобе међу великим нацијама не треба да чуде. Често су се различита племена настањивала заједно; тако је видно мешање Теутона и Енета, који ствараше заједничка насеља на простору од Карпата до Албе. Која је иначе лична корист од сеоба? Уврежено је мишљење показује изражену људску глупост када је једина вечна небеска домовина, којој стремимо и за коју спремамо наше душе.

Рифат, Рифеји, су дивови. Приметићемо овде и назив Рифејских планина, поменутих код свих писаца; њен назив не можемо занемарити.(73) Оне се налазе у северним крајевима, где су Сармати, међу њима и Енети за које Птолемеј каже: „Од сарматских народа највећи су Енети“. Њиховим именом називамо све који пољски језик говоре, различитих дијалеката. Нема неслагања наше интерпретације Рифеја са оне код Јосифа Флавија, по коме су Рифеји Пафлагонци. Код Хомера су то Енети. Појављују се певајући песму Аргонаута. Тако нам и Аполоније каже: „Пафлагонијом краљеваше Тојсим, од енетскога рода“.(74) Ширећи се из свог гнезда црноморског, Енети преплавише хладне крајеве Европе, и данас држећи пространства звана Русија, Литванија, Пољска. Језик и име венетско раширило се, од старине, до Јадранског залива. Илирика и оближњих крајева пристигавши из Азије. Ту не рачунам оне што у Европу дођоше тражећи плоднију земљу и топлије крајеве. Стигоше тако у крајеве између Висле и Албе, заузеше Боемију коју раније Ермундури и Боји држаше, преплавише Балтичке обале те по њима би назван и Венетски залив у Прусији. Како поседоваше велики део Европе, велико краљевство направише; њихова снага и мудрост нису за потцењивање. Они су Рифат, Рифеји, истовремено Сармати и Енети. Име Енета на јеврејском значи луталице (скити, скитаре) а за Грке су номади, они који лутају од пашњака до пашњака.(75) Сармати је правилно изговарати Сауромати. Њихово име значи Господар небеских пашњака или Господар виших крајева.(76) Из имена Сармата, мутацијом слова, проистиче име Сораби и отуда називамо велики предео Илирика-Сервијом. У Историји Карла Великог, од реке Сале до Енета, смештени су Сораби. Надаље је њихово име Сорбен и Зорбек (77)

СПОРИ, СРНИ ИЛИ ВЕНЕТИ

Има индиција да је познати готски историчар Јордан био аланског порекла, судећи по имену његовог оца. Звао се Амит Алановии (Алановић). Јордан пише да је добио задатак од једног државног достојанственика да 12 томова књига о пореклу и подвизима Гота сабије у једну. Претпоставља се да је задатак добио у Равени, од сенатора Касиодора, администратора на двору краља Острогота Теодорика, уз напомену да дело обогати и у њега уклопи постојеће грчке и латинске историје. Да ли су се њих двојица срели у Равени, или можда Венецији, остаје отворено питање тек, зна се да је Јордан после састанка отпутовао у Цариград, као члан Велизареве пратње. На више места у свом делу Јордан пише о Склавима. Први пут када говори о географији и народима Скитије. Смешта их на далеки север, у Скандинавији (Сканзија), на балтичким и данским острвима између Шведске и полуострву Јутланд, полазној тачки њихових миграција одакле долазе у широку област око реке Висле. Након боравка у Готосканзији (Gothiscandza) одлазе у Померанију или Шлезвиг, ако су путовали преко Данске. У земљи Ојум (Оium) Јордан помиње Спале (Спалои, Σπαλοι), мислећи на Прокопијеве Споре-Расејане (Σποροι), односно Склаве- Србе. За Венете Јордан везује име Спора-Расејаних јер вели да су били многобројни и свуда насељени. Име племена Велета (Viele, Vieleti), још насељених у Х и ХΙ веку у региону реке Елбе, а некад присутних у Италији и Француској, значи исто што и Спори; под тим именом појавиће се на Појтингеровој карти.

Даље, што је слабо истраживано, је сличност имена Σποροι са именом Поруса или Пруса. Глас с или з, у већини словенских језика значи из. Пруси су познати римским географима, као и Птолемеју а живели су поред Венета и били из земље венетске. Земља Ојум је Пољска јер се у њој налази град Спала. О венетским односно склавинским стаништима каже: „С леве стране карпатског гребена, што се протеже на север а почиње извором Висле, широка пространства ове земље заузима народ Венета (Venethi); њихова племена, због многобројних кланова, имају различита имена но, углавном се земље називају Склавинијама а већина народа Антима. Пространства Склавинија протежу се од Новиграда (Noviodunum) и језера Мурсије на Дњестру (Mursianus ad Danester) све до мочвара и шума око реке Висле где им се налазе градови. Анти, најхрабрији од њих, настањени су од Понта па све до Дњестра и Дњепра (Danaper). Од Висле па до океана пружају се Вадивари (Vadivarii), иза њих су Ести (Aesti) а на југу бораве Акатзири (Acatziri)“. Овај одломак је изузетно занимљив јер повезује Венете, народ познат Плинију и Тациту, са Склавима, њиховим државицама Склавинијама, Антима и Расејанима- Спорима (Σποροι) о којима пише Прокопије, племенима још изузетно виталним у Јорданово време, што експлицитно потврђује поглавље ХХΙΙΙ Гетике: „Након што је међу Херулима направио прави покољ, Херманарик диже оружје на Венете, народ што свом својом душом презираше рат. Иако је бројчано био јачи и покушао да му се одупре, није успео због многих кукавица међу њима“.

На другом месту, Јордан напомиње да је устоличавањем новог владара Гота, Гедериха, ствари кренуле бар мало на боље за Венете. Хиперактивни Херманарик је нападао народе лево и десно, како пише Јордан, и многи од њих (естонско-фински, германски и балтички) су подлегли, као Херули, Венети и Ести. Каснији хроничари, франачки и немачки, углавном сведоци догађаја, повезују древне Тацитове и Плинијеве Венете са Вендима (Wenden), потврђујући њихов континуитет боравка на овим просторима. Овде се поставља занимљиво питање зашто су Склави (Спори) и Анти кренули ка Балканском полуострву, византијском царству и југу Грчке, одвојено од главне масе Венета? Односно, зашто су Венети остали? Јордан вели: „Иако сада бесни рат надалеко и нашироко, као казна за све наше грехе, некада сви беху послушни и под Херманариховом командом. Овог владара су због његове велике мудрости понизили и ред је да сви ти народи Скитије и Немачке осете бес готског јунаштва“. У истом поглављу, бележи: „Сада, када је Аларик акламацијом проглашен за краља, преко својих људи их је убедио, неких адвоката, да праве себи краљевство властитим напорима уместо да служе другима или ленствују у нераду. За време Стилиха, Аурелијан је подигао војску и ушао у Италију коју више нико није имао да брани, прошавши кроз Панонију од Сирмијума. Није се нигде задржавао нити је наилазио на било какав отпор. Стигао је до моста на реци Кандиди (Candidianus) и упутио се к Равени“. Отприлике, Јордан сугерише да су Венети сами криви за свој удес. У наредним пасусима Јордан не помиње Венете сем индиректно, преко имена Винитарија (Vinitharius). Јордан, у фокус свога разматрања, узима византијске границе у источној Скитији и самим тим, пише о Склавима и Антима. Што се тиче Венета из северне Скитије, немачки хроничари из средњег века наставили су да користе термин Венди (Wеnden) касније везиван искључиво уз Србе (Sorben, Zeruiani).

Али, зашто је онда остатак Венета постао познат под именом Словена уместо под именом Срба?! Једно од објашњења би свакако била доминантност византијске културе. Јордан говори о Бозу, краљу Анта и Винитаријусу, једном од готских вођа. Винитаријус се може читати и као Венетаријус (Venetharius) и у контексту Јордановог писања може упућивати на онога који је покорио Венете (VENTI). Једна од сугестија је, ако говоримо о истој особи, да се уствари ради о Витимиру Венитаријусу (Vithimirus Venitharius). Име Анта се не појављује на много места у прошлости, нешто више у годинама 602- 612 осим ако не пратимо истраживања оних аутора што изједначавају име Анта са Полонима (Polianie) тврдећи да једно и друго име значи исто: храбре људе. Међутим, ово је тек лоша етимологија јер Полони значи људи са пољане, из равнице, те нема места међу Пољацима тражити Анте и vice versa. Вратимо се нашем питању. Дакле, византијски аутори су, иако нису имали никакве контакте са Венетима (изузимајући Јордана и Касиодора), њихово име заменили именом Словена на основу имена Склава-Спора. Треба имати у виду да је током раног средњег века (dark ages) центар учености био у Цариграду а не на Западу; номенклатура употребљавана код византијских хроничара и историчара је одлучујућа иако су неки аутори на Западу тврдоглаво се држали старих термина за Венете (Wenden, Winden, итсл.). Тако је термин Словени постао породично име за све народе под културном командом у Цариграду, формиране од венетског етноса до Х века.

Наиме, сасвим је могуће да су се Венети (Склави, Спори) ширили на север у јужној Пољској, потом у источној Немачкој и Чешкој, као и на Балкану. Руске и неке чешке хронике говоре о тзв. словенској стази насељавања. С друге стране, сличне легенде су настале код Склава око Елбе и Одре, касније и код Пољака. Склави са тих простора уништени су у дуговековним ратовима са Данцима и Светим римским царством. Остатке Венета, за крај овог осврта, немачки историчар из ХΙХ века Август Визмајер назива Рественетима (Restvenethi, остаци Венета) сврставајући у њих Прусе и Литванце. Он вели да је постојало германско племе из Неметера (Nemeter); оно је окупирало подручје око данашњег Боденског језера (данашњи Фалц (Pfaltz) и језеро Констанца, у Ι или ΙΙ веку, свакако пре него што је име Склава забележено први пут у Европи и да је словенска реч за Немце (Niemci) изведена из имена тог племена. Он ову тврдњу одбацује: „Zusammentstellung Nemetes ist zurueckzuveisen, sovohl aus sprachlichen as sachlichen Gruenden,“ јер „…Nemeter Varen nie Nachbaren Slavischer Voelker“. Можда Физмајер користи овај аргумент у доброј вери но, знамо, (међутим) да поменуто језеро Констанца римски географ Помпонијус Мела у години 43. именује Венетским. (Lacus Venetus) Наравно, чак и ако је веза успостављена између Неметер и Немци не да се доказати да је име за све Немце потекло од имена овог племена. Можда су добили име од неког припадника Рественета и да су они још увек присутни у словенским земљама под новим именима?

Знамо да су над свим народима Сармати моћно владали, не само у Малој и Великој Русији, већ све до Бургундије, оних што живе у Пољској и даље, владали су над Власима, Бугарима, Србима, Подолцима, Литванцима, Хрватима. Владаше Далмацијом, Моравском, Чешком, Шлезијом и, сви од Виндске марке до Илирика говораху својим језиком. Ово нико не пориче. Тако је настао и вендски језик, њиме се отоманска Порта користила у бројним међудржавним препискама. Некада је било достојанствено говорити својим језиком, данас није тако. Говорећи о предностима сопственог писма, његов значај се огледа при читању Библије али и у свим осталим приликама. Како је језик одавно у цркви и држави усађен и очуван треба рећи, без претеривања, нарочито законодавцима: лако ће и нестати, ако се не негује. Међу њих убрајам језике и верзије словенских писама: чешког са немачким словима, виндијски језик на латинском писму, хрватски на глагољици или ћирилици, у употреби код хришћана у Турској а налазе се у нашој академској библиотеци. Конкретно, говорим о верзијама илирских преписа која Вадиан и остали приписују св. Јерониму. Према Голдасту, правилније их је приписати Ћирилу и Методију, као што сматра моравски епископ. О московској и пољској верзији слова влада мук а докле ће тако бити остаје непознато.

Најстарији српски обичаји остадоше за нас непознаница. Међу ономе што видех у Германији, могу уопштено и одговорно рећи и подробно описати нихове обичаје, патњу и многе мукотрпне подвиге, њихову слободољубивост, верност и скромност. Срби су савесни и гостољубиви но, често и лопови. Иако им је војска измрцварена и поражена, они и даље ратују спремни да поднесу све муке овога света, слободе ради. Такве, тежачким радом оптерећене људе, нећеш наљутити све док их не дираш у част, како Словени воле да кажу. Многе дане славе даровали су Царству, служећи и борећи се за слободу на разне начине. Њихова окрутност према непријатељима не доводи се у питање али, оно што су учинили хришћанима на Балтику, није особено за Србе. Ипак, и поред свега, уопштено говорећи, не постоји искренији и гостопримљивији народ од Словена. Ненадмашни су у ратарству и лову, сва добра чувају најјачи међу њима, спремни да крваре, кажњавајући пљачке и крађе међу саплеменицима. Као ману им узимају то што све госте не третирају на исти начин па је, тако, било случајева да поткрадају хришћане. Крамер им то не узима за зло а ја се питам, ако је крађа грех код хришћана, како може бити изузета или одобрена?! О лоповлуцима древних Скита пише Мела али, од свих Словена, он понајмање пише о народу Помераније, без даљњег.

Већина обичаја сачуваних до данас пореклом су, без сумње, германски. Већински део народа је весео и насмејан, гостољубив, пријатељски искрен, истичу се као радни, једноставни, религиозни и, као верни пријатељи. Задовољава их једноставна храна и одећа а гиздавост или гордост код њих изазива одбојност. Закључимо, као и остали Германи словенског језика (писмени и они ретки – радознали), не желе више да знају за овакав начин живота, беже од њега па макар били иза решетака или се дали да нешто студирају. Ксенодокије пише да стално славе неке свеце, певају свете химне о делима апостолским; млађарија пева и игра, веселећи се током целе ноћи, уживајући у плодовима свога рада. Ако странац, неким случајем, зна њихов језик и причљив је, нигде неће бити срдачније угошћен. На рукама његови гости носе трагове тежачког рада и беде, и ноћу се ретко одмарају. Одрекли су се своје исконске једноставности а врло мало научили о култури док су пороке подигли на виши ниво, како о земљацима својим московским, пише Герргије Клувер. Каже да су у школи учили да читају и пишу сви паори; они, широм царства московског, који похађаше колеџ или универзитет, за њих веле да беху скромне памети а проповедници њихови бијаху веома учени људи. Међу њима има теолога што реч божију страствено преносе; беседе су им дуге, углавном се односе на здравље и напредак заједнице, све друго је небитно. У разговору паори воле да претерују, мада су понекада лоше схваћени. Поред тога, народни обичаји њихови су, за Германе, непремостив бедем према најмлађима, да се тако варварски изразим, иако родитељи данас једноставно више у свакодневном говору користе германски језик.

Скренимо пажњу на разлику између религије Срба пагана и хришћана. Родоверни и остали искрени пагани различито гледају на Бога. Постоји само један Бог и само је он овога света господар како Прокопије каже, али поштују шумске демоне и виле, како вели Микраели. На крају, сви су, заједно са Саксонцима, покрштени у X веку. Демоне називају црни Бог а добри Бог има атрибут белог. Постоје и неки посебни идоли које поштују Ругијани. Такав је Световид. Вагри, пак, поштују Поревида, Пољани Живу (Жижиелија), племе Редара Радогоста, Боеми обожавају Вида, као и Венди; он је за њих весник љубави. Сви Срби, иако тежаци, стрпљиви су радници за разлику од Словена које бије глас да су нестрпљиве слуге. У сваком случају и једни и други раде прво за себе па онда за Монархију под чијим су суверенитетом; супротно свим правилима живе у демократији, она би се могла одржати чак и у облику сачуваном у Германији. Насупрот својој словенској природи, у стању су да се стално боре непрестано крварећи, образују се и служе у слободи, под туђом влашћу. Она је била главни узрок што су им моћни цареви наметнули веру у нашега Бога, укинувши њихову народну веру па је за претпоставити да ће њихови потомци бити неки од значајнијих неверника који ће задивити свет. Коначно, Свето Римско царство допаде у руке Саксонцима и од времена цара Хенрика Хватача и Ота Великог, наши Сораби бејаху сломљени, укључени у Римску империју, где добише сва грађанска права и поштовање које добише и стари Германи. Голдаст нам у својој књизи преноси стихове старог непоузданог германског поете (стихови су неправедно приписани Хајнриху), где се вели: „Венди, Дани, Сорби ни, Маркомани и Делманици су моји поданици“.

Било како било, Срби су истакли, супротно жељама оних који спроводе директиве из институција, да би сви становници Лужица требали да уђу у будућу републику Венеда- Срба да не би остали под вечитом доминацијом Германа и били третирани као кметови. Српски племићи пореклом Венеди чија се презимена данас завршавају на иц (Пановиц, Цитвиц, Росриц, Милтиц, Лотвиц, Марвиц, Цертиц…) требали би да се покрену пошто Германи доминирају над Србима и могли би успети као и древни Словени чији поседи нису мали, да заслуже права и прицвилегије које им и иначе припадају, да коначно једном буду прихваћени у германском царству. Међу нама, лажљиве су и институције ове власти. Укратко, из анала Словена, Боема, Пољака, итд. и упоређујући их са германском историјом Срби- Венеди који бејаху слободни и добри, сви би требали уживати иста права као и Германи што данас корумпирано управљају њиховом земљом; но, без обзира на ропство и зло те незалечене ране из времена старих Словена, Венеди морају бити изједначени са свима осталима.

_____________________________________

Упутнице:

(53) – Johann Christoph Bekmann, Hist. Orbis Terrarum, Gunteri, Francfurti ad Oderam, 1685.
(54) – Бекман је био познат по ванредној посвећености Универзитету у Франкфурту на Одри, својим достигнућима у библиотекарству и, као историчар. Рођен је у Зербсту, у породици присталица реформисане калвинистичке вере која је имала широку подршку најобразованијих слојева становништва. На факултету је почео да предаје 1661.г. Био је државни стипендиста, обишао је библиотеке у Лејдену, Амстердаму, Лондону и Оксфорду, где је проучавао њихову организацију. 1663.г. постао је први библиотекар Виадрине и на том положају остаје све до своје смрти. Предавао је старогрчки и историју. 1672. постаје ректор, потом објављује први штампани каталог библиотеке (Catalogus bibliothecae univ. Francofurtanae), отпочињући нову еру у европском библиотекарству. Потом се посвећу је преданом проучавању историје чији је резултат опширна књига о историји света.
(55) – Чувени Јустинијанов војсковођа.

(56) – Титуле краља, војводе и кнеза Вандала сачуване су у титулама (њихов су саставни део) краљева Данске и Шведске и војвода Помераније и Мекленбурга.
(57) – И по овоме је јасно, између осталог, да Вандали не могу бити германског порекла.
(58) – Мартин Кромер (1512- 1589) био је значајан пољски хроничар, историчар, картограф, дипломата и бискуп у Вармији (Ермланд).
(59) – Martin Cromer, De origine et gestis Poloniensis, 1555. I-XXX
(60) – M. Cromer, De origine, XII
(61) – Краљевина Славонија је била провинција у склопу Хабсбуршке монархије у Аустроугарској од 1699. до 1868. године. Бекман вероватно мисли на Панонију, римску провинцију чији су први становници били Панони, племе индо- европског порекла. У ΙV веку покорили су је Келти, потом долазе Хуни, Авари и Словени. Од 790.г. Панонијом влада Браслав, франачки вазал. Хрватска и мађарска историографија својата владаре Паноније без икаквих доказа. Франачки анали без сумње говоре да у Панонији, као и на целом околном простору живе Срби.
(62) – Cromer, De origine, Ibid. V, VI цитирано по Schurzfleisch, Rebus Slavicis, Lipisiae, 1766.
(63) – Аутор мисли на Англо-саксонске хронике настале у ΙΧ веку за време краља Алфреда. Рукописи су сређени у јединствену целину 1154.г.
(54) – Реч је о Острогону на Дунаву, једном од најважнијих градова Мађарске. Током римске владавине овде се налазила граница римске Паноније и насеље познато под именом Солва. Добило је на значају када је владар Геза Острогон изабрао за резиденцију.

(65) – Печењези су номадски народ Централне Азије турског порекла, асимилован током средњег века. Настањивали су подручја између доње Волге, Дона и Урала. Основали су насеље Печењевце код Лесковца где су се населили након пораза од Византије.
(66) – Bekmann, Hist Orb. Terr. Ibid, 311, 312.
(67) – Студирао је на Хајделбергу, после је предавао латинску књижевност. На Лутеров позив одлази у Виртенберг и почиње борбу за реформацију цркве, пишући низ теолошких расправа. Његова дела сведоче о широком спектру интересовања за историју, морал, право и медицину.
(68) – Phillipo Melanthone, Chronicon, Rhan 1561.
(69) – Античко име за Кимеријски Босфор, данас Керчки пролаз који спаја акваторију Азовског мора на северу са Црним морем на југу, раздвајајући Крим од Краснодарског краја на истоку. Најважније насеље је Керч (Керић) подигнуто 530.г.
(70) – Реч је о језеру, данас се зове Изник и налази се крај истоименог града у провинцији Бурса. Језеро и околину држали су Фригијци. Они су, по Илијади, кренули, на његов позив, у помоћ Пријаму.
(71) – Асканија је земља где обитавају Фригијци.
(72) – Мисли на Кимере и Венете-Венде.

(73) – Рифејске планине означавају планински масив на северу Европе или Азије. Већина историчара сматра да се ради о Уралу.
(74) – Appolonius Rhodius, Argonautica
(75) – Овим се Венети, природно, повезују не само са Сарматима већ и са Скитима.
(76) – Ево и одговора зашто Срби себе називају небеским народом.
(77) – Phillipo Melenthone, Ibid.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина